Trag pod levom miškom

Rođen sam sa srčanom manom, sa šumom na srcu. U mom slučaju radilo se o koarktaciji aorte, suženju te arterije na izlazu iz srca, zbog čega više krvi ide u gornji deo tela nego u donji. Da li sam zbog toga u prvom delu života bio apolonijski tip, ne znam. Kada sam drugi put operisan, u tridesetoj godini života, šef odeljenja, vickasti doktor Bilić, objasnio mi je to slikovito. Rekao mi je da su deca rođena s tom dijagnozom često „genijalci”, jer im više krvi ide u glavu. Ne znam da li njome mogu objasniti višak svesti koji je obeležio moje detinjstvo i mladost. Kada se mozak kupa u obilju šećera, kiseonika, da li onda i produkuje više ideja, slika, da li je brži? Može li se fiziološki opravdati senzibilitet za umetnost i filozofiju? Siguran sam da me je moj nevidljivi hendikep, koji je značio povremenu oslobođenost od fizičkog u školi, mnogo žešće obeležio višegodišnjom frustracijom i kompleksom niže vrednosti. Nisam bio dovoljno muško, a to je bila jaka motivacija za ma kakvo prevazilaženje sveta običnog i palanačkog, za kompenzaciju na nekoj drugoj strani, za razbijanje konvencionalnog.

Zbog te božje mane, zbog toga što je Stvoritelj, namerno ili slučajno, pogrešio u pravljenju moje aorte, tri puta sam išao u podzemni svet po nju. Govorili su mi da ću tamo naći svoje novo srce, snagu, inače neću poživeti kako i koliko treba. Prihvatao sam, šta sam mogao, nisam imao izbora. U avgustu 1982. godine prvi put sam boravio na Vojnomedicinskoj akademiji, kao jedanaestogodišnjak, bilo je to pripremno putovanje, najmanje bolno, jer još ništa nisam znao o svetu. Dok četvoronoške i zbunjeno klečim nag, lepa teta u uniformi mi kaže da jače izbacim zadnjicu ne bi li mi stavila nešto u nju. Sad se toga sećam kao erotskog iskustva, verovatno naknadno uobličenog. Naime, pre odlaska u podzemlje moraš biti ispražnjen od svega zemaljskog. Postaješ čista forma i nesvest. Kada sam se vratio, kao dokaz da sam bio tamo, imao sam trag pod levom miškom, srpasti ožiljak.

Susmrtica je stigla u vidu anđela koji mi je, doletevši na moje desno rame, krilom zauvek zaklonio jedan deo zemlje i neba

Osamnaest godina kasnije, sa dvadeset devet godina, imao sam tegobe mesecima, pred drugu operaciju. Rekli su mi da će se to kad-tad desiti, da je to uobičajeno. Ipak me je iznenadilo. Išao sam Ulicom Ilije Garašanina ka Takovskoj, kada sam prvi put kolabirao zbog usporenog pulsa, doživeo da hodajući padnem u kratak san, pritom se ne stropoštavši na pločnik. Odupirao sam se rukom o levi zid i znao da niko oko mene nema pojma da upravo gubim svest. Pitao sam se da li da idem Takovskom levo prema Crkvi Svetog Marka, što je kraći put do autobuske stanice, ali se ide uzbrdo, napornije je i zato postoji rizik da se definitivno srušim, ili da krenem nadole, desno, što je dalje, ali manje naporno. Bila je zima, pao je prvi sneg. Dok sam se penjao ka Tašmajdanu, govorio sam sebi: znači ovako izgleda kad poslednji put gledaš sneg. Mislio sam da sam gotov.            

Tegobe su se nastavljale u vidu nesvestica, bio sam slab, ali je prijem u bolnicu odugovlačen. Pucanj za akciju spasavanja odjeknuo je baš 6. oktobra 2000. godine. Ljudi su bili na ulicama, plesali, sećam se žene koja igra sa otvorenim kišobranom ispred Savezne skupštine. Zajedno sa ostalima poverovao sam da je nekakva sloboda osvojena, pobuna je stigla odozdo, tako smo mislili, s pločnika. Međutim, opet sam morao da se usredsredim na sebe. Pogodio me je unutrašnji metak, iz srca u glavu, ono se pobunilo, poželelo da sruši autokratiju i tiraniju uma, i dobro je ciljalo. Bilo je to jako upozorenje.

