Jedan skroman predlog
Detj 04 S

Photo: PxHere

Tovljenici u kolevci

Žalostan je to prizor za one koji prolazeći kroz ovaj veliki grad ili putujući kroz zemlju ugledaju ulice, drumove i pragove pred straćarama pune prosjakinja, za kojima se vuče po troje, četvoro ili še­storo dece, sve u ritama, i koje dosađuju svakom prolazniku bogoradeći za milostinju. Te majke, umesto da su u stanju da pošteno zarađuju svoj hleb, pri­nuđene su da sve svoje vreme provode u skitnji ne bi li isprosile što za svoju bespomoćnu decu, koja, kad odrastu, postaju ili lopovi, zato što ne mogu da nađu posla, ili napuštaju svoju rodnu grudu da bi se tukla za pretendenta na španski presto, ili se prodaju za Barbados.

Mislim da se sve stranke slažu u tome da ovaj ogromni broj dece u naručju, ili na leđima, ili za petama svojih majki, a često i svojih očeva, predstavlja u žalosnom stanju u kome se danas nalazi Kraljevina, veoma veliku nedaću, pored ostalih; te, prema tome, ko god pronađe neki dobar, jevtin i lak način da se od te dece načine valjani i korisni članovi društvene zajednice biće toliko zaslužan za opštu stvar da bi mu trebalo podići spomenik kao narodnom dobrotvoru.

Ali moja namera ide mnogo dalje i ne ograničava se samo na zbrinjavanje dece otvorenih prosjaka; ona je mnogo šireg zamaha, i treba da obuhvati svu decu izvesnog uzrasta rođenu od roditelja koji su zbilja u toj meri nesposobni da ih izdržavaju da traže našu milostinju po ulicama.

Što se mene lično tiče, pošto sam godinama raz­mišljao o tome značajnom pitanju i temeljno prouča­vao razne planove drugih predlagača, stalno sam do­lazio do zaključka da su oni grubo grešili u svojim računima. Zaista, ljudsko mladunče koje tek što se okotilo može da živi od majčinog mleka čitavu godinu dana i potrebno mu je vrlo malo druge hrane, ni u kom slučaju iznad vrednosti od dva šilinga, do kojih majka svakako može da dođe, ma i u obliku dronjaka, zahvaljujući svome na zakonu osnovanom prosjačkom zanimanju; i upravo kad napune jednu godinu ja predlažem takav način njihovog zbrinjavanja da ta deca, umesto da budu teret svojini roditeljima, ili opštini, ili da se zlopate bez hrane i odela do kraja svog života, doprinose, naprotiv, ishrani, a delimično i odevanju hiljadama drugih.

Moj plan isadrži, isto tako, i jedno drugo veliko preimućstvo, naime, on će sprečiti ona nasilna pobacivanja, i onaj gnusni običaj da žene ubijaju svoju vanbračnu decu, običaj, avaj! isuviše čest među nama, pri kome se sirota nevina dečica prinose na žrtvu, re­kao bih, pre iz straha od troškova nego iz straha od sramote, što je u stanju da izazove suze i sažaljenje i u najdivljačnijem i najnečovečnijem srcu.

