Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (6)
Anton Pavlovič Čehov

Photo: www.culture.ru

Treba da udarate, neprestano da udarate glavom o zid

VII

Jedina filozofija koju je Čehov ozbiljno prihvatao, i zbog čega se ozbiljno protiv nje i borio, bio je pozitivistički materijalizam. Konkretno pozitivistički, odnosno ograničen, koji ne pretenduje na teorijsku svedenost. Čehov je svim svojim bićem osećao strašnu zavisnost živog čoveka od nevidljivih, ali moćnih i, očigledno, bezdušnih zakona prirode, jer se materijalizam, a ponajviše naučni materijalizam, koji je odmeren i ne teži ka formulisanju poslednjih reči i ostvarivanju logičke završenosti, u celini svodi na skiciranje spoljašnjih uslova našeg postojanja. Svakodnevno iskustvo, iskustvo koje stičemo svakog časa, svakog trenutka ubeđuje nas u to da se usamljen i slab čovek, kada se sretne sa zakonima prirode, uvek mora adaptirati i prilagođavati, prilagođavati, prilagođavati. Stari profesor ne može vratiti svoju mladost, iskidani Ivanov se ne može zakrpiti, Lajevski ne može oprati prljavštinu koja se za njega zalepila; beskonačni niz neumoljivih, čisto materijalističkih „ne može“, čemu se ljudski genije ne može suprotstaviti ničim osim pokornošću ili zaboravom. Résigne-toi, mon cœur, dors ton sonuneil de brute (Predaj se srce moje; spavaj tupim snom zveri) – ne možemo naći druge reči, imajući pred sobom slike koje su predočene u Čehovljevim delima. Spolja je pokornost, a ispod nje prikrivena, teška, zlobna mržnja prema nepoznatom neprijatelju. San, zaborav samo su privid – zar spava čovek, zar može zadremati čovek koji za svoj san kaže sommeil de brute? Ali kako drugačije?

Burni protesti koji su na svakom koraku u „Dosadnoj priči“, potreba da iz sebe istresete nakupljeno negodovanje počinje da izgleda kao nešto nepotrebno i čak uvredljivo za ljudsko dostojanstvo. Poslednji Čehovljev komad koji se buni, bio je Ujka Vanja. Ujka Vanja kao stari profesor, kao Ivanov, zvoni na uzbunu, diže veliku galamu zbog svog proćerdanog života. On, takođe, po celoj sceni viče tuđim gla-som: propao je život, propao je život – kao da neko iz okruženja, neko u celom svetu može biti odgovoran za njegovu nesreću. Malo mu je vrištanja i dranja. On i svoju rođenu majku obasipa uvredama. Kao sumanut, bez bilo kakvog cilja, bez bilo kakve potrebe, on počinje da puca iz revolvera u svog izmišljenog neprijatelja, jadnog i nesrećnog starca, oca ružne Sonje. Malo mu je vlastitog glasa, on poteže za revolverom. On bi bio spreman da puca iz svih topova koji postoje na svetu, da udara u sve bubnjeve, zvoni u sva zvona. Čini mu se da svi ljudi i ceo svet spava, da treba probuditi bližnje. On je spreman na bilo kakvu ludost, jer za njega razuman izlaz ne postoji, a treba odmah priznati da izlaza nema – to nijedan čovek nije spreman da uradi. Tako počinje čehovska priča: ne možete da se pomirite, niti možete da se ne pomirite, preostaje samo da udarate glavom o zid. Sam ujka Vanja to otvoreno radi u prisustvu ljudi, ali kako mu je posle mučno da se priseti svoje nesuzdržljive otvorenosti!

Kada su se posle besmislene i mučne scene svi razišli, ujka Vanja shvata da je trebalo da ću i, da ni pred kim ne treba da se otvarate, da čak ni pred najbližim čovekom ne treba pričati o nekim stvarima. Čovek sa s rane eško o nosi sliku na kojoj je beznađe. „Proćerdao si život“, ti si jedini krivac: ti više nisi čovek, sve ljudsko ti je strano. Ni bližnji ti više nisu bliski, već su ti tuđi. Nije na tebi da pomažeš drugima, ali nemoj ni očekivati pomoć od njih. Tvoja sudbina je apsolutna samoća. Malo-pomalo Čehov se uverava u tu „istinu“: ujka Vanja je poslednji eksperiment javne, bučne pobune koja se poziva na „deklaraciju o ljudskim pravima“. Pa i u ovom komadu besni samo ujka Vanja – iako je na spisku junaka i doktor Astrov i sirota Sonja, koji bi imali pravo na nastupe besa, pa čak i na to da pucaju iz puške. Ali oni ćute. Oni čak ponavljaju neke tople, anđeoske reči o srećnoj budućnosti čovečanstva – drugim rečima, zajedno ćute, jer „tople reči“ koje izgovaraju takvi ljudi govore o potpunoj odvojenosti od sveta; oni su se od svih izolovali i nikome nije dozvoljeno da im priđe. Oni su se toplim rečima kao Kineskim zidom ogradili od radoznalosti i znatiželje bliskih. Spolja oni izgledaju kao svi – znači, niko ne sme da zaviri u njihov unutrašnji život.

