Urednik edicije „Prva knjiga”
Aastark 06 S

Photo: Peter Stackpole

Trema

Svačega sam se načitao kao urednik edicije „Prva knjiga” u izdavačkoj kući Kairos. Kod nas se ne može živeti od pisanja čak i onda kada si nagrađen pisac, tako da je jedini spas nekakva sinekura. Urednik književnog programa doma kulture ili gradske biblioteke, urednikovanje u izdavačkoj kući i žiriranje predstavljaju pun pogodak, a premija je kolumna. Meni je dopalo urednikovanje. 
Znao sam da ću uskoro opet morati da prosjačim ako ne kapitalizujem onaj nagrađeni roman u kojem sam se narugao srpskom mentalitetu. Bocnuo sam i šetače. To što nemam Spomenicu od 5. oktobra sam maskirao roneći krokodilske suze nad zapaljenom Saveznom skupštinom („nasilje nikad ne donosi dobro“). Nisam bio ni na odlučujućim izborima: onako pošteno (to nikom nisam priznao, ni svojoj ženi), nisam smeo, jer sam verovao da će orvelovska policija proveravati ko je za koga glasao, pa da, jelte, imam potvrdu da nisam glasao protiv Slobe. Naravno da sam posle objašnjavao kako mi se „sve zgadilo“, „sjaši kurta da uzjaše murta“ i tako to. S komunjarama sam ogovarao „plaćenike koji su instrukcije dobijali u američkoj ambasadi u Budimpešti“, a s otporašima sam ogovarao „ratne huškače koji su hapsili decu i regrutovali ih da ubijaju Slovence, Hrvate i Muslimane“. 
Osam godina kasnije napišem roman u kojem sam rimtitituki-fazu, uz pomoć umetničke slobode, proširio i na onaj deo života koji sam proveo u hibernaciji, kao neki veliki pisci u okupiranom Beogradu. Sastav žirija mi je išao na ruku. Ali, klincima je knjiga bila bliska koliko i top lista pank bendova iz Paragvaja. Oni ne okolišaju. I kada bi hteli da se uvlače u dupe Evropi, ne bi znali, njih vodi pûka animalna želja da što više ukradu od života, dok još mogu. To je onaj intuitivni nihilizam, koji traži sve odmah, i koji neki olako brkaju s „naučnim anarhizmom“, jer se povedu za parolama u kojima ima mnogo ubilačkog i prevratničkog. Međutim, klinci žele samo pičke i da su glavni, sada. Smrt preziru na rečima, jer je to moderno, ali imaju nizak prag bola i gladi. Dirljivo je kako se strah od smrti i bol zbog gubitka bliskih tako sladunjavo ublažava olakim pominjanjem Raja u čituljama. Na njima se ne štedi... 
Honorar za urednikovanje u ediciji “Prva knjiga” donosio je dobru paru. Čitanje tuđih početničkih tekstova ispunjava me pomešanim emocijama: i razgaljuje i rastužuje. Razgaljuje me kada naiđem na početničke greške prozaistâ i provincijske zablude pesnikâ, jer se tako učvršćujem u visokom mišljenju o svome delu, a rastuži me dobar tekst, jer kada me neki klinac (ili klinka) prešiša, onda me jebu salijerijevska zavist i zadah sredovečnog zakašnjenja. 
