Odlomak iz romana
Aafan1

Photo: jaume-pinya

Tomas Bernhard: Poremećaj

Dvadeset šestog moj otac je, već u dva sata izjutra seo u auto i otišao u Zalu kod jednog učitelja kojeg je zatekao na samrti, a napustio ga već mrtvog, i odmah nakon toga nastavio je u pravcu Hilberga, gde je trebalo da pregleda dete koje je tog proleća upalo u korito za šurenje svinja puno ključale vode, i sada, nakon što je pušteno iz bolnice, već nekoliko nedelja bilo je ponovo u kući kod svojih roditelja.

Rado je odlazio tom detetu i nije propuštao priliku da ga poseti. Roditelji su bili obični ljudi, otac zaposlen kao rudar u Keflahu, a majka u jednoj kasapnici u Fojtsbergu, ali dete ipak nije ostajalo samo preko dana, jer je majčina sestra vodila brigu o njemu. Toga dana, moj otac je, preciznije nego ikada do tada, opisao to dete i rekao da se plaši da mu je ostalo još malo vremena. Sa sigurnošću, pak, može da kaže da ono neće izdržati zimu, i da će ga sada posećivati što je moguće češće. Primetio sam da o detetu govori kao o nekoj voljenoj osobi, veoma smireno i ne razmišljajući mnogo o rečima; nije krio očiglednu naklonost prema njemu kada je spomenuo milje u kojem je dete odrastalo i gde je bilo manje odgajano, a više štićeno, a svoje pretpostavke o roditeljima i njihovom odnosu prema detetu dopunio je i objasnio na osnovu saznanja koje je imao o svetu u kojem su živeli opisani ljudi. U međuvremenu, hodao je gore-dole po svojoj sobi i uskoro više nije osećao ni najmanju potrebu da se vrati u krevet.

On je sada bio jedini lekar u relativno velikom, i pored toga „teškom” području, pošto je drugi prihvatio poziv Univerziteta u Gracu i preselio se u glavni grad pokrajine. Male su šanse, rekao je, da se pojavi neko nov. Otvoriti ovde ambulantu graniči se sa ludošću. Ali on je već navikao da je žrtva stanovništva bolesnog do srži, koje naginje kako nasilju, tako i ludilu. Kada sam vikend provodio kod kuće njemu je to pružalo osećaj spokoja koji mu je sada bio potreban sve više. Izgledao je umorno. Ali kada nas je zasenio Ahe, nakon što sam otvorio prozorske kapke, on je rekao da će krenuti u šetnju. „Pođi sa mnom”, rekao je, „idemo.” Dok sam se oblačio, on je govorio o „čudu prirode”, o jednom kestenu, koji je bio u cvatu sada, krajem septembra, i kako ga je otkrio izvan naselja, na obalama Ahea. Verovatno je to prilika, pomislio sam, da razgovara sa mnom o stvarima u vezi sa mojim studijama rudarstva u Leobenu. Sada je imao vremena, a posle, tokom čitavog dana, biće okupiran posetama svojim pacijentima. „Znaš”, rekao je, „često mi je dosta svega.”

Nismo želeli da probudimo moju sestru i, trudeći se da pravimo što manje buke, došli smo u hodnik, gde su visili naši kaputi. Kada smo, međutim, obučeni, upravo nameravali da napustimo kuću, začulo se zvono na vratima. Pred njima je stajao meni nepoznat čovek, gostioničar iz Gradenberga kako se ispostavilo, koji je zamolio mog oca da odmah pođe sa njim.

I tako smo automobilom tog gostioničara krenuli prema Gradenbergu, umesto da odemo na reku i razgovaramo; o kestenu u cvatu više nije bilo reči, a o gostioničarevoj ženi čuli smo veoma uznemirujuće stvari.

Ostala je da služi, rekao je njen muž, do dva sata ujutro neke rudare koji su, posle mnogo sati pijančenja, započeli svađu sa suparničkom grupom za susednim stolom, a onda ju je iznenada i bez ikakvog razloga jedan od njih udario u glavu i ona je istog trenutka, bez svesti, pala na pod pred njih. Rudari su je, zaprepašćeni, odmah odneli u spavaću sobu, koja se nalazila na prvom spratu kafane, i dok su se penjali uz stepenice, ženina glava je nekoliko puta udarila o ogradu. Silom su otvorili vrata spavaće sobe, stavili su je na krevet, a njenom mužu, koji se probudio i ustao zapanjen onim što su mu, iznenada otrežnjeni rudari ispričali, savetovali su da odmah, još iste noći, prijavi policiji Gresla, nasilnika kojeg su svi, doduše samo u prolazu, dobro znali. Svi žandari su spavali, takođe i onaj dežurni, rekao je ugostitelj, ali je on bacao kamenčiće na prozore žandarmerije i nekako uspeo da ih probudi i uđe u stanicu. U početku su mu žandari savetovali da se vrati ujutro kako bi se sačinio zapisnik, ali on je insistirao da se zapisnik sačini odmah i tražio je od žandara da barem jedan od njih krene sa njim u kafanu, gde je njegova žena ležala u nesvesti, i gde su čekali rudari, koji će, po njegovom mišljenju, odmah dati svoje izjave. Ali, bilo je suviše kasno kada se sa dvojicom žandara vratio u kafanu; svi rudari, osim jednog, nestali su kada su žandarmi sa njim ušli u spavaću sobu. Iznenada obuzet najužasnijim slutnjama i nagađanjima pomislio je da nikada nije smeo da ostavlja svoju ženu samu, čak ni minut, morao je ostati pored nje, sa rudarom Koligom koji je sve vreme bio u njenoj blizini i kojeg on nije dovoljno poznavao, osim iz povremenih dolazaka u gostionicu. Njega nisu smatrali ovdašnjim, odnosno pouzdanim čovekom, a i govorio je dijalektom koji se neprijatno razlikovao od štajerskog kojim se govorilo u okolini.

Iako je Kolig, koji je ostao pored gostioničareve supruge, bio toliko pijan da je jedva mogao uspravno da stoji, i nije bio u stanju da izgovori nijednu, čak i najkraću rečenicu, ipak je mlađi žandar odmah počeo da ga ispituje, pokazujući mu da sedne na stolicu u uglu, dok je stariji onesvešćenu ženu na krevetu fotografisao kao da se radilo o mrtvacu. Ono što je saslušani Kolig izjavio u zapisnik bilo je zaista neupotrebljivo, i kada je skoro pao na glavu sa stolice, pošto više nije bio u stanju da sedi, žandar ga je, nezadovoljan, dohvatio i vukući izbacio na hodnik.

Odbegli Gresl bio je jedan od onih tipova, rekao je gostioničar, koji, čim kroči u neku kafanu, ostaje tamo sve dok, nepogrešivo, ne dođe u sukob sa zakonom. Neće biti teško pronaći ga, rekli su žandari, a s obzirom na Greslov krivični dosije, sada će mu biti izrečena kazna zatvora od nekoliko godina, jer stanje stvari ukazuje na krivično delo nanošenja teških telesnih povreda udarcem pesnicom u glavu i onesvešćivanjem žene. Čim je, međutim, stariji žandar pomenuo teške telesne povrede, svima je palo na pamet da je o ovome morao biti obavešten lekar. „U međuvremenu je prošlo nekoliko sati”, rekao je gostioničar.

Bilo je već pola pet kada smo stigli u Gradenberg, i ugostitelj nas je odmah odveo u spavaću sobu gde su bila dva žandara. Moj otac je rekao da svi muškarci treba da izađu u hodnik. Dok je on unutra pregledao ženu, koja je, u trenutku kad sam uspeo da je vidim, izgledala kao da je već mrtva, u hodniku, preko puta mene, dvojica žandara su veoma rđavo pričala o Koligu koji je ležao na podu, nazivajući ga tupim i potpuno neodgovornim prema svojoj porodici od šest glava. Nisu znali šta da rade sa njim; kada je moj otac izašao iz spavaće sobe, oni su Koliga, vukući ga za kaput, samo bacili sa stepeništa, koje je on preprečio nogama do pola, i više nisu marili za njega. Žena je zaista teško povređena i mora smesta u Keflah, u bolnicu, rekao je moj otac, a žandari su morali pažljivo da je spuste i smeste u kombi.

Soba iz koje su žandari izneli ženu bila je vlažna, sa zelenim i smeđim prekrivačima, napunjena jeftinim nameštajem od mekog drveta, i mračna, čak i u po bela dana. Otac je u prolazu, dok je silazio stepenicama iza žandara koji su pažljivo nosili ženu, pogledao u mene, i ja sam pomislio kako to za gostioničarevu ženu znači ono najgore.

U kombiju sam sedeo na mestu suvozača, pored ugostitelja koji je bio za volanom, dok je moj otac sedeo iza nas, pored nesretne žene.

Čitavim putem, koji smo skratili idući preko Krenhofa, ugostitelj i ja nismo razmenili ni jednu jedinu reč. Pošto je bilo rano jutro, moglo se voziti brzo i lako. Zaista dugo nisam bio u ovom kraju, mislio sam; morao sam da se vratim daleko, u najranije detinjstvo da bih mogao da vidim sebe tu i tamo, na obalama Gradenbaha. Pomislio sam kako me je otac retko vodio sa sobom u obilaske svojih pacijenata i kako sam posle smrti majke uvek morao da se brinem sam o sebi. Moja sestra, koja se nalazila u istoj situaciji kao i ja, sigurno je to osećala mnogo bolnije.

S obzirom na atmosferu, ugostitelj sada, na putu za Keflah, nije izustio nijednu reč, za razliku od prethodne vožnje, kada smo išli za Gradenberg i kada je sve vreme pričao. A meni se činilo besmislenim da mu se obratim. Bilo je jasno, ako sam dobro razumeo svog oca, da njegova žena neće izdržati do Keflaha, međutim, kada su je bolničari izneli iz auta, ona još nije bila mrtva, ali je umrla dok smo bili u bolnici. Čak i pre ulaska u jedinu sobu, teško bi se moglo reći operacionu salu, ona je bila mrtva, a njen muž je to osetio i, dok su je bolničari gurali na kolicima kroz hodnik, on ju je držao za ruku i plakao. Nisu mu dozvolili da stoji pored svoje mrtve žene, već su ga izveli u dvorište, gde je, potpuno prepušten sebi, pola sata morao da čeka moga oca. Ostavio sam ga samog i posmatrao, ali tako da on to nije mogao da vidi. Onda je došao moj otac i hodao sa njim po dvorištu pokušavajući da ga smiri. Govorio mu je o bitnim stvarima koje treba odmah uraditi, o organizovanju sahrane, sudskoj istrazi, prijavi protiv Gresla zbog ubistva. Za gostioničara je sada bolje, rekao je moj otac, da ostane među ljudima, da se ne izoluje u svojoj patnji, i u svoju patnju, a on, moj otac, obaviće umesto njega različite formalnosti propisane zakonom, kao što je, na primer, odlazak na sud, ali i one ostale, među kojima je prva da pođe zajedno sa njim u mrtvačnicu gde leži njegova pokojna žena, i da ga teši u njegovom bolu. Kako je rekao moj otac, on je kod umrle žene definitivno konstatovao smrtonosno krvarenje na mozgu i trebalo bi još u toku prepodneva da dobije tačan izveštaj od lekara okružnog suda. To što je on, moj otac, obavešten o slučaju tek tri sata posle kobnog udarca, bilo je nevažno. On nije mogao da je spase. Umrla je u svojoj trideset drugoj godini, a moj otac dugo ju je poznavao. Za njega je znak monstruozne brutalnosti tih gostioničara vazda bilo to što su, praveći se mrtvi umorni od klanja, trgovine stokom, celodnevnog rada na njivi, imali naviku da odu rano u krevet, primoravajući svoje žene, pošto, naravno, ne misle ni na šta drugo, osim na posao, da ostaju u kafanama otvorenim do zore, prepuštene same sebi i svetu muškaraca, koji, kako sati prolaze, sve više piju, a sve manje, kako se jutro približava, biraju sredstva da iskažu svoju brutalnost, rekao je moj otac kada smo se za trenutak odvojili od čoveka, koji je, po svemu sudeći, bio van sebe. „Sve duge kafanske noći gadno se završavaju”, rekao je moj otac, „a u ovom kraju često i nečijom smrću.” Prinuđena, na izuzetno ogavan način, da ostane u kafani sa pijanim muškarcima, ponekad i čitavu noć, sa jedinim ciljem da im se po svaku cenu izvuče novac iz džepa i u njihova već spremna creva nalije žestina najlošijeg kvaliteta, neretko je baš ona, vlastita gostioničareva žena, po običaju bespomoćna, postajala žrtva. Gostioničaru je, kada smo ponovo stigli do njega, moj otac rekao da će lako pronaći Gresla. Žandarmerija je obaveštena o ubistvu i gde god da se Gresl krije, ništa mu ne vredi. Ali, što je duže moj otac pokušavao da u to ubedi čoveka, koji je, baš zato što je bio navikao na stoku kojom je trgovao, i na svet ugostiteljstva koji je bio njegov svet, personifikovao brutalnost koja je vladala u celoj okolini Bundšeka, tim je više bio dirnut, kada je ovaj, potpuno izgubljen, zaplakao, te su mu se njegovi napori da ga uteši činili sve besmislenijim, tako da mu je onda dao samo najneophodnija uputstva i to, čini mi se, vrlo jednostavno i razumljivo, a zatim ga ponovo ostavio samog sa sobom.

Moj otac je otišao u mrtvačnicu i konsultovao se sa kolegom iz suda, dok sam ja, istovremeno posmatrajući gostioničara kako seda na jedinu klupu u čitavom bolničkom dvorištu, zamišljao mrtvo telo njegove žene na transportnim kolicima na dva točka, koja je, pored mene, gurao jedan mladi bolničar. Pogled na kolica za mene nije bilo ništa novo, jer sam često na putu do škole, koji vodi pored bolnice, zastajao na mestu odakle se, između dva zovina grma, mogla videti mrtvačnica, i posmatrao sam kolica, koja su, kada se ne koriste, stajala dan i noć pored ulaza, u jednoj šupi sa strane, gde sam mogao da ih vidim. Bio sam strašno fasciniran tim mrtvačkim kolicima, i u mojim snovima iz detinjstva ona su se često pojavljivala na sceni kao glavni zastrašujući rekvizit. Mladi bolničar, tek izašao iz škole, gurao je kolica prema ulazu u mrtvačnicu i začuo sam svog oca kako dolazi odande. Moj otac, pomislio sam, dok smo napuštali bolničko dvorište u žurbi i idući uza zid, da nas ne bi video nesrećni ugostitelj, koji je još uvek sedeo na klupi, ovom poslu, i sa pacijentima kod kuće, i sa onima u bolnici, nikada nije pristupao kao većina lekara, kao da je u pitanju običan biznis, nego, kako mi se baš toga dana činilo, kao preciznoj i jasnoj nauci. Naravno, mislio sam, mnogi lekari, što sam toliko puta mogao da vidim, uprkos tome što su glave od nauke, nisu ništa drugo nego obični trgovci, oni govore i postupaju kao trgovci; moj otac, međutim, nije bio takav.

Kada sam ga pratio, za mene je to bila neprekidna tuga, i zato je on veoma često oklevao da me povede sa sobom, u posete svojim pacijentima, jer se uvek i nepogrešivo ispostavljalo da je sve što je on morao da poseti i dodirne i leči, bilo bolesno i tužno; šta god da je u pitanju, on se uvek kretao u bolesnom svetu, među bolesnim ljudima i bolesnim pojedincima; čak i ako je ovaj svet tvrdio ili se pretvarao da je zdrav, to je, ipak, bio uvek jedan bolestan svet, i ljudi, i pojedinci, čak i oni tobože zdravi, uvek su bili bolesni. On se na to navikao, ali se plašio da bi mene to možda moglo da poremeti i da u meni izazove štetna razmišljanja; ja sam po njegovom mišljenju, pogotovo bio sklon tome da me sve i svašta može poremetiti, i da o svemu i svačemu počnem da razmišljam na jedan, za mene štetan način. A za moju sestru to bi bilo još opasnije nego za mene. Bila je, međutim, greška, primetio je, večito zatvarati oči pred činjenicom da je sve bolesno i tužno, rekao je on, stvarno bolesno i tužno, i iz tog razloga on je, u dužim ili kraćim intervalima, uvek iznova prosto bio „naveden” na to da mene ili moju sestru vodi sa sobom u posete svojim pacijentima. „Uvek je rizik”, rekao je on. Plašio se, pre svega, da jedno od nas dvoje, moja sestra ili ja, gledajući izbliza bolesnika ili njegovu bolest, ne ostane oštećeno za ceo svoj život, a ono što je on želeo nama, bilo je upravo suprotno.

Ušli smo u Keflah. Hteo je da ode do banke i u poštu, ali su još uvek bile zatvorene, tako da me je poveo sa sobom kod jednog svog prijatelja, advokata, sa kojim je studirao u Gracu i kojeg sam ja već poznavao, jer nas je posetio negde tokom leta. Bio je uspešan advokat za pitanja zemljišta i nepokretnosti.

Moj otac se nadao da će prijatelj i nas dvojicu poslužiti doručkom.

Pozvonili smo, i kada su nam otvorili, ušli smo u stan koji je, za ovako mali grad poput Keflaha, bio veoma velik, mada bez mnogo ukusnih detalja; u celini, ipak, stan topao na prvi pogled, i odmah sam primetio da je bilo dosta mesta za sedenje. Primila nas je mlada advokatova žena i odmah odvela u trpezariju. Nismo dugo čekali da se pojavi i advokat. Moj otac je rekao da ne može dugo da ostane jer mora da se vrati kući sa mnom. Za vreme doručka, na koji smo stigli u pravo vreme i koji je bio toliko bogat da se ne sećam da sam jeo sličan, mogao sam sa mesta na kojem sam sedeo, da gledam dole na ulicu i posmatram šta se tamo događa, a razgovarali smo o tome kako je Gresl ubio gostioničarevu ženu u Gradenbergu. Užasna je stvar, smatrao je moj otac, da ljudi, kada izgube samokontrolu, naročito u kafanama, nasrću jedni na druge ne znajući zašto, jer, kako je rekao, ni sam begunac Gresl nije znao zašto je ubio gostioničarevu ženu. „Možda”, rekao je moj otac, „on uopšte i ne zna da ju je ubio.” Ljudi na selu najpre postaju veoma surovi, a zatim, zbog te surovosti, potpuno bespomoćni. Uvek se tako izopače, moraju tako da se izopače, rekao je moj otac, takvih ljudi ima stravično mnogo.