Pošto se obično smatra da broj duša u našoj Kra­ljevini iznosi milion i po, među kojima, po mom ra­čunu, može biti oko dve stotine hiljada bračnih parova sa ženama koje rađaju; od ovog broja oduzimam trideset hiljada bračnih parova koji su u stanju da izdržavaju svoju decu, iako ne verujem da ih može biti toliki broj, pored ovolikih nedaća i nevolja u ko­jima se Kraljevina danas nalazi; ali ako usvojimo tu pretpostavku, ostaće sto i sedamdeset hiljada žena koje rađaju. Od toga ponovo oduzimam pedeset hi­ljada na ime onih žena koje ne donesu svoj plod do kraja, ili čija deca nesrećnim slučajem izgube život ili umru u toku prve godine života. Tako ostaje svega stotinu i dvadeset hiljada dece koja se u toku jedne godine rode od siromašnih roditelja. Pitanje je, prema tome, kako da se taj broj othrani i podigne, što ja, kako sam već rekao, pri sadanjem stanju stvari, pot­puno nemogućno učiniti, bilo koji dosad predloženi način da se primeni; jer, mi tu decu ne možemo za­posliti ni u zanatstvu ni u poljoprivredi; mi niti gra­dimo kuće (mislim u unutrašnjosti) niti obrađujemo zemlju: pre no što napune šest godina veoma retko mogu sebe pomoću krađe da izdržavaju; izuzev tamo gde su naročito marljivi; iako, priznajem, osnove toj veštini uče mnogo ranije, za koje vreme se međutim na njih sasvim može gledati kao na pripravnike; kako sam bio obavešten od strane jedne od najvažnijih lič­nosti u grofoviji Kavan, koja mi je svečano izjavila da nikad nije čula za više od jednog ili dva slučaja krađe kod dece ispod šest godina, čak i u jednom kraju Kraljevine tako poznatom po hitrini i okretnosti u toj veštini.

Naši trgovci me uveravaju da dečak ili devojčica ispod dvanaest godina starosti ne predstavljaju robu pogodnu za prodaju, i da čak i kad dospeju do toga uzrasta, ne bi ipak na tržištu išli iznad tri funte, ili u krajnjem slučaju iznad tri funte i pet šilinga; što ne može ići u račun ni roditeljima ni Kraljevini, bu­dući da troškovi ishrane i njihovih prnja iznose naj­manje četiri puta toliko.

Zbog toga ću sada skromno izložiti svoje sopstvene poglede i predloge, koji, nadam se, neće biti podložni ni najmanjem prigovoru.

Jedan veoma iskusan Amerikanac, moj poznanik iz Londona, uveravao me je da mlado i zdravo dobro uhranjeno dete u dobi od godine dana predstavlja iz­vanredno ukusnu i odličnu hranu, bilo da je kuvano, prženo, pečeno ili bareno; a ja nimalo ne sumnjam da će isto tako dobro podneti i u umokcu ili u pa­prikašu.

Iznosim, prema tome, smerno na javno razma­tranje predlog da se od sto i dvadeset hiljada dece, prema već izvedenom računu, izdvoji za priplod dva­deset hiljada, od kojih samo jedna četvrtina treba da budu muškarčići, što predstavlja više nego što ostav­ljamo kad su u pitanju ovce, goveda ili svinje, a razlog mi je taj što su ta deca retko plod zakonitog braka, okolnost kojoj naši divljaci ne pridaju neki osobit zna­čaj; prema tome, jedan muškarac će biti dovoljan da opsluži četiri ženke. Preostalih stotinu hiljada mogli bi se, kad napune godinu dana, ponuditi na prodaju istaknutim i imućnim ličnostima, širom Kraljevine, uz neizostavne opomene upućene majkama da ih poslednjeg meseca puste da sisaju do mile volje kako bi dobro najedrala i nagojila se pre no što budu izneta na trpezu. Od jednog deteta mogla bi se napraviti dva jela za gozbu koja se priređuje prijateljima, a kad porodica obeduje sama, od prednjeg i zadnjeg čereka dalo bi se isterati sasvim pristojno jelo, koje će, zači­njeno s malo bibera ili soli, četvrtog dana predstavljati veoma dobar umokac, naročito u zimu.

Izračunao sam, kao srednju meru, da novorođeno dete teži 12 funti i da posle godinu dana, ako je osred­nje hranjeno, dostiže do 28 funti.

Dopuštam da će ta hrana biti nešto skuplja i, pre­ma tome, veoma pogodna za zemljoposednike, koji, budući da su već poždrali najveći broj roditelja, ima­ju, izgleda, najviše prava i na decu.

Dečje meso može se jesti preko cele godine, ali je izdašnije u martu i malo pre i posle toga meseca; jer nam jedan ozbiljan naučnik, izvestan istaknut francuski lekar, tvrdi, pošto riba predstavlja hranu koja povoljno utiče na plodnost, da se u rimokatolič­kim zemljama veći broj dece rađa oko devet meseci posle časnog posta nego u bilo koje drugo doba godine; prema tome, računajući godinu dana posle časnog po­sta, tržište će biti prezasićenije nego obično zato što je broj papske dece u najmanju ruku tri prema je dan u ovoj Kraljevini, te će, shodno tome, moj predlog imati još jedno sporedno preimućstvo, naime, da smanji broj papinaca među nama.