Kakav smisao, kakav značaj ima taj naporni unutrašnji život propalih ljudi? Čehov bi, verovatno, na to pitanje odgovorio istim rečima kojima je Nikolaj Stepanovič odgovorio na Kaćino pitanje: „Ne znam.“ Ništa više ne bi dodao. Ali njega je zanimao samo ovaj život, koji pre nalikuje smrti nego životu – samo je on i bio predmet njegovih interesovanja. Zbog toga je njegova reč iz godine u godinu bila sve tiša i sporija. Među našim piscima, Čehov je najtiši pisac. Sva energija njegovih junaka usmerena je na unutrašnje, a ne na spoljašnje preživljavanje. Oni ne stvaraju ništa vidljivo, još gore – njihova pasivnost i nepokretnost ubijaju sve vidljivo. „Pozitivni mislilac“ poput fon Korena će ih bez kolebanja etiketirati strašnim rečima i što više energije uloži u svoje govore, to će biti ispunjeniji sobom i svojom istinom.„Hulje,podlaci,izopačeni,majmuni“idrugo,štasveneće smisliti fon Koren za Lajevske! Otvoren pozitivan mislilac hoće da prinudi Lajeskog da prepisuje papire. Zatvoreni pozitivni mislioci, odnosno idealisti i metafizičari, ne koriste psovke. Zato oni Čehovljeve junake žive sahranjuju na idealističkim grobljima koja se zovu pogledi na svet. Samom Čehovu ne dozvoljava „da rešava pitanja“ njegova istrajnost, kojoj bi većina kritičara, verovatno, poželela bolji život, i on nastavlja svoje duge, beskonačno duge priče o ljudima, o životu ljudi koji nemaju šta da izgube – kao da je u životu jedino zanimljivo da se pokazuje to strašno lebdenje između života i smrti. O čemu nam ono govori? O životu, o smrti? Opet treba odgovoriti sa „ne znam“, tim rečima koje bude najveće gađenje kod pozitivnih mislilaca, ali one, iz nepojmljivih razloga, ostaju nepromenljiv element u razmišljanjima Čehovljevih junaka. Zato im je tako bliska materijalistička filozofija s kojom su u ratu. U njoj nema odgovora koji primorava na radosnu pokornost. Ona udara, uništava čoveka – ali ona ne naziva sebe razumnom, ne zahteva zahvalnosti, ništa joj nije potrebno, ona je bezdušna i nema. Možete je priznavati i istovremeno mrzeti. Ukoliko čovek uspe da izađe na kraj sa njom, onda je u pravu; ako ne uspe – vae victis.(5)