Činjenica je da onog brutalnog i zločinačkog ima više na selu, nego u gradu. Na selu su brutalnost i nasilje osnova svega. Brutalnost u gradu nije ništa u poređenju sa brutalnošću na selu, a nasilje u gradu nije ništa u poređenju sa nasiljem na selu. Zločini u gradu, gradski zločini, oni nisu ništa u poređenju sa zločinima na selu, seljačkim zločinima. Gradski zločini su smešni u odnosu na one u selu. Gostioničar je, smatrao je on, tipični nasilnik i rođeni zločinac. Sve na i u njemu, nasilno je i zločinačko. U svakom trenutku i u svim životnim situacijama on ostaje trgovac stokom, što i jeste njegova profesija. „I sada kada očajnički zapomaže”, rekao je moj otac, „on zapomaže jer je izgubio grlo. Za gostioničara žena nije ništa drugo nego stoka.” Jednog dana on ju je perverznim trikom ulovio i izvukao iz nepreglednog stada neudatih žena i podredio svojoj volji. Jedna takva kafana, baš kao i svaka kasapnica i kuća trgovca stokom, kao i svaka seljačka kuća u Bundšeku, nije ništa drugo nego brutalna uzgajivačnica žena. Ako se pažljivo oslušne, u bilo koje vreme i na bilo kom mestu u selu, po kućama se čuju žene koje uzgajaju njihovi muževi. Skoro svakog dana, rekao je moj otac, on sa svojom lekarskom torbom dolazi skoro samo kod odvratnih ljudi, i kad ulazi u te kuće, on ulazi u brutalnost, u nasilje, on se u osnovi kreće uvek samo u svetu zločinaca. A oni koji su živeli ispod Glajnalma i Golice, kao i oni u dolini Kajnaha i Grebnica, tipični su primeri Štajerske stvarane milionima i hiljadama godina na najordinarnijim fizičkim ekscesima. Setio se, međutim, svoje posete rudarevom detetu u Hilbergu, u ranim jutarnjim satima i toga kako su ga tamo srdačno primili, a onda, posle petnaest minuta, sa jednakom srdačnošću isto tako ispratili. Ali bila bi zabluda, primetio je on, kad bi se verovalo da ono što je rekao o ljudima poput gostioničara, važi samo za imućne. „Siromašni su”, rekao je on, „dvostruko brutalniji, podliji i nasilniji, i upravo oni, zbog svojih mogućnosti, još više ulivaju strah, a ovi roditelji i to dete bili su izuzetak.”

O učitelju, kojeg je prvog morao da poseti, on nije rekao ni reč, zato što je, kako mi se činilo, suviše brzo umro, tako da, zapravo, nije ni stigao da ga upozna. Mislio sam da je učitelja već zaboravio, jer se, nakon što je još jednom govorio o detetu i njegovim opekotinama i opisao detetov način govora, ponovo vratio na gostioničara. On nas je čekao u bolnici, rekao je moj otac, morao je prvo da nas odveze kombijem u Gradenberg, a tek onda da nas vrati kući. Sada je, najverovatnije, već bio u mrtvačnici, gde je moj otac hteo da ga otprati, što je, međutim, očigledno zaboravio da uradi, a ja sam mislio da su sada u mrtvačnici gostioničaru dali odeću njegove mrtve žene, i da nas je on, sa zavežljajem njene odeće ispod pazuha, u stvari već odavno čekao na ulazu u bolnicu, kada smo napustili advokata i otišli još u poštu i u banku.

Na povratku za Gradenberg, moj otac je nabrajao bolesnike koje je toga dana morao da poseti, pomenuo je prezimena Zaurau, Ebenhoe, Fohler, Krajner.

Dok je za mene, samo ono što sam video i čuo u vezi sa smrću gostioničareve žene, bilo dovoljno da se umorim, na svom ocu nisam mogao da primetim ni najmanji znak umora. Obojica smo sedeli pored krčmara, koji je tako mirno upravljao vozilom, kao da se ništa strašno nije desilo, i razmišljali, svako za sebe, o onima koje tek treba da posetimo; i kada je u jednom trenutku ugostitelj, posle Krenhofa stao da svrati do mesara, izvinjavajući se, jer je zbog nekog posla morao da se izgubi na nekoliko minuta, moj otac je rekao da mu je taj čovek, kojeg je on poznavao kao dete, koji je pre deset godina još bio klinac, a sada sav zadrigao u salo i svima odbojan, sa krivim nogama i sve evidentnijim seksualnim poteškoćama, da mu je taj čovek, rekao je on, baš odvratan. Ništa manje odvratna nije mu bila, što je osetio svaki put kada bi došao u Gradenberg, ni njegova nedavno preminula žena. Jalovost, koja vlada između takvih ljudi, kao što je ovo dvoje gradenberških ugostitelja, čini njihov brak još besmislenijim, i na duže staze pretvara ga konačno u podlu i perverznu zajednicu, u kojoj oboje, ako ne zbog nasilja, onda razdvojeni zbog ludog Gresla, završavaju na najmizerniji način.

Na poslednjem delu puta, da bismo izbegli stado goveda, morali smo preći Gradnerbah, i tu je ugostitelj više puta ponovio da on još uvek uopšte ne razume šta se dogodilo. Nije mogao da shvati stvarnost.

Nakon što smo stigli u Gradenberg, videli smo mnogo ljudi ispred kafane, u koju su upravo ušli sudski istražitelji. Kada sam izašao iz kombija, primetio sam naokolo radoznale prolaznike, koji su gledali sa veće ili manje udaljenosti.

Otac mi je rekao da sačekam ispred gostionice, on je hteo na brzinu da ode unutra, da razgovara sa istražiteljima koji su se okupili u prostoriji. Kuća je, od gore do dole bila puna tih ljudi iz suda koji su neprekidno nešto mrmljali, a na prvom spratu, u otvorenom prozoru spavaće sobe, otkrio sam, gledajući gore, dve žandarske glave. Šetkao sam se ispred gostionice, dok nije izašao moj otac sa ugostiteljem, pa nas je on odvezao kući. U prostoriji, osim Koliga, bili su prisutni svi rudari, koji su bili svedoci ubistva. Bila je subota, rudnik zatvoren. Većina njih više nije mogla da se seti šta se dogodilo, svi su davali kontradiktorne izjave; dvojica njih, međutim, videla su da je Gresl udario ugostiteljevu ženu koja je odmah pala na pod, i to je bilo dovoljno. A Gresl je, što je mom ocu izgledalo prosto neverovatno, još uvek bio na slobodi, verovatno skriven negde u najbližoj okolini; niko nije mislio da je uspeo da pobegne negde dalje, iako je imao mnogo novca, čak dovoljno i da bez problema pobegne preko granice. Kada smo došli kući, odmah smo seli u naš auto. „Hajdemo u Štivol”, rekao je moj otac.

Put od Gradena prema Kajnahu bio je blokiran zbog Gresla, ali pošto su nas znali, pustili su nas da prođemo. Takav slučaj, kakav je bio slučaj Gresl, bio je, naravno, senzacija, o kome je odjednom brujala čitava okolina, svi su još uvek bili pod utiskom ubistva ugostiteljeve žene, a vesti iz žandarmerijske stanice brzo su se širile, što smo primetili, naročito u Aflingu, gde smo stali da posetimo mog ujaka. Otac je doneo lekove za ujakovu ženu. Ušli smo u kuću i glasno ih pozvali, ušli u sobe u prizemlju i u kuhinju, ali smo otkrili da u kući nije bilo nikog, iako je bila otključana. Moj otac je stavio lekove na kuhinjski ormarić, napisao poruku, i mi smo nastavili dalje.

On je bio u Aflingu, rekao je moj otac, sa mojom majkom, godinu dana pre njene smrti, na sahrani svog kolege sa fakulteta, a ona, moja majka, neprestano je govorila o svojoj smrti koju je neminovno osećala. Iako on tada nije primećivao nikakve znake bolesti od koje je moja majka umrla, ona je, u to vreme, što je shvatio tek mnogo kasnije, već bila prožeta tom bolešću; od te sahrane u Aflingu on je primetio na njoj promenu, koja je njemu, kao lekaru, bila apsolutno misteriozna – melanholija koja je sve više rasla i sve se više širila na nas. Rekao je da se seća svake njene izgovorene reči, mogao je da vidi put kojim su išli pre i posle sahrane, bilo je isto godišnje doba, kraj septembra, sve što je bilo u vezi sa sahranom u Aflingu, njemu je sada bilo toliko jasno kao nikada pre. Samo kada su dani sjajni, kada je svet svuda proziran kao atmosfera i zbog mira prosto lepe prirode, oni preživeli dvostruko osećaju tugu za voljenom osobom koja je odavno mrtva.

Jesu li uvek iste i boje, u kojima prepoznajemo već potpunu jesen, boje, kao sada duž obala Zedingbaha koje su postale življe pod oštrim padom sunčevih zraka? Uvek nas, sama po sebi, fascinira refleksija prirode koja je rezultat intenzivnog posmatranja.

Ono suštinsko u čoveku dolazi do izražaja samo kada ga posmatramo kao nekog za nas izgubljenog, rekao je moj otac, u trenutku u kojem ta osoba može samo još da kaže zbogom. Odjednom, ova osoba se može prepoznati u svojoj suštini i sve što je u njoj sada, samo je priprema za konačnu smrt.

Moj otac je tokom čitave vožnje dolinom Zedinga govorio o mojoj majci, ona ga je u sanjarenjima zaokupljala sve više, i često mu je, u dužem periodu, kada nije bio zauzet lekarskim aktivnostima, pomisao na nju pružala trajan osećaj smirenosti, tako da je mogao da ima jasnu viziju stvarnosti.

Tek je sada shvatio ženu koju je, dok je bila živa i pored njega, voleo, ali je nikada nije razumeo. Ljudsko biće može osetiti jedinstvo sa drugim bićem koje voli samo onda kada je ono mrtvo, i kada je zaista postalo deo njega.

Od sahrane u Aflingu ona je često tražila da je vodi sa sobom u posete bolesnicima i danas mu ova njena želja više ne izgleda neshvatljivo. Naravno da je njoj bilo nemoguće da istražuje patnje i muke u svetu, ali od sahrane u Aflingu nije više prestajala da ih posmatra. U to vreme on je sa njom često razgovarao o nama, svojoj deci, a naročito o teškoćama preobražaja roditeljske ljubavi koju su osećali prema nama u edukativni proces. Moja majka je često govorila da smo za nju više deca okolnog predela nego deca svojih roditelja. Živeći sve vreme sa ovim shvatanjem, ona je nas, moju sestru u još većoj meri nego mene, osećala isključivo kao stvorenja prirode, i zato smo uvek ostali stranci. Pošto smo posle njene smrti sve troje bili prepušteni sami sebi, moja sestra sa dvanaest i ja sa sedamnaest godina bili smo u najosetljivijoj fazi razvoja, on je posle smrti naše majke, rekao je moj otac sada, kada smo ugledali Štivol pred sobom, odmah razmišljao da se ponovo oženi, „u stvari”, dodao je, „već na samoj sahrani.” Ali ovu misao je naša majka u njemu sve više i više odbacivala.

U tom trenutku na pamet mi je palo pismo koje sam nekoliko dana pre napisao svom ocu i u kojem sam nastojao da opišem nelagodan odnos između nas troje, između njega i mene, između njega i moje sestre i između mene i moje sestre. Pisao sam sa iluzijom da ću dobiti odgovor, ali sada mi je bilo potpuno jasno da od njega takav odgovor ne bih mogao da dobijem nikada.

Na pitanja koja sam postavio u svom pismu moj otac nikada neće moći da odgovori.

Naš odnos je u svakom pogledu mučan, čak i haotičan, a odnos između njega i moje sestre i između mene i moje sestre je još mučniji, još haotičniji.

U tom pismu sam pokušao da ilustrujem svoja zapažanja u vezi sa našim odnosom tokom poslednjih nekoliko godina, i to u što neupadljivijim, ali, mislim, najvažnijim pojedinostima. Pri tom sam se sa najvećom opreznošću trudio da ne povredim svog oca. Da ne povredim bilo koga. Na osnovu posmatranja, koje sam godinama sprovodio, nije bilo teško da stvorim sveobuhvatnu i jednako istinitu sliku naše porodice. Moje pismo bilo je napisano u potpunom miru, nisam dozvolio ni najmanji izliv emocija, iako u njemu nisu nedostajale one najbitnije tačke o kojima sam pisao s jasnim ciljem, one u vidu najvažnijih indirektnih ili direktnih pitanja, kao na primer: Ko je kriv za poslednji pokušaj samoubistva moje sestre ili preranu smrt moje majke? Dugo sam želeo da napišem ovo pismo, više puta ga i počinjao, ali uvek, već na samom početku, pitao sam se da li da ga uopšte napišem. Oduvek mi je bilo nemoguće da ga napišem. Svaki put sam odmah znao koliko je bolno odjednom, u pismu, progovoriti o onome o čemu sam godinama samo razmišljao, pretočiti slutnje u reči. I strah da bismo, možda davno zaboravljene teme morali da uzmemo kao neminovne dokaze za moje mišljenje o nama, svaki put je osujećivalo moju nameru. U stvari, ono što sam mislio morao sam da napišem sa iskrenošću i stoga bezobzirno, imajući u vidu sve osobe kojih se ovo ticalo, i to je bilo ono što je toliko dugo činilo jedno takvo pismo nemogućim.

Ali odjednom, prošlog ponedeljka, bilo mi je lako da ga napišem, u jednom dahu; na nekih osam stranica izložio sam rezultate svog posmatranja, koje je kulminiralo u nizu pitanja o mogućnosti da objasnimo sebi situaciju u kojoj se nalazio svako od nas i o poboljšanju naših međusobnih odnosa. Na kraju sam ga temeljno, više puta proučio, i nisam našao ništa što bi me odvratilo i zbog čega bih odustao. Već u utorak moj otac ga je morao primiti. Ali ga do sada on nije pomenuo ni jednom jedinom rečju, iako je imao dovoljno vremena da to uradi i iako je sve na njemu ukazivalo da ga je, ne samo primio, nego i veoma pažljivo pročitao, analizirao i da ga sigurno nije zaboravio.

I u Štivolu su, kako sam primetio čim smo ušli u mesto, svi veoma dobro znali mog oca.

Njegova dobra memorija omogućavala mu je da sve ljude oslovljava imenom. Tačno je znao i situaciju svakog ponaosob.

Kada bi mu se učinilo da nisam shvatio ko je bila osoba sa kojom se pozdravio ili razmenio nekoliko reči, on bi mi dao kratak opis.

Brzo smo prošli kroz naselje i otišli do izvesnog Bloha, vlasnika agencije za nekretnine. Bloh je bio čovek koji se dopadao mom ocu. Oženjen ženom od pedeset godina, koliko je i sam imao, ovaj vlasnik agencije za nekretnine izabrao je da živi slobodno, iz čistog zadovoljstva prema poslovanju, usred zajednice ograničenih brđana, koji su, po prirodi stvari, prema njemu bili neprijateljski raspoloženi.

I u Štivolu je, rekao je moj otac, postojao naravno jedan lekar, ali ga je Bloh, kada se jednog dana konsultovao sa mojim ocem, oslobodio sramote kojoj je u Štivolu godinama bio izložen zbog činjenice da je lečio Jevrejina Bloha. I Blohov otac je nekada živeo u Štivolu.

Između Bloha i mog oca, preko Knobelberga i uzvišenja Kain, na udaljenosti od dvadeset pet kilometara, razvilo se prijateljstvo, koje je, kako se izrazio moj otac, „imalo u sebi nečeg filozofskog”. Bloh je živeo u istoj kući kao i njegov otac koga su ubili Nemci.

Kako sam odmah video, Blohova kuća je bila jedna od najlepših kuća u Štivolu, do nje se moglo doći kad se nastavi glavnim trgom sa desne strane, a njena fasada veoma mi se dopala još na ulasku u kuću baš zato što je bila tako oronula, siva, u skladu sa vremenom kada je izgrađena, a najvećim delom razrušena u poslednjem ratu. Prolazeći ispod sveže okrečenog svoda, odmah sam znao da Bloh ima ukusa. Ovde je, kako je rekao moj otac, dolazio barem jedanput nedeljno na duži razgovor, a Bloh i moj otac naizmenično su držali predavanja; ovde su se sprovodile, a to je bila stvar koja se, sa obzirom na situaciju koja je nesumnjivo vladala u Štivolu, nije mogla smatrati mogućom, „autopsije na telu prirode” kao i „na telu sveta i njegove istorije”, ovde su se negovale, „komparativne političke nauke, primenjena istorija prirode, istorija književnosti”, „i tu si”, dodao je on, „mogao biti nemilosrdan prema društvu i nemilosrdan prema državi.” Ali, generalno, u Blohovoj kući preovladavala su politička pitanja, i kada se govorilo o ljudima prednost se davala njihovoj političkoj suštini, manje privatnoj. U biblioteci smeštenoj iznad ulaza mogao si sebi da priuštiš analizu sveta zasnovanu na najvišim naporima duha, a svaka iluzija bila je zabranjena. Umetnošću se uglavnom bavilo veoma malo, ali su se, Blohovoj ženi za ljubav, ponekad i njoj posvećivali.

Bloh je sedeo u kancelariji koja je samo vitražom bila odvojena od ulaza desno i vidno uzbuđen, kako je kasnije pomenuo, diktirao svojoj sekretarici dopis za geometra Rozenštingla iz Fojtsberga, a tog čoveka sam i ja poznavao. Moj otac je pokucao na prozor kancelarije i Bloh je izašao. Srdačno nas je pozdravio i odmah poveo na prvi sprat, u biblioteku. Zaista mi se još nikada nije desilo da na selu vidim toliku gomilu knjiga kao u Blohovoj biblioteci, i to, kako sam utvrdio, sem latinskog izdanja Istorije sveta nirnberškog lekara Šedela, koja je sačuvana samo u nekoliko primeraka, jedino one knjige koje su bile u stalnoj upotrebi i bez ikakve bibliofilske vrednosti, a u koje su ljudi u zemljama nemačkog govornog područja toliko bili zaljubljeni da se od te ljubavi moglo čak i poludeti.

Bloh je upitao moga oca šta ga dovodi u ove neobične sate u Štivol, a moj otac je odgovorio da je želeo da mu vrati Kantovu Prolegomenu i Marksovu Disertaciju jer ih je pročitao, zatim je obe izvadio iz svoje torbe i stavio ih na sto ispred nas. Hteo je sada da uzme sva Ničeova predavanja O budućnosti naših obrazovnih ustanova, francusko izdanje Paskalovih Misli i Didroovu Mistifikaciju. Rekao je da još mora da ode do izvesne gospođe Ebenhoe, na putu za Piber. Bloh je nije poznavao. Sipao je dve čaše belog vina, košer, jer ništa drugo nije imao u kući. Tog jutra Bloh je ponovo imao svoju uobičajenu „stravičnu” glavobolju, ali kada je sve intenzivnije počeo da se koncentriše na poslovnu korespondenciju, glavobolja je nestala. On je uzimao sve više tableta protiv glavobolje, koje mu je moj otac iz nedelje u nedelju prepisivao. Već četiri ili pet dana oka nije sklopio. Moj otac mu je savetovao da ne pije previše tih tableta koje su štetne, posebno za bubrege.