Mladi umeju tako precizno da pogode u centar, njih ne muči balast zabluda iz škole kao cement oko nogu. Oni sve mane tranzicije sagledavaju onakvima kakve jesu, ni ulepšane poređenjima sa „trulim Zapadom” (u rečima salonskih fašista), niti nagrđene poređenjima s boljom prošlošću (u sećanjima salonskih komunjara). Ako si antikomunista (iz tak’e familije, jelte), svaki užas tranzicije ti je dobar, jer misliš samo o streljanjima građanske klase 1944, a ako si jugonostalgičar i levičar, ništa ti ne valja u ovom modernom surovom kapitalizmu, jer pamtiš samo Trst i sindikalna letovanja, te ugled naše zemlje u svetu. Klinci ne jebu ni Tita ni Dražu ni nostalgičnu plažu. Previše znanja je balast, a još je gore ako imaš balast naknadnog znanja. Od tolikih revidiranja istorijskih zabluda, pošten pripadnik Titove generacije prosto nema vremena da zauzme stav o sadašnjosti. Uh, koliko puta sam poželeo da budem glup kao moderni klinci: da u nezašniranim patikama, iz kojih smrde posivele čarape s izvezenim ukrštenim teniskim reketima, u džepušama spalim na pola dupeta, tako da mi vire bokserke sa smeđom flekom otpozadi, pokriven kapuljačom trenerke, žderem odjednom dve pljeskavice u somunu i purnjam srebrni marlboro a od ćaleta mogu da dobijem šta hoću, i da takav – ne znam ništa, da budem blagosloveno glup, „sine, Srbija, brate, Srbija, nikad više Jugoslavija!“, da znam samo za vladiku Nikolaja i Cecu i Zvezdu, i da, pouzdajući se u neopranu kurčinu od „dvadeset santima“, mogu svakoj trébi da priđem, dok u isti mah za mnom umiru šugave drugarice iz razreda. Ništa me ne bi mučilo, mislio bih da ću dovijeka živeti, e, tak'i bih se imao rašta i roditi. Melanholija nikome više nije zanimljiva. Ona je umrla s odlaskom Steve Žigona, ona naprosto nije u modi i ne vrši pos'o. Samo da mi sin ima u gaćama i da ume da se snađe – tako razmišlja devedeset devet postotaka živućih majki. Očevi su, za divno čudo, malo pogubljeni, u jarmu tašti i čangrizavih nafrakanih suprugâ, koje su ih odabrale zbog love a šonje su odbijale ovakvim rezonom: šta mu vredi što je pismen, kada je golja i goni bicikl, ali ne zato što vodi zdrav život, već zato što nema para za kolica. 
Ko mi sve donosi rukopise?
Oni koji se bave pisanom reči po pravilu su kilavi i iz izdajničkih porodica, omađijani lažnim sjajem Zapada, samo gledaju da mukte plaknu guzicu na nekom rezidensu po belom svetu. Ogovaraju Srbiju, autošovinisti su do jaja, i to čak ne iz ubeđenja, već zato što su videli da je tu veća lova, nabijem ih na kurac. Ali, najveći im je greh što su dosadni u pizdu materinu. Psuju i nepismeni su. Počinju rečenice s „E“, „I tako,“ „A“, a posle čak stave i zapetu, da bude „A,“, svaki čas im se omakne „par dana“, „par pitanja“ (uvek ih tu sjebem: „pitanja nisu patike da idu u paru!“), zapetu (koju zovu zarez kao ustaše) stavljaju kao da bacaju kockice prilikom donošenja te odluke, iz osnovne škole su upamtili samo to da ona ne ide pre veznika „i“, i da ide pre veznika „jer“, što nije tačno jerbo je u srpskom jeziku upotreba zar… zapete slobodna, ona prati melodiju rečenice, i to ne samo onu uobičajenu, već pre svega nameru pisca da negde napravi „pauzu u čitanju“, ili da, pak, preporuči „čitanje u jednom dahu“. Takvima preporučujem Danojlića: od njega se ima šta naučiti u (ne)zapetavanju. Ne podnosim tipfelere, pa kad mi neko donese nogokucan krš, odmah mu kažem da uzme tri Kaporove knjige, pa ako u njima pronađe jedan jedini tipfeler, ja ću lično i džabe da mu prekucam tekst koji neka izdavačka kuća bude 'tela da mu objavi. 
Pitanje žanra i zanat pripovedanja su dve stvari koje jebu naše wannabe pisce, kako one globalističke izdajnike, tako i ono malo patriotskih dizelaša, koji ipak požele da pisanom rečju „overe svoje bitisanje“. Dobro, ako hoće umetnost (naglasak na „e”: umEtnost, bre, i dug nokat na malom prstu!), onda nema veze, hajde-de. Mogu da pišu šta god hoće, ako je dosadno – a jeste, kada se ima u vidu ko piše! – to je to; je l’ lek gorak – jeste, pa ako je gorko, mora da je lek, e tako i naša proza, ako je dosadna, mora da je mnogo visokog dometa. Ali, kada krenu u žanr, e tu je još veća muka, sine. Ne umeju. Roman bez radnje?! Pa to je kao pljeskavica bez mesa, ili pevaljka bez sise. Mislim, načuli su i ovi naši seljaci nešto o „parodiranju krimića“, o „skrupuloznom poigravanju žanrovskim konvencijama“, samo što pojma nemaju kako se to radi. Elemente umeća pripovedanja savlada svaki polaznik škole kreativnog pisanja u SAD i normalnoj zapadnoj Evropi, ali kod nas – kuku i lele! – još se veruje da pisac treba da bude mahniti sifilitičar, pijandura, filozof i narkoman (kao u romantizmu), tako da je muka živa sve to čitati. 