Susmrtica je stigla u vidu anđela koji mi je, doletevši na moje desno rame, krilom zauvek zaklonio jedan deo zemlje i neba. Znao sam da ću od tada do kraja života morati da gledam u njegovo sivkasto i neprozirno perje. Datum dolaska fatalnog poklopio se i s najvažnijim datumom za moju porodicu. Moji roditelji su se upoznali 6. oktobra 1967. godine, to sam im verovao, venčali se istog datuma 1968. godine, to sam video u venčanom listu, i na taj dan godinu dana kasnije rodio se moj stariji brat. Praktično je to bio dvostruki i trostruki porodični praznik. I baš na dan tog slavlja doleće gavran kao siguran znak da je sva moja borba protiv njih, protiv porodice, koja me je gušila i trudila se da me ukalupi, bila prava, on je to zapečatio, verifikovao na strahovit način. Izgubio sam desno oko. Ono od tada gleda u večnost. U tamnu stranu meseca.

Dobio sam vizantijsku perspektivu.

Dok sam se družio s veselim demonima u Studentskom gradu u drugoj polovini devedesetih, stiglo je prvo upozorenje, najava, krilo se spustilo do četvrtine mog vidnog polja. Nažalost, ta prva tromboza oka, prouzrokovana kalcifikovanom aortom, nije me učinila obazrivijim. Trebalo je konsultovati više lekara, raspitati se, boriti, ali devedesetih sam ostao bez odlučnosti, sve je potonulo, svaka ideja budućeg, nada, učestvovao sam u opštoj destrukciji. I bilo je u tom rastrojstvu sladostrašća. Bio sam sioranovski sin romana, želeo sam da me pojede mrak.

Ponekad sam mislio da me Bog namerno, s planom, sistematski i postepeno fizički udaljava, ograđuje od sveta, jer me želi za sebe, jer je to izraz najviše, obostrane ljubavi, i da ću kada oslepim i potpuno propadnem za ovaj svet, koji je i glup, i veseo, i divan, ugledati lice božje, predati se beskrajnoj milosti i ona će me prožeti i sve nadoknaditi. Da ću biti zahvalan na svemu. U svakom slučaju, osećao sam da tama navire sa svih strana.

Hitno sam primljen u jednu od najboljih bolnica za kardiohirurgiju, u pravu fabriku, košnicu dobrih lekara i osoblja, kao i potrebne tehnike. S vremenom sam izgubio svaku veru da grupa ljudi može bilo šta korisno i plemenito da radi u mojoj zemlji. Ovo je bio prvi izuzetak koji mi je pokazao da možda ipak ima nade. Rezultati delovanja na ovom mestu vidljivi su kao život i kao smrt. Uveriću se na najneposredniji, najteži način, mislio sam. Na tom drugom putovanju u Ništa, sa dvadeset devet godina, znao samda ima šanse da se živ ne vratim, jer i to se dešava iz raznih razloga, često slučajnih. Bio je novembar, pun mrtvog zlatnožutog lišća, bez utehe. Vodio sam poetski dnevnik u malom notesu tek da pokažem sebi da postojim. Kod takvih operacija otvara se grudni koš, seče se grudna kost, čovek se razapinje metalnom aparaturom, praktično je mrtav jer ni pluća ni srce ne rade, to za njega rade mašine, srčanu pticu vade iz kaveza i obrađuju je kao tenisku lopticu, krpe je, šiju.

Devedesetih sam ostao bez odlučnosti, sve je potonulo, svaka ideja budućeg, nada, učestvovao sam u opštoj destrukciji. I bilo je u tom rastrojstvu sladostrašća

