Dejan Nebrigić (1970-1999): Povodom sećanja na prvog jugoslovenskog gej aktivistu
Nebrigic 01 S

Photo: www.pancevo.city

Tragove njihovih konja zavejaće sneg

Na pitanje ko je bio Dejan Nebrigić, sada, posle svega, posle njegove prisilne smrti, posle svih napisa u štampi, odgovorila bih najkraće - etičan čovek. U ovih deset godina, među antiratnim aktivistima nisam upoznala tako čvrstog, jasnog, nepotkupljivog muškarca koji je tačno znao šta i koliko vredi u ratnoj alternativi, na tržištu mira. O ratu je lako bilo govoriti s njim: grozio ga se i stideo kao da je neki deo njegovog bića nasilno upleten u sve te zločine. Nije priznavao granice ni teritorije: imao je smisla jedino za unutrašnju geografiju. Zato je toliko i tako voleo svet, i ljude bez ozbira na njihovu rasnu, nacionalnu, socijalnu i polnu razliku. Bez ikakve računice da mu se to uzvrati: njemu je patnja bila vid iskupljenja od trivijalnosti.

Bio je žestok u proceni dosega mirotvornih akcija. Užasavao se "direktorovanja" i "upravnikovanja", liderstva svake vrste među ljudima koji vode antiratne organizacije. Bojao se pravednika kod kojih je dobro "propisano", koliko i potencijalnih zločinaca među naoko mirnim sugrađanima. Ništa nije imao protiv konkretnih ljudi, ali je bio ekstatični protivnik obmane bilo koje moralne vrste. Nekima, koristoljubivima, to je smetalo, s razlogom. Ipak, otvoreno je voleo i poštovao neke žene iz "Autonomnog ženskog centra protiv seksualnog nasilja", "Žena u crnom" i "Fonda za humanitarno pravo". I u tome nije imao neke više, "socijalne pameti", kao ni sa svim svojim ljubavima. Voleo je bez ostatka.

Bio je homoseksualac. Ali nije bio kao većina homoseksualaca, nikad ni u čemu nije bio kao jedan od "svih". Borio se za prava seksualnih manjina, za slobodu življenja bez obzira na seksualni izvor, za dostojanstvo svake ljubavi ali ne po cenu pravdanja seksualnog "prakticizma", verifikovanog seksualnog "partnerstva" u ime različitosti od heteroseksualnih "slabašnih" ljubavi. Nije učestvovao u skolastičkom nadmudrivanju koja je "bolja" odnosno "viša" ljubav, homoseksualna ili hetreoseksualna. Jedino gde je bio izričit i dosledan - što se ljubavi tiče - bilo je protivljenje zabranama, mešanju, dirigovanju, zadiranju u intimu dvoje koji se vole, sa bilo koje socijalne strane to dolazilo. Pravo na ljubav za Dejana Nebrigića je bilo jedno od neotuđivih ljudskih prava - jednako pravu na slobodu.

I rečju i delom ukazivao je da tamo gde prestaje sloboda ljubavnog izbora ovaploćuje se zlo, i smrt postaje alternativa životu. U toku rata govorio je često: "Zato što se nikako ne volimo, zato se tako dobro i ružno ubijamo".

Bio je homoseksualac, ali ni njima, homoseksualcima, nije lako praštao u ovo ratno doba olako stečen spokoj "dok deca okolo stradaju". Mogao je da je hteo, da se bolje ekonomski "snađe" uz njih priznate i jake. Ništa od toga. Kao sledstveni pobornik prava seksualnih manjina nije se dao zavesti pod okrilje ljudi od uticaja. Nikakvo mestašce u konzulatu, ni uloga asistenta asistenta režije, ni savetnika savetnika za dizajniranje beogradskih prostora, ni puko urednikovanje, ni sporadična rubrika u kakvom elitnom časopisu. Bio je to njegov alternativni izbor: karijerističkom domunđavanju "ja tebi - ti meni" u često podrazumevanoj "podršci" istorodne seksualne grupacije, podsmevao se gnušajući se, suprotstavljen tom socijalnom kiču slabih ljudi željnih društvene moći ispoljenom silinom čežnje za ostvarivom ljubavi.

To nije bilo "u modi", ljubav nikad nije u modi, kako se uverismo - Dejan za života, a sada, svi mi.

Bio je umetnik. Pisac.

"Moja nekadašnja domovina se raspala kao telo u grobu nestaje svaki trag njenog imaginarnog postojanja puno je krvi traje seljački rat"- tako je pisao Dejan Nebrigić krajem 1994.

Bio je to pasus iz romana-eseja "Parateatropatija" objavljenog 1995. u nastavcima u Profemini, jedne potpuno iznimne književne forme u ovdašnjoj literarnoj periodici. Bio je pesnik eseja, esejista proznih motivacija. Njegova leksika - bez velikog slova, tačke i zapete - iskaz je njegove knjizevne percepcije koliko i pronađen smisao za nezavršenu, nerezolutnu, neukaznu ideju o nemogućnosti umetničkog govora o tajni sveta, o tajni umetnosti, o tajni ljubavi. U njegovom delu se prolaznost svakodnevice preplitala sa "tajmingom" prolaznosti pozorisne predstave a sve to sa tajnom neizrecive ljubavi za nekog aktera pozorišta ili svakodnevice, često jedno i drugo je stvorilo neraskidiv zagrljaj. Bio je nihilista, i sklon dekadenciji. Razumevao je i osećao samo lepo.