S devojkama, razume se, drugačije postupam. Treba im naći žicu, treba pohvaliti tu iskrenost, tu hrabrost da se otvore, da progovore oporim i neulepšanim jezikom o još uvek podređenom položaju ženskinja u našim predelima, taj humor, ma to je divno. Proživljeno. Nepatvoreno. Generacijski. Novi senzibilitet. 
U ediciji „Prva knjiga” ja, kako se to kaže na iskvarenom mundijalističkom srpskom, „pokrivam“ štokavski region. Srbijanci i Srbijanke su mi dolazili kao sultanu na prvu bračnu noć. Valjda su me gotivili kao friškog dobitnika na lotou ili pobednika rijaliti šoua što je dobio mnogo evra pa je još neko vreme faca (ali do danas je i ta fama izbledela), a ujedno sam i bio urednik, a zna se da ispitivači u auto–školama, profesori viših škola po provinciji i urednici imaju pravo da traže šta žele. Devojke svoje napisotine donose držeći ih ispred sebe, kao olimpijski plamen ili štafetu mladosti. Ili ih obrgle i pritisnu na grudi. Hodaju nesigurno, kao cure kada idu na popravni ispit a nisu dovoljno naučile, pa su spremne i na seks, samo da prođu. Retko će koja spisateljica propustiti da flertuje i da u opis svoga umetničkog kreda ne ubaci i svoje „ženske draži“: sve bih dala za umetnost; živim za književnost; zanimaju me samo nepatvorenost, iskrenost, istinska reč. Ha-ha-ha.
Muškići su za Bukovskog. Misle da moraju da imaju krvav pogled i da se pedeset procenata teksta odnosi na prcanje, četvrtina na pivo a druga četvrtina na povraćanje. „Kurac“, „pička“ i „svršavanje“ u svakoj drugoj rečenici. I jednima i drugima je mantra – proživljenost. Kako je to proživljeno! Književnost koja ne dokumentuje stvarnost za njih nije književnost. „Vidi se da je pisac to proživeo“. Kako da ne. Mladi pisci oba pola me sačekuju u bermudskom trouglu filozofski faks-filološki faks-studentski park (iako je to zapravo trougao barova „Plato“, „Ilevn“ i, dole na uglu Zmaja od Noćaja i Studentskog trga, „Vanila“).
To obično biva ovako. Reče mi jedan čoek, a češće čovečica. Bio je lep sunčan dan. Nedelja. Vetar je pirkao i igrao se crvenkastim čipkanim zavesama na jednom od prozora Filozofskog fakulteta (kojim li je čudom otvoren u nedelju, pitao sam se). Ništa nije nagoveštavalo uzbudljiv susret. 