Godine mog sazrevanja protekle su u osećanju da sam izdvojen iz stvarnog, oslobođen grubog, materijalnog, za kojim sam žudeo, svet sam gledao kroz providni, stakleni zid, uvek sam imao tu perspektivu. Nisam mogao da ga dodirnem. Zato sam nalazio utehu u snovima, gde nije bilo granice. Nikako nisam mogao da uklonim tu skramu, mrenu, da probijem placentu, niti sam mislio da ću to ikada uspeti, uvek je tu bila nečija tuđa volja, vizura, jača od moje, inhibirane. Tek ako se desi neka katastrofa, religiozna, porodična, verovao sam, oslobodiću se viška introvertnosti. Ako se dogodi nešto što bi nadjačalo roditeljsku, božansku stegu, upisanu poslušnost. Kada sam legao u bolnički krevet, znao sam da zida u percepciji više nema, da je ono što me očekuje veće od svega što me je do tada držalo, da moram i želim da mu se prepustim, jer ulog je najveći. Brana je pukla kao grudna kost, prvi put sam svim srcem prihvatio stvarnost, jer straha nema kada nemaš izbora.

Ovog puta se pored mene nalazila medicinska sestra Jasmina. Ona je bila ta kojoj sam poljubio ruku za sreću pre nego što su me spustili u bezdan. Mislio sam da ću uspeti da se vratim prateći taj poljubac unatrag. Kada sam se probudio, bio sam bled i slab toliko da nisam imao snage ni da gledam. Bilo je komplikacija tokom operacije, mnogo sam iskrvario. Izgubio sam dobar deo kapaciteta pluća, ona se kod otvaranja grudnog koša skupe i napune sekretom. Jedva sam disao, gušio se, dah mi je bio plitak, a tada čovek u panici diše sve brže, što zamara mišiće i ima kontraefekat, dah je sve kraći. Treba disati polako uprkos nervozi zbog toga što se ne može udahnuti dublje.

Ovakav odlazak i povratak iz mrtvih, razmišljao sam kasnije, sadrži elemente šamanske inicijacije, ali u naučnim, medicinskim uslovima. U pripremi sam morao biti očišćen od prolaznog iznutra, ali i spolja, tako da osim kose nisam imao malje, bio sam izbrijan, gladak, okupan specijalnim sapunom, legao sam nag pod čaršav na kolica koja će me odvesti u neizbežno, primio usput injekciju kao ulaznicu za predstavu, osećao se kao ritualna žrtva, nemoćan kao dete, bez stida i ikakvih misli. Dovezen u centar bleštave prostorije koja je ličila na unutrašnjast svemirskog broda iz filmova, s jakim reflektorima tik iznad mene, znao sam da su osmesi i poslovičnost nepoznatih sestara i doktora koji mi bez pitanja rade nešto s rukama poslednji prizori koje vidim. Posle delovanja zlih i dobrih duhova, jezivih majstorija izvedenih s mojim telom, s pulsirajućim centrom bića za koje i ne želim da znam, probudio sam se, vratio, na intenzivnoj nezi. Lak kao perce, fiksiran za krevet i umoran kao da me je pregazila ruska konjica ili sam se upravo vratio s bojišta, iz svetskog rata, shvatio sam da sam preživeo, ali i to da sada moram ponovo da pronađem sebe, svoj lik i snagu, jer njih nema, izbrisani su. Sestrica je bdela nada mnom kao da sam mrtav, ili na samrti, čudio sam se optimizmu i radišnosti medicinskog osoblja, osećao kao da ću za pola sata nestati i kao da je ovo mali i nepotrebni predah. Slab, prizivao sam svoje okončanje. Lekovi i supstance koje sam primao razdvojili su me od pamćenja i čula, sve je bilo bljutavo, nisam mogao da se setim kako je nekada izgledalo biti živ, kao da je bilo davno, pre stotinu godina, oseti su mi bili uronjeni u hemiju.

Da sam rođen neku deceniju ranije, kada nije postojala kardiohirurgija u današnjem obliku, moj život bi se okončao u tihoj agoniji, u bolu i jadu, uvenuo bih, pesnički, ugušio se u sopstvenom telu koje je bilo napravljeno da radi dvadesetak godina