Kako utešno zvuči glas otvorene nemilosrdnosti u mrtvoj, bezličnoj i ravnodušnoj prirodi, u poređenju sa licemerno slatkim pojanjem idealističkih, ljudskih pogleda na svet! A zatim, što je najvažnije, ipak moguća borba protiv prirode! I u borbi s njom dozvoljena su sva sredstva. U borbi s prirodom čovek uvek ostaje čovek i iz toga sledi da ima pravo da zarad svog spasenja koristi sve postojeće mogućnosti. Čak i ako bi porekao osnovni princip vasione – neuništivost materije i energije, zakon inercije, itd. Pa i najveća mrtva sila mora služiti čoveku, ko će se s tim sporiti? Druga stvar je „pogled na svet“! Pre nego što izgovori reč on postavlja neosporan zahtev: čovek mora da služi ideji. I taj zahtev se, ni manje ni više, smatra kao nešto što se podrazumeva – štaviše, kao nešto veoma uzvišeno. Da li je neočekivano što je u izboru između idealizma i materijalizma kod Čehova prevagnuo ovaj drugi – jak, ali pošten protivnik? Sa idealizmom on se mogao boriti samo prezirom, i u tom smislu Čehovljeva dela ubijaju svaku želju… Kako se boriti sa materija-lizmom? I može li se on pobediti? Možda će čitalac naći da su umetnički postupci Čehova čudni, ali on je, očigledno, došao do uverenja da postoji samo jedno sredstvo borbe za kojim su potezali još drevni proroci: udarati glavom o zid. Bez groma, bez pucnjave, bez zvonjave, usamljeno i ćutke, daleko od bližnjih, svojih i tuđih, skupiti svu snagu očajanja za pokušaj koji je besmislen i kojem je nauka odavno presudila. Ali da li imamo pravo da očekujemo od Čehova sankciju naučne metodologije? Nauka mu je sve oduzela: on je osuđen na stvaralaštvo iz ničega, odnosno na takav poduhvat za koji je normalan čovek, koristeći samo normalne principe, apsolutno nesposoban. Da bi učinio nemoguće, potrebno je, pre svega, da se odrekne svih rutinskih postupaka. Koliko god se posvećeno bavili naučnim istraživanjem, oni vam neće dati eliksir života. Jer nauka je krenula od onog što je odbacila kao nešto apsolutno nedostižno, kao stremljenje ka ljudskoj svemoći. Njene metode su takve da uspeh u pojedinim oblastima izuzima istraživanje u drugima. Drugim rečima, naučna metodologija je određena karakterom zadataka koje nauka sebi postavlja. I, stvarno, nijedan njen zadatak se ne može ostvariti tako što ćete lupati glavom o zid. Iako to nije nova metoda, (ponavljam, za nju su već znali, nju su koristili proroci), Čehovu i njegovim junacima ona više obećava nego li sve indukcije i dedukcije (uzgred rečeno, ni to nije izumela nauka, već one postoje od stvaranja sveta). Ona uz pomoć tajanstvenog instinkta usmerava čoveka i svaki put kada za to postoji potreba ona stupa na scenu. A to što nauka nju osuđuje, nije ništa čudno. Sa svoje strane, ona takođe osuđuje nauku.

VIII

Sada će, možda, biti jasniji dalji razvoj i smer stvaralaštva Čehova i ono što je prepoznatljivo kod njega, što se kod drugih ne susreće, spoj „trezvenog“ materijalizma i fanatične upornosti u iznalaženju novih, uvek zaobilaznih i problematičnih puteva. On će poput Hamleta kopati za svog protivnika „jedan aršin dublje“ da bi istovremeno digao u vazduh i inženjera i njegovu građevinu. Njegovo strpljenje i izdržljivost u tom teškom, podzemnom poslu su zadivljujući i za mnoge nepodnošljivi. Svuda je tmina, nema nijednog zraka, nijedne iskre, a Čehov ide napred sporo, jedva da se pomera. Neiskusan i nestrpljiv pogled možda uopšte neće primetiti kretanje. Da, deluje da ni sam Čehov nije siguran u to da li ide napred ili tapka u mestu. Ne možete računati unapred. Ne možete čak ni da se nadate. Čovek je u svom postojanju došao do one faze kada razum, koji gleda unapred i bodri, ne nudi više svoje usluge. Ne postoji mogućnost da stvorite jasnu i određenu predstavu o dešavanjima. Sve poprima fantastične i besmislene boje. Svemu i veruješ i ne veruješ.

U „Crnom monahu“ Čehov priča o novoj stvarnosti i to takvim tonom kao da ni sam nije siguran gde se završava stvarnost, a gde počinje fantazmagorija. Crni monah odvlači mladog naučnika u neku tajanstvenu daljinu, gde se mogu ostvariti najveće mašte čovečanstva. Ljudi koji ga okružuju kažu za crnog monaha da je halucinacija i bore se protiv njega medicinskim sredstvima – bromom, boljom ishranom, mlekom. Ni sam Kovrin ne zna ko je u pravu. Kada on razgovara s monahom, njemu se čini da je monah u pravu, kada vidi ispred sebe ženu u suzama i ozbiljna, zabrinuta lica doktora, on priznaje da je postao zarobljenik fiks-ideja koje ga vode pravo u bezumlje. Na kraju pobeđuje crni monah. Kovrin nije dovoljno kadar da se izbori sa kolotečinom koja ga okružuje, rastaje se sa ženom i njenim rođacima koji ga podsećaju na dželate, i naše oči vide da nekuda odlazi, ali nikuda ne dolazi. Pred kraj priče on umire da bi autoru omogućio da stavi tačku. To uvek tako biva: kada autor ne zna šta će sa svojim junakom, on ga ubija. Verovatno će, pre ili kasnije, taj postupak biti van upotrebe. Verovatno će u budućnosti pisci ubediti sebe i publiku da su sve vrste veštačkih zaokruživanja potpuno nepotrebna stvar. Ako si potrošio sav materijal – završi priču, pa makar ona bila i nedorečena. Čehov je ponekad to i radio, ali samo ponekad. U većini slučajeva on bi radije ispunjavao sve tradicionalne zahteve i čitaocima nudio rasplet. Taj postupak nije tako neutralan kao što se može učiniti na prvi pogled, jer nas on vodi u zabludu. Uzmimo i „Crnog monaha“.