Nedavno je, rekao je Bloh, uspeo da kupi veći komad zemljišta u blizini Zemriaha. „Bilo je potrebno dve godine”, rekao je. Od obične njive, to je za osam dana, zahvaljujući njegovoj sposobnosti, pretvoreno u građevinsko zemljište, koje planira da podeli na sto parcela, ili više; na taj način, rekao je on, lako će moći prodati sve to za kratko vreme. „Moramo biti u stanju da sačekamo da neprijatelj izgubi glavu”, rekao je on. To je bio njegov najveći posao ove godine, dodao je. Tražio je neko efikasnije sredstvo za spavanje, i moj otac mu je prepisao. Bloh je rekao: „Naravno da me ne vole”, a onda je moj otac ustao, i njih dvojica su se dogovorila za susret sledeće srede. Već dve godine on se viđao sa Blohom svake srede. Do gospođe Ebenhoe otišli smo peške.

Bloh je, rekao je moj otac, ovladao umetnošću da posmatra život kao mehanizam u čije najvažnije funkcije nije bilo teško prodreti, i zbog toga se lako mogao podešavati, već prema sopstvenim potrebama, na brži ili sporiji ritam, ali uvek na moguće, i dakle, podnošljivo; i neumorno je pokušavao da svoju porodicu nauči ovoj veštini, u kojoj je umeo veoma da uživa. Činjenica je da je Bloh bio jedina osoba sa kojom je on, moj otac, mogao da razgovara, a da se nikada ne oseća neprijatno, i to je bila jedina osoba kojoj je on u potpunosti verovao. Postao mu je prijatelj preko ostalih izgubljenih prijatelja, na sve strane razbacanih po ovoj pseudointeligentnoj zemlji, prognanih u duboke doline bez sunca, u male gradove, u ograničena sela i zaseoke, za kojima je dugo, čak i posle završetka studija, tugovao, a sada, prema monotonoj lekarskoj sudbini svojih prijatelja, oseća jedino gađenje. Vrhunac svog života svi ovi ljudi su dostigli, i prešli, na kraju svog traljavog studiranja, rekao je on, a zatim su se smestili u jedan katastrofalno naivan svet, progutala ih je najužasnija otupelost porodice i ordinacije, bez obzira da li su lekari na klinici ili vlasnici privatne prakse. Mog oca je ljutila beznadežnost koja je upropastila njegove kolege sa studija svuda, gde još, s vremena na vreme, pošalje poneko pisma bez sadržaja. Diletanti čitavog života, koji su se oženili previše rano ili previše kasno, i koje je uništio njihov progresivni nedostatak ideja, nedostatak mašte, nedostatak energije, i na kraju njihove supruge.

Bloha je upoznao u trenutku kada više nije imao prijatelja, već samo primaoce pisama, ljude povezane sa njim samo zajedničkom mladošću i verom u život.

Desi se da ponekad i sretne neke od onih koji su, u međuvremenu, veoma napredovali u hijerarhiji vulgarnosti i seksualnosti, koji sa sentimentalnošću pričaju o osećanju povezanosti, ali to se desi tek sasvim slučajno, na železničkim stanicama ili kongresima, i njemu bude muka i mora da se sabere da ne izgubi kontrolu. Još na fakultetu, rekao je moj otac, tokom obaveznih stažiranja na klinici, mnogo se govorilo o istraživanju sve bolesnijeg čovečanstva i posvećenosti njemu, o otkrićima, ogromnim naporima ljudskog mozga, o nemilosrdnom duhovnom ekstremizmu, koji se u ime medicinskih nauka i humanizma okrenuo protiv samog sebe i zavređuje žaljenje; šta je, onda, ostalo od njega? Samo ovi lepo obučeni trgovački putnici, specijalizovani za prevare isceljenja, koji se, kada se sretnu, na brzinu pozdrave, i pričaju o problemima sa ženom i decom, o kući koju grade, o opsednutošću automobilima. U Blohu je moj otac video nekog ko nikada ne gubi kontrolu nad sobom, uprkos davnašnjoj obesti istorije koja se, iz godine u godinu, drastično ubrzava.

Iz Štivola, okružen antisemitizmom, koji je danas još samo groteskan, među pokvarenim brđanima koji ga preziru, vulgarnim pojedincima koji sa njim obavljaju svoje sitne poslove i sa kojima on obavlja svoje, iz neke vrste „užasnog privatnog pakla u podnožju Alpa”, koji je pre deset godina stvorio sopstvenim rukama, Bloh ima bolji pogled na svet nego što bi ga imao iz najpoznatijih centara. Rođaka je imao tek nekoliko, ali je zato imao mnogo prijatelja koji su bili rasuti u gotovo svim zemljama i sa zbunjenošću ga posmatrali, a on je, s vremena na vreme, tvrdio da se tu, u Štivolu, bavi beskrajnim studijama u interesu svog naroda.

Moj otac je rekao da se raduje što će moći da pročita Didroovu Mistifikaciju, jedan mali, kasnootkriveni spis, koji mu je Bloh preporučio. Sada su ga sve više privlačili francuski pisci, nemački manje. On nikada nije osećao pravu potrebu za nekom nenaučnom literaturom, odnosno poetskom književnošću, a ova tendencija je očigledno nastavila da jača. Takozvana lepa književnost zanimala ga je u meri u kojoj je mogao da oseti jasnoću i doslednost misli, smatrao ju je, u svakom slučaju, bolnom, ali, generalno, smešnom kopijom prirode. Pisci uvek samo prljaju prirodu svojim spisima, više ili manje diletantski, „između većih ili manjih aplauza”, više ili manje konfuzno, čas su daleko ispred samog dešavanja, čas je dešavanje daleko ispred njih.

Za kratko vreme koje smo proveli u Blohovoj kući, verovatno nisam stigao da primetim, rekao je moj otac, da u biblioteci, osim zaista posebne literature, nije bilo ništa od književnosti zabavnog karaktera. Imao je potrebu, kako je rekao, da više od jednom nedeljno posećuje Bloha u Štivolu, ali bio je ubeđen da bi time nesvesno mogao da umanji vrednost tog odnosa, a to nije smeo da učini.

Bio sam iznenađen da je sa tolikom naklonošću, koja mu nije bila svojstvena, moj otac bio vezan za vlasnika agencije nekretnina, i da je njegova privrženost, koju Bloh verovatno nije ni primetio, otišla predaleko. Ali, odjednom sam shvatio koliko je moj otac bio usamljen i koliko retko se otvarao nama, svojoj deci.

Gotovo nikada nije bio kod kuće, mislio sam, moja sestra je uvek bila sama, a i on je uvek bio sam. Zapravo, moj otac se susretao sa sve više ljudi da bi sve više bio sam.

Ali, on je već primetio da sam počeo da se brinem za njegovu skoro potpunu izolovanost, mrzeo je kada ga neko posmatra iz sažaljenja, pa je rekao: „Preterujem. Sve je potpuno drugačije. Uvek je sve potpuno drugačije. Da te shvate, nemoguće je.”

Do gospođe Ebenhoe došli smo kroz voćnjak, na zemlju opale jabuke i kruške, kako sam odmah zapazio, još nisu bile pokupljene. Zapuštenost vrta bila je sumnjiva, svojim izgledom ukazivala je na poremećene ljude, mir u vrtu bio je grozničav, bolestan. Prozori na prizemnim kućama bili su širom otvoreni, bilo je sparno, a iza jednog od prozora, pomislio sam, leži gospođa Ebenhoe.

Zamišljao sam je budnu u krevetu dok osluškuje korake u vrtu i po koracima prepoznaje ko dolazi. Sobu gospođe Ebenhoe zamišljao sam baš takvu, kakva je bila, samo još sumorniju. Njeno rublje, koje je zaudaralo na neizlečivu bolest, kojoj se bez otpora predala, bilo je prostrto svuda naokolo.

Video sam da je neko ko joj je čitao knjigu upravo ustao iz velike sivozelene plišane fotelje, i verovatno otišao u selo da joj nešto donese. Komšinica? Rođaka?

U ove kuće, u kojima sada žive još samo stare žene, udovice, napuštene od svojih potomaka i čija je vitalnost bila svedena na minimum, ulazio sam uvek sa osećajem gušenja. Cveće na prozoru u staklenoj vazi sa duguljastim vratom, kanarinac u kavezu, halapljiv, bezobziran.

Više se ne skriva donji veš, više se ne skriva patnja, čulo mirisa je otupelo, ne postoji razlog da se sakriva bolest sa kojom si sam.

Moj otac, koji je ušao u sobu kroz otvorena vrata, probudio je uspavanu ženu dodirujući stetoskopom kavez i proizvodeći buku koja je prestravljenog kanarinca bacila u ugao kaveza.

Osmeh žena koje se bude iz sna znajući da im više nema povratka, i shvataju da su još uvek u ovom svetu patnje, to je užas, ništa drugo do užas.

Sada su se razmenjivale laži. Moj otac je govorio o kasnom letu koje se sada širilo po celoj zemlji, o bojama koje su se nalazile svuda. Danas, posle toliko vremena, odjednom me je ponovo poveo sa sobom, mene, svog sina.

Prišao sam ženi, u tami, i vratio se ponovo na stolicu. Uzeo sam knjigu i seo. Princeza de Klev, pomislio sam, Princeza de Klev u Štivolu, prelistavao sam knjigu i mislio: ko je ova žena što leži u krevetu ispred mene? Ko je bio njen muž?

Sada vidim da su svuda po zidovima visile ogromne fotografije čoveka sa velikom bradom, direktora osnovne škole, jedno uvek isto lice direktora, koje viri iz džinovske brade.

Onda je moj otac rekao: „Gospođo direktora škole”, i počeo da govori o iznenadnoj promeni vremena i o ljudima, koji su sada previše umorni da bi mogli iskoristiti tu promenu, jer je došla prekasno.

Govorio je o zajedničkim poznanicima u Gratvajnu, Ibelbahu, Lincu i u Ligistu. Bilo je reči i o upravniku pošte u Fajstricu, o supruzi jednog mlinara iz Volfsberga. O strašnoj saobraćajnoj nesreći u ulici Pak.

Gospođa Ebenhoe je govorila o tome kako više uopšte nema bolove, o ženi jednog učitelja, rodom iz Uncmarkta, koja u crkvi svira orgulje umesto nje.

Njeni učenici posećivali su je svakog dana.

Pokazivala je na poklone na sredini stola.

Sveštenik ju je takođe posetio, a njena komšinica („Ona je otišla u selo!”) svakog dana joj je naglas čitala knjige, koje se ona uvek ustezala da čita dok joj je muž bio živ. Ona je često mislila na Obervelc, gde je njena sestra, takođe bolesna, bila primljena u starački dom. „Prikovana je za krevet.” U starački dom, ona, gospođa Ebenhoe, uvek je odbijala da ide, i svaki put kada bi njen sin počeo o tome kako bi joj u staračkom domu u Štivolu bilo bolje nego kod kuće, kod nje su se javljale sumnje u dobronamernost njene dece. Unuci joj dolaze uvek u istoj prljavoj nedeljnoj odeći i u njenoj sobi se igraju sa starim novinama.

Njen muž, rekla je ona, bio je predložen 1948. za mesto u Socijalističkom nacionalnom savetu, ali je, još pre sastavljanja konačne izborne liste, koliko je moj otac znao, nastradao.

Ona se seća da su četvorica njegovih školskih drugova nosila kovčeg njenog pokojnog muža. „Sva četvorica su mrtvi”, rekla je ona, a zatim dodala, „jedan za drugim, za kratko vreme.”

Ako se sve, samo dva meseca ranije, kada se iz bolnice vratila u Štivol, svodilo na borbu za san, ona se sada borila da ostane budna. U bašti se ništa nije dešavalo. Nije mogla, a da se ne požali na svoju komšinicu: „Često satima ne svrati.”

Moj otac je stavio stetoskop gospođi Ebenhoe na grudi pokrivene košuljom i osluškivao. Zatim je ispisao recept. Primetio sam sa koliko truda je on pokušavao da produži posetu, iako je odavno želeo da ode.

Bez muzike, koju već dugo nije mogla da svira, ali koju je zamišljala („Još je čujem!”), njen život je izgubio svaki smisao. Njeno telo je već odavno obamrlo, kada se pogleda u ogledalo vidi da je zapala u „užasno stanje”.

Svoju sestru, koja je ležala u staračkom domu u Obervelcu u istoj sobi sa šest drugih žena njenih godina, i koju je više puta nameravala da obiđe još dok nije ni pomišljala da će se razboleti, sada više neće videti.

Prošle noći stajala je ispod vodopada u Krimlu – prisećala se jednog od najranijih doživljaja iz detinjstva – i neprestano dozivala svoju majku.

Odjednom se nasmejala.

Za svog muža, rekla je ona, udala se, a da ga nije ni poznavala.

Tri nedelje nakon što ga je prvi put srela tokom procesije Presvetog tela i krvi Hristove u Keflahu, 1919 – ona je rođena u Knitelfeldu i, kao kći poslovođe u pilani, odrasla je izvan Knitelfelda, na brdu iznad Landšaha – njen muž je došao iz Štivola, tada su se videli drugi put, i odveo je sa sobom veče pre venčanja, koje je obavljeno u Štivolu.

Na komodi je stajala gipsana bista Franca Šuberta sa lobanjom napuklom po sredini, koja je kasnije ponovo zalepljena. Notni listovi stajali su ispod biste na gomili.

U svojoj mladosti, rekla je gospođa Ebenhoe, išla je na ples, a sa sedamnaest je uzduž preplivala Mondze u Gornjoj Austriji. Dugo je sa svojim mužem delila ljubav ka proučavanju atlasa. Jednom je bila u Rimu, jednom u Parizu. Štedljivi u trošenju novca, njih dvoje su, ona i njen muž, brzo stekli svoju kuću u Štivolu, odmah posle rata neko nasledstvo joj je pomoglo da isplati sve svoje dugove. Imala je, kako je rekla, brata koji je u zatvoru Štajn bio petnaest godina, „teškog zločinca za brata, brata teškog zločinca”, i svakog meseca mu je krišom, da muž ne sazna, slala pisma, novac i pakete. O zločinu svoga brata nije rekla ni reč, ali moj otac je znao da je on ubio svoju verenicu. Samo što je pušten iz zatvora, došao je u Štivol i živeo u njihovoj kući. Opremila mu je sobu u potkrovlju i on se odmah tu zatvorio, ne napuštajući je ni jedan jedini put. Tri dana posle izlaska iz zatvora Štajn našla ga je obešenog o prozor. Njegova sahrana za nju je bilo nešto najtužnije, nije imala snage da ode. Njen muž joj je celog života prebacivao da je ona dovela brata u kuću. Posle ovog samoubistva on se više nije osećao prijatno u sopstvenoj kući. Imala je fotografiju svoga brata, napravljenu istog dana kada je on ubio svoju verenicu i bacio je u Muru, niže Fronlajtena. Ona me je zamolila da joj dodam koverat koji je bio na stolu. Ustao sam i dao joj koverat u kojem je čuvala fotografiju. „Lep čovek”, rekla je. Sve vreme dok smo bili kod nje, gospođa Ebenhoe je držala fotografiju u ruci, gledala u pokrivač na krevetu i pričala o godinama svog detinjstva u Knitelfeldu i o bratu.

Nikada, čak ni za trenutak, on za nju nije bio loš čovek.

Moj otac mora da je imao osećaj da vidi gospođu Ebenhoe poslednji put, inače bi sigurno ustao i otišao.

Sada, zatvorenih očiju, ona je sve videla mnogo jasnije nego ikada.

Razmišljala je kome da ostavi u nasleđe svoju odeću, koja je visila u ormaru i bila u odličnom stanju.

Njena kuća je već duže vreme pripadala njenom sinu, ali on o tome nije znao ništa.

Ona nije mogla da kaže da njenom sinu nije bilo stalo do nje, ali briga koju je on pokazivao, nije sezala dalje od obaveze. Njena snaja prema njoj nije nikada osećala ništa drugo osim sve dublje mržnje, koja se rodila iz spontane antipatije već prilikom prvog susreta i tokom godina se razvila u zastrašujuće osećanje. Čak ni njen sin više nije imao hrabrosti da je voli, zbog svoje žene koja je mrzi. Snajine sve gnusnije izmišljotine protiv nje „slomile” su je. Bez muža, ona je posle njegove smrti bila prepuštena još samo zlim hirovima svoga sina i svoje snaje. Snaja ju je nemilosrdno prognala u tminu beznadežne usamljenosti, a njen sin je to samo posmatrao. Još nezreo, u nameri da pobegne od svojih roditelja, prerano je ušao u brak sa tom ženom koja je bila poreklom iz Keflaha, i od prvog trenutka taj brak je značio njegovu propast. Kao radnik u štavionici kože u Krotendorfu, njen sin je radio i nedeljom. Njegova odeća, kad bi dolazio kod nje da je vidi, osećala se na strašan smrad leševa, a takođe i odeća njegove žene, i odeća njene unučadi. Cela kuća, kada su bili tu, bila je ispunjena smradom lešina, a kada odu, rekla je, satima i satima je morala da drži sve prozore otvorene da bi mogla izdržati unutra. Ali oni, smrdljivci, nisu više ni primećivali svoj smrad.

Njen sin je bio „džinovskog rasta”, imao je izuzetno dugačke ruke i „grube” šake, ali je ranije uvek bio dobar momak. Prilično brzo je unesrećio svoga oca, koji je, kada je sin počeo da govori, shvatio da će ovaj ostati mentalno ograničen. U stvari, dva puta ga njegov otac, u istoj osnovnoj školi gde je radio, nije pustio da pređe u sledeći razred. O srednjoj školi nije bilo ni govora. Zbog svog sina njen je muž sve intenzivnije zapadao u stravičnu „deprimiranost”, i mučen hiljadama sumnji oko njegovog obrazovanja, on više nije bio u stanju da, barem na trenutak, pronađe utehu, a radost da se i ne pominje. Psihijatar, kojeg su našli u Gracu, nije bio ni od kakve pomoći, samo je koštao mnogo novca. Ali, oni su se, ipak, uvek nadali da bi ova tužna situacija, koja im je paralizovala život, morala jednom da se okonča. Međutim, uzaludno su očekivali poboljšanje stanja svoga sina. Da se njen muž nije survao sa Alpa, verovatno bi ga ubila „duga i jadna” patnja zbog mentalno ograničenog sina, mislila je. Posle dugog vremena, njen sin je iznenada, jednoga dana, poput životinje počeo da naskače na ćerku vlasnika pijačnih tezgi iz Keflaha i činio je to bez prestanka. Bio je primoran da je oženi, jer joj je odmah napravio dete.