Već sam izračunao da troškovi ishrane po jednom prosjačkom detetu (u koji spisak ubrajam sve sitne seljake, poljoprivredne radnike, kao i četiri petine napoličara) iznose oko dva šilinga godišnje, zajedno s prnjama; i verujem da se nijedan džentlmen neće mrštiti da plati deset šilinga za telo dobro ugojenog deteta, od kojega će, kako rekoh, moći da se zgotove četiri izvanredno hranljiva jela kad na ručku ima samo dva-tri najbliža prijatelja ili kad obeduje u svom porodičnom krugu. Tako će seoski plemić naučiti da bude dobar gazda, i postaće omiljen među svojim zakupcima, majka će imati osam šilinga čistog dobitka i biće u stanju da radi sve dok ne rodi drugo dete.

Oni koji su štedljiviji (a moram priznati da to vremena zahtevaju) mogu da ih oderu; od njihove kože, umetnički prerađene, načiniće se divne rukavice za gospe i letnje čizme za uglednu gospodu.

Što se našeg grada Dablina tiče, u tu svrhu bi se mogle odrediti klanice na najpogodnijim mestima u njemu, a da kasapa neće nedostajati, u to možemo biti sigurni; iako, bih radije preporučio da se deca kupuju živa i da se priređuju onako topla, čim iziđu ispod noža, kao što činimo prilikom pečenja prasadi.

Jedna ličnost veoma dostojna poštovanja, koja istinski voli svoju zemlju i čije vrline visoko uvaža­vam, izvolela je nedavno, raspravljajući o tome pi­tanju, predložiti izvesnu dopunu moga plana u cilju njegovog oplemenjivanja. Ona je, naime, izjavila da bi se, s obzirom da je znatan broj džentlmena ove Kra­ljevine u poslednje vreme potamanio srne i jelene po svojim lovištima, taj nedostatak divljači vrlo lepo mo­gao otkloniti odraslijim dečacima i devojčicama, koji nisu stariji od četrnaest godina, ali ni mlađi od dva­naest, budući da toliki broj dece oba pola danas umire od gladi usled nemanja zaposlenja i službe. I da odluku o tome donose njihovi roditelji ako su živi, a ako njih nema, najbliži dečiji srodnici. Ali i pored sveg po­štovanja koje gajim prema jednom tako odličnom pri­jatelju i jednom tako zaslužnom rodoljubu, ipak se ne bih mogao u svemu složiti s njim; jer, što se muškarčića tiče, moj poznanik Amerikanac uveravao me je, pozivajući se na svoje znatno iskustvo, da je nji­hovo meso po pravilu žilavo i mršavo, kao i meso naših đaka, usled neprestanih telesnih vežbi po ško­lama, kao i da je neprijatno po ukusu, dok se, s druge strane, njihovo gojenje ne bi isplatiilo. Što se pak devojčica tiče, to bi, po mome pokornom mišljenju, predstavljalo gubitak za narod, s obzirom da će i one same u kratkom roku početi da rađaju. A sem toga nije isključeno da bi izvesni čistunci mogli ustati protiv jedne takve mere (iako potpuno neopravdano, uosta­lom) kao protiv nečeg što malo miriše na svirepost, što je, priznajem, po mome shvatanju, uvek predstavIjalo najozbiljniju zamerku svakom planu, ma koliko bila plemenita pobuda koja ga je izazvala.