Smrt junaka se daje kao znak da svaka abnormalnost, kako to tumači Čehov, obavezno vodi u besmislen život i do besmislene smrti. Ali teško da je Čehov bio apsolutno ubeđen u to. Izgleda kao da je on nešto očekivao od abnormalnosti i zbog toga je posvećivao mnogo pažnje ljudima koji su ispali iz koloseka. Do čvrstih i određenih zaključaka on, treba reći, nije došao – bez obzira na sve naprezanje u njegovom stvaralaštvu. On je došao do zaključka da nema izlaza iz zamršenog lavirinta, da besciljna lutanja, večita kolebanja i oscilacije, bezrazložna tuga, bezrazložna sreća – sve čega se tako pribojavaju i što izbegavaju normalni ljudi – postaju suština njegovog života. Niste vi izmislili normalan život, pa niste izmislili ni nenormalan život. Zašto se onda samo za prvo smatra da je prava stvarnost.

Jedno od najprepoznatljivijih Čehovljevih dela, a stoga i najboljih, svakako je njegova drama Galeb. U njoj je, veoma ubedljivo, do punog izražaja došao pravi odnos pisca prema životu. Ovde su svi akteri ili slepi i plaše se da se pomere sa mesta da ne izgube put do kuće, ili su napola izbezumljeni ljudi koji pomahnitalo jure, sami ne znajući kuda i radi čega. Poznata glumica Arkadina kao da se zubima grčevito drži za svojih sedamdeset hiljada, svoju slavu i poslednjeg ljubavnika. Trigorin je takođe poznat pisac, svakog dana piše, piše, piše, a ne zna zbog čega i radi čega to radi. Ljudi čitaju i hvale njegova dela i on kao da ne pripada samom sebi; on poput prevoznika Marka iz bajke radi ne štedeći sebe, prevozi putnike sa jedne strane obale na drugu. I reka, i brod, i putnici su mu dozlogrdili – ali kako da ih se reši? Da ostavi vesla prvom prolazniku – ta odluka je tako jednostavna, ali da biste ga našli, morate se kao u bajkama uputiti na nebo. Ne samo Trigorin, već svi stariji Čehovljevi junaci podsećaju na prevoznika Marka. Njihov posao im, očigledno, nije preko potreban, ali oni kao da su hipnotisani, ne mogu da se otrgnu vlasti strane sile. Jednoličan, ravan, potišten ritam života je uspavao njihovu svest i volju. Čehov na svim mestima naglašava tu čudnu i zagonetnu osobinu ljudskog života. Kod njega junaci stalno pričaju, stalno razmišljaju, stalno rade jedno te isto. Jedan gradi kuće po smišljenom šablonu („Moj život“), drugi od jutra do mraka ide u posete i skuplja novac („Jonič“), treći otkupljuje kuće („Tri godine“). Čak je jezik junaka namenski monoton, za šta bismo rekli – blebeće jedno te isto. Neko uvek, kada je umesno i kada nije, viče „valjano“, neko „bezobrazluk“ itd. Svi su monotoni do besvesti i svi se boje da zakorače van te zarazne jednoličnosti, kao da se u njoj krije izvor velikih radosti.