Probudio sam se, dakle, kao na nebu, u sterilnoj atmosferi, okolo su kuckali razni nepoznati uređaji, nekakvi veliki metalni ormari, matematički i muzički precizni kao beskraj, i ja, bestelesan, prozračan i nežan, delikatan kao novorođenče, okružen sestrama-anđelima koje me hrane i brišu, s glavnim zadatkom da se spustim na zemlju, da se vratim u svoje telo, da korak po korak ispunim tu praznu formu, krenem da popunjavam beli list hartije. Na zidu ispred mene nalazio se sat čije sam kazaljke gledao dugo i pitao se da li je tri ujutru ili tri po podne, nisam imao nikakav osećaj za vreme. Rekli su mi da sam prespavao dan ili dva. Znači, to je večnost, mislio sam, svejedno je da li sam živ ili mrtav, vremena nema, nestalo je. Morao sam ponovo da naučim da ustajem iz kreveta, što mi se u početku činilo nezamislivo, da hodam, da vratim ukus hrane, izborim se za prva iskustva. Shvatio sam da život ima smisla ako nosi određeni, pa i najslabiji začin, aromu, čar, šmek, mirođiju, on je, po definiciji, fakultativni dodatak, višak srca i snage, detalj, on je igra, oduševljenje, iznenađenje, može da se kusne, lizne, omiriše. Uvideo sam da prazno, pravilno vreme, sama dužina njegova, ne znači ništa, nema nikakvu vrednost.

Nisam imao snage da podignem ruku. Sećam se da sam mrdao nožnim prstima, ali i to bi me zamorilo. Velika radost bila je kada sam stao na noge i napravio korak-dva. Mogao sam da redefinišem svoju ličnost. Ovo je sada neki drugi čovek, mislio sam i krenuo da podižem sistem. Kada sam uspeo nakratko da stanem ispred ogledala, iznenadio sam se da imam lice, čak i neki karakter. Osećao sam novi ritam u sebi, to je jedino što je bilo bolje, taj jači damar i struj, nešto su mi stavili u srce i ono sad ponovo vedro udara, drugačije treperi. Raduje se i kikoće.

Kada sam se pridigao, premešten sam na odeljenje poluintenzivne, a posle toga i opšte nege. Imao sam privremeni pejsmejker, koji je ličio na mobilni telefon, svetlucao i žicom bio povezan direktno s mojim srcem. Na njemu je bila okrugla skala za ručno podešavanje broja otkucaja u minutu. Menjao sam taj broj krišom od lekara i čudio se kako je to moguće. Tada sam izgubio svaku iluziju o srcu kao o nekakvom mističnom organu. Ono se kao šuplja gumena igračka pokoravalo električnim impulsima, broju koji sam menjao iz dosade. Shvatio sam da je ljudsko telo kompatibilno s neorganskim, elektronskim, metalnim produžecima, da nema razlike, da nema jasne granice između prirodnog i veštačkog. Raspršio se mit o prirodnosti, usađen duboko u mene. Dok sam devedesetih dreždao po parkovima na Miljakovcu upijajući zelenilo, vraćajući se autentičnom sebi, ja sam u stvari projektovao ideje koje sam našao u knjigama, u kulturi, mitove o zlatnom dobu, o zavičaju, o raju izvan istorije. Demantovali su me ljudi koji su mi sačuvali život, garantovali su najvrednijim, samom mogućnošću bivanja. Gledao sam na nekadašnjeg sebe s nežnošću i simpatijom, kao na nekog ko je bio u potrazi za apsolutnim bićem, prvotnim i netaknutim. Preležao sam prve boginje sazrevanja kroz spoznaju da je čovek pre svega pojava kulture i civilizacije, a da je priroda tek deo tog konteksta, pojam koji smo sami smislili, ne obrnuto.