Ali da bih opravdao mog prijatelja, moram na­vesti da je svečano izjavio kako mu je ta mogućnost pala na pamet zahvaljujući čuvenome Salmanaazoru. poreklom sa ostrva Formoze, koji je zatim, pre više od dvadeset godina, došao u London i tokom jednog razgovora ispričao mome prijatelju kako u toj zemlji, kad nad nekom mlađom osobom bude izvršena smrtna kazna, dželat prodaje leš visokim dostojanstvenicima kao znak izuzetne pažnje, i kako je, u njegovo vreme, leš jedne punačke devojke od petnaest godina, koja je razapeta na krst zato što je pokušala da otruje cara, bio prodat predsedniku Ministarskog saveta njegovog carskog veličanstva, kao i drugim velikim dvorskim mandarinima, koji su imali neke veze sa izvršenjem te kazne, po cenu od četiri stotine kruna. Niti zbilja mogu poreći da bi po Kraljevinu bilo gore ako bi se na isti način iskoristio izvestan broj punačkih devojčica u ovome gradu, koje, puke sirotice, ne bi bez nosiljke mogle ni da se maknu van zemlje, ni da se pojave u pozorištu i otmenom stranom društvu, za šta nikad neće biti kažnjene.

Izvesne malodušne osobe veoma su zabrinute zbog toliko velikog broja siromaha, starih, bolesnih, ili ne­moćnih, te sam umoljen da promislim na koji bi se način zemlja mogla osloboditi toga mučnog tereta. Ja međutim ne vidim ni najmanje teškoće u tom po­gledu, pošto je veoma dobro poznato da oni svako­dnevno umiru, i propadaju, od hladnoće i gladi, i nečistoće, i gada, brzinom koja se od njih s pravom može očekivati. A što se mladih poljoprivrednih rad­nika tiče, oni se u ovom trenutku nalaze u gotovo isto toliko povoljnom položaju. Oni nisu u stanju da nađu rada, te, dosledno tome, kopne usled nedostatka hrane u toj meri da, ako nekad slučajno i dobiju kakav naj­običniji posao, nemaju snage da ga obave, pa su tim putem i zemlja i oni sami srećno oslobođeni svih bu­dućih zala.

Isuviše sam se udaljio, pa ću se zato vratiti glav­nom predmetu mojih izlaganja. Mislim da su koristi koje sadrži moj predlog očigledne i brojne, kao i da su od najvećeg značaja.

Jer, prvo, kao što sam već primetio, on će znatno smanjiti broj papinaca, koji nas iz godine u godinu preplavljuju budući da su glavni proizvođači dece u zemlji, kao i naši najopasniji dušmani, i koji namerno ostaju kod kuće s ciljem da predadu Kraljevinu pretendentu, nadajući se da će iskoristiti odsustvo to­likih poštenih protestanata koji su radije izabrali da napuste svoj zavičaj nego da ostanu kod kuće i da, protivno svojoj savesti, plaćaju desetak biskupskom podžupniku.

Drugo, siromašni napoličari imaće i nešto od sopstvene imovine što će im se po zakonu moći popi­sati i što će im pomoći da plate zakupninu svome gazdi, pošto su im žito i stoka već zaplenjeni, a no­vac nepoznata stvar.

Treće, s obzirom na to da izdržavanje stotine hi­ljada dece od dve godine i iznad te dobi staje godišnje u svakom slučaju više od deset šilinga po ko­madu, time će se narodno bogatstvo povećati za pede­set hiljada funti godišnje, povrh koristi od novog jela. iznetog na trpeze sve imućne gospode u Kraljevini, koja ima iole istančan ukus, dok će novac ostati u na­šim rukama, budući da je roba i proizvedena i prera­đena u zemlji.

Četvrto, stalni proizvođači, pored dobiti od osam šilinga godišnje, oslobodiće se, prodajom svoje dece, tereta njihovog izdržavanja posle prve godine.

Peto, ta hrana će verovatno dovesti velik broj mu­šterija u gostionice, a gostiouičari će svakako biti to­liko mudri da nabave najbolja uputstva za spraviljanje po kojima će je gotoviti na što savršeniji način; i, dosledno tome, njihove će radnje posećivati sva otmena gospoda, koja se s pravom diče svojim poznavanjem dobrih jela; a vest kuvar, koji zna kako treba privući goste, postaraće se da to novo jelo bude skupo koliko god oni žele.

