Ekskluzivno: Romantični igrokaz
Duga 01 S

Photo: Pexels

Tri duge ljubavi u kratkom životu Antoše Čehontea (1)

TRI DUGE LJUBAVI

U KRATKOM ŽIVOTU

ANTOŠE ČEHONTEA

Romantični igrokaz

***

LIKA

Lidija Stahijevna Mizinova, Prekrasna Lika, glumica, pevačica, ne naročito uspešna.

AVILOVA

Lidija Aleksejevna Avilova, književnica, udata, majka troje dece.

OLGA

Olga Leonardovna Kniper Čehova, glumica, zvezda teatra MHAT, supruga Čehova.

ČEHOV

Anton Pavlovič Čehov, Antoša Čehonte, pisac.

***

PROLOG

Salon u stanu Olge Kniper-Čehove. Moskva, 1908. godine.

Tri dame sastaju se na godišnjicu Čehovljeve smrti.

Na vidnom mestu je portret Čehova. Ispod portreta, u vazi, tri ruže. Svaka dama donela je po jednu: sve su one ludo volele Čehova. I on je njih voleo. Najčešće, u isto vreme.

Iako je od Čehovljeve smrti prošlo već više godina, Olga, Avilova i Lika i dalje se nadmeću za mesto u njegovom životu. Prvobitna međusobna mržnja prešla je postepeno u podnošljivu naviku. Surevnjivost i netrpeljivost tek povremeno izbijaju na površinu.

***

Na osvetljenoj sceni OLGA, AVILOVA i LIKA postavljaju sto za čaj. Priprema traje nekoliko minuta, bez reči, ali dovoljno ekspresivno da se naslute njihovi međusobni odnosi.

Kad jedna prostre zelenu čoju preko stola, druga prilazi da je poravna, suzdržano, ali očigledno iritirana što to nije odmah učinjeno. Kad druga spusti pepeljaru, treća prilazi da bi je pomerila na mesto koje ona izabere. Kad treća iznese porculanske šoljice za čaj, prva joj pokaže gde da ih spusti na sto. Premeštaju tacnu s kolačićima i bokalčić konjaka s jednog na drugi kraj stola, svaka želi da joj bude nadohvat ruke.

Oko stola su četiri stolice.

Dame očekuju četvrto lice.

***

OLGA: Četiri godine...

AVILOVA: (Naliva konjak u kristalne čaše)

(Dame ispijaju do dna, prethodno prolivši po par kapi „za dušu“, na tepih ispod stola)

OLGA: Bilo je hladno u Nemačkoj, čak je padao i sneg s kišom, a u Moskvi, kada je stigao, bilo je vruće, zagušljivo... zapara...

LIKA: (Uzdiše) Opet ista priča. Čemu stalno o najtužnijim stvarima...

(Lika pušta muziku na starom gramafonu)

OLGA: Sećam se: sanduk s piscem koga je Moskva „nežno volela“ stigao je u onom grozonom zelenom vagonu s natpisom „Ostrige“. Moj Čehonte, Čehonte.... Šta si doživeo... Godine su prošle a ja sve to vidim kao da je bilo juče...

(Olga razliva čaj bez reči, dame se sporazumevaju pogledima. Lika dugo meša čaj u šoljici, čije se zveket kašičice.)

(Zvono na vratima)

OLGA: Evo ga, konačno...

AVILOVA: Moj princ.

(Na vratima se pojavljuje Čehov. Mlad, iz najlepših dana, nasmejan. U belom, letnjem odelu sa Jalte, sa zabačenim slamnatim šeširom, koji odlaže uz blagi naklon. Dame ga dočekuju veselo, tapšu rukama, očekivale su da se pojavi, on ih, izgleda, redovno posećuje).

LIKA: Došao si, mili moj Antoška! (Primiče mu stolicu) Hočeš li čaja? Ili konjačić?

OLGA: A mi baš pričale o tebi....

(Lika i Avilova streljaju je pogledom).

ČEHOV: (Uz blagi, neodređeni osmeh, seda za sto sa damama. Prisustvo Čehova čini dame življim i lepšim) Prvo ću vam, moje devojčice, pokloniti po jednu fotografiju; uvek ste to tražile od mene. A zatim ćemo piti čaj, grickati kolačiće i pričati o slavnim danima.

(Vadi fotografije iz unutrašnjeg džepa sakoa i potpisuje ih)

Evo za vas, Lidija Stahijevna (čita) „Za Prekrasnu Liku. Dozvolite mojoj ludoj glavi da se zavrti od vaših mirisa. Potpis: Antoša Čehonte“. (Daje Liki fotografiju i kavalirski ljubi ruku)

Za vas, Lidija Aleksejevna, nešto posebno. Neka bude ovo. (U pola glasa) Vi ćete znati na šta se odnosi. (Pruža Avilovoj fotografiju)

I, mojoj dami sa kučencetom, mojoj Olgi Leonardovnoj: „Hiljadu poljubaca iz toplog Sibira za moju buba-švabicu. Antoan“ (Pruža Olgi fotografiju)

Pa, mile moje dame, vreme je za čaj i uspomene....