Moja višegodišnja dilema, razmišljanje o predodređenosti, a s obzirom na dijagnozu koju sam imao, glasila je otprilike ovako: da sam rođen neku deceniju ranije, kada nije postojala kardiohirurgija u današnjem obliku, moj život bi se okončao u tihoj agoniji, u bolu i jadu, uvenuo bih, pesnički, ugušio se u sopstvenom telu koje je bilo napravljeno da radi dvadesetak godina. Da li to onda znači da je baš to bila sudbina mog pravog, idealnog ja, moje u zvezde upisane ličnosti? Da je sve bilo skrojeno da se odigra tako? U prošlost sam, dok mi se nije desilo sve ovo, gledao kao u ideal, kao u nešto završeno i savršeno, kao u normu za sva vremena, dok sam u sadašnjosti video pometnju, dreku, varku, obmanu đavola i brzine, tehnologije. Da li sam onda učinio prestup, hibris, prekoračenje, greh, jer sam nešto tako utvrđeno po božjoj lutriji i projekciji veštačkim putem promenio, produžio, uticao na apsolutno? Da li se nešto u meni poremetilo s obzirom na to da u idealnom svetu nije planirano da toliko živim? Da li ću zbog toga ispaštati, imati prazan, nestvaran život, biti čudno izgubljen jer nisam ispunio sudbinu, umro kada je trebalo? Ili ću imati osećaj da sam sebe nadživeo? Kako mogu sebe uzeti zaozbiljno, ontološki, sa svim tim trajnim protezama i hemikalijama u sebi? Kako će to uticati na moju percepciju? Da li sam zbog toga danas strahoviti meteoropata? Providan kao kristal, irealan. Da li sam zauvek izgubljen za normalnost i suštine, jer ni moj srčani ritam nije prirodan, nego elektronski vođen?! Ranije me je užasavalo svako hronično uzimanje lekova, o implantatima da i ne govorim. Verovao sam da ljudi koji su prinuđeni da koriste nešto od toga zbog svog zdravlja, ne mogu da dožive život na verodostojan, nepatvoren, celovit način, da ih u tome ometa lečenje, da je to važno za one koji tragaju za dubinom smisla. Od takvog načina razmišljanja sam se polako oslobađao, uviđajući da se u njegovom dnu, temelju, krio strah od života.

Kada je jedan stariji pacijent, u bolovima, upravo operisan, video u mom džepu svetleći pejsmejker, pomislio je da je to mobilni telefon i zamolio me je da, ako mogu, pozovem njegove kod kuće da im javi kako je. Na veselu zabezeknutost onih koji su znali šta imam u rukama, rekao sam mu da mi kaže broj. Stavio sam pejsmejker na uvo kao da je telefon, sačekao i rekao mu da se niko ne javlja i da možemo pozvati kasnije ponovo.

Izjurio sam iz sobe i umirao od smeha. Posle su mi rekli da me je i veselost spasla možda koliko i antibiotici, jer sam bio u bolnici više od dva meseca, imao komplikacije od kojih mi je pretila nova operacija, a kada se ona radi posle tako kratkog vremena, u dvadeset pet procenata se umire, od krvarenja. Na odeljenju sam dočekao treći milenijum i, zbog viška vremena, neprekidno se šalio. Primao sam, kako se sećam da su govorili, najjače antibiotike širokog dijapazona dejstva u najvećoj dozi dva meseca („conet”, „vancogal”...), jer se sumnjalo u endokarditis, infekciju srca iznutra. Lekovi su mi uništili crevnu floru, tako da nisam mogao ništa da jedem. Pola kesice smokija bio je moj maksimum.

Kada su počele postoperativne komplikacije u vidu niske, ali konstantne temperature, stavili su me u dvokrevetni apartman s Dobrosavom, prvim čovekom kome je urađena transplantacija srca u Srbiji. Dobrosav me je odmah šeretski upitao da pogodim koliko ima godina. Nisam znao. Rekao mi je da on izračunava srednju vrednost godina mlađeg srca koje je dobio i svojeg, smejao se na to i bio raspoložen sve vreme našeg druženja. Erotika i sestre koje su nas pazile bile su mu omiljene teme. Vozao se kao dete u kolicima po hodniku, flertovao sa ženama, zbunjenim pacijentkinjama.