U početku ga je njena porodica vodila sa sobom na sajmove po Štajerskoj, Donjoj Austriji i Gradišću, ali onda, pošto „konstelacija” više nije štimala, njegova žena mu je isposlovala radno mesto kod vlasnika štavionice kože iz Krotendorfa.

Gospođa Ebenhoe je često zamišljala svog sina u štavionici punoj pare, dok drvenim štapom tupo meša po kaci, satima i satima meša obnažen do pojasa, dok u međuvremenu, njegova žena, „ni oprana ni obučena”, „u masnoj kućnoj haljini”, sedeći u svojoj kuhinji čita romane u nastavcima iz časopisa „Pripovedač”. Zamišljala je da je kuća njenih unuka svakog dana sve prljavija i smrdljivija. Za nju je bila misterija, koja ju je sada potpuno uništavala, činjenica da je iz braka sa čovekom iz tako dobre porodice mogla da rodi sina koji joj je sve više i više ličio na stoku.

Razmišljajući o obema porodicama, pokušala je da ide što je mogla više unazad, i zaključila je da su u njenoj porodici, kao i u porodici njenog muža, svi bili „osetljivi, ispravni ljudi”, među kojima je, poput „monstruma”, stajao njen sin. Njen brat, ubica, to je bio tako osetljiv, ispravan, inteligentan čovek, željan znanja o potrebama koje se tiču duha, i za razliku od njenog sina, nikada joj nije bio odbojan. Naravno, njen sin nikada nije došao u sukob sa zakonom. Njegova dobroćudnost do sada ga je sprečavala da izvrši neki zločin. Ali, ona primećuje da se dobroćudnost sve više povlači iz njenog sina i pravi mesta hladnokrvnosti, koja je plaši. Njeni najbliži, kada stignu, već u bašti počnu da pričaju na prostački način, svi uglas, kako je ona iz svog kreveta navikla da čuje kroz otvoren prozor i, čini joj se kako protiv nje govore zlobne i podle stvari, ubacujući tu i tamo reč „baba”, ulaze na trem, a zatim u njenu sobu. Ostavljaju decu da puze po podu i sedaju pored nje na krevet, a ona ima osećaj da će se u tom trenutku ugušiti. Međusobno se optužuju, snaja njenog sina naziva idiotom „koji samo misli na hranu”, on nju „nesposobnom kuvaricom”. Kada se zamore od međusobnih prebacivanja, čekaju pravi trenutak da odu, decu ponovo stave ispred sebe prostački pričajući uglas i ostavljajući smrad lešina za sobom.

Gospođa Ebenhoe je rekla da misli da će sin posle njene smrti prodati kuću i za veoma kratko vreme izgubiti novac dobijen na taj način. U Štivolu on sigurno ne može da ostane. Pomisao da će njen nameštaj biti prepušten volji sina i snaje, da će dragocene predmete kao što su njen klavir, violina njenog muža, koja je stajala na komodi, fascikle sa notama, knjige, ostaviti na milost i nemilost svojim naslednicima, kod nje izaziva gađenje. Nije bilo potrebe da ide u Krotendorf da bi saznala u kakvoj bedi, u kakvom parlogu živi porodica njenog sina. Jednom prilikom, dok je još bila zdrava, pozvali su je u Krotendorf, ali je ona, pod izgovorom da ima strašnu glavobolju, uspela da izbegne taj užas; plašila se da se iznenada suoči sa realnošću koju je godinama samo zamišljala. Miris lešina iz Krotendorfa širio se nadaleko, a određenim danima, kada je duvao istočni vetar, čak i do Graca. Onaj ko je živeo u Krotendorfu, živeo je usred neprekidno smrdljivog pakla profita.

Njen sin je, potpuno tupim glasom, opisivao posao u kožari kao apsolutno nebitan, dosadan, štetan za pluća i bubrege, i nju je to svaki put potresalo. Ali lekari, koji su svaka dva meseca pregledali tri stotine radnika kožare u Krotendorfu, kod njega nisu pronašli ništa sumnjivo, ni na plućima, ni u bubrezima. Posle deset godina rada u Krotendorfu, rekla je gospođa Ebenhoe, gledajući pri tom nepomično preko pokrivača kao da gleda na kraj Krotendorfa, „posle deset godina mešanja po krotendorfskim kacama”, pokazuju se promene na plućima i u bubrezima krotendorfskih radnika, „smrtonosne promene”, rekla je. Njen sin, međutim, ima najotporniju konstituciju, kakva se samo može zamisliti. Njegovo „džinovsko” telo za nju je uvek bilo kao neko strano telo, i to ne samo za nju, nego i za njenog muža. Posle završetka osnovne škole njen sin je otišao gore na mansardu, gde joj se brat obesio, i tamo ostao, zureći iz dana u dan ispred sebe, sedeći kao idiot, ne progovorivši ni reč, sve do dana smrti svoga oca. I pošto nikada nije mislio ni na šta drugo, odmah posle sahrane, kako je već bila spomenula, u Knitelfeldu je pao na prvu bolju na koju je naleteo, na svoju ženu, „jadnu glupaču”. Naravno, da je ostao da živi kod nje, mislila je često, možda bi ga ona, njegova majka, mogla spasiti. Dugo vremena ga je žalila zato što je bio tako naivan i glup, ili samo zato što je, bez ikakvog osećanja krivice i na tako besmislen način, uništio živote svojih roditelja, ali ga više ne žali. Bila je umorna od njega. Sada, pri kraju, oseća još samo odvratnost prema rođenom sinu, njegovoj ženi i deci.

Moja soba je postala moja mrtvačnica, verovatno je pomislila dok je pričala o svom sinu, noću se soba smanjuje, rekla je, a ona se plaši smrti od gušenja.

Moj otac je skrenuo tok te njene priče i razgovor usmerio na Alpe, opisivao je žute borove na vrhovima, svež jesenji vazduh, divlje životinje što jure visoko preko stena, divlji Lobming u dolini.

Rekao je da sada mene, svog sina, češće vodi sa sobom jer treba da upoznam ljude, za mene je to neophodna stvar. On je živeo zajedno sa svojom decom, ali nije mogao da pronikne u njih, kao što ni oni nisu mogli da proniknu u njega. Teškoće sa kojima se roditelji suočavaju u odnosu sa decom, rekao je, uvek su, na kraju krajeva, nepremostive.

On do danas nije bio u stanju da shvati smrt svoje žene, moje majke. Ali nikada se ne može sve shvatiti.

Ko bi pomislio, pre samo tri godine, da će on iznenada ostati sam sa mnom i sa mojom sestrom?

„Draga osoba, od koje sve zavisi, odjednom više ne postoji”, rekao je.

Znao je da je meni na rudarskom fakultetu u Leobenu bilo dobro, rekao je. Za mene se nimalo nije plašio, ali za moju sestru jeste. Sklona svim vrstama bolesti, zatvorena u sebe, ona je najveći deo vremena živela u samoći, sa našom kućepaziteljkom. Po prirodi toliko osetljiva da nekad danima nije izlazila ni iz svoje sobe.

Moj otac je o nama govorio sa velikom ljubavlju i činilo se da ga je gospođa Ebenhoe pažljivo slušala.

Često mu je, mislio sam, bio potreban neko da ga sasluša, i na pamet mi je pao Bloh.

Ali, u jedno je bio potpuno siguran: da smo nas dvoje, moja sestra i ja, ukoliko on ne bi bio tu, bili spremni da pomognemo jedno drugom.

Radovalo ga je moje interesovanje za prirodne nauke. Činjenica da sam bio toliko ćutljiv ga je brinula, ali ne i plašila, on je znao da to nije bila bolesna ćutljivost, već ona koja se mogla shvatiti, i bio je uveren da je moje telo zdravo.

Činilo mu se da su moji prijatelji duhovno jaki, kao i ja; voleo je da ih vidi kada je dolazio u Leoben. On bi tada sa mnom išao na večeru u restoran Gerner. Ali uvek je žurio, i to je bio problem. Bio je srećan što sam izabrao ove studije i što ću ih završiti u najkraćem mogućem roku, tako lepo sam napredovao, i po njemu, bio bolji od drugih.

Leoben je bio veoma zgodno mesto za studije rudarstva, ni preveliko ni premalo, grad koji nudi sve što je potrebno, ništa suvišno. Klima tamo nije tako dobra kao kod nas, ali je nesumnjivo bila zdrava. Bio sam čovek otvoren za zadovoljstva koja su se nudila, ali nisam voleo preterivanja. Ovo ga je posebno tešilo. Izgledalo mu je „čudno” što sada imam već dvadeset jednu godinu.

On bi voleo da se više posvetim sportu, ali je smatrao da ipak sam treba da odlučujem o svom životu. Sve u svemu, pošto se trudio da mi ne nedostaje bilo šta, on može da očekuje da postupam po svojoj savesti i da ispunim njegove nade. Koračati napred u životu je uvek veliki napor.

Primetio je na mojoj sestri iste one simptome kao kod naše majke – psihičke i fizičke, iz dana u dan sve izraženije, i sve sličnijeg karaktera.

Mučili su ga duša moje sestre i njen osetljivi organizam, mnogo osetljiviji no što se može zamisliti, i zbog toga ga je strah pratio neprestano.

Njeno duševno raspoloženje brzo se menja; potčinjena kolebanjima svog nervnog sistema, moja sestra je u stalnoj opasnosti.

Sve se više udaljava od nas, povlači u sebe, i to mu je predstavljalo problem koji nije bio u stanju da reši.

Imao sam utisak da je moja sestra otišla od nas već suviše daleko da bismo mogli ponovo da je stignemo. Nas dvoje izgubili smo majku u trenutku koji može najviše da razori, a za moju sestru, on je, verovatno, bio smrtonosan.

U početku, rekao je moj otac, on ju je smestio u internat u blizini Bodenskog jezera. Ali, ta je odluka bila potpuno pogrešna. Pod režimom strogih, beskompromisnih monahinja, ona je zapala u svoju užasnu melanholiju, u stanje očaja koje je od tada postalo konstantno.

U poslednjih godinu dana kod kuće ona je postala žrtva apatije, koja je ovladala svima nama.

Uvek iznova pokušavam da joj se nekako približim preko pisama koje joj šaljem iz Leobena, ali uzalud.

Ne može se prevideti to da njena duševna bolest sve više zahvata i njen organizam. Ćerka je za njega izvor „neprekidnog straha”.

Jednom je, rekao je moj otac, sa njom odseo dva dana u jednom hotelu u Cajtšahu. Ali za ta dva dana, koliko su tamo proveli, ona nije ni progovorila sa njim. Ipak, ta dva dana u Cajtšahu priroda je bila lepa i prijatna. A ona je ustajala kasno i odlazila u krevet rano, kao da su je to mesto i okolina nekako poremetili, taj boravak za nju nije bio olakšanje, kako se on nadao, već samo teret.

Drugi put išao je sa njom u Ljubljanu, zatim u Trst i u Rijeku, šest dana ukupno, a za to vreme našao je zamenu, ali čak ni tada nije uspeo da promeni njeno jezivo raspoloženje. Njegova ćerka postala je vidno mračnija. Bilo mu je jasno da njeno stanje postaje sve mračnije, čak i u prisustvu svetlosti.

Među srećnim ljudima, koji olako shvataju život, ona je bila nesrećna. Prijatno okruženje ju je iritiralo. Sunčan dan gurao ju je u još dublju melanholiju.

Kada u kuću dolazi poseta, ona se povlači, ne pojavljuje se, ostaje u svojoj sobi dok gosti ne odu. Zabave, koje su na selu uobičajene, nju samo remete. Nije imala ni prijateljicu, ponekad je usred noći napuštala kuću i lutala naokolo po selu.

Njena nesanica podseća na nesanicu moje majke.

Kada se otputuje, sa namerom da se ostane duže vreme, ona se već sutradan vraća iz pravca Tirola, Salcburga, Slovenije.

Ali, bila je vezana za nas, za svog oca i svog brata, ljubavlju koju je teško razumeti.

Sa mnom je sve bilo lakše, rekao je moj otac, sa njom sve teže. Mi toliko dugo živimo zajedno, a ne poznajemo se.

Svako od nas je potpuno izolovan u sebe, iako smo najtešnje povezani.

Ceo život nije ništa drugo, nego neprekidni pokušaj da se pronađemo.

Nikada do sada, pomislio sam, nisam čuo svog oca da govori o nama sa toliko osećanja.

On predviđa da ću posle studija krenuti putem koji ga neće razočarati.

U tom trenutku primetio je da je gospođa Ebenhoe zaspala, ustao je i video da sam ja još uvek tu, u sobi. Bilo mu je neprijatno što sam čuo sve što je rekao.

Pogledali smo napolje, u dvorište, i ugledali jednu ženu, komšinicu, pomislio sam, koja je u gumenim čizmama išla kroz travu. Izula je čizme pred kućnim vratima i ušla. Za gospođu Ebenhoe kupila je svakojake namirnice, uključujući i bocu crnog vina koju je odmah stavila na sto. Poznavala je moga oca. I on je poznavao nju. Gospođa Ebenhoe se probudila. Jesmo li čuli za ubistvo u Gradenbergu, pitala je komšinica. Gresl je još uvek na slobodi. To je četvrto ubistvo u Bundšeku za godinu dana, rekla je podsećajući gospođu Ebenhoe na zadavljenog grnčara i na ugušenu učiteljicu, oboje iz Ligista, kao i na ubijenog krznara Horha iz Aflinga. Izvukla je hleb i maslac iz papirne vreće i rekla: „Sparno je.”

Moj otac je rekao da je ranije tog jutra bio kod ubijene ugostiteljeve žene u Gradenbergu. Umrla je u Keflahu, rekao je.

Komšinica je namestila jastuk, okrenula ga, zategnula posteljinu. Kada smo se rastali, gospođa Ebenhoe je ponovo zaspala.

Išli smo preko pijačnog trga u Štivolu, nazad prema našem autu i razgovarali o ispitima koje treba da položim, o međusobnom odnosu studenata u Leobenu, o njihovoj dosadi, o tome kako im je dosta života. O velikom broju samoubistava, naročito među najboljima. Bilo je iznenađujuće da su upravo oni bogati bili skloni samoubistvu, da su pre toga podlegali dosadi, najstrašnijoj bolesti od koje takvi mogu da boluju.

Fakultet za rudarstvo u Leobenu je dobar i poznat, ali nepravedno ocrnjivan baš od onih koji su studirali na njemu. Ubeđen sam da je to jedan od tri najbolja fakulteta u svetu, rekao sam. U Leobenu je sve uređeno na takav način da se potpuno moraš koncentrisati isključivo na studije, inače ćeš poludeti.

Nisam izolovan, rekao sam, jedino moram svakog dana da se napunim novom energijom smirenosti i distanciranosti, koja mi je neophodna da bih išao dalje. Često sam se ponašao arogantno, povređivao ljude oko sebe. Ukoliko bi dolazilo do apsolutnog zastoja u koncentraciji, koja mi je bila potrebna za učenje, napuštao sam internat, šetao duž obale Mure, uglavnom sam, i razmišljajući samo o studijama, dolazio sebi. Ali, mnogo puta sam odlazio na obalu Mure, lenje reke, smeđeg, otegnutog toka i na brežuljke na severu samo sa ciljem potpunog uživanja, prepuštajući se svojim fantazijama, svojoj zadubljenosti u prirodu na zemljinoj površini. Struktura zemljine površine izgledala mi je, svaki put kad sam je posmatrao, uvek nova, delovala je na mene u svakom pogledu okrepljujuće.

Često mi najveće zadovoljstvo predstavlja to što proučavam sastav vazduha i hodam kilometrima u pravcu severoistoka prema Zemeringu. U osećaju potpune slobode, verovatno shvatam šta je sreća.

Razmišljajući o sastavu tla ispod zemlje oko Mure, često sam osećao spokoj, koji mi je ponovo vraćao izgubljenu jasnoću ideja i prisebnu glavu koji su povremeno nestajali usled napornog studiranja.

Već izvesno vreme posmatrao sam sebe kao organizam, koji sam, zahvaljujući snazi volje, sve češće uspevao da regulišem po komandi. Naravno da sam povremeno patio i od povratnih udaraca, koji me, međutim, nikada nisu doveli do očajanja. Da bih se oslobodio stanja sklonosti ka očaju, rekao sam, spreman sam da izdržim svaki zamor. Bolje da sam strašno iscrpljen, dodao sam, nego duboko očajan.

Bilo je i trenutaka u koje sam osećao da prodirem gotovo bez muke, samo kroz prizore stvaranja, koje, međutim, nije ništa drugo nego ogromno zamaranje. „Trenuci”, rekao sam.

Svakoga dana sam se podizao do vrha, a zatim padao do dna.

Mislim da je zadovoljstvo umeti savladati sebe, pomoću razuma se pretvoriti u mehanizam koji sluša dobijene komande.

Samo na taj način čovek može da bude srećan i da shvati svoju prirodu. Međutim, malo je onih koji su u stanju da shvate svoju prirodu. Dozvoliti osećanjima da te zasene, ne činiti ništa protiv neprestanog pomračenja svoje duše, to je ono što čoveka dovodi do očajanja. Gde razum prevlada, očaj je nemoguć, rekao sam. „Kada osetim ovo stanje potpune iracionalnosti, sve u meni postaje očaj.” Sada, međutim, tek retko zapadnem u ovo stanje. Život je uvek težak, sve dok se ne izađe iz njega, i sreća je nositi se sa njim pomoću zdravog razuma. Ljudi su uglavnom sentimentalni, a ne racionalni, i to je upravo razlog što većina njih završi u očajanju, a ne u saznanju. „Ali razum, o kojem ja govorim”, rekao sam, „nema ničeg naučnog.”

Ocu je palo u oči da sam se iznenada raspričao. Rekao je da i on ponekad uspeva da progovori o nečemu, ali nekad samo nazire nešto o čemu ne može da priča, a smatra da to uopšte nije svojstveno čoveku, da to zaista nije ljudski.

Prošli smo pored Blohove kuće i automobilom se uputili prema Hauenštajnu kod jednog industrijalca, koji je bio manje-više lud i čije ime sam zaboravio. Od Abrahama put smo skratili preko Gajstala.

Među studentima uvek vlada neko stanje nemira, rekao sam, jer, dok studiraju, oni se nalaze u vakuumu između dva sveta, sveta roditelja koji su napustili i sveta koji još nisu dostigli, i umesto da idu tom svetu, veće su šanse da se vrate svojim roditeljima. Često u tom praznom prostoru, dodao sam, iznenada dolazi do katastrofe i to onda kada veruju da su uvideli da ne mogu ni nazad roditeljima, ni napred u svet. U proteklih šest meseci, samo u internatu, samoubistvo su izvršila tri studenta, rekao sam. Do trenutka smrti, u osećanjima ili duševnom stanju ovih studenata, nije mogla da se otkrije ni najmanja neobičnost.