PRVI ČIN: LIKA, PREKRASNA

Lidija Stahijevna Mizinova, zvana „Prekrasna Lika“, bila je ne baš uspešna glumica i pevačica, smrtno zaljubljena u Čehova. Isprva, izgledalo je kao da je Čehov ludo zaljubljen u mladu glumicu, a ona se samo poigrava s njim. Ali. kako vreme prolazi. postaje jasno da je Čehov taj koji se, u stvari, samo igra, dok Liki život prolazi u čekanju, ponekom susretu i neizvesnosti. Manje više, uzaludno.

Prekrasna Lika postaje godinama deblja, mladalačke lepote nestaje i ona više nema hrabrosti da se pojavi pred Čehovim, u koga je i dalje zaljubljena. Pisac, sanjalačkih očiju i lepog glasa, znao je kako treba pričati sa ženama, a znao je i kako ih pismima može držati u stalnoj neizvesnosti.

Lika je mladalačka ljubav pisca. Za njega neobavezna, za nju iskrena, duboka i potresna. Sentimentalna priča bez pravog početka i bez pravog kraja.

U scenama sa Likom ima mnogo muzike, romansi i valcera. Na velikom skrinu u pozadini scene redjaju se fotografije starih snimaka Moskve i filmski inserti koji prate dijaloge sa scene...

***

LIKA: (Udobno ispružena na kanabeu, popravlja raskošnu kosu) Loše se osećam, Antone Pavloviču.Već tri noći ne spavam i ne dam drugima da spavaju.Užasno kašljem. Babuška se ljuti, kaže da se ne čuvam, idem gologlava, dobiću tuberkulozu… Vidim da se smeškate i da mi ne verujete...

ČEHOV: (U belom lekarskom mantilu, sa stetoskopom oko vrata): Kako da vam ne verujem, Lidija Stahijevna? Pa vidite da sam obukao lekarski mantil. To što kašljete nije dobro. Moraću da vas pregledam. Raskomotite se...

LIKA: Sve?

ČEHOV: Ne, ne. Samo bluzu.

(Lika skida bluzu, a Čehov pažljivo prihvata njenu ruku i meri joj puls)

Puls je ubrzan, kao da ste malo uzbuđeni?

LIKA: (Ćuti, pa onda) Pa to je uvek kad sam kod doktora.

ČEHOV: Normalno. Otvorite usta i kažite „aaa“.

LIKA: Aaaa...

ČEHOV: … Glasnije, glasnije... šestica.

LIKA: Molim?

ČEHOV: Kažem, šestica dole desno... Treba da odete kod zubara... Sad da vidimo kakva su pluća... Okrenite se, tako. (kucka prstima po leđima i kao da je nežno mazi). Dišite duboko, još... Opet aaa, samo glasnije..

LIKA: Aaaa...

ČEHOV: (Prislanja uho i tiho, ali da se čuje) Aaaa... a ja vas ljublju.

LIKA: Molim? Nešto ste rekli?

ČEHOV: Kažem da su i pluća u redu.

LIKA: A meni se učinilo da...

ČEHOV: Ne znam šta se vama učinilo. Obucite bluzu da ne ozebete. (Piše recept) Dakle, ovde je recept za vodu “ Obdersalcbrunen”, pijte sa dva praška tri puta dnevno. Ostavite pušenje i ne pričajte na ulici.

(Nastavlja u šaljivom tonu) Ako vam Levitan donese cveće, kažite mu da je uzalud poklanjati mirisne bukete prehlađenim lepoticama.

LIKA: (Koketno) Znala sam da mi nećete verovati. Vi se uvek šalite, doktore.

ČEHOV: Pregled je završen. Vi ste Lika, devojka neobične lepote.

Zato je honorar samo jedan poljubac. U obraz.

LIKA: (Ljubi ga u oba obraza)

ČEHOV: Ne preterujete s honorarom. Ja sam skroman lekar. Ali, ko zna kakav ću honorar tražiti od vas sledeći put. Nego, ispričajte mi šta je bilo sinoć?

LIKA: Sinoć? Dopratio me Levitan. Takvu sreću nisam očekivala.

ČEHOV: Znao sam, zaveo vas je taj Čerkez, ludi slikar... Sanjate li često njegove crne oči iz kojih seva afrička strast? Sve je znači rešeno?

LIKA: Ništa nije rešeno. A što me vi ponekad ne ispratite? Niste bez šansi. Ili, još nisam došla na red? Možda sada pratite malu Kundasovu? Lepa glavica, mile okice samo malo razroke. To ste, slavni doktore, sigurno zapazili.