Mali Boža, pilot koji je vozio Slobodana Miloševića u Dejton, pričao mi je o noćnom životu u Indoneziji, o tome kako tamošnje igračice u klubovima donjim usnama, koje su toliko jake i uvežbane, otvaraju flaše i ispaljuju banane na goste po stolovima. Ležao je sa mnom i penzionisani ginekolog koji je prvi u Jugoslaviji porodio devojčicu od dvanaest godina. Bio je pravi gospodin. Gajio je veliko sažaljenje prema ženama, govorio mi da su one mučena bića. Imao sam besplatan fiksni telefon u sobi, za razliku od drugih, i zato je gotovo svakog dana dolazio jedan pacijent iz druge sobe da se javi svojima kod kuće. Dosađivao je nepotrebnim razgovorima. Ginekolog mi je jednom rekao, gledajući ga: „Znate, svako ima svoju ličnu kartu”. Crkva je donirala nešto bolnici, pa je jednom prilikom u naš apartman svratio i vladika, bucmast, omalen, oštrog pogleda, pun besa. Kada je ušao, bio je smrknut i osoran, dok smo mi, posečeni kao posle Kosovske bitke, ležali s pitanjem da li ćemo izaći živi i zdravi. Vladika me je pitao da li sam kršten. Rekao sam mu da sam se krstio pre koju godinu, na šta je on prekorno zavrteo glavom i nešto mi rekao. Prisutni doktor Bilić probao je da me odbrani od osude što me nisu krstili kao bebu, kao da sam ja na to mogao da utičem. To je bila sva uteha i milost od ovog duhovnika. Setih se Hristove priče o radnicima i plati.

Zatvaranje zaliska čujem kroz grlo i grudi, kao da neka dvojica igraju pingpong u mom srcu, i znam da sam živ dokle god čujem da udaraju lopticu, prebacuju mrežu, u suprotnom me nema, neću moći ni da čujem prestanak tog nadmetanja

Ljudi se u bolničkim uslovima spontano otvaraju, otkrivaju najintimnije tajne. Vrsni domaćini i muževi su mi pričali kako godinama varaju svoje žene, celu rutinu, u kojoj su svi zadovoljni, pa i varana žena. Bilo je ljudi koji nikada nisu bili kod lekara, koji ne znaju šta je toplomer, prostodušni, za mene nepojmljivo jednostavnih karaktera i preteškog života, drvoseče ili uzgajivači bikova. Verovatno ih nikad ne bih sreo ni upoznao van bolnice.

Posebnu vrstu su činili dezorijentisani. Anestezija koju smo dobijali pri operaciji imala je nekada, obično kod starijih pacijenata, neželjenu posledicu. Naime, neki su halucinirali i verovali u svoje halucinacije, pričali o njima. Jedan simpatični deka bio je vrlo ozlojeđen u svojoj borbi s neprijateljem, tako da sam ga često terao da mi priča šta je sve video dok su ga operisali. Uporno je tvrdio da je bio na livadi i da je glavna sestra pokušala da ga ubije. Zato ju je napadao i vređao po hodnicima. Pitao sam ga je li bilo nekog cveća i kakva je bila trava. Kada bi počeo da opisuje, morao sam da stavim novine ispred lica jer sam se gušio u smehu. Jedne noći me je dežurni doktor uputio u taj fenomen, koji se, po njegovom mišljenju, kod operisanih javlja i zbog uključenja veštačkih pluća i srca. Jedna žena je posle izlaska iz sale mislila da je u kafani, koju je inače vodila, pa su lekari kod vizite i pregleda morali da naručuju jela i pića, da bi obavili šta je trebalo. Normalna svest pacijenta bi se vraćala posle kraćeg perioda.

Za vreme svog boravka upustio sam se u avanturu sa sestrom Jasminom, ljupkom mršavicom. Zaljubio sam se u njeno ime, zvučalo je lekovito. Mislio sam, ako već treba da umrem, neka to bude dok nekoga budem voleo. Igra sa sestrom Jasminom govorila mi je da sam još uvek sposoban za nešto više, da se nisam predao, njena pojava bila je znak života koji je uvek prelaženje mere, prestup. Dolazila je svakog jutra rano, pre nego što počne da radi, da me vidi i bila je strašno suzdržana. Pridobio sam je nežnošću i predanošću kakve imamo samo kada smo spremni na sve, posebno na najgore. Tek mi je pred doček nove 2001. godine i posle više od mesec dana druženja potajno tutnula neugledni papirić na kvadratiće s rečima „Volim te”.