– Oliveriću? Gospodine Oliveriću? – Devojka je sedela na stepenicama ispod dela zgrade koji spaja Kapetan-Mišino zdanje i novu zgradu faksa. Tek kada je ustala obrisavši nevidljiviu prašinu s guzova u tesnim somotskim pantalonama, primetio sam koliko je visoka. Naravno da smo završili u „Platou“, gore na spratu. Valja nam razglabati o književnosti. Rekla je da je „kao mala“ okapavala u SKC-u (nisam bio siguran da li je to tek-tako-istina, ili se uvlači zbog kvazipankerske pozadine mog nagrađenog dela), da nije umela da ceni tadašnje veličine novog vala, a sada joj je žao što nije rođena samo dve ili tri godine ranije, pa da i je ona mogla da oseti vetar u kosi i zlatne godine SKC-a i Akademije. (Tada sam ukapirao da nije ni čitala moju knjigu, jer sam ja zauzeo drugačiji stav prema tim „zlatnim godinama“, ali šta sad, idemo dalje.) Pala je i žvaka o tome kako su Beograđani prirodno, ali šarmantno kvarni - pa svuda mogu prečicom, a glupi Zapadnjaci pojma nemaju. Devojka je kao klinka u SKC-u žicala lovu nekoj strankinji a ona bila glupa, pa joj dala (i nikada pare nije dobila nazad), a kad je jednom bila u Londonu (usred sankcija dobila vizu, jer joj sestra studirala tekstilni dizajn, ali joj se ne sviđa obezdušeni truli grad na Temzi „mnogo, brate, crnaca i azijata“), e kada je tamo bila, mnogo se čudila glupim Engleskinjama, koje nisu znale da pakovanje za kosu mogu da prave i od majoneza (što je naglašavala šik moderno, MAjonez, za razliku od seljačkog maJOnez), a svi su se divili i čudili bistrim i talentovanim Srbima, jer ti Englezi su, uostalom, primitivci. „Jeste li znali, gospodine Oliveriću, da su njihove babe usred Londona, znači u najprestižnijim krajevima Londona, aristokrati bre, da su te babe, a kao neke groifce i vojvotkinje, hranile decu tako što su kao ptice sačuvaj Bože žvakale hranu a onda je pljuckale u usta svoje dece, i da London do pre dvesta godina nije imao kanalizaciju, već su ljudi kenjali na ulice kroz prozore?!“ 
Ne, nisam znao, u jebote, i posle, šta je bilo?. Ipak smo mi Srbi, pa makar i Beograđani. Šta zna Englez, deda mu bio mlinar, zato se i zove Miller, poučila me je ona. (A kod nas Prodanović, Guzijan, Beganović, Mlatišumić, mislio sam ja, ali zašto da joj kvarim?) 
– Međutim, bar smo živeli život, nemamo za čim da žalimo, zar ne?!
– Tako je – velim ja 
– Ali, droga nas je ubila, polako se sve izvitoperavalo, kud nam se dedoše snovi…– Tu je prekinem, jer se setim Jesenjina, pa pomenem njegovo ime, a ona me dočeka stihovima: „Sve je bilo kao san/ al' nam dođe suđen dan/ sudba svakom stranu piše“; ko je to, pitam, Perica, kaže ona, koji Perica, pitam, onaj, pevač, odgovori ona, aha, dobro, kažem premda pojma nemam, ali samo da idemo dalje...
– Ali, upravo zato mitologizujemo te osamdesete – reče ona tada i to je već bio trunak lucidnosti, vidim da nije glupa (samo nije natprosečno inteligentna), ali me štrecne to što mi se učinilo da naslućujem da je svesna toga da nije natprosečna, da je ipak samo prosečna, znam da takvih uvida i iskustava i načitanosti ima koliko hoćeš, i – budući da je ne poznajem – odlučio sam da budem oprezan, jer šta ako se do sada već iha-ha prozlila zbog tog samouvida, i u nagonu samoodržanja i zbog gladi za uspehom razvila složene mehanizme manipulacije i gaženja svih koji joj smetaju, zato sam klimao glavom, a ionako uvek klimam glavom, ne ulazim u nepotrebne polemike s ljudima koje sretnem sada i ko zna kada ću ponovo.
– Sada imam više razumevanja za junake tog doba – nastavila je ona i ja sam pomislio „opaaa“. Napalio sam se. Kafić „Plato“ jedan od onih koji ne odustaju od pepsi-kole, poručujemo već drugu, samo ona uz gazirani napitak tera pelinkovec a ja viljamovku. 
– Da li želiš da promeniš svet? – pitam i time naglašavam želju da i ona pređe na ti, što u nastavku i čini. 
– Ili samo da se proslaviš? – zabiberio sam pitanje. 
Znam da su pitanja samo na prvi pogled pametna, a u stvari su prazna i ne znače ništa. Ali naučio sam kako da se foliram i kako da se, kada treba reći nešto suštinski i iskreno, pokrijem zen tezama i antitezama, koje sâm sebi serviram da bih onda nekim prašnjavim citatom (prašnjavim, da bih pokazao kako sam originalan i ne idem srednjom strujom!) ponudim ne sintezu, već neko vajkanje koje ništa ne košta, kao znam ja, ali neću da kažem, umoran sam od života, ovakav moralno nadmoćan samo se gadim nad ovom stvarnošću i ispod časti mi je da se angažujem, a ona je skinula šal i jaknu, već smo počeli da se znojimo u pregrejanom „Platou“, i onda me je šarmirala inteligentnim odgovorom, koji pamtim kao ovaj monolog:
– Jedno je smisao života i lepo je o tome razmišljati, ali ako nisi u stanju svojoj porodici da obezbediš ručak i da platiš račune, badava ti to, svi umetnici su sirotinja, ali ovde kod nas je muka što je i ta sirotinjska umetnost postala oruđe politike, i to ove, zna se kakve, nacionalističke, pa kao da nije dosta što su nam umetnički honorari mali ili nikakvi već moraš da polažeš ispit iz patriotizma. I problem je u tome što si, ako baš hoćeš da budeš umetnik, prinuđen da trguješ ne samo vizijama te tvoje umetnosti, već i moralom. 
