Teški filmovi i lake priče (2)
Abar 25 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Tri debele svinje s posebnim potrebama

Bole Britva, koji je iz samo njemu znanih razloga tih dana sve češće dolazio u Centar, je kao i uvek bio pun ideja koje niko nije slušao, sem mene, povremeno. “Ma neka je bre šefe, mislim te tvoje, preklopljene... Ali nešto mi se javlja, ono kako bi trebalo da reanimiraš ovaj prostor... Grandiozno brate, jer ti nisi običan tip! Da se ja pitam po zidovima bih naslikao razne prizore iz naše životne tradicije i narodnih običaja, identitetskih otseva i fantastičkih vizija naroda. Recimo lampeke koji se okreću u krug odignuti od zemlje pola metra, koje prilikom pečenja rakije pokreće unutrašnja vatra, leteće buriće, kristalne satljike, ukrštene mešaje, bakrače sa urezanim piramidama i likovima faraona, čengela-neutralana i hladna, ranije kalajisane, pune vrućih čvaraka, pečene praseće glavuče i naravno lelujave šumske vile sa krčazima, bokalima i putirima. Dole u horizontali, poput palog fakira bih mogao da ležim ja u drvenom koritu za šurenje svinja , plastičnim crevom povezan sa buretom vina. A tamo odmah iza bih naslikao gazda Najdana, mada bi, izvini, dominirala jarkocrvena... Znaš, kratki rezovi, ono kad smo bili na svinjokolju kod Trandafilovića, u skroz okrvavljenoj blatnjavoj avliji, kao na Galipolju, Gazimestanu ili u bitci kod Angore!

Gazda Najadan Trandafilović, izbekeljenih  očiju, sa sekiricom u ruci, pobedonosno kao Timur Lenk, staji sa nogom na vratu vepra od 285 kila. Koliko da mu se odužimo, jer priznajem da sam usr'o motku, ali usled njegovog nepromišljenog gesta”, reče Bole. I ja se prisetih , kao da je juče bilo, kad smo ono u svojstvu neposrednih učesnika prisustvovali tom čuvenom svinjokolju s početka meseca decembra 1988. godine. Tad sam radio u Zavodu za vaspitanje mladeži u Knjaževcu i živeo na periferiji varoši, tamo gde počinje selo, a Bole je bio zaposlen nedaleko odatle, u lokalnoj klanici u čijoj blizini je imao na korišćene i mali radnički stan.. Međusobno smo se oslovljavali sa “zemljače” ili “zemo”, jer mu je otac bio iz sela Luga kod Bajine Bašte. Pa kako je Bole bio kasapin na dobrom glasu, nisam morao da ubeđujem komšiju Najdana da ga pozove za glavnog majstora. Trebalo je da zakolje tri svinje , jednu od 285, i dve od oko 215-220 kila. Bole, inače kasapski virtuoz je svojevremeno radio u Petrinji u  “Gavriloviću”, pa onda u “29.novembru” iz Subotice, posle u “Yuhoru” iz Jagodine, da bi se posle nekoliko manjih, skrasio u “Stokoimpeksu” - knjaževačkoj klanici, savremenoj, super organizovanoj, sa evropskim sertifikatima za izvoz mesa.

U slobodno vreme je klao i  po kućama kako je voleo da kaže, šeretski namigujući. “ E moj šefe, toj sve tako bi, imala je u tie dani neka romantika, jeba ga, narod pun s pare, 12.500 radnici, pijenje i jedenje do sto jedan i nazad, svaki vikend ko za Sv. Iliju. A žene vrcave, poletne, samo igraju “Staru Vlajnu”, “Rumenku” i ostalo. Pa  drusaju, podvriskuju i omamljuju ni sas razni pogledi, tamo-vamo mavaju sas očići,  dok siske samo poskakuju, kao pod neku koprenu”, iznenada poče da govori timočko-prizrenskim dijalektom. “Dobro veliš zemo, nekad bilo sad se spominjalo” potvrdih. “A je l se sećaš onoj dan, nedelja beše, kad dođomo na rabotu kod bata Najdana, tvoga komšiju, zadrt neki čovek, od sabajle poče da zajebava.”.  “Kako se ne bih sećao”, rekoh, “ bio je to  najuzbudljiviji dan tog polugodišta.” Kao što majstorima priliči i Bole je imao svoje rituale, raspoređivao je ranije (kazane), kontrolisao i vatru i vodu, otpakivao komplete sa mesarskim alatom, i kao redenike ih ređao po specijalno postavljenim stolovima za sečenje mesa i slanine. A komšija Najdan se svuda nadvirivao, pratio je šta Bole radi  jer se kao i svaki gazda razumevao u sve moguće preostale zanate tog doba. Znao je  da Bole voli da popije, nekad i više nego što treba, pa reši da stvari stavi pod strogu kontrolu ...I tu negde i pogreši. Rano jutrom, pred posao, Bole bi uz kafu obavezno tražio i kocku šećera, dok je se rakija podrazumevala. “