Što se mene tiče, rekao sam, nikada nisam ni pomislio da se ubijem; moj otac je, međutim, tvrdio kako mu je pomisao na samoubistvo oduvek bila bliska. U toj misli, još kao dete, često je tražio izlaz iz drugih misli. Padala mu je na pamet samo kao misao neophodna za život koju je i proizveo u ovu svrhu, kao misao na odmor, nikada ona za njega nije bila neka imanentna misao. U ovom trenutku obojica smo shvatili koliko je bilo opasno i dalje gledati moju sestru uronjenu u misli o samoubistvu, u naizmeničnim pomislima na samoubistvo i pokušajima samoubistva. Još od najranijeg detinjstva bila je sklona suicidu, a otac je rekao da taj osećaj, prvobitno zamišljen na pozorišni način, kasnije može da se pretvori u stvarnu emociju koja se završava katastrofom.

Posmatrali smo voćnjake na padinama iza Abrahama. Seljaci su otvorenu burad sa mladim vinom ostavili na suncu. Kuće su stare. Gotovo da ne postoji izolovaniji predeo od onog između Gajstala i Hauenštajna.

Predugo smo ostali u Štivolu, rekao je moj otac. U Hauenštajnu su ga čekali od jutra. Industrijalac, koji se tu povukao u jednu lovačku kuću, koncentrisao se na pisanje koje mu je u isto vreme zadavalo muku, ali ga od muke i spasavalo. Više od dve godine moj otac je poznavao tog čoveka, koji još nije bio napunio pedesetu. Jedinu vezu sa svetom industrijalac je održavao putem pošte. Imao je polusestru, koja je sa njim delila usamljenost, i to, kako sam odmah video, apsolutnu usamljenost, za njega, kako je i sam rekao, savršenu. Lovačku kuću kupio je pre petnaest godina od kneza Zauraua, kojeg smo kasnije posetili u njegovom zamku Hohgobernic. Kuću je tada kupio samo zbog svog literarnog rada na čisto filozofsku temu, o kome, međutim, nikada ne govori. Ako bi ga pomenuo, govorio je industrijalac mom ocu, ako bi počeo da priča o tome, on bi odmah uništio posao koji je već bio u poodmakloj fazi i više ne bi mogao ponovo da ga pokrene. Radio je dan i noć, pisao, a zatim uništavao ono što je napisao, uvek iznova je pisao i iznova uništavao, približavajući se tako svom cilju. Osim posla, nije ništa sebi dozvoljavao, samo nakratko se sastajao sa polusestrom u biblioteci ili u kuhinji, i to samo radi dogovora o hrani. Njegova polusestra išla je dva puta nedeljno u Gajstal, u prodavnicu i u poštu da preda pisma i da ih podigne. U svojoj kući napravili su ogromne zalihe hrane za takozvani slučaj elementarnih nepogoda, ali te zalihe ne diraju. Polusestra je ćerka njegove majke, otac joj je neki Čileanac, i dok smo se polako približavali Hauenštajnu, otac me je upoznao sa njihovim odnosom. Živeli su zajedno kao muž i žena, i ona je, nakon što uvede mog oca u kuću i najavi ga svom polubratu, koristila priliku da se odmah povuče u svoju sobu, i pojavljivala se ponovo samo da se sa mojim ocem pozdravi pri odlasku.

Industrijalac ima šećer, rekao je moj otac, i mora svakih nekoliko sati da sebi daje insulin. Dva ili tri puta mesečno moj otac ga je posećivao kako bi se uverio da bolest stagnira. Njemu nije poznato da je iko osim njega dolazio u Hauenštajn. Često je pitao ljude iz komšiluka da li tu dolaze drugi ljudi, posebno oni iz grada, ali o tome niko ništa nije znao. Kuća je odavala utisak da u njoj žive isključivo industrijalac i njegova polusestra i da već godinama nijedan drugi čovek nije u nju kročio. Ona nije, kao što je obično slučaj sa lovačkim kućama, bila puna trofeja, već gotovo prazna, unutra su se nalazile samo najneophodnije stvari. Čak ni u sobi industrijalčeve polusestre nije bilo ničeg osim kreveta, stola, komode i stolice. Nije bilo slika na zidovima, u celoj kući nijedna slika. Industrijalac je mrzeo kako slike, tako i crteže. Za njega je sve moralo da bude prazno koliko god je moguće i pregledno koliko je moguće. Ono malo stvari što je tu bilo, moralo je da bude što jednostavnije. Prirodu oko lovačke kuće i gustu šumu, koja je opkolila kuću, on oseća kao zid. Poštaru je bilo dozvoljeno da pređe taj zid ako je donosio neki telegram, ali ne i da stupi u kuću, morao je da se oglasi dozivanjem kako bi ga primetili, a zatim bi ispred kuće predao poštu industrijalčevoj polusestri. Iza kuće, rekao je moj otac, je izvor, a voda je dobra.

Sada smo prolazili gorskom dolinom i vozili smo se samo kroz šumu.

U industrijalčevoj kući nije postojala nijedna knjiga, rekao je moj otac, namerno nije hteo da u kući ima knjige, kako ga ništa ne bi moglo iritirati. Ništa ne iritira više od knjige kada hoćeš da budeš sam sa sobom, kada moraš da budeš sam sa sobom.

Svojoj sestri je dozvoljavao da čita pojedine novine, među kojima Le Soir i Aftonbladed, Le Monde i La Prensa, ali nijedne nemačke. Međutim, čak i te strane novine, koje je smela da čita, morale su biti stare najmanje mesec dana jer time gube svoju razornu moć i postaju poetične.

Industrijalčeva odeća bila je jednostavna; moj otac ga je uvek viđao jedino u košulji i pantalonama. Navodno, on je govorio ne samo sve srednjoevropske jezike, već skoro i sve istočnoazijske.

Osim stola i stolice, u svojoj radnoj sobi nije trpeo ništa sem praznog papira kako bi mogao da se fokusira samo na sebe i kako ga ništa ne bi odvraćalo od posla. Kao materijal za ono što je pisao bilo mu je dovoljno iskustvo koje je sakupljao preko četrdeset godina u svetskim metropolama, u industrijskim i trgovačkim centrima na pet kontinenata.

Njegov imetak bio je razbacan po zemljama širom sveta, pretežno u onim gde se govorio engleski jezik. Industrijalac je svoje poslove vodio iz Hauenštajna, izdvajajući za to samo sat vremena dnevno. Neverovatno komplikovan aparat sa preko četrdeset hiljada zaposlenih i u neprekidnom radu, pokretao je on, iz Hauenštajna, a njegovo funkcionisanje bilo je sve bolje.

A onda, kada jednom završi svoj rad, „…verovatno će se na kraju sve svesti na jednu jedinu misao”, rekao je jednom prilikom mom ocu. Namerava da napusti Hauenštajn, da ode iz doline, da ostavi sve iza sebe.

Što se tiče hrane, bilo je dovoljno ono najjednostavnije. Duge šetnje, sve dublje u šumu, u beskrajnu „večito zelenu metafizičku matematiku”, kako je nazivao šumu oko Hauenštajna, bile su dovoljne

da mu mišići ne omlitave. On je bio neprijatelj šetnji, šetao je samo da ne bi „fizički propao”.

Mala peć od gvožđa zagrevala je njegovu sobu; druga peć – sobu njegove polusestre. Sreća, rekao je jednom mom ocu, što pati od dijabetesa, jer zbog toga, barem u Hauenštajnu, osim svoje polusestre, može da vidi lice još samo jednog čoveka, moga oca. Jednom mu je rekao da je on, moj otac, sprečio da „iskustvo Hauenštajn dostigne ekstremne posledice”.

Videlo se odmah da je industrijalac retko govorio i da je sve ono što je rekao bio samo način da se odbrani od svoje strašne razdražljivosti.

Te prazne sobe na mog su oca uvek ostavljale zastrašujuće depresivan utisak zato što je shvatio da ih je čovek, koji je u njima boravio, popunio prema sebi, samo svojim fantazijama, samo fantastičnim predmetima, da ne bi poludeo.

Jedina industrijalčeva okupacija, pored rada, šetnje kroz šumu i razgovora sa svojom polusestrom o hrani, bila je želja, koja ga je s vremena na vreme spopadala, i to sve žešće, da puca u ogromnu drvenu metu postavljenu na dva stabla iza kuće. „Vežbam, ne znam zašto”, rekao je jednom prilikom mom ocu. Mnogo puta su, u čitavoj njegovoj okolini, slušali kako satima i satima puca, sve do posle ponoći.

Potpuna nesanica i potpuna apatija često su se u njemu smenjivale na najstrašniji način, danima, i on nije mogao da smogne snage da izađe iz tog stanja.

U normalnim danima ustajao je u pola pet ujutro i radio do pola dva popodne, nešto bi pojeo i nastavljao bi da radi sve do sedam sati uveče.

Svojoj polusestri ostavio je „najveću moguću” slobodu u Hauenštajnu. Ali već posle šest ili sedam nedelja nakon dolaska, na njoj je mogao da primeti znake ludila, koje je bilo „duboko ukorenjeno u klerikalizmu”. To ludilo, rekao je industrijalac, moglo bi odmah da se povuče kada bi napustili Hauenštajn. Potpuno prepuštena sebi i izložena tiraniji svog polubrata, ona je bila stalno na ivici samoubistva. Njen polubrat je, međutim, primetio, da ona, iz poštovanja prema njemu, za kojeg čini sve, ali ga uopšte ne razume, nije dozvolila sebi čak ni glasan oslobađajući krik, ni najmanji gest netolerancije. Moj otac je kod ove žene, koja je bila iznenađujuće čista i uredna, takođe primetio tipičnu ćutljivost koja se uočava kod poremećenih žena, zatvorenih u ludnicama.

„Verovatno joj je polubrat zabranio da razgovara sa mnom”, rekao je, jer uvek je imao osećaj da je ona htela da razgovara sa njim, ali da joj nije bilo dozvoljeno.

On je obično već izjutra, na putu do kneza Zauraua u Hohgobernic, dolazio u Hauenštajn, kada je vazduh najčistiji, a pogled na Rosbah-Alpe najlepši.

Put kojim smo se vozili, rekao je, izgradio je industrijalac o svom trošku, i on mu pripada čitavom njegovom dužinom. U šumi je svuda, iako se to ne vidi, kao čuvare postavio nezaposlene mlinare, penzionisane šumare, rudare bez posla, koji su imali zadatak da sve ljude drže daleko od njega. Otac je rekao da misli da industrijalac može još izvesno vreme da živi u Hauenštajnu na način na koji sada mora da živi, još samo nekoliko godina. Kod njega, za razliku od njegove polusestre, nikada nije imao priliku da primeti ni najmanji znak ludila. Ali, niko ne može da živi u takvoj osami, a da ne pretrpi ozbiljnu štetu, možda čak i najteža oštećenja svog duha i svoje duše. Poznato je da ljudi odjednom, na najvažnijoj prekretnici u svom životu, životu koji im izgleda filozofski, pronalaze sebi tamnicu, u koju se zatim povlače i posvećuju svoj život naučnom radu ili poetsko-naučnoj fascinaciji. I da takvi ljudi sa sobom uvek povedu u tu tamnicu stvorenje koje im je privrženo. I obično, na početku nešto sporije, uništavaju to stvorenje koje su sa sobom poveli, a onda, pre ili kasnije, unište i same sebe. Moj otac, međutim, nije želeo da kaže za industrijalca da je jedan od takvih nesrećnika, naprotiv, on je vodio život koji mu je u potpunosti odgovarao, za razliku od njegove polusestre, koja je zbog njega bila primorana da živi veoma nesrećno.

U početku, rekao je moj otac, ti ljudi, kao, recimo, industrijalčeva polusestra, ne žele da se predaju svom ugnjetaču, ali uskoro shvataju da im ništa ne vredi. Nemajući drugog izbora, oni mu se na kraju prepuštaju, u strašnom očaju koji ih postojano uništava, a to moj otac naziva „strašni očaj robova”.

Samo zato što su do srži nemilosrdni, ljudi poput ovog industrijalca dolaze do svoga cilja, bez obzira što taj cilj i način na koji su ga dostigli drugim ljudima izgledaju zaista odvratno i neshvatljivo.

Lovačka kuća je stajala usred jednog proplanka i odmah se videlo da joj je on savršeno odgovarao.

Na fasadi kuće nije visio ni jedan jedini trofej, ona uopšte nije izgledala kao lovačka kuća. Odmah sam pomislio: „Tamnica! Improvizovana tamnica!” Svi kapci na prozorima bili su zatvoreni, neko bi pomislio da je kuća prazna.

Industrijalčev radni prostor nalazio se u zadnjem delu kuće, rekao je moj otac. Industrijalac je dopuštao uvek samo jedan otvoreni kapak na prozoru.

Sve u kući moralo je da mu pomogne da se fokusira na svoj posao.

Izašli smo iz auta, i pošto su očekivali mog oca očigledno su čuli da smo stigli, te su nam odmah otvorili vrata. Industrijalčeva polusestra nas je brzo uvela u predsoblje, a ja sam odmah pomislio da ovo prvobitno nije mogla biti lovačka kuća, jer u našem kraju lovačke kuće nemaju predsoblje. Zgrada je, verovatno, nekada bila sastavni deo utvrđenja Zaurau. U predsoblju nije bilo ni jednog pokretnog predmeta, osim debelog konopca koji je visio sa plafona. Za šta je konopac služio, za mene je ostala misterija.

Moj otac je rekao da sam mu sin. Industrijalčeva polusestra, međutim, nije mi pružila ruku, odmah je nestala i ostavila nas je same. Primetio sam, kada smo ušli u predsoblje, da je ona odmah ponovo zaključala ulazna vrata, podbočivši ih velikom gredom. Naviknuta na posete moga oca, nije se izvinila pre nego što je nestala.

Pratio sam oca dok smo prolazili kroz nekoliko u belo okrečenih prostorija, koje samo zahvaljujući uskim otvorima na prozorskim kapcima nisu bile potpuno mračne. Išli smo preko drvenog poda od ariša. Morali smo da se popnemo na prvi sprat. Gore dugačak hodnik, takođe u mraku, potpuno zamračen. Pomislio sam da sam u manastiru.

Iako smo išli pažljivo, pravili smo veliku buku jer su sobe bile prazne.

Voleo bih da sam mogao, dok smo išli duž hodnika na spratu, da vrisnem i da se od vriska pootvaraju kapci na prozorima, ali razum me je sprečio da uradim nešto što nije bilo dozvoljeno da se radi.

Moj otac se zaustavio ispred industrijalčeve sobe, pokucao i na poziv ušao, bez mene. Ja sam ga, po dogovoru, čekao ispred vrata.

Dugo nisam čuo ništa; onda neke reči, koje su za mene uglavnom bile nepovezane, a zatim jasne reči, koje su se odnosile na industrijalčevu književnu aktivnost. Tokom poslednje nedelje napravio je veliki napredak, rekao je i nameravao je da i dalje mnogo napreduje. „Čak i da uništim sve što sam do sada napisao”, rekao je, „učinio bih veliki napredak.”

On se sada pripremao za posao kojim će se baviti dugi niz godina, a posao je bio takav da će ga, verovatno, uništiti. „Ne”, rekao je, „neću dozvoliti da me uništi.”

Zatim je govorio o poslovima koji nastavljaju da rastu, sada sve više koncentrisanim na afričke zemlje. Rekao je da je primio veoma povoljne vesti iz Londona i Kejptauna. Afrika se strahovitom brzinom razvija u najbogatiji kontinent na svetu, i činjenica da se belci odande povlače, morala bi se iskoristiti. „Beloj rasi”, rekao je, „u Africi je došao kraj, ali ja tamo tek počinjem!”

Ponovo se vratio na svoje pisanje i rekao da će on sada, „u nekoliko narednih nedelja” napraviti otkrića od presudnog značaja za svoj rad. Zahvaljujući izolovanosti, „zahvaljujući praznini ovde”, mogao je „da stvori ogromni kosmos ideja.” Sada se sve u njemu realizovalo. I on je, iz sve snage, nastojao da privede svoj rad kraju.

Pošto je želeo da ga baš ništa ne ometa u radu, morao je da uništi i „poslednje stvarno odvraćanje pažnje” u Hauenštajnu: naredio je da se sva divljač, koja je postojala u šumama Hauenštajna ustreli, prikupi i podeli „najsiromašnijim ljudima” u oblasti Bundšeka.

„Sada, kada otvorim prozore, ne čujem više ništa”, rekao je industrijalac, „apsolutno ništa. Fantastičan osećaj.”

Posle dužeg ćutanja u sobi čuo sam da je moj otac industrijalcu skrenuo pažnju na moje prisustvo u hodniku. Za vikend sam došao kući iz Leobena, gde sam, kako je znao, studirao na rudarskom fakultetu, i on me je poveo sa sobom. Bio sam napolju u hodniku. Ali industrijalac nije želeo da me vidi. „Ne”, rekao je, „ne želim da vidim Vašeg sina. Nova osoba, novo lice, sve mi upropasti. Pokušajte da razumete, upropasti mi sve, novo lice.”

Industrijalac je pitao mog oca gde je danas još bio, tonom koji je zvučao kao da ga je to uvek pitao. „U Gradenbergu”, rekao je moj otac, „tamo je rudar po imenu Gresl ubio ženu jednog gostioničara. Onda smo bili u Hilbergu. I u Zali. I u Keflahu. U Aflingu, u Štivolu”, rekao je. „A sada idete gore, kod kneza Zauraua”, pitao je industrijalac. „Da”, rekao je moj otac, „ali pre toga moram još jednom dole do Fohlerovog mlina.”

„Ne”, rekao je industrijalac ponovo, „ne želim da primim Vašeg sina, ja ne želim da ga upoznam. Kada se iznenada pojavi nova osoba, ona može sve da mi uništi. Sve. Takva osoba se pojavi i sve mi uništi.” Posle izvesnog vremena industrijalac je rekao: „Pošto su sve sobe u ovoj kući potpuno prazne, ja u tami, koja tamo vlada, ne mogu da se sudarim ni sa jednim predmetom.” Moj otac je izašao. Sišli smo u predsoblje. Industrijalčeva polusestra nas je izvela. Čak je i proplanak izgledao depresivno. „Idemo u Gajstal da nešto pojedemo”, rekao je moj otac. U tišini smo se vozili prema Gajstalu, istim putem kroz šumu kojim smo i došli. Usput nismo sreli nijednog čoveka. Bio sam zgrožen mišlju da u šumi nema divljih životinja i da su nas posmatrali nevidljivi čuvari. Nešto pre Gajstala ugledali smo prve ljude. Bilo je oko podneva. Najpre smo planirali da do Fohlerovog mlina idemo preko Remasa, ali smo onda ipak krenuli preko Abrahama do Aflinga, gde smo otišli u jedan restoran za koji je moj otac čuo da je dobar.