Zinuo sam. Tada mi je zabila do balčaka:
– Ručak i računi, kao što sam rekla! 
Ovo je ostavilo jak utisak na mene. Nikako mi se nije slagalo s onom dozlaboga izanđalom žvakom o obezdušenom Londonu, ali idemo dalje. Morao sam da je testiramm, za svoj groš, ako odemo u krevet ili već gde, Dok smo popili drugi shot i drugu pepsi-kolu, već smo desetak cigareta ispalili u onom odeljku za pušače. Test pitanje mi se odnosilo na građanstvo u Srbalja. 
– Mi imamo malograđane a ne građane – ne daje se ona upecati! – Bravo, pomislio sam i zapitao se da li je to na prirodno, ili mi se uvlači, jer i ja volim da vrdam pozivajući se na Tirnanića da u nas postoje samo dve tradicije: petsto godina pod Turcima i oko četrdeset godina pod komunistima. Stiže i treća pepsi, sad kad krene pišanje... Ali, dobro, ovo je kafić, nije kao u onom mom romanu gde se pišalo po ulicama kad bi poteralo glavnog junaka. 
– Ja mislim – kaže ona – da je građanska klasa, ona „socijalistička građanska“ jelte, oni ljudi što su živeli u džabe stanovima i imali plate i išli na letovanja, da je ona sve i zasrala, ona je pogrešno glasala, bila je korumpirana i pod Tiletom, a tek pod Slobom se to prodalo za jednu svinjsku polutku i karton ulja, mi i nemamo normalnu srednju klasu.
Tada sam odlučio da usporim s pićem ako uopšte bude nešto posle, iako – kao slab psiholog, što rekoh već nekoliko puta – nisam bio siguran da li je ovo što devojka priča njeno lično otkrovenje, ili je to samo negde pokupila, možda i iz nekog mog bloga koji sam i sâm već zaboravio. Vreme je da je pitam ko je, bre, ona, šta radi, šta studira, vidim onu fasciklu steže da joj nokti pobele, ali još ništa ne pominje (osim ono s početka „dala bih vam tekst za prvu knjigu“). Na magistraturi kod I. B. na dramturgiji. Uh jebote. Poluerekcija, koja me je apdajkovski obradovala, sada se srozala do trome antiapdajkovske žabe kojoj nije do skakanja ni kreketanja. Ili, kako bi rekli naši romantičarski pesnici, ruža uvela očas posla. 
– Znači, ne veruješ u građanske vrednosti?! – pitam samo da je vratim na pređašnji kolosek, da zaboravimo gde će da magistrira. Jok ona!
– 'Građani' – to je tako seksi afektirala i zasvirala na imaginarnoj frulici dugim prstima sa u crno lakiranim kratkim nokteima – e oni su bivši robovi koji su najgori tirjani. 
Ovo je moja omiljena blogovska izreka, sigurno mi se uvlači, pomislio sam i primetio kako su joj zubi već dobrano posiveli od nikotina, da joj je i glas hrapav od cigareta i da joj je dah duboko nikotiniziran. Budući da me zbog jednog unutrašnjeg oboljenja već godinama muči smrad iz usta, to mi je delovalo primamljivo, kao neka vrsta sadomazohističke zamene za blaže forme mučenja.
– Jer, ako se građanska vrednost svede na to da imaš kuću na Senjaku i da se hvališ gde si letovao i gde si se skijao – nastavila je ona da secira „drugu Srbiju” – ti si onda skorojević, a ne građanin. 