“Znaeš li be zemo za specijalni zahvati u borbu za očuvanje zdravlje? Ovako, kao prvo uzmeš šećer umočen u vodu, pa ga progutaš s malko vodičku, tek da namamiš svi bakcili u želud. Onda srkneš iz šolju s kafu poviše, kad bakcili navale, jer idu na slatko, kol'ko da zamračiš grupisanje. A onda istreseš duplu rakiju, onu po mogućnos' od najljutu,  i sve ih poubivaš, na lice mesto. E tako zemo. A posle popiješ, još jednu  duplu da overiš situaciju! I ondak jednu običnu za kraj ot prvi deo, a toj samo iz čist merak. E takoj sam rabotil cel život na klanje po kuće i avlije, bez problemi.” A gazda Najdan namćor i baksuz kakvim ga bog dade, umesto da otpoštuje Bola, pretumba ustaljenu proceduru, donese kafu bez  kocke šećera i slabiju rakiju, nasu svima po čašicu i flašu odnese u podrum. Kad su prisutni iskapili, kretosmo ka oboru sa svinjama. Bole mi je delovao nekako čudno, bio je  smrknut i ćutljiv , ruku prekrštenih na grudima kako niko ne bi primetio iznenadnu drhtavicu koja ga obuze.

”Ma odma' sam znao da će da bidne neki mandrak, izmaleris'o me Najdan, skoro do gubitak kontrolu. I beše tuj još nešto, o tome ćemo jednom, da te sad ne zamlaćivam”, procedi Bole. I stvarno, kad smo ušli u obor vepar koji je podsećao na neispitani primerak iz sazvežđa Alfa Kentauri, je stajao u samom ćošku, naježene dlake, spreman na borbu. Bio je neverovatno okretan i brz za svoju težinu, kad smo jurnuli da ga zavalimo kako bi ga vezali, razbacao nas je okolo kao kufere, stala ga beše i skika i rika. Zubima krnjavim, ali oštrim kao bonsek odcvikao je  mali i domali prst Najdanovom najstarijem sinu Prvulu, ali na sreću ne u potpunosti. I taman kad je izgledalo da će svinja uteći iz obora, ja sam se bacio u stilu čuvenog španskog golmana Zubizarete i uhvatio je za zadnje noge. Vukla me je po zemlji jedno tri-četiri metra, vladao je opšti džumbus, najbolje se snašao ranjeni Prvul, s rukom umotanom u okrvavljenu krpu je ušicama od sekire omand'o čudovište “među rogove”.... Mada ih realno  nije imalo, ali se borilo  kao sam “nečastivi”. Dok je Najdan ošamućenoj svinji pokušavao da veže noge, Bole je pritrčao i neustrašivo joj zario specijalni mesarski nož marke “Zwilling” u grkljan! Svinja je zakrkljala i počela da otresa nogama, Bole je nešto predosetio i viknuo, ne valja! čuuuvaj! 'bem ti lebac!, kad je vepar ripnuo na noge i jurnuo kroz avliju. Krv je štrcala na sve strane,  na sve strane su jurcali Trandafilović i sinovi, njih četvorica ukupno, zatim Bole, ja i još dva učenika u privredi iz komšiluka, koji su subotu i nedelju provodili u selu. Hvatao je ko je šta stizao, sekirice, maljeve, noževe razne, satare, kesere, razvila se  borba na život i smrt, bilo je napeto, teže nego u areni i Pamploni, zajedno. Krmak je prašio po avliji razgrćući sve pred sobom, iz njega je prskalo kao iz fontane na Slaviji  ostavljajući neizbrisive tragove identitetskih zahvata u borbi za preživljavanje. Činilo se da životinja u organizmu ima tajna skladišta krvi nepoznatog sastava, gde te ta poškropi tu progoreva, kroz odeću i kožu, do kosti, k'o sona kiselina. Gotovo istovetne pojave su zapažene i po drugim avlijama, na posecima kojih je te nedelje bilo oko 40, pa je taj dan u seoskim analima bio zabeležen kao “Krvava nedelja”.