Nije bilo praznog stola, pa su nas pozvali da sednemo u kuhinju, gde smo imali poseban tretman. Čuli smo da se pričalo o ubistvu u Gradenbergu, o ubijenoj ženi.

Gresl još nije bio uhvaćen. Trebalo je čekati da ogladni, što nije moglo još dugo potrajati, pa da izađe iz svog skrovišta.

Dok smo ručali, moj otac je ponovo sa puno ljubavi pričao o detetu u Hilbergu, onda o Blohu. „Svima je teško”, rekao je. Otvorio je svoju torbu i primetio da je knjige koje je pozajmio od Bloha – Didroa, Ničea, Paskala – zaboravio da uzme. Ali, narednih dana on i neće imati vremena za čitanje. Mislio je na gospođu Ebenhoe i rekao da će navika da je posećuje prestati, jer će ona živeti još samo nekoliko dana, a onda će jednostavno zaspati. Sada je počeo da priča o učitelju, kojeg je prvog posetio i koji mu je odmah umro na rukama. Sudbina seoskih učitelja je gorka, jer ih često po kazni, premeštaju iz grada u kome su se oni dobro osećali, ma koliko da je bio mali, u hladne, prema njima neprijateljski raspoložene planinske doline, gde vode bedan život, sve više pritisnuti odvratnim školskim propisima iz ministarstva, i tako, za veoma kratko vreme, oni postaju žrtve smrtonosne otupelosti, koja se kod njih u svakom momentu može pretvoriti u ludilo. Njihova sklonost da još od rane mladosti osećaju život jedino kao strašnu (božju?) kaznu, neprekidno uronjeni u sredinu koja ih ne shvata ozbiljno, i gde ih svako gleda s visine, oni egzistiraju u klimi koja remeti njihov ionako slab um i tera ih u seksualnu zabludelost.

Mom ocu je tužna sudbina učitelja iz Zale već dugo bila povod za svakodnevne „bezumne” misli. Ali, kako je rekao, o tome ne želi da govori; međutim, odmah posle, ipak je odlučio da kaže barem nešto, i počeo je da priča kako je učitelj pre dve godine poslednji put bio u školi u Obdahu, gde je morao da predaje. Koliko je moj otac znao, učiteljev učestali odnos sa jednim nervoznim dečakom primorao ga je da se skloni negde u Tirol, onda u Italiju, na kraju čak i u Sloveniju. Kao divljak, on je među ljudima koji su pričali nekim stranim jezikom, izdržao dve godine, živeći uglavnom od sitnih krađa, a onda se, iznenada, potpuno poremećen, vratio preko granice i stao pred lice pravde. Proces je bio brz i završio se tako što ga je porotni sud iz Bruka osudio na dve godine zatvora i dve godine društveno-korisnog rada. Kaznu je morao da izdržava u Garstenu. Kada su ga pustili, on se (setio sam se brata gospođe Ebenhoe) vratio svojim roditeljima, koji su u Zali imali malo poljoprivredno dobro i gde su se brinuli o njemu sa puno ljubavi. „Naravno, moglo bi se reći”, rekao je moj otac, „da je učitelj umro od srčanog oboljenja, takozvanog srčanog udara”; prosto je tako izgledalo. „Ali nije to bilo u pitanju.”

Moj otac je na licu učitelja u samrtnom času jasno video optužbu čoveka protiv sveta koji nije želeo da ga razume.

Učitelj je imao dvadeset šest godina, i nekoliko nedelja pre nego što je umro, roditelji su držali njegovu posmrtnu odeću da visi u hodniku. „Nedeljama sam”, rekao je moj otac, „ulazeći u kuću učiteljevih roditelja, najpre morao da gledam njegovu posmrtnu odeću.”

To što je umro u prisustvu lekara, moga oca, bilo je olakšanje za njegove roditelje. I oni, rekao je, mora da su svog sina, kao i gospođa Ebenhoe u Štivolu, doživljavali kao strašnu (božju?) kaznu.

O preminulom učitelju moj otac je, za vreme ručka, rekao i sledeće: jednom ga je, kao dete, njegova baka povela sa sobom u gustu šumu da beru kupine i tamo su se izgubili. Uporno su tražili izlaz iz šume, ali nisu uspeli da ga nađu. Pala je i noć, a oni još uvek nisu izašli iz šume. Stalno su išli u pogrešnom pravcu. Na kraju su se njih dvoje, baka i unuk, šćućurili u neki jarak i tako, priljubljeni jedno uz drugo, proveli noć. Ni sutradan nisu uspeli da izađu iz šume. I sledeću noć su prespavali u nekom drugom jarku. Tek u popodnevnim satima, trećeg dana, nekako su izašli iz šume, iako u suprotnom smeru u odnosu na Zalu, njihovo selo. Do najbliže seljačke kuće stigli su potpuno iscrpljeni.

Ovaj događaj, koji je ubrzo doveo do bakine smrti, njenog je unuka, koji tada nije imao ni šest godina, uništio zauvek.

Katastrofe, koje se kasnije javljaju u nekom čoveku, mogu se povezati sa poremećajem koji su njegovi telo ili duša pretrpeli u ranim godinama. Današnja medicina, međutim, rekao je moj otac, još uvek ne shvata ozbiljno ovo saznanje i ne koristi ga dovoljno.

„Većina lekara danas se ne bavi istraživanjem uzroka”, rekao je moj otac, „već se u potpunosti drže najprimitivnijih šema lečenja.” Oni nisu ništa drugo nego „licemeri koji prepisuju lekove”, oni izbegavaju da istražuju i da se bave psihološkom komponentom ljudi, nemoćnih i bednih, koji im, po neizlečivoj tradiciji, u potpunosti poveravaju svoju dušu i telo. „Lenštine i kukavice, to su lekari”, rekao je moj otac, „predati se njima u ruke, znači, predati se slučaju i potpunoj bezosećajnosti, jednoj pseudonauci.” Danas su većina lekara „nekvalifikovani medicinski radnici”, „najveći prevaranti”. Nigde se moj otac nije osećao tako nelagodno kao među svojim kolegama.

„Ne postoji ništa neprijatnije od medicine”, rekao je.

U poslednjim mesecima svoga života učitelj je stekao, kako je rekao moj otac, „zadivljujuće umeće crtanja perom”. Demonski motivi, koji su u učiteljevim crtežima sve više izbijali u prvi plan, uznemiravali su njegove roditelje. Finim potezima nacrtao je jedan svet „koji sam sebe uništava”: unakažene ptice, razderani ljudski jezici, šake sa osam prstiju, razbijene glave, otkinuti ekstremiteti sa nevidljivih tela, noge, ruke, polni organi, ljudi ugušeni u hodu i tome slično; i što više ga je sin crtao, njih je više plašio. Ispod učiteljeve kože pojavljivala se sve jasnija struktura kostiju njegove lobanje, koju je, takođe, crtao veoma često, stotinu, hiljadu puta. Iz njegovog govora najjasnije se mogla sagledati sva beda njegove unutrašnje konstrukcije. Moj otac je rekao da je već jednom pomišljao da ponese sa sobom učiteljeve crteže i da ih pokaže svom poznaniku, jednom vlasniku galerije u Gracu. „Od toga bi se mogla napraviti dobra izložba”, rekao je. Nije poznavao nikog ko je crtao kao pokojni učitelj. Učiteljev nadrealizam predstavljao je sasvim novu vrstu nadrealizma, iako se u njegovoj umetnosti uopšte nije radilo o nečem nadrealnom, ono što je on prikazao na svojim listovima nije bilo ništa drugo nego stvarnost. „Svet polako postaje sve nadrealniji”, rekao je. „Priroda je nadrealna, sve je nadrealno”, rekao je moj otac. Ali, takođe je smatrao da se umetnost koja se izlaže, samim tim što se izlaže, uništava, i zato je odustao od ideje da uradi nešto sa učiteljevim crtežima. Ali, pošto se bojao da bi roditelji preminulog učitelja mogli baciti te crteže ili ih spaliti, „hiljade njih”, zato što nisu znali da su to dobri crteži, i zato što su ih ti crteži dugo plašili i užasavali i remetili, moj otac je nameravao da ih uzme. („Jednom ću ih prosto sve uzeti i gotovo”, rekao je.) Nije bilo nikakve sumnje da će mu oni predati te crteže.

U poslednje vreme, svaki put kada bi pogledali svog bolesnog sina, učiteljevi roditelji su sigurno pomislili na njegovu nesrećnu sklonost. Užasna je stvar što čoveka, koji je u prošlosti izvršio perverziju, neprirodan čin, ili zločin, više nikada ne možemo posmatrati drugačije, sve dok je živ, osim kroz povezanost sa tom perverzijom, sa tim neprirodnim činom, sa zločinom.

Iz svog kreveta učitelj je mogao da gleda na Bundšek sa jedne i na vrh Velker sa druge strane. „Sva ta užasna priroda nalazi se na njegovim crtežima”, rekao je moj otac.

Njegovi roditelji su rekli da on u poslednje vreme uopšte nije govorio, samo je posmatrao prirodu sa svog prozora. Ali on je video jednu sasvim drugačiju prirodu nego oni, rekao je moj otac, „drugačiju prirodu od one koju mi vidimo kada se u nju zagledamo.” Čak je i priroda koju je slikao bila potpuno drugačija, „sve je bilo potpuno drugačije”.

Nismo dugo bili sami za našim stolom, kada je došao stariji čovek, očigledno otac vlasnika, i seo kod nas. Nekoliko puta nas je pitao da li o ubistvu u Gradenbergu znamo nešto više nego on. Nije nam dozvolio da jedemo na miru.

Prema Fohlerovom mlinu dolina se sve više sužava na način koji je i njoj samoj neobičan, rekao je moj otac. Setio sam se da se Fohlerov mlin nalazi duboko u mračnom klancu; odmah zatim ide se gore prema zamku Zaurau.

Platili smo račun i krenuli. U velikoj sali restorana u to su vreme davali hranu gomili školske dece – tanjir tople supe za svakog, i skrenuli su im pažnju da ne galame. Ova stvorenja i ne slute u kakve strašne ljude će se pretvoriti jednoga dana, pomislio sam kada smo napuštali restoran.

Fohlerov mlin nalazio se u opštini Rahau, ali se od Rahaua do njega moglo stići jedino zaobilaznim putem dugim šezdeset kilometara, što znači da je Fohlerov mlin bio potpuno izolovan, tačno ispod tvrđave Zaurau, koja se, međutim, odatle nije mogla videti.

Odvojivši se kod Aflinga, ušli smo direktno u klanac.

Kad je postalo mračno, nisam mogao, a da ne pomislim na svoju sestru, koja je još uvek imala zavoj na zglobu ruke.

Vreme koje sam, kada vikendom dođem iz Leobena, provodio kod kuće, bilo je suviše kratko, rekao je moj otac. Nikada ne stignemo da se ispričamo. On ne, ali ja, rekao je, možda još ipak mogu pozitivno da utičem na sestru. Nekako smo, potpuno nezavisno jedan od drugog, obojica počeli da razmišljamo o njoj.

On ju je posmatrao kada je ona mislila da je niko ne posmatra, rekao je, dok je u vrtu, zamišljena, uvek na istom mestu, nepomično gledala u zid šupe. Ako je pozove, ona se uplaši i ode u svoju sobu bez reči. U ordinaciji mu nije bila ni od kakve pomoći. Imala je veliku odbojnost prema svemu što se odnosilo na lekarsku profesiju. Na njoj je sasvim jasno mogao da vidi svoju bespomoćnost.

On je često mislio da se upravo na njegovoj ćerki, na najužasniji način, pokazivalo da je njegovo umeće ostalo zaglibljeno u nezdravim slutnjama. Ponekad je sa njom odlazio u posetu rođacima, ali se ona među ljudima loše osećala.

Prekinuo sam ga skrenuvši mu pažnju na stado ovaca, koje se iznenada nakratko pojavilo gore, na Špajku, preko klisure na razvođu.

Dok smo se vozili sve dublje u klanac, imao sam osećaj da mi stotine i hiljade slika u isto vreme naviru u pamćenje, i više ništa nisam video.

Vlasniku mlina moj otac je jednom nedeljno morao da skine zavoj sa noge na kojoj je imao čir, pusti napolje gnoj koji se u međuvremenu nakupio i zavije mu nogu novim zavojem. Možda bi za mene bilo interesantno, rekao je, dok je on u sobi sa mlinarom, da odem da vidim veliki kavez sa egzotičnim pticama iza mlina. Tek sada, nakon što je pomenuo kavez sa pticama, shvatio sam o kakvom se mlinu zapravo radi. Pogrebna povorka je jednom, izašavši iz klanca, prolazila pored Fohlerovog mlina, verovatno, mislio sam, sišavši iz zamka Zaurau, a ptice, uplašeno se bacajući na rešetke kaveza, iziritirane mrmljanjem ljudi koji su se molili, ni za trenutak nisu prestajale da svojim kricima napadaju pogrebnu povorku.

I tada je bila subota. Pomislio sam kako je većina sahrana u subotu; krštenja, svadbe i sahrane su gotovo uvek subotom. Ali, koliko je drugačija bila atmosfera kada smo stigli u mlin. Dvojica mladih radnika (moj otac je rekao: „sinovi”) utovarala su džakove brašna na kola. Turbine su pravile toliku buku da više nismo mogli da razumemo sopstvene reči, a ja nisam mogao da čujem šta je moj otac rekao pre ulaska u mlin.

Kapci na prozorima bili su od gvožđa, crni. Cveća nema.

Iznad ulaznih vrata i dalje se mogao raspoznati grb Zauraua. Čitav ovaj kraj nekada je bio u posedu kneza Zauraua, mislio sam. Zamkovi, kao što je bio Hohgobernic, uvek su imali mnoge vodenice, pivare i pilane u svom vlasništvu.

Na samom kraju klisure, gore, na najvišoj tački, stajao je zamak Hohgobernic, rekao je moj otac, ali odatle nisam mogao da ga vidim.

Oni, što su teglili i tovarili džakove brašna na kola, nisu videli niti čuli da dolazimo.

Voda reke pravila je toliku buku da se osim nje u klisuri nije čulo ništa drugo.

Na kolima je stajao treći radnik, mlađi od druge dvojice. On je ličio na mladog Turčina, kakvi su sada često nalazili posao kod nas, i zaista je momak bio Turčin. Skidao je džakove sa ramena sinova vlasnika mlina i ređao ih na kola, jedan na drugi, u vertikalan položaj. On je bio mojih godina, ali ne i dovoljno snažan za teški mlinarski posao koji se u klancu i danas obavljao na isti način kao i stotinama godina ranije. Samo što sada, pomoću snage reke, proizvode i struju za sebe. Nadograđena na mlin i do pola iznad vode, tu je bila elektrana.

Mislio sam da je Turčin verovatno tek nekoliko dana u klancu. Sinovi vlasnika mlina će ga uglavnom ismevati, mislio sam, pa mi je bilo žao momka. Trenutno su kod nas Turci najjeftinija radna snaga, ne znam koga bi drugog mogli da dovedu da radi u klisuri. Turci rade najteže poslove i zadovoljni su bilo čim. Ovom mladiću će uvek biti teško sa njima, mislio sam, i ako se odmah ne pokupi i ne ode, biće zauvek žrtva njihovih hirova. Oni nisu ostavljali utisak da žele da mu i najmanje olakšaju posao. Ali, ako samo zamisliš da si ti Turčin, pomislio sam, šta se sve pri tom u tebi ne odvija. Odmah sam, naravno, Turčina povezao i sa mnogim drugim ljudima sa kojima je prinuđen da živi u napetim odnosima – kao i uvek, po mojoj nesrećnoj navici, nikada ne mogu da posmatram samo jednu osobu, odnosno samo tog čoveka koji mi je pred očima, nego i sve one sa kojima, po svoj prilici, dolazi u kontakt. To mi uvek oteža razmišljanja o ljudima. Isto tako, svaku stvar ja moram da razmotrim i u njenoj povezanosti sa svim mogućim stvarima. Kakva li je beda primorala Turčina da on, tako mlad, dođe u ovaj klanac u Srednju Evropu, pomislio sam. Klanac je za njega strašna prevara.

Ali, verovatno je sve o čemu sam razmišljao potpuno drugačije od onog kako ja mislim da jeste, pomislio sam, i otišao iza mlina, gde sam pretpostavljao da je ogromni kavez sa pticama, a da me trojica muškaraca, koji su bili u poslu, nisu ni primetili.

Kavez je, u stvari, bio mnogo veći nego što sam ga zapamtio. Ali, bio je potpuno zapušten, a u njemu nije bila ni polovina ptica koje sam video kada sam prvi put bio. Zar je vlasnik dozvolio da sve uginu, pitao sam se. Ono malo ptica što je još bilo zatvoreno u kavezu, pedesetak otprilike, prestravljeno su pojurile prema zadnjem zidu kada sam se pojavio. Bile su bez hrane i žedne. Posuda za vodu pored zida bila je prazna. Sve u tom kavezu ukazivalo je na to da čovek, koji se brinuo o pticama, više ne postoji. Dva papagaja kreštala su uglas uvek istu stvar. Nisam uspeo da odgonetnem šta. Primetio sam da je na česmu ispred kaveza bilo priključeno gumeno crevo, i napunio sam vodom posudu na koju su sve ptice odmah navalile. Sve na njima, međutim, bilo je nekako neprijateljsko. „U kom smislu neprijateljsko” – pomislio sam. Čak je i njihovo perje bilo neprijateljsko – boje koje su neprekidno varirale pod uticajem njihove nervoze. Samo neka budala mogla je da se bavi uzgojem ptica, pomislio sam, i da dozvoli da ga to uništi. Za trenutak sam imao utisak da iza mene neko stoji, pa sam se okrenuo, ali nije bilo nikoga. Brzo sam od ptica otišao pred mlin, gde su tri mlada muškarca, mada Turčin još nije bio muškarac, završila sa utovarom džakova brašna. Upravo tada je Turčin skočio sa kola i, iznenađen što me vidi, zastao na trenutak pored zida kuće, upitno me pogledao, a onda, poput munje, uleteo u mlin.

Hteo sam da pobegnem odatle i neko vreme sam hodao duž reke, duž zaglušujuće vode koja plahovito navire iz klisure, a zatim se baca na mlin. Rekao sam, međutim, sebi, da će se moje sumorno raspoloženje samo još više pojačati ukoliko budem dublje prodirao u klanac, pa sam se vratio.

Zar se nisam uvek osećao veselo, čak srećno, svaki put kada sam se našao u blizini mlina, kakav god da je on bio, pomislio sam. Gledajući u mlin, video sam pogrebnu povorku koja je pre sedam ili osam godina prolazila pored mlina, jednu od najpompeznijih koje sam ikada video.