Ugasila je cigaretu u prepunoj pepeljari. Rekla je skijao a ne „smučao“ i da je bila neka lujka, odmah bih to iskoristio da skrenem na popularnu lingvistiku i na komentarisanje (po meni sramne) činjenice da je Smučarski savez Srbije promenio ime u Skijaški savez Jugoslavije „iz razloga povećanja bliskosti sa svetskom zajednicom skijaša“, kao da je Slovencima, koji takođe kažu smučanje i smučke, nešto falilo zbog toga, kao da bi imali dva ili tri Križaja da kažu „skijanje”, ali ne, nisam hteo da se zamajavam sitnicama. O čemu je tvoja... knjiga? Drama? Zbirka pesama? 
– O ljudima s margine. – Oteo mi se pogled koji je valjda bio mešavina podsmeha, dosade i prezira. Zasigurno me je skrozirala, jer je nervozno zaklopila fascicklu koju je taman bila otvorila i u novom monologu rekla kako ona misli da je čitava naša zemlja na margini, i Evrope i sveta i modernih umetničkih strujanja, a osim toga šta je umetnik ako ne marginalac, tako sirot i nevažan, čak i oni bajagi etablirani znaju da onog trenutka kada prestanu da budu etablirani nestaje love, i onda onaj ručak i računi dolaze na dnevni red, i zato se trude da obezbede neku sinekuru pored umetnosti, neko mesto u biblioteci, u kulturno-prosvetnoj zajednici, najbolje ipak biblioteci, urednik književnih prezentacija je super, ili da dobiješ kolumnu u novinama, to se plaća! 
To me je štrecnulo pa sam počeo da preturam po glavi u potrazi za nekom zaboravljenom sentencom kako bih u kratkim ali nejasnim crtama najavio svoj novi roman, jer sam osetio da sam se napalio na ovu pičku, ženska je rasna preklapača, to je jasno, ima i pameti a i meša, mislim da je ovo o kolumnama rekla s izvesnim sadizmom, da mi se osveti za podsmešljiv pogled, kad sam blesav pa nikad da naučim da glumatam do kraja. 
– Znači, svaki etablirani umetnik nastoji da iskoristi svojih pet minuta, ali sve je to alternativa, osim ako nisi akademik i nacionalni bard pa te za sve pitaju, kao neki Čika Zmajova za odrasle, ali meni je lepo i ovako autsajderski. 
I onda je ipak otvorila fasciklu. Zbirka pesama u dramskim dijalozima, kaže da bi mogla i predstava od toga da se napravi. I saznao sam da joj to nije prva zbirka, hvala bogu, evo da vam priznam, mislila sam da ovo preporučite za neku drugu ediciju a ne za „Prvu knjigu”, ma naravno, odahnuo sam u sebi, nije baš ni klinka da bi debitovala, bilo bi mi malo bez veze da prcam tako matoru debitantkinju, iako volim starke, ali to je više zato što ne mogu da biram, i zbirka je fascinantna, hteo sam da svršim na te pesme, i mrzeo sam je i zavideo joj, davala mi je list po list koji sam gutao, stizale su pepsi-kole i viljamovke, ali u sporijem ritmu, otišle su po dve kutije cigareta (kod mene kvaziboemski Floyd, kod nje pokondireni Camel bez aditiva i s belim filterom), kolegijalno smo jedno drugome u lice odašiljali nikotinski i alkoholni smrad iz usta, i učinilo mi se da me je namerno dodirnula stopalom po listu. Ali sam odmah odbacio tu ideju, bilo je toplo, zagušljivo, dim je bio gust kao pihtije, morali smo da skinemo još po džemper odnosno duksericu. Zbirka je kao što rekoh bila senzacionalna, obračun s onim što se dogodilo u Srbiji od Osme sednice naovamo, ništa Vizantija i hromi vuk i ognjište s kandilom, ni vajkanje zbog Turaka i janjičara, nije bilo kuknjave na Tita što se „izjasnio kao Hrvat i nije dao da se priča o Jasenovcu“, ništa kukavno o dobitku u ratu i gubitku u miru, jok ono badava epopeja i prelaz preko Albanije i onoliki izginuli na ratištu i pomrli od tifusa i mraza i gladi, nego sprdačina s veličinama od VII veka nove ere pa do našeg doba, kao ono kada smo se smejali Kapetanu Mikuli Malome u bioskopima kuda su nas vodili sa školom, ili Mirku i Slavku, ali sada dignuto na viši nivo, ismejavao se i nerazumljivi vokabular