Topli obrok kao ljudsko pravo

Dođe na red i restoran društvene ishrane, posebni političko-antropološki  fenomen jugoslovenskog samoupravljanja, simbol brige o radnom čoveku,  iz vremena kada su radnici sami sebi bili poslodavci (bilo je, naravno, i državnih firmi i institucija), jedan od simbola vlasti radničke klase, pokazatelj zrelosti poslovodstva i rejtinga preduzeća. Posmatrajmo ga i kao toponim demokratije, unutrašnjih izbora, sa sve biračkim kutijama, te mesto zborovanja na temu raspodela zarade, sadržaja različitih pravilnika, od disciplinske odgovornosti, do nagrađivanja, stimulacija, deobe stanova, pa i službenih putovanja. Prostor na kojem se odlučivalo o prijemu novih radnika, ali i o sastavu ekipa za radničko-sportske igre. Logično je, naravno, bilo da u restoranima - menzama, često do kasno u noć, poput istinskih zaverenika, zasedaju i članovi partijske organizacije. Saveza komunista, treba li reći.

U tom je kontekstu samo ovo mesto bilo značajno, gotovo kao atinski trg, i poprište sukoba vazda prisutnih klanova i struja, oporih i teških reči, istresanja tereta lične i kolektivne frustracije zbog sitnih i prilično krupnih nepravdi, prizemne demagogije i, ne zaboravimo, proslava istinskih uspeha, kada su radni ljudi očekivali punu 13. platu, ili bar skromne viškove, a direktori vazda zatezali, stavljajući u prvi plan nekakve investicije i fondove i očekivane turbulencije na tržištu. 

Nisu, da se ne lažemo, Jugosloveni izmislili obroke u radno vreme i sastanke o proizvodnji, ali je, tamo negde na Zapadu, pauza trajala 30 minuta i ni sekund više, a aperitivi uoči svečanog ukazanja u menzi bili su nepojmljivi. Sastanci o problemima u proizvodnom procesu bili su rezervisani za one koji njime upravljaju, a, zamislimo i to, na njima se uglavnom nije sedelo. Tako je i danas.

Mesto za pametne direktore

Eto nas, dakle, u menzi, ili istinskom restoranu koji je, u boljim firmama, (ko je sad spomenuo Slovence), bio poput uglednih i respektabilnih mesta za konzumaciju hrane i pića u gradovima. Za vlasnike običnih bonova za topli obrok postojala je linija, na njoj i tri vrste jela dnevno, pasulj gotovo uvek, kao i pecivo, za one što su izbegavali rani jutarnji obračun sa teškom zaprškom, uglavnom administrativce.

U odvojenim separeima restorana, jeli su direktori; pametniji među njima jedino kada bi imali goste, štedeći na fondu za reprezentaciju, da ne bi u skupe restorane vodili i manje važne poslovne partnere. Tobož, ostavljajući utisak poželjnog reda u preduzeću, iz samoupravnih udžbenika i dajdžest priručnika. Tu su se spremali i plodovi mora, lokalni specijaliteti, predjela, behu to mesta za uvod (razrađivalo se na večernjim luperajkama) u sklapanje poslova i za dogovore o tehničkoj saradnji, možda i zajedničkim nastupima na “trećim” tržištima. Inače bi se ljudi iz poslovodstva, običnim danom, utapali u svet rada i radnika, ne propuštajući priliku da se uvere u to kakvo je “raspoloženje u bazi”, jer, uvek je bilo nekakvih “ruleta rotacije”. Da budu “jedan od nas”, pričaju o deci i supruzi, fudbalu, poskupljenjima, a ne o nekakvim dalekim destinacijama za nadolazeće letovanje. Po oprobanom principu “mene ništa ne košta, a tebi mnogo znači”, sakupljali su pozitivna brojanja i gradili imidž “majke za radnika”. Zašto ne reći, bilo je među njima, svakako, možda su bili i brojniji od karijerista, poštenih, sposobnih, skromnih. O tome drugi put.