Šesto, to bi predstavljalo veoma snažan potstrek za brak, koji sve mudre zemlje ili potpomažu putem na­grada ili zaštićuju putem zakona i propisivanja kazni. To bi pojačalo pažnju i nežnost majki prema deci,pošto bi bile sigurne da postoji jedna ustanova namenjena toj sirotoj dečici, o kojoj se, u neku ruku, stara društvo i koja im na kraju godine donese prihod umesto da predstavljaju izdatak; ubrzo bismo videli kako se među udatim ženama razvija plemenito takmičenje koja će od njih izneti najugojenije dete na tržište. Ljudi bi postali prema svojim ženama za vreme nji­hove bremenitosti onako pažljivi kao što su to danas prema svojim ždrebnim kobilama, steonim kravama, ili suprasnim krmačama, a ne bi ih više ni takli ni udarali nogama (kao što to isuviše često rade) iz straha da ne pobace.

I mnoge druge koristi mogle bi se nabrojati. Na primer, povećanje našeg izvoza usoljene govedine za nekoliko hiljada goveda; pojačana potrošnja svinjskog mesa i poboljšanje u načinu spravljanja dobrog bekona, u kome kod nas vlada tolika oskudica usled veli­kog utamanjivanja prasadi, koja se isuviše često iznose na naše trpeze, a koja se ni u kom slučaju ni po ukusu ni po velelepnosti prizora ne mogu meriti s dobro odgajenim, ugojenim jednogodišnjim detetom, koje će, ako se ispeče celo, predstavljati ukras na gozbi koju priredi neki lord-mer, kao i na svakom drugom zvaničnom prijemu. Ali to, i još mnogo štošta, ostavljam po strani u težnji da budem što kraći.

Pod pretpostavkom da hiljadu porodica u ovome gradu budu stalni potrošači dečjeg mesa, pored ostalih koji bi ga mogli trošiti u svečanim prilikama, oso­bito pri svadbama i krštenjima, računam da bi Dablin izbacio godišnje dvadesetak hiljada komada, a unu­trašnjost Kraljevine (gde bi se deca verovatno proda­vala nešto jevtinije) ostalih osamdeset hiljada.

Ne vidim nijedan prigovor koji bi se mogao istaći protiv ovog predloga, sem ukoliko se ne primeti da će na taj način broj stanovnika u Kraljevini znatno opasti. Ja taj prigovor u potpunosti usvajam, a to je ustvari i bio jedan od glavnih ciljeva radi kojeg ćelu stvar iznosim na javnost. Zelja mi je da čitalac ima u vidu da je moj predlog sračunat i podešen jedino i isključivo za potrebe Kraljevine Irske, i ni za koju drugu zemlju koja je nekad postojala, koja jeste, niti koje, mislim, ikad može biti na svetu. Nemojte, prema tome, da mi neko govori o drugim sredstvima: o opo­rezivanju sa pet šilinga po funti onih naših zemljoposednika koji ne žive na svojim imanjima; o upotrebi samo onog odela j pokućstva koje je izrađeno kod nas i od domaćih sirovina; o potpunom odbacivanju ino­stranih predmeta i naprava koji služe širenju ra­skoši; o suzbijanju rasipništva do kojeg kod naših žena dovodi kaćiperstvo, sujeta, lenost, i kocka; o za­vođenju duha štedljivosti, razboritosti i umerenosti; o tome kako treba voleti svoju zemlju, u čemu se razli­kujemo čak i od Laponaca, kao i od stanovnika Topinambua; o tome da se okanimo naših gloženja i nesloge, i da više ne budemo kao Jevreji koji su se ubijali između sebe i u trenutku kad neprijatelj prodire u grad; o tome da budemo malo smotreniji i da svoju otadžbi­nu i savest ne prodajemo budzašto; o upozoravanju zemljoposednika da imaju bar malo milosti prema svo­jim napoličarima; naposletku, o razvijanju duha če­stitosti, marljivosti i umešnosti kod naših trgovaca, koji će se, ako sad bude doneta odluka o kupovanju isključivo naših domaćih proizvoda, smesta dogovoriti da nas varaju i da nam zakidaju na ceni, meri i kakvoći, i koje dosad niko nije bio kadar navesti da učine jednu poštenu ponudu o ispravnom trgovanju, iako su na to često i iskreno bili pozivani.