Dragiše Buce Pavlovića i Ivana Stambolića kao i staljinistički ekscesi starih generala na antibirokratskim mitinzima podrške, i dušanpopovićevske strine i Draža (Marković) i Draža (Mihailović) i Ante (Pavelić) i Ante (Marković) i Borisav Jović, i sa leševima se zezala devojka, s prvim leševima u Hrvatskoj, onim leševima koji su još imali ime i prezime, pa i s onim leševima đuture, i s rubrikom Među nama i s TV dnevnicima svih rasa i naroda, sa oklevanjem i prevrtljivošću međunarodne zajednice, s nazovi izgubljenim generacijama koje od nasledstva imaju jedino porodičnu karmu (sinovi staljinističkih ubica, ili barem „levih skretača“, sinovi lažnih disidenata, sinovi partizanskih komandanata i prvih funkcionera i s njihovim potomcima, antikomunistima snabdevenim amerikanskim zelenim kartama – svima njima se cura narugala i jebala im oca očina), s verbalnim jebanjem u mozak se zezala, s poricanjem zločina, sa stubovima srpstva ne pokušavajući da vica radi ili zbog kukavičluka nametne simetriju s Hrvatima i drugim narodima i narodnostima (nisu je zanimale srpske mošti i kosti), ne trudeći se da objašnjava strancima, ne trudeći se da bude simpatična i Hrvatima i Bosancima i da je vole kao politički korektnu mečku Božanu, dok je istovremeno sačuvala onaj urbani duh, pozivanje na rokenrol i američke filmove, ništa primitivizam i folk i selendra („jer danas ne smeš više voleti film i pop-kulturu, to je sve zavera sa Zapada, nekad smo mogli Džonu Vejnu da oprostimo antikomunizam i da volimo vestern, danas sve mora da potekne iz krvi i tla!“), jao kakav je to obračun s Velikim Narativom bio, onim narativom: prađed solunac, deda fabrikant, ćale na Golom otoku, ujna bila modiskinja u Parizu, drugi deda četnik koji je s kraljem Petrom igrao preferans, ama ništa od toga, već šta one babe koji kurac mašu maramicama dok pozdravljaju tenkove što idu prema Sloveniji i Hrvatskoj, pa nasilna mobilizacija koju naređuju političari čija su deca u inostranstvu („bar neko neokrvaljenih ruku u njihovim familijama!“, dodaje ona cinično), pa hladnokrvno seciranje zločina u ratu u kojem nismo učestvovali, bez onoga „zašto mi sami sebe da napadamo kad su drugi pametni, pa o sebi sve najbolje“, bez onoga „prvo su bili njihovi zločini, a mi smo se branili“. Divan tekst. 
– Dobro je što si potpuno zaobišla onaj gubitnički kukavni pristup – kazao sam gotovo zavidljivo, a ona je gordo odgovorila da ne jebe ni pet para taj izraz i da kao „umetnica sa margine“ voli gubitnike, a, uostalom, pobednici i nisu zanimljivi kao likovi, pa ni u poeziji, antiheroji su super. Požurio sam da se saglasim. Posle tolikih pepsi-kola i pelinkovaca i viljamovki, počeli smo već da piškimo kao protočni bojleri, a i ogladneli smo. U onolikom dimu smo jedva pronašli naše odevne predmete. Orošeni prozori „Platoa“ propuštali su akvarelske prizore prljavog snega i smrznutih prolaznika. Budući da smo bili znojavi, kao u sauni, bio je potreban napor volje da se nateramo da izađemo na beogradsku zimu. Otišli smo na svinjski ćevap s krompir pireom u „Brankovinu“, jednu od onih gradskih kafana koja podseća na provincijske restorane pored autobuskih stanica po izboru jela i po kockastim stolnjacima.
– Preporučiću da se objavi u ediciji ‘Savremena poezija’ – rekao sam. Ostali smo do zatvaranja tog boemskog objekta. Sa zbirke koja me je upravo oborila nogu, prešli smo na poetiku uopšte, kako vi pišete, kako stvarate, koji je smisao umetnosti i slično. Primetio sam da joj se ne žuri da ode, pa sam zaključio da ili stalnu vezu drži ispod lavora ili je kanda slobodna. 
– Ideologija u književnosti? Ne hvala. Pogledaj od čega žive oni koji tupe o velikim temama pa ćeš videti koliko su iskreni? Ili imaju lični splin, verovatno zbog neke porodične traume, ili su vernici. 