Dakle, vepar je gario i zalamao oko obora pa iza štale, između čardaka i kokošinjca, pored karoserija starog “Kadeta” i  “Fiće”, pa oko spakovanih gomila drva za ogrev i plehanih buradi za gašenje kreča, razgonio nas je na buljuke, leteli smo na sve strane, po gašenom i negašenom kreču, naslaganim automobilskim gumama, okrvavljenim gomilama peska, džakovima sa mekinjama i jarmom, blatnjavoj bari koja je do oktobra služila za valjanje svinja.... A mi bi se ponovo pridizali i kretali u napad, jurcali smo okolo okrvavljenih ruku, lica i uniformi, vitlali hladnim oružjem i urlikali iz sve glasa ne bi li savladali neman... Tako smo se bili razmahali u neprestanom sudaranju, da  je pretila opasnost da se međusobno poubijamo... Činilo se da krvoproliću nema kraja... Sve dok se iz “Fiće” postavljenog na klocne, u dnu dvorišta, nije promolila šubarica Najdanovog oca deda Milena,  koji je svinju, za tren naslonjenu na “Fiću” prolomio majzlom za teška vozila, direkt kroz kičmu. Svinja se prostrla po zemlji hropćući i ritajući se, mi smo je opkolili sa svih strana i ubadali je noževima, dok je konačno nismo likvidirali. Kako je sitaucija i dalje bila dramatična, skinuli smo vrata sa poljskog WC-a - jer je presmo iz tarabe puklo pod teretom ale - i svinju nekako na vratima sa dva okrugle rupe prevukli do velike nadstrešnice od letnje kujne... Gde smo je, sa “onim stvarima” do kolena, uz pomoć dizalice jedva podigli, otegerenu i mlohavu sa glavom prema zemlji. Bole je sprao krv sa lica, ali crvenilo  je ostalo, onako jarostan izgledao je još crveniji, tako je se bio iznervirao. Poput bodeža tankim nožem, strelovito je svinji rasporio stomak, otvorio želudac i zatražio kofu. Onda je muljao rukama, muljao po toj kofi sve dok iz nje nije izvadio odsečene prste Prvula Trandafilovića.

Prvul je zdravom rukom uzeo odcvikane prste, bili su pomalo načeti hlorovodoničnom kiselinom iz krmećeg želudca,  mikrohirurgija u našoj zemlji je  bila u povoju, ovaj je bacio odgrižene prste nazad u kofu, a majstorski šegrt ga je odvezao u bolnicu, gde su povrede - tokom dana - sanirane. Deda Milen je držao blokčić i mastiljavom olovkom udarao recke kao da igra tablić: na svinjskoj koži je bilo 139 rupa od uboda noževima i drugim sečivima. Srećom, koža nikom nije trebala,  jer se od nje ne bi mogao napraviti ni doboš, a kamoli komplet bubanj. Bole je vrlo brzo i efikasno odrao neman, ispod svinje težine 285 kilograma smo poturili drveno tekne rađeno po narudžbini, za teške “komade”, i svinju spustili dole, pridržavajući je nas sedmorica. I dok su šegrti predvođeni Bolom počeli sa skidanjem slanine, gazda Najdan je otišao po sačmaru zvanu “bokerica “, odabrao patrone sa krupnom sačmom i krenuo prema drugom delu obora: “Sad ću svi da vi poubivam, mamče vi jebem krmeću, vi li će da se zajebavate s gazda Najdana, decu  da mi sakatite!” Videvši da je Najdan nešto “prezupčio” u glavi, njegov srednji sin  Božin i ja se sjurismo ka njemu i na jedvite jade mu otesmo pušku u momentu kad se spremao da opali. “Ne be tato sas toj, je l znaeš be da je toj olovo čist otrov za ljudski organizam!? Koj će be da  povadi tie malečki kuglići iz ovol'ka telesa, aman!?”

