Anatomija melanholije
Marijpo 20 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Treba se paziti od najmanjeg izliva crne žuči

Melanholija u bašti grčkog korena – I dio

Emblematične figure

Melanholiju, kao i toliko drugih bolnih stanja vezanih za ljudsko postojanje, ljudi su iskusili i opisali mnogo pre nego što su joj nadenuli ime i dali medicinsko objašnjenje. Homer, koji stoji na početku svih slika i svih ideja, bedu melanholije nam prikazuje u tri stiha. Pročitajte ponovo, u šestom pevanju Ilijade (stihovi 200-203) povest o Belerofontu, koji neobjašnjivo trpi bes bogova: „Ali kada i on svima bogovima baš omrznu / Po polju po alejskome sam samcijat lutaše on / Izjedajući duši zazrio je kud ljudi hode.“ Jad, samoća, odbijanje svakog dodira sa ljudima, lutalački život: za tu pustoš nema razloga, jer Belerofont, hrabar i pravičan, nije počinio nikakav zločin prema bogovima. Baš naprotiv: za svoje nedaće, za svoje prvo izgnanstvo, ima da zahvali svojoj vrlini; sva iskušenja došla su mu otuda što je odbio grešne ljubavne ponude jedne kraljice koju povređeno samoljublje preobražava u progoniteljku. Belerofont se odvažno suočio sa dugim nizom muka, pobedio je Himeru, izbegao zasede, izborio se za svoju zemlju, svoju suprugu, svoje spokojstvo. I tada mu se sve ruši, u trenutku kada je izgledalo da mu je sve dato.

Da li je u borbi iscrpeo životnu energiju? Da li je, u nedostatku novih protivnika, okrenuo svoj bes protiv sebe? Ostavimo se te psihologije, koje kod Homera nema. Zapamtimo, naprotiv, veoma upečatljivu sliku izgnanstva koje mu je nametnula božanska odluka. Bogovi, svi zajedno, smatraju da valja proganjati Belerofonta: junak, koji je tako dobro umeo da odoleva proganjanju ljudi, nije kadar da se bori protiv mržnje bogova. A onaj koga proganja sveopšte neprijateljstvo Olimpljana više ne nalazi zadovoljstvo u susretu sa ljudima. Evo šta mora privući našu pažnju: u homerskom svetu, sve se dešava kao da je za komunikaciju čoveka sa svojim bližnjima, kao da je za pravednost njegovog puta potrebno božansko jemstvo. Kada svi bogovi odbiju da učine tu milost, čovek je osuđen na samoću, osuđen da se „grize od jada” (što je oblik autofagije), na teskobna lutanja. Belerofontova depresija samo je psihološki vid tog napuštanja čoveka od strane višnjih sila. Kada su ga napustili bogovi, on ostaje bez bilo kakve moći i hrabrosti da bi mogao ostati među svojim bližnjima. Neki tajanstveni bes koji ga pritiska odozgo udaljava ga od staza koje su utrli ljudi, stavlja ga izvan svakog cilja i svakog smera i smisla. Da li je to ludilo, manija? Ne: u bunilu, u maniji, čoveka pokreće ili nastanjuje neka natprirodna sila čije prisustvo on oseća. Ovde je sve udaljavanje, odsustvo. Izgleda nam kao da Belerofont luta u praznini, daleko od bogova, daleko od ljudi, u beskonačnoj pustinji.

Kako bi se oslobodio svog „crnog“ jada, melanholik nema drugog izbora nego da čeka ili da ponovo pridobije božansku naklonost. Pre nego što bude mogao da se obrati ljudima, treba da ga neko božanstvo vrati u milost koje je bio lišen. Treba da prestane to stanje napuštenosti. Međutim, volja bogova je hirovita.

Ali, Homer je i prvi koji pominje snagu leka, pharmakona. Mešavina egipatskih trava, tajna koju poseduju kraljice, nepenthes, ustuk od sete, uspavljuje patnje i obuzdava ujed žuči. Pravo je da Jelena bude ta za čiju ljubav je svaki čovek spreman da zaboravi na sve, koja ima povlasticu da deli napitak zaborava: ovaj će ublažiti žaljenje, učiniti da suze usahnu na neko vreme, dovesti do rezigniranog prihvatanja nepredvidljivih božanskih odluka. Upravo u Odiseji (pevanje četvrto, stih 219 i sledeći), spevu o dovitljivom junaku i hiljadama njegovih domišljatosti, bilo je umesno videti kako se pojavljuje čudesna smeša uz pomoć koje čovek smiruje muke potekle od hirovite sudbine i burnog života.

Ako nam, dakle, Homer daje mitsku sliku melanholije, u kojoj čovekova nesreća nastaje otuda što je pao u nemilost bogova, takođe nam predlaže i primer farmaceutskog umirenja bola, koji uopšte ne nastaje usled mešanja bogova: to je sasvim ljudska tehnika (okružena, nesumnjivo, nekim obredima) izabira biljke, cedi, ‘meša, taloži njihova istovremeno toksična i blagotvorna načela. Svakako, prelepa ruka koja naliva napitak nesumnjivo povećava delotvornost leka, koji takođe sadrži i čaranje. Belerofontova tuga potekla je sa Saveta bogova; ali u Jeleninim ormarićima se nalazi lek.

