Topla ljudska priča o razvodu

Oduvek sam volela dela u kojima se „ništa ne dešava“. Kod serija je to poseban izazov. Da nema ubica, pitanja o tome ko je ubica, nerešenog slučaja, natprirodnih moći, sila i sveukupnih žanrovskih šablona po kojem se pletu priče, koliko god zanimljive bile. Izazov je napraviti zaplet „ni od čega“, sa običnim ljudima i njihovim običnim životima, a da pritom nije reč o sapunici, jer tek one imaju svoje standardizovane zaplete. Kad tražim preporuke serija ili filmova, naglasim da prvo na listi bude „topla ljudska priča“ (TLP). Nisu sve dobre serije „tople ljudske priče“, ali svaka dobra serija ima TLP.

Jedna od takvih pojavila se u maju ove godine u produkciji Sundance televizije – „State of the Union“, autora i scenariste Nika Hornbija. Kod nas je prevedena kao „Stanje braka“ (što i nije toliko strašno imamo li u vidu da je naslov serije „Press“ preveden kao „Svet novina“. Svet. Novina.). 

Originalnim naslovom „State of the Union“ aludira na čuveno tradicionalno obraćanje američkih predsednika, odnosno „stanje nacije“, a u ovom slučaju još više na labave zajednice svake vrste. Počev od Evropske unije, iz koje Britanija kao želi da izađe, a oni joj kao ne daju ili pitaju šta čekate, do same Velike Britanije kao unije. Imajući u vidu Hornbijev opus, jasno je da nijedna aluzija nije direktno politička, već duboko lična, odnosno ljudska.

„State of the Union“ prati Luiz i Toma, bračni par u krizi, koji svoje probleme pokušava bar da razume, ako već nije u stanju da ih reši. Zato odlučuju da posete bračnog savetnika, a deset minuta pre svake seanse sastaju se u obližnjem pabu. I, zapravo, to je sve što vidimo u čitavoj seriji. Samo dvoje glavnih likova, uz minijaturne (ali efektne) epizodne uloge, jedan te isti pab i njegovu neposrednu okolinu, skoro uvek isti sto, belo vino i pivo koje naručuju svaki put, i tek eksterijer bračnog savetovalištva. 

Jedna epizoda traje koliko i njihov sastanak u pabu – 10-ak minuta. Ne vidimo njihove živote van paba, ostale članove porodice, niti jednu posetu savetniku/terapeutu. Sve saznajemo iz njihovog dijaloga. I tu zaista treba biti majstor i napisati scenario tako da prepričavanje ne zvuči kao prepričavanje, da se dinamika konstantno menja, da su razgovori sve vreme interesantni i da vas, na kraju krajeva, životi dvoje sasvim prosečnih ljudi uopšte interesuju. Štaviše, da vas zainteresuju toliko da zauzmete jednu stranu, da biste u sledećem trenutku prešli na „suprotnu“.

Eto šta sve može topla ljudska priča kada je ispričana kako treba. Kada su glumci maestralni i uverljivi, u čemu im pomaže scenario bez opštemestašenja, koji ne vode rat super-mozgva bacajući jedno drugom ingeniozne rečenice koje su noćima brusile desetine scenarista (hey, „Grey's Anathomy“!) i kada, baš zbog toga što nisu prikazani u svim segmentima, uspevate da domaštate živote likova.

„State of the Union“ nije živopisno, minuciozno oslikano platno. Ono je tek skica, ali potpuna skica, kojoj ništa ne treba dodavati ni oduzimati. I format je minimalistički – 10 epizoda od po 10-ak minuta, što je sasvim dovoljno da vidite sve, čujete i ono prećutano, nasmejete se, zamislite, zapitate. Za početak o tome da li je neverstvo najgore što može da se desi u (ovom) braku, ako uzmemo u obzir da je drugi supružnik glasao za  - Bregzit.

Toliko o stanju i braka i nacije.