Prema tome, ponavljam, nemojte da mi se govori o takvim i sličnim sredstvima, sve dok ne bude po­stojao bar neki zračak nade da će se učiniti koji sve­srdan i iskren pokušaj da se ta sredstva i u delo spro­vedu.

Međutim, što se mene lično tiče, budući da sam se zamorio nudeći kroz dugi niz godina uzaludne, tašte, puste misli, i naposletku izgubio svaku nadu u uspeh, srećom mi je pao na um gornji predlog, koji, ako i nije potpuno nov, ipak ima nečeg čvrstog i stvar­nog u sebi, ne zahteva nikakve izdatke, nego samo malo truda, potpuno je u našoj moći, i time se ne izlažemo nikakvoj opasnosti da se zamerimo Engleskoj. Jer ta vrsta espapa nije pogodna za izvoz, pošto je dečije meso isuviše nežnog sastava da bi podnosilo duži boravak u salamuri, iako bih ja verovatno mogao imenovati izvesnu zemlju koja bi bila srećna da po­jede ceo naš narod i bez toga.

Na kraju krajeva, ja nisam tako slepo vezan za svoje sopstveno mišljenje da bih odbacio svaki pred­log učinjen od strane mudrih ljudi, a za koji bi se našlo da je u istoj meri dobronameran, jevtin, lako izvodljiv i ostvarljiv. Ali pre no što bi nešto u tome smislu bilo istaknuto nasuprot mome planu, i pre no što bi se ponudilo neko bolje rešenje, želeo bih da predlagač ili predlagači izvole zrelo razmotriti dve stvari. Prvo, s obzirom na to kako stvari danas stoje, na koji način misle da nađu hrane i odela za stotinu hiljada nekorisnih usta i leđa. I, drugo, budući da u ovoj Kraljevini postoji okruglo milion stvorenja u ljudskom obliku čije bi ukupno izdržavanje predstav-ljalo za njih dug od dva miliona funti sterlinga, do­dajući one koji su prosjaci po zanimanju glavnini na-poličara, sitnih seljaka i poljoprivrednih radnika, s nji­hovim ženama i decom, koji su ustvari prosjaci; želeo bih da oni državnici kojima se moj predlog ne dopada i koji će možda imati smelosti da pokušaju odgovoriti na njega prethodno postave pitanje roditeljima tih smrtnika: da li oni i danas ne bi smatrali za veiliku sreću da su kao jednogodišnja deca bili prodati za hranu, na način koji ja predlažem, i time izbegli onakve prizore večite bede kojoj su posle bili izloženi kroz ugnjetavanje od strane zemljoposednika, zbog ne­mogućnosti da plaćaju zakupninu usled nedostatka novca ili otsustva trgovine, zbog oskudice najosnovni-jih sredstava za život, bez krova nad glavom i bez odela da se zaštite od nevremena i hladnoće, kao i zbog neminovnih izgleda da će ih takve ili još i teže nedaće pratiti kroz ceo život.

Svečano izjavljujem, u svoj iskrenosti srca, da me ni najmanji lični interes ne navodi da se zalažem za ostvarenje ovog neophodnog dela, pošto je jedina pobuda koja me na to pokreće opšte dobro moje otadž­bine, želja da unapredimo našu trgovinu,, da zbrinemo decu, da pomognemo sirotinji i pružimo neko za­dovoljstvo bogatašima. Nemam dece posredstvom koje bih mogao očekivati da na prednji način dođem i do jednog jedinog penija, pošto najmlađe ima devet go­dina, a žena mi više nije u godinama da rađa.

*Iz knjige "Priča o bureta" (Nolit, 1958), objavljena pod naslovom "Jedan skroman predlog u svrhu sprečavanja da irska deca ostanu na teretu svojim roditeljima i otadžbini"; sa engleskog preveo dr Božidar Marković

Oceni 5