Tragedije s muzikom i pucanjem

Kad je 2009. godine kamenovan klub Apartman u Beogradu, bilo je to upozorenje koje prevedeno u reči zvuči recimo ovako: ne izlazite iz kuće, ovo nije vaš grad. Grupa od pedesetak maskiranih mladića nas je tog martovskog popodneva podsetila kakve mogu da budu posledice homofobije, a nisam mogao da se ne zapitam šta bi bilo da je klub bio otvoren.

Homofobija i govor mržnje dehumanizuju LGBTIQ+ građane, te od njih prave legitimne mete. Iako Apartman odavno ne radi, homofobi s radom ne prestaju. Ako na primer odete na Facebook stranicu udruženja Da se zna, možete da pročitate svedočanstva o tome da je mržnja i dalje živa i zdrava. „Dečko i ja smo napadnuti nakon Prajd koncerta“, piše jedan mladić, „Jer smo imali kišobran u duginim bojama. Napala su nas četiri mladića i zadobio sam lakše telesne povrede“. Ili: „Prišla su nam tri muškarca i jedan je druga udario ramenom tako da je ovaj umalo pao. Potom ga je gurnuo i počeo da viče ’Pederu, prebiću vas sve!’ Pitala sam u čemu je problem, a on mi je rekao da će me udariti zato što nisam prava žena, već transvestit“.

Istina je da može i gore, na šta nas je podsetio slučaj pucnjave u gej klubu u američkoj državi Kolorado. Naoružani mladić je u lokal Club Q u Kolorado Springsu ušao nešto pre ponoći 19. novembra 2022. godine. Onima koji su se tamo zatekli je vrlo brzo postalo jasno da to znači da neki od njih nikada više neće napustiti klub. Odmah je počeo da puca, a do kraja večeri je usmrtio petoro ljudi. Žrtava je moglo da bude i više da mu se dvoje gostiju nije suprotstavilo i tako sprečilo veću tragediju.

Kolorado je odavno poznat po masovnim ubistvima, a mnogima na pamet prvo padne pucnjava u srednjoj školi Columbine 1999. godine. U Sjedinjenim Američkim Državama se samo tokom 2022. godine dogodilo više od 600 ovakvih napada, a u svakom je poginulo četiri ili više osoba.

Nije Amerika jedina u kojoj LGBTIQ+ građani ginu u masovnim pucnjavama. U junu 2022. godine je slična sudbina zadesila goste jednog gej bara u Oslu, kada je napadač usmrtio dve i ranio 21 osobu. Policija je kasnije saopštila da se radi o Norvežaninu iranskog porekla koji je organima reda poznat još od 2015. godine. Radikalni islamista s istorijom problematičnog ponašanja je svetu dokazao da se nasilje ne dešava samo tamo negde u Americi, već da je tu – blizu, i da rizik postoji svaki put kad govor mržnje nadjača razum.

Simbol stradanja u gej klubovima je Pulse, klub u Oralndu. Do masovne pucnjave je došlo u junu 2016. godine, a napadač je do kraja večeri ubio 49 i ranio 53 osobe. „Titulu“ najsmrtonosnijeg američkog grada za LGBTIQ+ osobe je do tog trenutka držao Nju Orleans – u podmetnutom požaru je 1973. godine život je izgubilo 73 ljudi, a napadač je za metu izabrao gej klub UpStairs Lounge koji se nalazio u Francuskoj četvrti.

Ovaj slučaj je podsetio na još jedan problem: tri žrtve nikada nisu identifikovane, što znači da ih niko nije tražio, a jasno je i zašto – homofobične porodice svoje kvir članove često zauvek zaborave čim ih oteraju iz rodne kuće. Nekoliko žrtava iz kluba UpStairs Lounge je dugo čekalo u mrtvačnici, ali rođaci po njih nikad nisu došli. Kažu zbog sramote. Ni to nije bilo dovoljno da dođe do kolektivne pobune, besa, da se građani okupe i kažu nešto u odbranu svojih dojučerašnjih komšija. Svi su ostali nemi, jer je i njih valjda bilo sramota, samo iz pogrešnih razloga. Ćutalo se dugo, mnogi za ovaj požar nikad nisu ni čuli, sve dok prošle godine nije izašao dokumentarni film Upstairs Inferno. I to je nešto.

Ali da se vratimo u Pulse. Te 2016. godine je sasvim sigurno bilo više empatije za poginule, što su mediji dobro iskoristili. Dobro pamtim ABC vesti i majku mladića koji je pre pucnjave bio u klubu. U momentu kad je novinar pita da li je njen sin izašao na vreme, na njenom licu nema ni trunke života, jer u tom trenutku ne zna da li joj je sin uopšte živ. Tako je nastao jedan od najemotivnijih TV priloga u istoriji (nikad nisam uspeo da ga pogledam do kraja), koji svedoči o tome da i gej mladići imaju majke, te o tome koliko novinari mogu da budu nemilosrdni.

Požar u klubu Up Stairs Lounge, te pucnjava u lokalu Club Q su granice između kojih je smeštena sumorna povest stradanja LGBTIQ+ građana. U Atlanti je 1997. godine povređeno petoro ljudi kad je bomba eksplodirala u lezbejskom baru, u Virdžiniji je 2000. godine ubijena jedna osoba kad je bivši marinac zapucao u gej baru Backstreet Café, Musab Mohammed Masmari je 2014. godine zapalio gej klub u Sijetlu, a ko zna koliko se sličnih napada dogodilo u drugim delovima sveta, tamo gde se o tome ne govori.

Homofobija ponižava i ugrožava, a za svaki napad su odgovorni i svi oni koji pravdaju i podstiču govor mržnje. Bilo gde da žive, njihova netrpeljivost je oružje u rukama napadača. U trećoj sezoni serije We're Here se to dobro vidi, budući da je temeljno svedočanstvo o tome šta sve mržnja može. Svaka ružna reč ostavlja duboke posledice, a kad se u sve umeša i oružje život postaje nepodnošljiv, naravno ako se preživi. Jedan od učesnika serije priča o anksioznosti i napadima panike, o užasu koji trpi od kada je preživeo kobnu noć u klubu Pulse. Otišao je tamo da s prijateljima proslavi preseljenje u novi stan, pa su bili tu i kad je pucnjava počela. Uspeo je da se sakrije, a kad ga je policija pronašla i povela napolje, saznao je da su mu prijatelji mrtvi.

I pored ovakvih priča, a mnogo ih je, homofobi vrte istu ploču. U njihovim glavama su LGBTIQ+ osobe „sebi okrenute i seksom opsednute karikature, ne-ljudi“, oni koji nemaju pravo na sopstveni prostor, život, na interakciju s drugima. Sve dok pljušte reči koje su proizvod čiste mržnje, biće i onih koji će u njima pronaći motiv, opravdanje i podsticaj za zverska dela s muzikom i pucanjem.

Tekst objavljen u magazinu Optimist