U to vreme nije bilo pneumatskih pištolja za humano ubijanje životinja, koje je posle, u jednom filmu prikazao Havijer Bardem koristeći ih za nehumano ubijanje ljudi. Interesantno, ali na pneumatski pištolj je malo ko obraćao pažnju, ni žrtve čak nisu nešto paničile, dok su za frizuru Havijera Bardema svi govorili da je najgluplja frizura u istoriji filma. “Ma man' se bre ot frizure na razni belosvetski ludaci” reče  Božin, koji je taksirao po Nišu i okolini, pa ode do  komšije Karakavla koji je po zanimanju šinter i to niški, te od njega uze jednu teleskopsku šipku sa čeličnom omčom za hvatanje besnih pasa. Zatim naskoči na betonsku ogradu obora i viknu Bolu: ”Kad  namaknem omču na vrat od krme i zategnem, ti gu iz svu snagu udri sas čuk u ćelepenku”. Pa tako i bi. Posle skoro polučasovnog krljanja, svinje su bile eliminisane na način primeren trenutku, ali je mozak bio neupotrebljiv za pohovanje, pošto je Bole udarao neprofesionalno,  krvnički, tj. iz osvete. Onda smo krenuli sa dranjem svinja i skidanjem slanine koju smo sekli na šnite veličine razne i ubacivali ih u ranije sa toplom vodom. Bole je panglovao i   klasirao meso, najmlađi Najdanov sin Jordan nam je puštao muziku s kasetofona, i kao trezven, uz oca Najdana je kontrolisao stanje u ranijama, u okviru preventivnih aktivnosti na sprečavanju zagorevanja masti, usled latentne opasnosti od preranog  pijanstva nekog od prisutnih. A mi uopšte nismo obraćali pažnju na kontrolore, pili smo špricere i jeli ražnjiće pečene direktno na žaru pod ranijom, povremeno muljajući slaninu mešajama, kako i dolikuje našoj domaćoj tradiciji. Bole je pravio cirkus hodajući na rukama, a ranjeni Prvul je za opkladu popio litar vina iz bokala, na iskap, uprkos doktorskoj zabrani. Kako je posao prilazio kraju, mi smo bili sve raspoloženiji, iz kujne su stizali domaći specijaliteti, sve sem krvavica, kojih nije bilo ni za probu.

“Materijal za krvavice isprosipaste po avliju,” rekla je gazdarica, “Kao da se klaste na Termopili, a ne s  tri debele svinje s posebnim potrebama” reče pomalo ljutito. Već smo ušli duboko u veče, a ja sam demonstrirao veštinu spajanje levog i desnog kažiprsta  u slobodnom prostoru, potpuno zatvorenih očiju. Prvul je svako malo levom rukom nazdravljao, a desnu umotanu u zavoje kroz koje je probila krv, podizao u pravcu svetiljke. Deda Milen, istinski heroj dana, gustirajući rakijicu ga je tešio:” Ne boj se ništa, će ti izrastu novi, samo fantomski!” Posao je neprimetno prilazio kraju, mi smo pevali iza glasa i tamanili špricere uz vruće čvarke u raznim vidovima, od “duvana” do krupnih i masnijih. I taman kad  pomislih da ćemo pri kraju izneveriti tradiciju, Bole koji je se sjajno držao s obzirom na popijenu količinu špricera uze da pere ranije. U prolazu, potpuno trezan, jer mu đavo ne dade  mira, Jordan desnim kukom potkači Bola u dupe i ovaj se strovali u raniju s  vrućom vodom.” Ranija beše gazdinska , duboka, nane joj jebem” dodade Bole, “a ja imado sreću što voda ne beše povrela, jer bih zaličil na onije budistički monasi, a možda i gore.”Opet smo skočili Božin i ja , ščepali Bola za noge i izvukli ga iz kazana, dok su Najdan, Prvul i  šegrti pevali “ Ako umram il' zaginam...” i vrištali od smeha. 