Sigurno bih se, unutar klanca, ugušio u veoma kratkom roku, pomislio sam. Kako čoveku može pasti na pamet da uzgaja egzotične ptice u klancu?!

Osetio sam da mi je potrebno da budem u društvu svoga oca.

Približavajući se mlinu, razmišljao sam o tome kako njega i danas povezuju sa pričama o falsifikatorima novca i ubistvima koje potiču još od pre više od stotinu godina. To je mesto na kojem bezbedno mogu da se planiraju i izvršavaju najstravičniji zločini, pomislio sam, a odjednom su mi dvojica mlinarevih sinova, kao i mladi Turčin, izgledali odbojno. Zbog kakvog li su zločina Fohlerovi dovukli mladog Turčina u klanac?

Nakon što sam proučio grb Zauraua iznad ulaznih vrata, brzo sam ušao u hodnik i, da bih se što pre orijentisao prema glasovima koje sam čuo u kući, zastao sam u podnožju stepeništa sa desne strane, kad me je, iznenada, pozvao jedan od sinova vlasnika mlina.

Rekao mi je krenem sa njim i ja sam ponovo sam izašao iz hodnika.

Klanac je sada bio još mračniji nego maločas, tu je uvek vladalo stanje poput onog koje prethodi groznoj oluji. Ovi ljudi provedu ceo svoj život u takvoj atmosferi, pomislio sam prateći mlađeg mlinarevog sina do jedne barake; išao sam veoma brzo preko prilično trule daske, u stalnom strahu da ne izgubim ravnotežu, i tako prešao preko reke iza mlađeg mlinarevog sina. U toj baraci najpre nisam video ništa. Ali onda, kada sam se navikao na mrak i neobičan smrad, smrad mesa, primetio sam, na dužoj dasci postavljenoj na dva kozlića, gomilu mrtvih ptica, i to, kako sam odmah video, najlepše egzotične primerke iz kaveza. Bio sam fasciniran lepotom njihovih boja. Ove ptice, koje su bile ubijene, bile su zaista najlepši primerci iz kaveza, pa sam se okrenuo prema mlinarevom sinu sa upitnim pogledom. Njih trojica, rekao je, on, njegov brat i novi momak iz Turske, koji je radio u mlinu tek nekoliko dana, u ranu zoru, pre nego što je sunce izašlo (ali, u ovom klancu je izlazak sunca nemoguć, pomislio sam), izvukli su iz kaveza polovinu ptica, počev od najlepših primeraka i, gledajući na sve načine da ne oštete njihovo skupoceno perje, ubili ih. Kako? Najpre su nekoliko puta, velikom brzinom, uvrnuli ptičije vratove oko svog kažiprsta, a zatim im slomili glave. Izbrojao sam ukupno četrdeset dve ptice. Iste večeri, posle posla, ubiće i druge, koje su još uvek u kavezu, rekao je mlinarev sin, i dodao da je brat njegovog oca, pre otprilike dvadeset godina, „dovukao” ptice i samo zbog ptica živeo. Umro je pre tri nedelje, i od tada je počela nepodnošljiva buka od koje su skoro izludeli. Najpre su mislili da će se krici, zbog smrti njihovog zaštitnika, posle nekog vremena malo smiriti ili sasvim utihnuti, ali su se prevarili; kreštanje je iz dana u dan postajalo sve nepodnošljivije. Ono je zbog samog klanca bilo stostruko glasnije. Na takve „užasne krike” niko ne može da se navikne, niti se od bilo koga može očekivati da izdrži to, tako da su prethodnog dana dobili odobrenje svog oca, vlasnika mlina, da ubiju ptice, da ih ućutkaju. Dugo su razmišljali o tome kako da ih ubiju, a onda su došli na ideju da im, ne kao kokoškama, odseku glavu, nego da ih ubiju bez oštećenja spolja. Na taj način oni neće morati da se odvoje od ptica, rekao je mlinarev sin. Svi u kući su se navikli na predivne ptice, mada nisu, kao njihov stric, bili toliko opsednuti njima. Hteli su da ih prepariraju, a zatim da celu sobu preminulog strica popune njima; on je, rekao je mlinarev sin, imao ideju da se u Fohlerovom mlinu napravi muzej ptica. Nije bilo lako približiti se pticama. Kada su počeli da hvataju prve i da ih ubijaju, krici su, naravno, postajali sve jači, ali je kasnije sve utihnulo. Sada mi je bilo jasno zbog čega su ptice bile toliko uplašene kada sam prišao kavezu, odmah sam pomislio da sve te ptice reaguju na potpuno neprirodan način. Svi su imali ogrebotine po licu zbog izvlačenja ptica iz kaveza, rekao je mlinarev sin. Sa tim iskustvom, sad će, dodao je on, moći mnogo lakše i brže da uveče poubijaju i ostatak ptica, a već naredne noći da uživaju u potpunom miru… U početku je njegov otac razmišljao o tome da ptice žive proda nekom kolekcionaru, ali izgubili bi mnogo dana dok ne pronađu takvog kolekcionara, a u međuvremenu bi verovatno poludeli. Bilo je teško doći i do nekog ko bi ptice preparirao, tako da su odlučili da ih u slobodno vreme sami prepariraju. Njegov stric, rekao je mlinarev sin, nije razmišljao ni o čemu drugom sem o svojim ptica. Postojala je gomila beleški o uzgoju ptica koje je napravio samo za sebe („svi vole da hvataju beleške”, rekao je mlinarev sin), svakako nešto veoma vredno za nekog ornitologa. Mlinarev sin uzimao je u ruku čas jednu, čas drugu prelepu pticu i opisujući njene karakteristike podizao je toliko visoko da smo mogli dobro da je vidimo. Pomislio sam da i ovaj mladić zna mnogo o egzotičnim pticama. Verovatno su svi u Fohlerovom mlinu takođe bili veoma fokusirani na ove ptice. On je tačno umeo da opiše sve njih: neke su, rekao je, došle iz azijskih zemalja, druge iz Amerike, neke opet iz Afrike. Najvećim delom došle su sa Dalekog istoka, nije bilo nijedne poreklom iz Evrope. Brat vlasnika mlina često je satima ostajao u kavezu, i nikada se nije desilo da ga je neka ptica napala. Sve su imale imena, kao što su Kalahari, Malemba, Mitvaba, Čing-tou, Koeji-jang, Amoi, Druro, Drirari, Kočabamba, Karizal itd. Iz knjiga, iz stotine knjiga o pticama naslaganih u sobi njegovog pokojnog strica, on je naučio najneobičnije stvari o brojnim vrstama. Ali ja više nisam mogao da ostanem u toj baraci, u kojoj su ubijene ptice ležale kao na odru, nisam više mogao da izdržim smrad ptičijih leševa koji me je sprečavao da ostanem duže, i ja sam izašao. Odvratio sam mlinarevog sina, a time i sebe, od razmišljanja o mrtvim pticama, tako što sam počeo da pričam o životu u klancu. Pitao sam da li poznaje Zauraua. Da, naravno. Ponekad je knez Zaurau neočekivano silazio u klanac, ulazio u mlin, sedao i pričao „neverovatne priče”. On je uvek išao peške. Kad se u zamku nešto proslavljalo, to se čulo i dole u klancu; smeh i muzika, vika pijanih. Međutim, u poslednje vreme više nije bilo slavlja na Hohgobernicu, rekao je mlinarev sin. Knez je postajao sve zatvoreniji. Oni, Fohlerovi, mlin su dobili na poklon od jednog Zauraua koji je umro još u prošlom veku, i koji se jedne večeri u zamku opkladio da će mlin odmah pokloniti ukoliko sledećeg dana ne bude uspeo da odstreli jelena sa rogovima od dvanaest parožaka. Jelena nije ubio i mlin je odmah poklonio Fohlerovima, koji su tamo radili već dvesta godina. „Šta Zaurau obeća, to i ispuni”, rekao je mlinarev sin. Knez je „lud koliko i bogat”, rekao je moj otac, koji je upravo izlazio iz kuće, kada sam se ponovo našao pred vratima sa mlinarevim sinom. Ovo je nasmejalo mlinarevog sina. Dok sam gledao kako se smeje, primetio sam da rukama pravi pseudogeometrijske pokrete, iste pokrete kao kad se ubijaju ptice.

Sada smo seli u auto i odvezli se duboko u klanac. Na kraju klanca, tamo „gde je najmračnije”, ostavićemo auto i popeti se peške do zamka, rekao je moj otac. Sa leve strane litice, prema gore, vodio je opasan puteljak, ali moj otac se već navikao, a ja sam bio dovoljno mlad i okretan da njime prođem bez straha. Knez je očekivao mog oca svake druge subote. Iz zamka se moglo uživati u predivnom pogledu na čitav region ispod, u celoj Štajerskoj nije bilo bolje tačke za orijentaciju. Sa Hohgobernica videle su se sve susedne pokrajine, a na jugoistoku pogled se prostirao čak do Mađarske. Na drugoj strani, preko puta klanca, postojao je jedan dobar put koji je vodio gore do tvrđave, ali do njega se moralo ići obilaznim putem preko osamdeset kilometara kroz Planhite.

Približavajući se samom kraju klanca pričali smo o Fohlerovom mlinu. Moj otac je opisao mlinara kao tromog šezdesetogodišnjeg čoveka koji truli ispod kože, koji samo leži na staroj sofi i više nije u stanju da hoda. Što se njegove žene tiče, ona je imala vodu u nogama, a zadah iz njenih usta ukazivao je na ubrzani proces raspadanja plućnih krila. Stari, debeli vučjak išao je od mlinara do njegove žene, od njegove sofe do njene, i obrnuto. Da nije bilo gomile svežih jabuka razbacanih po svim sobama, vonj dvoje starih ljudi i njihovog vučjaka bio bi nepodnošljiv. Desna noga vlasnika mlina trulila je brže nego leva, on više neće moći da stoji. „Kada kroz klanac prolazi sahrana”, rekao je moj otac, „to je jezivo.” Dakle, on je već imao priliku da vidi sahranu u klancu. Mlinareva žena je na svojim nogama mogla da stoji veoma kratko, tako da su njih dvoje skoro uvek ležali, jedno naspram drugog, u svojoj sobi i zanimali se svojim psom. A on je, pošto nikada nije izlazio iz sobe, u svojoj poremećenosti bio opasan. Jedno od njih dvoje, žena ili muž, morali su da ga drže svaki put kada je moj otac dolazio u njihovu sobu. Poslednjih nekoliko nedelja, zbog kreštanja ptica, pas nije radio ništa drugo osim što je trčao gore-dole, od jednog do drugog, „kao lud”.

Kada sve ptice budu ubijene, mlinar i njegova žena su se nadali da će se najpre smiriti pas, a time i oni sami. Vlasnik mlina rekao je mom ocu da je on, naročito zbog stanja u kojem se pas nalazio, izdao naređenje da se ptice ubiju. Njih dvoje, vlasnik mlina i njegova žena, zbog toga su naizmenično morali da drže psa na povocu, i danju i noću. Mesecima bolesni, proterani u svoju sobu, sve više su gubili kontrolu nad svojim sinovima. Za jednog, onog starijeg, vlasnik mlina je uvek govorio da je on čovek sklon nasilju, koji je često tukao svoju majku i oboma pretio da će ih ubiti, a jednom je čak krenuo sekirom na svog oca i teško ga ranio. Onaj drugi, koji mi je pokazao mrtve ptice u baraci, bio je slabić, potpuno prepušten na milost i nemilost svom starijem bratu. Svi u Fohlerovom mlinu su maloumni, ne umobolni, rekao je moj otac.

Sestra žene vlasnika mlina trenutno se brinula o domaćinstvu, ali baš sada je otišla u Knitelfeld.

U štali su bile četiri krave, ali ko zna, mislio sam, od čega su one živele, jer tu nije postojalo ništa osim šume.

Rekao sam da mi je „sin slabić” pokazao mrtve ptice u baraci. Zaista je bilo čudno što smo u Fohlerov mlin došli istog dana kada su ubili ptice, baš kada ih ubijaju.

Sve vreme, bez prekida, rekao sam, pred očima mi je bila pogrebna povorka, koju sam video kada sam prvi put bio u Fohlerovom mlinu. Čak su i Fohlerovi govorili o ubistvu u Gradenbergu, oni uvek koriste reč „umorstvo”. Moj otac, međutim, namerno nije želeo da govori o tome, niti da je bio dobro upoznat sa tim slučajem.

Notar iz Keflaha hteo je da kupi mlin od njih, rekao je moj otac, da ga pretvori u letovalište (!), ali njima, mlinaru i njegovoj ženi, dok su razgovarali sa njim o tome, nije padalo na pamet da ga prodaju.

Dobra je ta izvorska voda u Fohlerovom mlinu, rekao je moj otac, a zatim dodao: „U sobi starih Fohlera na zidu visi jedno ulje na platnu.” Ta slika, kako je procenjivao, bila je stara trista, četiristo godina. To nije slika sveca, rekao je, naprotiv, na njoj su naslikana dva naga muškarca okrenuta leđima jedan prema drugom sa „potpuno okrenutim” glavama „licem u lice”. Toj slici se divio već duže vreme i svaki put za nju vezivao najrazličitije, „pretežno užasne” misli. „Ako bi se skinula sa zida na kojem je visila sigurno već stotinama godina”, rekao je moj otac, „odnela iz zastrašujuće sobe i okačila na čisto beli zid, do izražaja bi morala doći sva njena lepota.” Sada mi je objašnjavao da je slika apsolutno ružna i u isto vreme apsolutno lepa. „Lepa je, zato što je stvarna”, rekao je moj otac.

U mnogim kućama u Štajerskoj, upravo tamo gde vlada najveći mrak, kao u klancu, mogao si do pre izvesnog vremena, rekao je, još pronaći i videti umetnička dela velike vrednosti, ali sada to više nije moguće. Obuzeti ogromnom željom za antikvitetima pedesetih godina, stanovnici velikih gradova su u poslednje vreme sistematski opljačkali umetničko blago čitavog regiona ostavljajući za sobom svoju proletersku pustoš.

Klanac se još više sužavao. Na obali reke sada su umesto jela stajali borovi. Tu bi trebalo, rekao je moj otac, da ima pastrmki. Da nismo toliko žurili, pošto je pre kneza Zauraua hteo da poseti i Krajnerovu decu, koja su živela u prizemnoj kući za poslugu odmah ispod zamka, on bi zaustavio auto i izašao da vidi da li ima pastrmki u reci.

Pomisao, da su tamo gde se nalazi Fohlerov mlin, živeli ljudi, za mene je bila zastrašujuća. I to kakvi ljudi! Mrtve ptice širile su neobičan miris truleži, rekao sam. Ima ljudi, poput mlinara i njegove porodice koji su bili prisiljeni da provedu svoj život u strašnoj usamljenosti kakva je ona što vlada u klancu, oni nemaju izbora, vezani su za svoju kuću, za bedne prihode, za reku kao što je bila ova, duž koje smo se vozili do njenog izvora gore, dok oni drugi, poput industrijalca, ulaze dobrovoljno, uz potpuno poznavanje činjenica, u jednu takvu izolovanost, kao što je ona u Hauenštajnu. Ali kada sam izgovorio reč „dobrovoljno”, pomislio sam kako ne postoji ništa što ljudi rade dobrovoljno, da je čovekova slobodna volja besmislica, i rekao sam svom ocu: „Ni industrijalac očigledno nije otišao dobrovoljno u Hauenštajn”, i odjednom mi se svet učinio zaista tajanstvenim; još nikada mi nije izgledao tako tajanstveno kao sada dok smo ulazili sve dublje u klanac. Uskoro nismo mogli da vidimo gotovo ništa, ali je moj otac već godinama poznavao put. Priroda je najtajanstvenija tamo gde je savršeno čista i netaknuta, kao ovde u klancu.

Pitao sam oca da li je primetio da Turčin ostavlja utisak potpuno prestravljene osobe. Oni su ga smestili u veliku sobu preminulog zaštitnika ptica, ali je on, usred noći, izašao i došao u sobu sinova vlasnika mlina i uvlačio se u krevet čas jednom, čas drugom, preklinjući ih da ga ne isteraju odatle. Oni će dozvoliti Turčinu da nekoliko dana spava sa njima u njihovim krevetima, rekao je onaj što mi je pokazao mrtve ptice u baraci, sve dok Turčin ne prestane da se plaši, dok se ne navikne na klanac. Oni nisu mogli da zapamte Turčinovo ime, rekao sam, a nisam ga zapamtio ni ja, pa su ga zvali jednostavno „Turčin”. O njemu su sinovi vlasnika mlina znali da kod kuće ima sedmoro braće i sestara i roditelje, kojima je povremeno pisao, jer zašto bi inače, pre nego što je sa starijim mlinarevim sinom, koji ga je preuzeo iz jedne građevinske firme, došao ovamo, kupio u Knitelfeldu toliko pisama? Oni nisu mogli da mu objasne zašto su uopšte, rano ujutro, ubili ptice. Oni ne razumeju njega, jer ne znaju ni reč turskog, on ne razume njih, jer ne zna skoro ni reč nemačkog. Turčin je bio prestravljen, rekao je sin vlasnika mlina, kada je video njih dvojicu kako izvlače ptice iz kaveza i ubijaju ih, i ostao je da stoji potpuno nepomično, naslonjen na zid kuće. Lako je mogao da pomisli da su ludi. Prve ptice su njih dvojica, ne shvatajući brutalnost tog čina, ubili odmah ispred kaveza, pred drugim pticama, i to tako što su im jednostavno pritegli vrat, što je, međutim, izazvalo prskanje krvi. Onda je jedan od njih dvojice došao na ideju da obaviju ptičije vratove oko kažiprsta i da im slome glavu, pa su otišli iza kaveza. Ptica je već bila mrtva nakon što joj je jednom snažno zavrnuo vrat oko prsta. Čulo se kako se kičma lomi ispod glave. Uporno su tražili od Turčina da im pomogne, da i on ubija ptice kao što su oni radili, zahtevali su da donosi ptice iz kaveza, ali on je odbijao. Iznenada, međutim, Turčin je očigledno shvatio, i onda je, po njihovoj metodi, mada mnogo veštije od njih, sam ubio deset ili dvanaest ptica. Otišao je po prazne džakove brašna i njima pokrio ptice, koje su slomljenih vratova ležale na dasci.