Doktor Birovljev, kardiohirurg koji me je operisao, dolazio je na dva-tri dana da me vidi, vodio je borbu s drugim lekarima da ne budem ponovo operisan, na konzilijumima, za moj život. Nekada bi izgubio u argumentaciji i svraćao u apartman, govoreći mi šta me možda čeka. Pozvao je jednom i moje roditelje da im to saopšti, da ne bude dileme. Bio sam niko i ništa koje će možda umreti, zauvek nestati. Niko i ništa, jer još nisam objavio nijednu knjigu, samo dve početničke pesme, takoreći stilske vežbe, u tanušnom provincijskom zborniku pod patetičnim nazivom Oni koji dolaze, u rodnom gradu, s Brusom Vilisom na naslovnoj strani. Bio sam onaj koji odlazi, a nije ni došao. Kada sam se sa dvadeset devet godina, neostvaren, suočio sa svojom smrću, plakao sam, iskreno i bez patetike. Imao sam osećaj da ne žalim sebe, nego da me najviše rastužuje svest bližnjih koji ostaju. Zbog toga što ću njima nedostajati, iz njihovog ugla i očiju sam žalio, zamišljao ih usamljene, i kao da sam želeo da se izvinim, stideo se jer sam ih izneverio.

Posle te treće operacije, kada sam opet prvi put samostalno otišao u prljavi bolnički WC i kroz prozor video proletnje olistalo i procvetalo drveće, sunce koje preplavljuje svetlošću i toplotom, bio sam zahvalan što sam dobio novu šansu da učestvujem u svemu tome

Kad sam dobio veštački srčani zalistak, trebalo mi je mesec dana da se naviknem na činjenicu da čujem kako cakće pri zatvaranju. Moguće je da ga i drugi čuju ako je dovoljno tiho, tako da me je mlada profesorka engleskog jezika, na kursu koji sam pohađao posle operacije, dok smo radili pismenu vežbu, pitala da li se to moj sat čuje. Slagao sam da je tako, postiđen, ali sam joj kasnije, kada smo izašli na ulicu, rekao da je to plastika, ventil moga srca. Partnerke su mi u ljubavnom žaru često govorile da čuju kako glasno udara, na šta ja nisam mogao da obraćam pažnju. Zauvek sam se oprostio od potpune tišine u svom životu. To je još jedan mit koji sam ostavio iza sebe. Zatvaranje zaliska čujem kroz grlo i grudi, kao da neka dvojica igraju pingpong u mom srcu, i znam da sam živ dokle god čujem da udaraju lopticu, prebacuju mrežu, u suprotnom me nema, neću moći ni da čujem prestanak tog nadmetanja. Ko su ta dvojica koji se nadigravaju u meni, pomažu mi da postojim – razmišljao sam često. Đavo i bog?

Treći put sam išao u podzemlje u četrdeset prvoj godini, u stvari, svoj rođendan sam tamo proslavio, na poluintenzivnoj nezi. Moralo je da se popravi ono što je urađeno ili nije uspelo 2000. godine. Pre tog, trećeg odlaska ja sam naglo ostario i ponovo sam se opraštao od svega. Teško je dočarati taj osećaj starosti u dvadesetim i tridesetim godinama nekome ko je bio relativno zdrav čitavog života. Opet sam bio toliko slab i smrvljen, ležao bez ikakvog dostojanstva i donjeg veša, da sam posete doživljavao kao da su s drugoga sveta, onog realnog u koji se nikada neću vratiti. Vitalnost zdravih bila mi je prejaka, osećao sam kao da dolaze tek da me pozdrave, svi ti dragi ljudi, ali bespotrebno. Jer nisu oni, nego sam ja bio nestvaran. Plakao sam bez reči dok sam posmatrao majku koja mi je došla u posetu, a jedna sažaljiva sestra koja je prolazila hodnikom, pritrčala je da mi obriše suze i ohrabri me.

Ipak, ovog puta mi je nešto govorilo da ću se izvući, skoro sigurno. Posle te treće operacije, kada sam opet prvi put samostalno otišao u prljavi bolnički WC i kroz prozor video proletnje olistalo i procvetalo drveće, sunce koje preplavljuje svetlošću i toplotom, bio sam zahvalan što sam dobio novu šansu da učestvujem u svemu tome. Osećao sam da je priroda jača i moćnija od mog kukavičluka, da će me spasti jedino ako joj se prepustim. Snaga elemenata drži sve, svu lepotu i užas sveta. Video sam za vreme tog boravka i nepodnošljiv prizor žive rane na pacijentu pored mog kreveta. Pitao sam se gde je to prošao moj život.

*Odlomak iz romana "Beogradski kiklop", Partizanska knjiga, 2017.