Kad se Bole malo pribrao, dočepao je jednu još  uvek masnu mešaju i njome nekoliko puta odalamio Jordana preko leđa i dupeta, dok je ovaj  pakovao svinjske kože u plastične džakove od nitratnog đubriva. Jordan je s panja dohvatio sataru i potrčao ka Bolu, ovaj se izmakao, poturivši nogu zabludelom junoši, koji je napad završio među sudovima sa svinjskim drobom. Čuvši ciku, galamu i povremeno neljudske krike,  iz podruma je izleteo  deda Milen, u vazduh opalio hitac iz sačmare i podviknuo:” Kako ste blesavi i neuračunljivi usled ostvareni uticaji ot vino iz stoletnu bačvu - kao i ot posttraumatski stresni poremećaji - naređujem razlaz u roku od  3  minuta, da na kolebljivci i nedokazani ne bi otvaral šalteri” i uperio pušku u nas. Čekalo se samo da Bole presvuče mokro odelo i spakuje alat, pa pošto je  sve proteklo u skladu sa postulatima našeg tradicionalnog odnosa u prijateljskim, radnim, ali i vanrednim okolnostima, mi smo se bez reči razišli.   

Prolazili su dani, meseci, godine, desetleća, stoleća...sve besprekorno upakovano, predstavljeno, plasirano, čitava istorija, ta gnusna laž i egzibicija, sve teče, sve se menja, sve ostaje isto... Osim promena u tehničko-tehnološkom smislu. Ali šta se to menjalo u prirodi čoveka, krvožednog predatora sklonog samuništenju! Svest sigurno ne, menja samo oblike, ali ne napreduje, pisao je Sioran. Sve su epohe živele u svetlosti i tami i ne može se reći da je po nečemu jedna nadređena drugoj. Ah, čovek, taj neuspeli experiment  superiorne civilizacije koja je ukrštala Homo sapiensa sa kromanjoncima i nenadertalcima. Živeli smo u lažima i prevarama, jer je vreme u subjektivnom smislu tvorevina lukavstva ljudskog uma, na osnovu koje čovek izbegava odgovornost - po Kantu čak spada u apriorne kategorije ili forme uma – ispada da ono realno i  ne postoji, prolazimo samo mi razobličeni, ali ne i vreme. Prolazili smo tako po inerciji, ženili se, podizali decu, rešavali probleme ublažavajući ljudsku patnju, a u sebi se obrušavali kao ledene planine Antartika, dole, duboko u ništavilo. Međutim, iznenadni susret sa likom “plavog anđela”, toliko pomešenim da gotovo i nisam bio siguran o kome se radi, je iznenada pobudio nadu, tu lukavu vešticu razularenih dojki. Zbog koje se dobija temperatura, a srce počinje da kuca u ritmu srčane aritmije.

Otpočeo sam sa pisanjem pisama, adresovanim na Ministarstvo saobraćaja koje je bilo jedan od ogranaka Ministarstva istine. Pisma su bila odaslata na njeno ime, sa raznim predlozima u pogledu pravaca društvenog razvoja, naročito saobraćajnih ruta na šta sam kao građanin, simpatizer i okoreli putnik imao pravo. Pisao sam tako, preko e-maila i klasično, predano i marljivo pisao, objašnjavao, dokazivao i odjednom uleteo u krizu. Nije ovo prvi put da kriziram negde na polovini priče. sve je vrvelo od ideja i sugestija, vešto su plasirane dosetke, podmetane višesmislice, ali odgovora nije bilo... Pravdao sam je prezauzetošću i hodanjem po žici gradilišta, bez zaštitne opreme na +50 stepeni Celzijusa, dok su radnici u debelom ladu krkali paradajz, “zdenku” i čajnu kobasicu, ne razmišljajući o strahoti rukovođenja u našem malom bantustanu, o polonijumu, cezijumu i “bugarskom kišobranu”... O onom sirotom  kučetu koje su 5-6 minuta držali u jednoj cevi napunjenoj vodom, bez vazduha, pred našim Predsednikom tokom posete bratskoj Rusiji... A sve u cilju izvođenja jednog eksperimenta. Kuče je preživelo, a da li je eksperiment uspeo to ćemo, nadam se, čuti, a možda i videti. 

