Traumatično i oslobađajuće postajanje ženom

Može se povodom Silsi potanko kazivati o kretanju i putovanjima, bilo da se prate mimetička postavka priče ili njene fantazmatske koordinate. Bilo bi to kazivanje  o intimnim potragama za uporištem, potragama kroz sopstvena varljiva sećanja ili posvojena tuđa, nemoguće želje ili neproživljena iskustva, imaginirane prostore i prizore, ne manje stvarne budući da su fiktivni, ali i o transverzalama tehnološkog progresa koje ujedno i mistifikuju i demistifikuju emancipatorski racio. Istovremeno, Silsi je i priča o iščekivanju života kada se sve izgubilo ili kada se ništa nije ni imalo, života čije potencijale tek smrt raskriljuje. I još, Silsi je priča o statičnosti i učaurivanju, o nemogućnosti ili odsustvu želje da se izađe iz zadatog kruga, grčevito držanje za kružnicu čak i kad je ona opisana odveć rasutim vremenom ili mestom koje je nepouzdana mentalna slika.

I niz drugih, prividno potirućih suodnosa, suodnosa između nežnosti i nasilja, prošlosti i sadašnjosti, sećanja i zaborava, centra i periferije, modernog i arhaičnog, težišna su u priči Mari Redone. I baš taj privid njihove isključivosti, dotičući apsurd, gradi logiku teksta, njegove suptilne začudnosti i disperzivnost. A priča je ujedno jednostavna, uravnoteženo vođena, pripovedana minimalističkim idiomom, kratkim i ogoljenim rečenicama prigušene afektivnosti, ponegde oneobičenim efektom saspensa. Ekspresivna svedenost pak pojačava intenzitet značenja, kao što pripovedna neutralnost, čak i naivnost, sadrži refleksivnost ironijske (samo)svesti. Na paradoksalnostima grade se svi nivoi priče, naseljeni brojnim eluzivnim figurama koje se međusobno prevode i preoznačavaju.

I sve i svi su u Silsi u međutnom stanju, bivajući i jedno i drugo i ni jedno ni drugo, u stalnom procesu nestajanja i nastajanja, bilo da žive u dva nespojiva sveta ili dva različita vremena, život bez budućnosti koji nije život ili smrt koja to nije još za života. Međutnost je sugestivno predočena toponimima, tranzitnim mestima u kojima se ogledaju osujećena htenja likova ili njihovi napori za dosezanjem minimuma smisla. Njihov i ovlašni popis zalazi u kafkijansko-beketovski imaginarijum: arhitekta glavnog grada koji postaje središte ničega, luksuzni nov hotel u praznom centru, učiteljica koja dobija nameštenje u zatvorenu školu, nepismeni skriboman, isceliteljka s neizlečivom bolešću, briga o skijaškoj opremi u gradu bez snega, tehnološke inovacije u negostoljubivoj nedođiji.

U taj pitomo-preteći svet postavljena je i povlašćena figura, istaknuta eponimom – Silsi, pripovedačica. Njenu priču pratimo, priču oko koje meandriraju sve mikropriče, priču o njenoj potrazi za Silsi i sa Silsi, preminulom prijateljicom istog imena, potragu za sećanjem koje nema, budući da je siroče, potragu za budućnošću koju nema jer ne poseduje autentične želje i ciljeve. Magistralna linija njene potrage je priča o buđenju i sazrevanju, o inicijacijama, i o dvojnicama kojih pak nije dve. Ženski likovi, preplićući se, dve Silsi, Loni i Sui, međusobno se uslovljavaju, pretapaju i razrešavaju jedna drugu. Svaka od njih predstavlja jednu od mogućnosti nedovršenog portreta u zagonetnoj plavoj sobi zamka, jednog od ključnih toponima, čija se boja (i simbolički nanosi) preliva u završnu scenu priče. Svaka od njih je jedna mogućnost, ali i neophodnost da bi portret mogao nastati, kao i priča o njemu.

Ono što Silsi suštinski radi jeste preispisivanje priče/a. Ta priča rasuta je u nizu označitelja ženskog iskustva i identiteta, a ponajviše u devojačkoj spremi, jedinom Silsinom posedu, belim izvezenim haljinama koje, poput nedovršenog portreta, postaju mesta metonimijskih projekcija ženskih identiteta. Ta devojačka sprema kružiće među ženskim likovima kao fatum, ali i kao nasleđe koje, naposletku, kroz zavete, darivanja i prestupe, treba poreći. Iako nema lično sećanje, u Silsinoj devojačkoj spremi izvezena je priča koju treba da posvoji, a koja se činovima nasilja nad njom i drugim devojkama dopisuje muškim mastilom. I stoga ju je potrebno preispisati, polazeći od arhetipskog, sadržanog u folklornoj priči o princezi iz kule, do filmski posredovanog erotskog/pornografskog iskustva koje programira žensko telo i njegovu memoriju. Silsina potraga jeste putovanje iz mita u istoriju, preispisivanjem zadate priče o identitetu činovima ženske kontraimaginacije (kidanjem stranice prazne beležnice, spaljivanjem devojačke spreme, brisanjem nadgrobnog natpisa).

Nedovršeni portret sadrži mogućnosti svog dovršavanja ili, preciznije kazano, postajanja. Upravo tu mogućnost, mogućnost postajanja Silsi, naposletku, i otkriva. Njena obeskorenjenost nudi mogućnost da izabere sopstvenu utemeljujuću priču (ili da ne izabere nijednu). Preispisivanjem, Silsi se upisuje u stvaralačku liniju, estetičko-političko iskustvo koje Mari Redone deli sa, recimo, Simon Bovoar, Margerit Diras i Ani Erno, koje i otpočinje traumatičnim i oslobađajućim postajanjem ženom.