Pročitajte monolog Trigorina: „da popričamo… Da popričamo o mom divnom, blistavom životu… Elem, odakle da počnemo? (razmislivši malo). Ponekad čoveka zaokupi neka misao, pa, na primer, i danju i noću misli samo na mesec, tako i ja imam svoj mesec. I danju i noću proganja me fiks-ideja: moram da pišem, moram da pišem, moram. Tek što završim jednu pripovetku, a već moram da pišem drugu, zatim treću, posle treće – četvrtu. Pišem neprekidno, kao da sam u poštanskim kočijama i samo menjam konje, drukčije ne mogu. Zar u tome ima nečeg lepog i blistavog, pitam ja vas? O, kakav besmislen život! Evo, sad sam s vama, uzbuđen sam ali sve vreme imam na umu da me čeka nezavršena pripovetka. Vidim oblak koji podseća na klavir. Miriše posunac. Brzo zapisujem za uho: sladunjav miris, udovička boja – pomenuti pri opisu letnje večeri. Hvatam svaku svoju i vašu rečenicu, svaku reč i nastojim da ih što pre unesem u svoju književnu ostavu – možda će mi jednom dobro doći! Kada završim rad, žurim u pozorište ili na pecanje; to je prilika da se odmorim, da zaboravim na sve, ali vraga, u glavi mi se već vrti teško gvozdeno đule – novi siže, i već me mami sto, i žurim opet da pišem i pišem. I tako uvek, uvek, ne mogu da pobegnem od samog sebe i osećam kako proždirem svoj sopstveni život, kako radi meda koji poklanjam ko zna kome u svetu ja skidam prah sa svojih najlepših cvetova, kidam same cvetove i gazim njihovo korenje. Pa zar nisam lud? Zar se prijatelji i poznanici prema meni odnose kao prema normalnom čoveku? ‘Šta pišete? Šta ćete nam podariti?’ Uvek jedno te isto, jedno te isto i čini mi se da pažnja koju mi poznanici ukazuju, njihove pohvale i oduševljenje – da je sve to obmana, da me obmanjuju kao bolesnika i ponekad se plašim da će mi se prikrasti sa leđa, da će me ščepati i, kao Popriščina, odvesti u ludnicu.“

Čemu sve to? Baci vesla i započni novi život. Ne može – dok ne siđe odgovor sa neba, Trigorin neće ostaviti vesla, neće započeti novi život. Samo mladi kod Čehova spominju novi život, mnogo mladi i neiskusni ljudi. Oni još sanjare o sreći, preporodu, svetlosti, radosti. Oni idu nepromišljeno na vatru i gore, kao što gore nerazumni leptiri. U Galebu Nina Zarečna i Trepljev, u drugim delima drugi junaci, žene i muškarci. Svi nešto traže, svi hitaju ka nečemu, ali niko ne radi ono što je potrebno. Svi žive odvojeno, svako je u potpunosti zagledan u svoj život i ravnodušan prema životima drugih. I neobična je sudbina svih Čehovljevih junaka: oni se naprežu do granica svojih mogućnosti, ali spoljašnjih rezultata uopšte nema. Svi oni su jadni. Žena šmrče duvan, neuredno je obučena, neočešljana, nezanimljiva. Muškarac se ljuti, zanoveta, pije votku, dosađuje ljudima naokolo. Govore kad ne treba, rade kad ne treba. Ne mogu da prilagode sebi spoljni svet i, ja bih čak rekao, da to i ne žele. Materija i energija se spajaju kako im njihovi zakoni nalažu – ljudi žive kako im njihovi zakoni nalažu, kao da nikad nije bilo ni energije ni materije.

U tom smislu inteligencija se kod Čehova uopšte ne razlikuje od neobrazovanih mužika i polupismenih malograđana. Na imanju žive isto kao i u jaruzi, kao i na selu. Niko ne veruje da se ukoliko dođe do promene spoljašnjih uslova, može promeniti i sudbina. Svuda vlada, pa makar i nesvesno, duboko i nepokolebljivo ubeđenje da volja mora biti usmerena ka cilju koji nema ništa zajedničko sa usrećivanjem čovečanstva. Štaviše, čini se da je usrećivanje neprijatelj volje, neprijatelj čoveka. Treba kvariti, gristi, uništavati, razarati. Mirno osmišljavati budućnost, naslućivati budućnost – ne može se! Treba da udarate, neprestano da udarate glavom o zid. Šta će biti ishod toga? Da li će uopšte do nečega doći? Da li je to početak ili je to kraj? Da li možemo u tome videti uvertiru za novo, neljudsko stvaralaštvo, stvaralaštvo iz ničega? „Ne znam“, odgovorio je stari profesor uplakanoj Kaći. „Ne znam“, odgovara Čehov svim onim ljudima koji su izmučeni i plaču. Ovim i samo ovim rečima može se završiti članak o Čehovu. Résigne-toi, mon cœur, dors ton sommeil de brute. (Predaj se srce moje; spavaj tupim snom zveri.)

(5) Teško pobeđenima (lat.)

(KRAJ)

*Tekst objavljen u Beogradskom književnom časopisu, br. 46-47; preveo s ruskog Lazar Milentijević

Oceni 5