I dobro, sve to ipak nekako gura i kleca, a onda, cap, Buridanov magarac sam i gotovo. Čovek koji ne može daleko pobeći od sebe, što uspeva jedino izabranima: šamanima, jogi letačima i ludacima. Kad sam bio mlad, bio sam zgođušan fićfirić neodlučan u pogledu izbora, vrlo često sam ostajao bez devojke stoga što nisam mogao da se opredelim. Ja bih čekao, vagao, premišljalo se – sklonost ka estetici i sitničavost su mi bile osobine - ne mogavši da se usredsredim i načinim izbor. One bi neko vreme bile strpljive , a onda se jedna po jedna udaljavale, nestajući u suprematiji sujete i slepoj gladi podsvesti. Uvek sam imao problema sa koncentracijom i usredsređenjem, stalno sam nekako rastezao platno, širio planove, nesvesno težeći Celini, koja je izmicala i jednom Sokratu, Platonu, Aristotelu, Epiktetu, Talesu, Pitagori, a kamoli meni.... pripadajući jedino Gospodu Bogu. I ne samo stoga, apsolutna sloboda izbora je, sad shvatam, skroz đavolja rabota. I zašto onda kriziram u priči. Zato što postoje mnoge putanje kojima bih mogao krenuti, kao one staze koje se u vrtovima račvaju, ali nisam mogao da se odlučim...usled nedovoljne razvijenosti prekognicije, te odvažnosti da izaberem put kojim se ređe ide... I još nečeg, ponekad tako strašnog, da mu ne smem pomenuti ime. To strašno saznanje samo je kao svrdlo sudbine produbljivalo moje očajanje. Na um mi je prvo pala ideja da odem u manastir Tvrdoš u Hercegovini, ali je tamo moralo rano da se ustaje, da se pušta brada, te da se stalno nešto radi, pa sam ideju odbacio kao nehumanu. Setio sam se stihova Adama Zagajevskog:

                                                  ”Prestanite da nas obmanjujete filozofi

                                                    rad nije radost čoveka nije najviši cilj

                                                    rad je znoj smrtni Bože kad se vraćam kući

                                                    hteo bih da legnem ali san je samo prenosna traka

                                                    koja me predaje sledećem danu a sunce je lažni

                                                    novac ujutro razdire moje kapke srasle kao pre

                                                    rođenja moje ruke su dva gastarbajtera...”

Potom sam se prisetio Tibeta i lama, mogao sam da učim letenje i astralna putovanja u budućnost, kao i u prošlost, da čujem o čemu je ono Adolf Hitler razgovarao sa lamama  1934.godine u Beču, kad se spremao za osvajanje sveta, a  lame  posle razgovora nestale kao i što su i došle, nevidljivo. Ili pak, da sam sebi brijačem isečem oko kao onaj čovek koga su na to nagovorili Bunjuel i Dali u jednom filmu. Film se zvao “Andaluzijski pas”, bio je crno-beli, čovek nije optuživao nikog, samo je rekao: “Nisam više mogao da posmatram ovaj jednodimenzionalni svet!” Toma Vučić Perišić je sopstvenoj ženi sručio na glavu lonac vrele supe, jer po njegovim kriterijumima nije bila dovoljno vrela. Posle su bečki hirurzi-plastičari morali da je štepuju i da izvinite, udaraju zakrpe, jer je se gos-n Vučiću moglo, bio je gospodar i imao je petlju. A posle mnogo godina, na polzu naroda serbskogo i svoju ulicu. Mogao sam dakle još samo da odem u ludnicu, u tu pritvornu pozornicu mefistofelskog cirkusa, leglo bluda i razvrata o kome tako čežnjivo sanja teško zdravi svet iz istorijskih nužnika, umalo ne rekoh foajea, fuuuj! Bio sam utripovao da mi umesto testisa sve više rastu grudi, sve teže sam se snalazio van šablona, punačka kopija Franca Kafke voleo sam da verujem, na neki maskiran način sklon samoubistvu.

(Nastaviće se)

Oceni 5