A sto se tiče Kampanje protiv homofobije, čiji je pobornik bio Dejan Nebrigić, i rečju i delom, citirala bih kao odsada nezaobilazni amandman reči jedne žene, njegove majke:

"Oni su voleli jedan drugog. Moram to otovreno da kažem, i pred Bogom i pred ljudima. Mnogi ne razumeju takve stvari..." Rekla je to novinarima ova neutešna žena posle saznanja o nasilnoj smrti svoga sina. Šta posle nje, posle njene hrabrosti da govori o ljubavi svoga sina sa potencijalnim ubicom, može bilo ko da pametno kaže. Dejan bi bio ponosan na svoju majku. Ostalo je ćutanje.

Zorica Jevremović

Dejan Nebrigić: nepokorni govor gej-žudnje

Dejan Nebrigić, jedan od prvih i najistaknutijih gej-aktivista u Srbiji, preminuo je u noći 29. decembra 1999. godine, na 29. rodjendan. Pretpostavlja se da je reč o ubistvu bez predumišljaja koje je počinio njegov ljubavnik u jednom kritičnom momentu. Sahranjen je 31. decembra na Katoličkom groblju u Pančevu.

Dejan Nebrigić pojavio se prvi put u javnosti kao realizator aktivnosti novoosnivane ARKADIJE - gej i lezbijskog lobija u Beogradu, krajem 1990. godine. Već sledeće godine pridružuje se akcijama Antiratnog centra kao jedan od osnivača mirovnog časopisa Pacifik.

Po obrazovanju filozof i književnik, po profesiji pozorišni kritičar i pisac, bio je među prvima javno deklarisani gej-aktivista u Srbiji, svakako najangažovanija osoba u pokretu za ostvarivanje ljudskih prava homoseksualaca i lezbejki. Tokom 1992. i 1993. godine u svakom broju Pacifika, priprema gej i lezbejske strane, kao deo mirovne politke univerzalnosti ljudskih prava. Pored toga, deklarisani antifašista, antinacionalista i antimilitarista odbija vojnu obavezu, sa dijagnozom da je "homoseksualac". Sa 23 godine priključuje se ženskoj mirovnoj grupi ŽENE U CRNOM PROTIV RATA, pocetkom 1993. godine. Sledeće tri godine aktivni je član Žena u crnom. Uređuje i lektoriše časopise Žene za mir, radi na organizaciji međunarodnih skupova "Ženska solidarnost protiv rata" 1993. i 1994. Tokom 1995. godine radi u Ženskom centru ISIDORA u Pančevu.

Pored toga, uredio je nekoliko feminističkih zbornika i publikacija, redigovao više knjiga, zbornika i časopisa, objavio mnoštvo pozorišnih kritika, eseja i kraćih proznih tekstova, najveći broj u prevodu na mađarski. U novosadskom časopisu Symposion izašao je u nastavcima, tokom 1997. godine, njegov, prvi srpski gej roman PARIS-NEW YORK, zatim (para)filozofski tekst LAVIRINTSKI REČNIK (1998.), a tokom 1998. i 1999. godine objavljuje JUTARNJI DNEVNIK, poslednji prozni rad. Od osnivanja, 1997. godine, bio je stalni saradnik casopisa KulturTreger, a povremeno je objavljivao radove u feminističkom časopisu ProFemina, te subotičkom književnom časopisu Uzenet.

Tokom 1998. godine postao je koosnivač i izvršni direktor Kampanje protiv homofobije - projekta koji se bavi unapređenjem položaja gej i lezbijske populacije u Srbiji. U okviru tog projekta uredio je četiri izveštaja koji sadrže pravnu i sociološku analizu homofobije u Srbiji, medijsko praćenje svih oblika netolerancije prema lezbijskoj i gej populaciji, kao i Analitičku bibliografiju tekstova o homoseksualnosti za 1998. godinu. Tokom svog aktivističkog angažmana, zajedno sa aktivistima i aktivistkinjama Akradije, Labrisa i Kampanje protiv homofobije, organizovao je više javnih tribina povodom Gej i lezbijskog dana ponosa, zatim nekoliko prezentacija Kampanje, i tribinu povodom 50 godina donošenja Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima UN. Prvi je u istoriji pravnog života u Srbiji pokrenuo je sudski spor zbog homofobije, u saradnji sa Fondom za humanitarno pravo.

Napisao je mnoštvo apela za javnost koji su ukazivali na katastrofalnu stvarnost gej i lezbijskog života u Srbiji. Jedan je od najčešće inetrvjuisanih gej-aktivista, za koga nije postojala činjenica, ni kritika, koju nije mogao da kaže javno.

Za Dejana Nebrigića pravo na gej i lezbijsku egzistenciju je bilo pitanje života, života koji se opirao samonegaciji, života koji je izabrao osećanje ponosa zbog onoga što jeste, umesto nametanog poniženja, mržnje i nerazumevanja. Nije odbio nijedan intervju, nijednu priliku da govori protiv homofobije, nacionalizma i fašizma, nije odbio nijedan telefonski poziv izolovanih gej-muškaraca koji su tražili podršku za izlazak iz senke anonimnosti. Dejan Nebrigić nije ćutao, na svakom mestu bio je otvoreno gej, sa svojim ljubavnim strastima, očajanjima i žudnjama. "Tragove njihovih konja zavejaće sneg", često je citirao Šekspira, strahujući od neminovne prolaznosti. Ali Dejan Nebrigić je početak još nenapisane istorije gej-aktivizma, u kojoj njegovo mesto - zbog svega što je uradio za nas - ne može biti izbrisano.

Dušan Maljković & Lepa Mlađenović

Kampanja protiv homofobije & Labris , Beograd

Oceni 5