– Vernici? – upitao sam uzbuđen što su njene reči bile tačno moje misli, koje nisam još stigao da ublogujem, a možda i jesam, ali sam već počeo da zaboravljam šta sam sve pisao posle književne nagrade. 
– Pa da, vernici ideologije ili religije – ozbiljno je rekla hrapavim glasom. 
Na šanku smo kupili po dve kutije kratkog vinstona, da se ne smrzavamo ispred trafike. Gotovo da sam počeo da se zaljubljujem u njenu pamet. 
– Baš tako, vernici religije ili ideologije. Ko može biti toliko zaluđen da advokatiše marksizam, levičarstvo udrobljeno u teoriju zavere ili vizantijsko desničarenje takođe udrobljeno u teoriju zavere (da se lakše proguta), ako nije prodao dušu đavolu i prestao da ceni dokolicu svakodnevice, čašu vina i razgovor s porodicom? – To sam izdeklamovao i sada sam ja na njenom licu video osmeh koji je bio mešavina podsmeha i prezira. Nikada mi ne uspeva da tokom dužeg razgovora sve vreme održim isti nivo... Zato sam pokušao da se izvadim, ali bio sam previše nacrvcan:
– Vidim da kopaš po ostacima stare Jugoslavije, ali mnogo gorče umesto da pičiš neke travestije... – rekao sam, a onda smo – srećom! – navalili na klopu. 
– Treba odbaciti jugonostalgičarsko balavljenje, a i ono kukanje kako smo se mi Srbi zajebali praveći Jugoslaviju kojom je posle vladao neki Hrvat, a najverovatnije ruski dvojnik – rekla je i dodala punim ustima: 
– Ja toj prošlosti prilazim skroz racionalno. Samo... ne pišem romane, ali mi je proces pisanja poetskih zbirki i drama kao da pišem roman; vodim računa o kompoziciji, istražujem, a nije me briga za vezani stih, patetiku i inverzije. To je za srednjoškolsku ljubavnu poeziju i za one izgubljene amatere koji dave rodbinu i poznanike svojim samizdatskim zbirkama u kojima cvrkuću o rodnim selima, prvim i poslednjim ljubavima, ili, još gore, kukaju za srpskom sudbinom posle 1990. godine – rekla je. Klimajući glavom sam pojeo čitav tanjir ćevapa dok je ona izlagala svoje „poetičesko vjeruju“. Voli spiskove i redove vožnji i kataloge jer tako jebe birokratski jezik, umesto da on jebe nju, beli stih je jedino što je zanima, naracija brate, a pošto vidi da niko ne jebe pesnikinje (osim u životu), zato piše u muškom rodu, čak je mislila da uzme i muški pseudonim, to je sve rekla dok joj se ćevap nije dovoljno ohladio. Zapalila je cigaretu dok ni poslednji zalogaj nije progutala. Recitovala mi je neke svoje pesme. 
– Mnogo psuješ, bre – rekao sam šaljivo.
– Jebeš pristojnost. – A onda sam se setio... 
– Jesi li ti ono pevala o nekom osumnjičenom za ratne zločine? 
– Možda jesam, možda nisam – rekla je i šeretski se nasmejala. Nije me pozvala k sebi. To je bilo druge zime posle moje nagrade, knjiga joj nije bila objavljena u Kairosu, jer se poezija ne isplati. Ja sam opet niko i ništa. Odavno više nisam urednik.
Tokom ovih godina sam čitao o njoj u kulturnim rubrikama, prešla je na druge umetnosti, pratio sam i njene intervjue koji su bivali sve inteligentniji i inteligentniji (ili mi se samo tako činilo, jer čovek je to što jeste posle nekog sitnog rođendana, ne postoji beskonačni razvoj), u međuvremenu se udala za nekog iz druge umetničke branše, zbirka koju mi je pokazala i koja je uostalom i objavljena kod drugog bajagi andegraund izdavača dobila značajnu književnu nagradu „za evropski doprinos“, ali se u konačnici nije pokazala kao nešto bitno u njenoj karijeri, već više kao još jedna značka na reveru. 
Postala je upravnica jednog važnog beogradskog pozorišta.
Upravo joj nosim dramski tekst na čitanje.
Nikada veću tremu nisam imao u životu. 

Oceni 5