Boranija, erotika i radne pobede

U skromnijim je firmama, jedan jelovnik variran godinama, delila se sa šaltera jedna vrsta jela, sevnula bi u menzi po koja glasnija dosetka, bilo je primetno - o, tog nezaboravnog vokabulara - sektaštvo, a težaci su, blago toksirani “vinjakom” pred doručak, saupljali iz tanjira kalorije za postizanje norme. Hrana beše ukusna, ali masna do bola. Gulaš, pasulj, promicahu i škembići (tripice). Ako baš i niste njima skloni, prigodna zamena bili su burek ili “Zdenka” sir. Sve uz krčanje zvučnika koji je Vesnom Zmijanac pozivao u nove radne pobede.

Linijom bi, naravno, prolazile i koleginice, uglavnom uobičajenog izgleda, odnosno u svakodnevnoj odeći za dolazak na posao; na mahove bi, praćene pogledima koji su otkrivali zalogaje boranije sa junetinom u jednjacima, promakle radničke favoritkinje, u prepoznatljivoj tesnoj garderobi, dekoltiranim radnim mantilima, sa tragovima polučasovnog udešavanja za taj svečani čin. Tih stotinak koraka otkrivalo je razumevanje, solidarnost, uzajamnu podršku, poštovanje, u specifičnom ritmu i mirisima erotsko-gulaške prisnosti i međuzavisnosti. Prošaputala bi se koja, na mahove i bezobrazna, opaska o vlasnici visokih potpetica, uske suknje i nove frizure, ali je sve funkcionisalo ustaljenim ritmom očekivanih improvizacija. 

Osoblje restorana bilo je posebna priča, serviri, recimo, u fabrikama metalske industrije, kuvarice koje bi do penzije radile sa kaluperima i konstruktorima. Šefovi restorana, po pravilu među bogatijim uposlenicima, ne računajući zemljoposednike na privremenom odmoru u fabrikama.

Tek, restorani-menze su funkcionisali, sa tim se stečenim pravom niko nije igrao, a bili su tu i kao jedna vrsta garanta da neće biti gladnih - mnoge su se višečlane porodice, naravno na crno, hranile zahvaljujući dobroti i solidarnosti kuvarica koje su znale i mogle da napune šerpu.

Izazovi jeftinih podruma i nacionalna svest

Druga je vrsta društvene ishrane obezbeđivana zaposlenima u sudovima, opštinama, policiji, sindikatima, društveno-političkim organizacijama, komorama; nema grada u Srbiji u kojem i danas ne funkcionišu polumračni podrumi sa dobrim ili manje dobrim pečenjem i roštiljem, te jeftinim alkoholom i sokovima. Tu se, za bonove koji se dobijaju jednom mesečno, i danas može pristojno jesti; druga je priča to što priči nema kraja, i što za bonove sve izgleda mnogo jeftinije, pa oni dobrom delu službeničke klijentele, ali i brižnim nosiocima funkcija, zbog tura pića za društvo, potraju dva - tri dana. A onda se u hrani uživa po komercijalnim cenama.

Jelo se da bi se radilo, ili da se stvori privid o radu, bejahu to ljudska prava, iako su se prizemno zvala topli obrok zaposlenih; od Triglava do Đevđelije šljakale su menze, jeste, bilo je i tada “malih nabavki” bez tendera, cvetala je “ugradnja”, neki su bili više, neki manje zadovoljni.

A onda su radnici postali nacionalno svesni, da se može i bez toga, da treba nešto investirati u zamišljenu državu, 13. platu, recimo, pa i svih 12 pre nje, postali su izvršitelji sramnih i prljavih poslova. Linije sa bonovima zamenila je pljačka tuđih podruma, gracioznih koleginica nije više bilo, ali bilo je žena (ne mora baš sve da se napiše). I mrtvih civila i spaljenih kuća (ponešto treba).

Možda se poneko još i seti menze. U kojoj je bilo više ljudi nego neljudi.