Hipokratski spisi

„Kada strepnja i tuga opstaju dugo vremena, to je melanholično stanje“ (Hipokrat, Aforizmi). Eto kako se pojavljuje crna žuč, gusta, mračna supstanca koja nagriza, što doslovno znači reč „melanholija“ . To je prirodna lučevina tela, kao što su to krv, kao žuta žuč, kao sluz. I, poput drugih lučevina, može je biti previše, može se izlivati iz svog uobičajenog ležišta, zapaliti se, pokvariti se. Iz toga nastaju razlIčite bolesti: epilepsija, mahnitost (manija), tuga, povrede kože, itd. Stanje koje danas nazivamo melanholija samo je jedno od mnogobrojnih izraza patogene moći crne žuči, pošto njena prevelika količina ili promena kakvoće remete izonomiju (to jest, skladnu ravnotežu) lučevina.

Verovatno je to što su uočili crno povraćanje ili stolicu, grčkim lekarima dalo ideju da se nalaze pred izlučevinom jednako temeljnom kao i ostale tri. Tamna boja slezine im je, površnim povezivanjem, omogućila da pretpostave da je taj organ prirodno sedište crne žuči.

I duh je nalazio zadovoljstvo što može da uspostavi tesnu vezu između četiri lučevine, četiri kvaliteta (suvo, vlažno, toplo, hladno) i četiri elementa (voda, vazduh, zemlja, vatra). Čemu su se mogla pridružiti, kako bi bio sačinjen simetričan svet, četiri razdoblja života, četiri godišnja doba, četiri pravca u prostoru iz kojih duvaju četiri različita vetra. Melanholija je, putem analogije, bila povezana sa zemljom (koja je suva I hladna), sa predstaračkim dobom, sa jeseni, opasnim dobom u koje crna žuč ima najveću snagu. Tako nastaje koherentan kosmos čija se temeljna podela na četiri dela nalazi i u ljudskom telu, i gde je vreme samo pravilno smenjivanje četiri godišnja doba.

Svedena na svoje tačne mere, „melanholija” je jedan od nezaobilaznih sastojaka kraze, koja čini stanje zdravlja. Čim ona počne da preovlađuje, ravnoteža je poremećena i zatim sledi bolest. To sve znači da naše bolesti potiču od nesloge samih elemenata od kojih se sastoji naše zdravlje.

Sistem od četiri lučevine nije jasno utvrđen u raspravi Priroda čoveka, koja se tradicionalno pripisuje Polibiju, Hipokratovom zetu. Druge rasprave, kao što je Drevna medicina, izgleda prihvataju postojanje većeg broja lučevina, od kojih svaka ima posebne odlike. Naučna spekulacija nesumnjivo je odigrala važnu ulogu u prihvatanju „crne žuči“ kao četvrtog partnera, pored krvi, sluzi i žute žuči. Popularna i iracionalna uverenja svakako su se takođe umešala. Dok medicinsko učenje nije dobilo oblik, u Atici se krajem V veka verovalo u psihičku štetnost crne žuči. Upravo pridev melancholos koristi Sofokle kako bi opisao smrtonosnu otrovanost krvi lernejske hidre, kojom je Herakle natapao svoje strele. Kentaur Nes, koga je ubola jedna od tih strela, od toga je umro; otrovna svojstva hidre prenela su se, po drugi put se rastopivši, na žrtvu. Kada je Dejanira sakupila Nesovu krv, ona joj je poslužila da natopi čuvenu tuniku: u dodiru sa njom, Herakle je zadobio nepodnošljivu opekotinu koja će ga navesti na junačko samoubistvo.

Ovde susrećemo lep primer supstancijalne imaginacije (ovaj termin zajmimo od Gastona Bašlara): melanholični otrov je tamna vatra koja deluje i u najmanjim dozama i ostaje opasna u oligodinamičkim koncentracijama; to je dvostruka mešavina u kojoj se zlokobne moći crne boje i razornih svojstava žuči međusobno pojačavaju. Crno je zlokobno, jedna njegova strana vezana je za noć i smrt; žuč je opora, jetka, gorka. U nekim hipokratskim tekstovima se prilično jasno pokazuje da je crna žuč zamišljana kao proizvod koncentracije, nešto kao talog koji opstaje posle isparavanja vodenih činilaca drugih lučevina, a pre svega žute žuči. Za crnu žuč vezan je zastrašujući ugled koncentrisane supstance koja je u maloj zapremini skupila maksimum aktivnih, agresivnih, nagrizajućih moći.

Mnogo kasnije, Galen će crnoj žuči pripisati čudnu vitalnost: ona „grize i napada zemlju, nadima se, vri, stvara plikove slične mehurima koji se dižu na supi kada vri“. Na sreću, druge lučevine u zdravom organizmu utiču na to da se ona razredi, obuzda, da umeri nasilnost. U dobro doziranoj mešavini, njena štetnost postaje manja i slabija._Ali, treba se paziti od najmanjeg izliva crne žuči!

Treba se paziti od njenog i najmanjeg zagrevanja: neznatna količina poremetiće svaku ravnotežu. To je, od svih lučevina, ona čije je variranje najbrže i najopasnije. Poput gvožđa, piše u jednom Aristotelovom tekstu, crna žuč može da pređe iz krajnje hladnoće u najžešću vrelinu. I ugrožava sam razum.

Tekst je objavljen u časopisu za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). 

Oceni 5