Za mene je, u tom trenutku, jedini način da izađem iz depresije, koja je savršeno odgovarala mraku koji je vladao u klancu, bio da započnem priču o Leobenu, i kada sam iznenada počeo da pričam o Leobenu imao sam utisak kao da pričam o nekom spoljnom svetu. Pokušao sam da vidim sebe čas na fakultetu, čas u internatu. Usredsredio sam se na precizno posmatranje svoje sobe u internatu. Sada vidim svoju internatsku sobu, mislio sam, nije prazna. Sada vidim trpezariju, i sebe u trpezariji. Vidim glavni trg u Leobenu i sebe na glavnom trgu. Vidim svoje profesore inženjere i sebe među njima, iako nisam među njima, nego u klancu. U stvarnosti ja sam u klancu. Ali u stvarnosti ja sam i u Leobenu. Sve je stvarnost, mislio sam.

Već izvesno vreme nisam bio samo prepušten svojim studijima, rekao sam, nego sa sve većim ubeđenjem posvećen. One mi već dugo nisu bile nešto nestvarno. Više mi nije, kao na početku, tako teško padalo da disciplinujem sebe. Ako sam tokom prve godine više ili manje bio žrtva bedne melanholije, koja vlada među svim studentima i ravnomerno širi svoj otrov na sve i svuda, tako da sam u svojoj nauci uspevao da napredujem tek minimalno i smešno, onda mi je sada sve bilo lako i jasno. „U stanju sam da se držim podalje od negativnih uticaja na telo i na um”, rekao sam, „znam šta je korisno za mene.” Bio je, međutim, strašan proces da, nemilosrdan prema sebi, izađem iz monotonije svog intelektualnog slepila. Sopstvena mladost je jezivo stanje, mislio sam. Ali da tako nešto saopštim ocu, činilo mi se besmislenim. Njemu već neko vreme pružam lažnu sliku. Nisam video dobar razlog da mu sada kažem da me, ipak, muče mnoge stvari, da ni ja nisam čovek bez problema. Da i moji problemi vremenom postaju veći. A možda on smatra, mislio sam, da ja nemam nikakvih problema. Ja mu namerno dajem potpuno lažnu sliku. Sada mi, međutim, nije bilo jasno, zašto. „Za mene je uvek bilo veliko zadovoljstvo”, rekao sam, „da sam rešavam svoje probleme.” Jesam li rekao previše? Moj otac me nije ni čuo. On je, verovatno, mislio samo na Krajnerovu decu, na kneza Zauraua. Sada sam dovoljno jak da savladam sebe, mislio sam. Često me je sramota što se osećam jači od drugih, taj osećaj imam sve vreme. Ali to nisam govorio.

Moja najupadljivija osobina je nekomunikativnost koja se, ipak, veoma razlikovala od nekomunikativnosti moje sestre. Moje ćutanje je dijametralno suprotno od ćutanja moje sestre. A ćutanje, nekomunikativnost moga oca, opet je nešto sasvim drugo. Ono što znam o njemu, mislio sam, još uvek je premalo da bih mogao da objasnim kakav je on.

„Ovaj dan si mogao da provedeš u društvu svoje sestre”, pomislio sam na trenutak.

Ali sam rekao: „Lepo je ono što je neplanirano.”

Imam još sutrašnji dan, mislio sam. Ova pomisao me je utešila. Sutra, u nedelju, ustaću rano i krenuću sa svojom sestrom u dugu šetnju. I pričaću sa njom. U Leobenu, mislio sam, ostajem u svojoj sobi cele nedelje i zatvoren u sebe, pred kraj godine sve sam više potpuno odvojen od spoljnog sveta, mislio sam. Ne dopuštam sebi ni dašak svežeg vazduha! Povređujem mnoge ljude time što se tako zatvaram. Ako ponekad, u trenutku slabosti, izađem negde gde mogu da se zabavim, jer me drugi nateraju, onda se kajem. Imam li neku alternativu? Pre jedanaest moram u krevet, pomišljam, ustajem u pet. Svako minimalno odstupanje od rasporeda koji sam sebi napravio, izbacuje me iz ravnoteže. Čovek kroz život može da ide kao naučnik samo beskrajno mračnim, gotovo uvek bezvazdušnim hodnikom svoje nauke.

Ostavili smo auto u blizini vodopada i pokušali da se brzo popnemo do gore opasnom uzbrdicom. Morali smo neprekidno biti pažljivi, nije bilo preporučljivo gledati naokolo. Bez ijedne reči, ubrzo smo stigli do spoljnih zidina zamka. Mom ocu penjanje nije zadavalo nikakve poteškoće. To me je čudilo. Pred nama je bila jedna prizemna kuća, koja je već pripadala zamku, u kojoj su živela Krajnerova deca. Mladi Krajner, sin čestitih roditelja, koji su ceo svoj život služili knezu Zaurauu, bio je bogalj. Njegova sestra nas je odmah odvela do njegove sobe. On je već čuo da dolazimo, rekla je njegova sestra, uznemiren je. Roditelji su toga dana još u rano jutro otišli u zamak. Mladi Krajner je bio mojih godina, dvadeset jedna, ali meni je izgledalo da ima dvostruko više. Na glavi je nosio crnu kapu za spavanje, mom ocu, ali ne i meni, pružio je ruku kao neki ludak. Seo sam na stolicu koja je stajala odmah pored vrata, i odatle gledao šta se, dok smo bili tu, dešava u sobi. Krajnerova sestra je primetila da „vuče” od prozora i otišla da ga zatvori. Današnji pregled, rekao je moj otac, biće „opšti pregled”.

Dok smo se, stigavši gore, približavali Krajnerovoj kući, imao sam utisak da tu vlada još savršeniji mir. Nije više bilo onako mračno kao u klancu, ali je i ovde sve bilo pod uticajem tame. Krajnerova kuća nalazila se, kako sam mogao da primetim, uvek u senci zamka. Ovde gore, iznad klanca, vazduh je bio oštar, ali se odavde, kada se pogleda prema dole, jasno video predeo ispod, uronjen u izmaglicu.

Moj otac i njegova sestra skinuli su bogalja. Osim roditelja, koji po celi dan rade u zamku i zapravo su samo noću u kući, činilo mi se da je moj otac bio jedina osoba koju mladi Krajnerovi vide.

Kada smo izašli iz klanca i stigli gore, otac mi je predložio da se prošetam do donjih zidina zamka, dok je on kod Krajnerovih, ali ja sam želeo da vidim bogalja i njegovu sestru. Imao sam utisak da je moj otac hteo da me drži podalje od Krajnerove dece. I pošto je odbijao da me povede sa sobom, mene je to samo još više podstaklo da krenem sa njim. (Kasnije, kada smo ponovo sišli u klanac, rekao mi je da su ga Krajnerova deca previše podsećala na sopstvenu, da su istih godina kao i mi, moja sestra i ja, iako su bili „sasvim drugačiji”.)

Glava mladog Krajnera bila je preuska. Njegove oči izgledale su kao da će mu svakog trenutka ispasti iz glave. Kada je njegova sestra skinula pokrivač sa njega, video sam da je imao jednu dužu, jednu kraću nogu. Neko vreme mi nije bilo jasno da li mu je duža desna ili leva noga, dok na kraju nisam video da je kraća noga leva. Da ustane, pomislio sam, i počne da korača, on bi sigurno pravio pokrete poput džinovskog insekta.

Uspevali su da ga smire velikom mukom. Kad god ga neko dodirne, rekao je moj otac, čitavo njegovo telo obuzme nemir, i on postaje opasan, tada može i da udari, ujede, pljune. Neprestano je pravio pokrete koji su otežavali njihov trud da ga pripreme za pregled. Ponekad je pokušavao da svoju sestru udari u lice. Moj otac je, međutim, na kraju ipak uspeo da mu drži ruke spuštenim na stranici kreveta, i u isto vreme da ga pregleda. U sobi je vladao tipičan miris koji oko sebe šire bolesni ljudi koji godinama leže u krevetu. Krajnerovo telo bilo je mokro. Polako, zbog sve progresivnijih promena koje se javljaju po čitavom njegovom telu, takozvanih katastrofalnih promena, on će potpuno izgubiti moć govora. Već sada se mogao razumeti tek mali deo onoga što je govorio. Svoje reči je izbacivao kao da ih pljuje. Većina onoga što je govorio zvučala je kao da govori na nekom orijentalnom jeziku. Ritam kojim je artikulisao blisko je povezan sa njegovim fizičkim deformitetima. Ono što je govorio bilo je obogaljeno, baš kao i on. S vremena na vreme, iznenada bi bacao svoje dugačke ruke u vazduh, puštao ih da padaju, smejao se. Sopstveni stomak za njega je bio lopta koja dahće, koju su njegove ruke često dugo uplašeno držale u naručju. Glava mu je bila srazmerno mala, to se najjasnije videlo kada je prisloni na svoj stomak kako bi mogao bolje da čuje unutrašnje glasove. Gotovo neprekidno je izobličavao svoje lice u bolesne grimase. Sedeo je kao čovek koji je sedeći cupkao. Možda je zamišljao da jaše konja, mislio sam. Posteljina je bila čista, verovatno zato što se očekivao moj otac, mislio sam. Povremeno je njegov krevet trebalo pretvoriti u pravi kavez stavljanjem rešetke preko. Sada, međutim, on je prolazio kroz prilično mirnu fazu, kako je rekla njegova sestra, i rešetka mu nije bila potrebna. Moj otac je savetovao Krajnerovima da nikada ne sklanjaju rešetku sa njegovog kreveta, ali oni se toga nisu pridržavali. Prema njegovim rečima, pacijent je iznenada mogao da ustane iz kreveta i možda čak da ih ubije. Ali, kako je vreme prolazilo, njegova sestra je sve teže podnosila rešetku. Podigli su je na tavan. Da gleda svog brata u kavezu, to joj je bilo nepodnošljivo. Samo kad više nikada ne bi

morala da skida rešetku sa tavana, rekla je. Njen brat više nije mogao da ustane, rekla je, i ako se ponekad i desi da padne sa kreveta, to nije bilo toliko strašno kao kad bi morala neprekidno da ga gleda u tom kavezu. Moj otac mu je držao glavu, a mlada Krajnerova mu je držala ruke spuštenim. Naglim pokretom izvukao je ruke i glavu i pokušao da iskoči. Ali nije mogao. Odjednom je počeo da se smeje. Očigledno je voleo kada mu moj otac opipava glavu, osluškuje. Moj otac ga je lupnuo po čelu, spustio mu očne kapke, a onda ih širom otvorio. Mladom Krajneru je prekontrolisao i kolena. Želeo je, rekao je, da ponese sa sobom uzorak urina. Kada je mladom Krajneru skinuo kapu sa glave, ja sam ostao užasnut, jer na glavi nije bilo kose, ni jedne jedine vlasi. Primetio sam da je imao žute fleke na slepoočnicama, a iste žute fleke, samo manje, imao je i na grudima, i po celom njegovom telu bile su rasute fleke. Na nogama, između prstiju, imao je duboke gljivice koje su mu strašno smetale, rekla je njegova sestra, i zbog njih je noću neprestano pravio pokrete nogama kao da vesla. On više nije mogao spava. Što se nje tiče, ona je često sklapala oči od umora, ali to nije bilo spavanje. Drhtavica i gubitak pljuvačke muče ga već godinu dana. Nuždu obavlja u krevet. On često čuje, rekla je, „vojsku” kako maršira kroz klanac.

Svuda po sobi, gde god je bilo mesta, stajali su muzički instrumenti na kojima je mladi Krajner, dok je još bio zdrav, umeo da svira. Na komodi sam video jednu obou i jedno violončelo. Kod njih je godinama dolazio učitelj muzike iz Knitelfelda i držao mu časove. Na violini je njen brat napamet svirao najteže kompozicije. Njegov omiljeni instrument bio je violončelo, a Bela Bartok njegov omiljeni kompozitor. U fiokama komode bile su naslagane stotine partitura, koje je znao napamet. Bilo je i njegovih kompozicija; na primer, „Magnifikat”. Kao dete od samo osam godina napamet je već svirao Mocartove simfonije na klaviru. Još pre pola godine, ona mu je na sat vremena, jednom ujutro i jednom u poslepodnevnim satima u krevet donosila violončelo, i on je onda svirao sve dok se ne umori.

Na leđima je, video sam, imao otvorene rane, a na grudima, pored žutih, takođe i crvene fleke.

Godinama je učitelj muzike iz Knitelfelda „uzalud” dolazio iz doline gore, rekla je mlada Krajnerova. „Često su svirali zajedno sve do pola noći”, rekla je. Jedanput, međutim, njen brat je bez ikakvog vidljivog povoda udario učitelja muzike gudalom po glavi, i od tada ga više nisu videli. Bolest njenog brata odmah se brzo pogoršala.

On sada više nije u stanju da uskladi u svojoj glavi nijedan muzički komad. Njegova muzika je zastrašujuća.

Četiri godine, rekao mi je otac kad smo se vraćali kući, mladi Krajner je proveo u Štajnhofu. Sve četiri godine sestra je, da bi bila pored njega, živela u iznajmljenoj sobi u Otakringu. U početku se činilo da on više nikada neće izaći sa psihijatrije, a kada su hteli da definišu bolest njenog brata lekari su uvek koristili reč „beznadežno”. Ali odjednom, posle četiri godine Štajnhofa, posle četiri godine provedene u najvećoj i najstrašnijoj ludnici u Evropi, lekari su joj rekli da može da vodi svoga brata.

„Na sopstveni rizik”, rekli su lekari, izjavljujući istovremeno da je on bezopasan. Najpre ga je odvela u svoju sobu u Otakringu i pokazala mu glavni grad. Dok su išli po gradu, uvek su izazivali veliku senzaciju jer je svima bilo smešno kada vide mladića koji je bio ne samo hrom, nego i lud. Ali već odavno je mlada Krajnerova prestala da pati zato što bi ljudi, čim ugledaju njenog brata, osetili neodoljiv poriv da se nasmeju. Pokazala mu je Prater, otišla sa njim u Operu i u Burgteatar, posetili su zajedno i cirkus Rebernig. Nedelju dana su obilazili grad, nekoliko puta su išli u katedralu Svetog Stefana i nekoliko puta na Našmarkt, pijacu slatkiša; takođe su posetili i koncert čuvenog violončeliste Kasala, koji je u Muzikferajnu svirao sve Betovenove sonate. Ali on je ubrzo postao umoran od neprekidnog lutanja po gradu, koji mu je već posle nedelju dana dosadio, dok je njoj bilo žao da novac, koji im je knez Zaurau stavio na raspolaganje (knez je platio čak i njegov boravak u Štajnhofu), potroše na grad kojeg se sada još samo gnušala, i oni su otkazali sobu u Otakringu i vratili se u Hohgobernic. On je u početku veoma voleo da ide u šetnje, duge, što je moguće duže. Veoma mu se dopadao krajolik. Priroda ga je oduševljavala. Oboje su voleli da sa jedne litice gledaju dole na klanac. Tu gore njegova sestra mu je pričala o različitim mestima u dolini. On je u tom periodu bio toliko prijemčiv kao nikada do tada. Ubrzo je počeo ponovo da svira violončelo, violinu, klavir. Ona je odlazila sa njim u sve duže i duže šetnje. Ali kada je jednom otišla sa njim do hrastova, odakle se, gledajući dole, mogao videti Fohlerov mlin, on ju je iznenada, s leđa, udario štapom po glavi. Kada je došla k svesti, njen brat je sedeo pored nje i plakao. Vratili su se kući. Te noći, kada je bila sigurna da on spava, donela je rešetku sa tavana i stavila je preko njegovog kreveta. Od tada je uvek imala osećaj da je njen brat mrzi. Ali, ona njega voli.

Tek retko ima priliku da izađe iz kuće sama, da ode malo gore do zamka, uđe u dvorište ili da hoda duž njegovih zidina. Kada se vrati kući mora uvek sve da mu ispriča. Ali sada se već neko vreme ništa novo ne dešava, rekla je. „Ako mu ništa ne ispričam”, rekla je, „on mi preti.” Povremeno traži od nje da mu napuderiše lice, da se ne vidi da je stalno u groznici.

Pregled je bio težak, ali trajao je samo pola sata.

Na kraju je moj otac uspeo da natera hromog i zaista potpuno ludog Krajnera da isplazi jezik. Dok je on ispisivao recept, ja sam otkrio nešto neobično: na sva četiri zida sobe, u kojoj je, zbog nedostatka prostora, oboje Krajnerove dece bilo primorano da živi na užasan način, visio je niz većih bakroreza, verovatno, mislio sam, vlasništvo kneza, koji su predstavljali velikane muzike. U početku uopšte nisam primetio da su na svim gravurama, bez boje, bili predstavljeni francuski kompozitori. Iznenada, međutim, video sam da je mladi Krajner ostale gravure ispisao crvenim mastilom. Iznad Mocartove glave je napisao: „Najveći!”, a iznad Betovenove „Tragičniji od mene!”, iznad Hajdnove „Svinjska glava!”, a iznad Glukove „Ne volim te!” Hektoru Berliozu na lice je napisao „Užasan!”, a Francu Šubertu „Feminiziran!” Dve gravure iza njegovog kreveta nisam video baš najbolje, pa nisam mogao da dešifrujem šta je pisalo. Mladi Krajner, koji je sve vreme posmatrao kako sam se mučio da dešifrujem natpise, i koji je video da mi to neće poći za rukom kod dve gravure iznad njegovog kreveta, podrugljivo mi se nasmejao. Na licu Antona Bruknera stajalo je „Lakrdijaš!”, na Perselovom „Prekini, davežu!” Ispod velike fotografije Bele Bartoka pisalo je „Ja slušam!” U uglu, u kojem sam sve vreme sedeo, otkrio sam, pre nego što smo izašli, tri violine, sve tri sa slomljenim vratovima i sve tri zajedno vezane nekim kanapom. Nemir mladog Krajnera je sada, posle pregleda, nestao, a umesto njega pojavila se neka vrsta iscrpljenosti. Bez protesta je pustio svoju sestru da mu stavi glavu na jastuk. Tražio je vodu i njegova sestra ju je donela u limenom lončiću, a ja sam pomislio da je ko zna koliko puta, posle ispijanja vode, tresnuo lončić o zid.

Uz takav fizički deformitet uvek dolazi, rekao je moj otac kada smo bili napolju, i odgovarajuće ludilo. Bolest tela proizvodi bolest uma.

Pitao sam oca da li je ikada pročitao natpise na gravurama. Rekao je da jeste. Mladi Krajner mu je jednom prilikom tačno i do detalja objasnio značenje svakog natpisa koji je stajao ispod ili iznad gravure. Štaviše, njegovim škrabotinama bio je ispisan ili zamazan svaki papir, koji mu je dospeo u ruke, rekao je moj otac, i stotine partitura u komodama bile su ispisane hiljadama bizarnih komentara. „Čovek kao mladi Krajner može postati zastrašujuće star”, rekao je moj otac. Poveo me je sa sobom „da bi učio…”, rekao je moj otac, i nekoliko puta je ponovio „da bi učio…”

*Sa nemačkog prevela Sanja Karanović; Objavljeno na portalu Fenomeni

Oceni 5