ČEHOV: E, čerkeska dušo levitanska... Šta taj sve neće da smisli.

LIKA: Poslao mi je jutros poruku, u svom slikarskom stilu: „Šaljem ti svoje uho. Jedno samo. Drugo ostavljam sebi. Ako me ikada pozoveš da te čujem“. A šta ćete mi vi pokloniti, Antone Pavloviču? Uho ne očekujem, ali malo više pažnje…

ČEHOV: Očaravajuća Lika... U Moskvi vas zovu Prekrasna Lika i vama se to veoma sviđa, vidim kako se smeškate. Pošto vas je Levitan zaveo sasvim ste zaboravili na obaćanje bratu Antoanu da ćete nas posetiti u dači. A nas je to bacilo u veliki trošak. Mi za ručak jedemo samo supu od juče, a kad dolaze gosti onda još i govedinu. A sad ne znamo šta ćemo s njom, jer nema gostiju koji su obećali a nikako ne dolaze...

LIKA: Doći ću, doći u Melihovo, svakako.

(Muzika)

Još pamtim šta ste mi tamo rekli: neka bude ljubav ili nek nebesa padnu...

ČEHOV: Naravno da si sačuvala nebesa. (Publici) Došla je i lepo smo se zabavljali. Lepo i kratko. Moja sestra je pomislila da je to početak ljubavne idile? Ne. Lika nije bila ta. A i uopšte, ljubav je u očekivanju... daje krila ali ih i potkresuje... Prihvatljiv je samo brak iz ljubavi: oženiti se devojkom samo zato što je simpatična to je isto što i kupiti u radnji neku stvar samo zato što lepo izgleda. A, Liki smo se svi udvarali. Bila je lepa kao slovenska boginja. A imala je i  dar da shvata šalu i da na nju duhovito odgovori. Samo, u njenoj duši duvali su i olujni vetrovi. Kod nje je sve bilo dovedeno do krajnjih granica – i ljubavni zanos i patnja. I to se menjalo za čas.

(Pauza)

ČEHOV: (Liki) Moja prekrasna Lika. Sećate se Melihova? Napolju je bilo hladno, sa mnogo zvezda. Sreća da smo svi gledali sa kakvim žarom jedete našu govedinu i vruć hleb. Vi ste slatko mljackali a ja sam pogledom gustirao vaša leđa. Lepotice iz pakla. Kada ste sinoć suzama orosili moje rame, ostale su fleke koje sam benzinom jedva očistio... Ali, hteo sam da te pitam nešto drugo. Da li si ti, možda, slučajno, kažem slučajno, nešto tražila među mojim pismima i beleškama? Nedostaju mi neki papiri.

LIKA: Ne, šta je tebi! Gde bih ja dirala tvoje stvari? Kako si mogao i da pomisliš? (Publici) Naravno da sam pretražila sve što mi je došlo pod ruku. Bože moj šta sam sve pronašla. Nisam mu se kasnije mesec dana javljala od besa. Bilo je tu ljubavnih pisama, pesama, bilo je njegovih bezobrazluka... Našla sam njegovo pismo iz Osake u kome detaljno opisuje kako Japanke vode ljubav. Slušajte ovo (vadi cedulju i čita): “Kada se Japanke, da izvinete j…, one stidljivost pokazuju na poseban način: ne gase svetlo i ne prenemažu se kao Ruskinje. Njima je najvažnije je da ne pokvare frizuru. Zato imaju neke posebne podmetače za glavu. Valjda je sramota ako im muškarac pokvari frizuru? A, što se tiče onih stvari, veličanstvene su“... A slušajte sad kako je Čehov opisao svoja ljubavna iskustva sa Cejlona: „Kada budem imao decu, reči ću im, i to s ponosom: „Hej vi, kučkini sinovi, ja sam u svoje vreme imao seksualne odnose sa crnookom Indijkom. A znate gde - među kokosovim palmama pod mesečinom...“ E, moj Čehonte, ko te ne zna...

OLGA: (Dobacuje sa strane) Mnogo ih je bilo, ja sam izbrojala trideset osam glumica i dvanaest studenkinja književnosti, muka mi je kad se setim.

LIKA: Vidi ti Švabice? Sve je izbrojala pedantno.  (Čehovu) Ne, stvarno ništa nisam dirala. Ali da te pitam nešto: da li ti čuvaš još neka pisma, osim mojih? I dokle ćemo tako - samo pisma da pišemo? Pa nemamo petnaest godina. Pisma nisu dovoljna, trebalo bi da živimo zajedno. I zašto mi odmah ne odgovaraš? Želiš i ja da prestanem sa pisanjem?... Znam te ja dobro i znam sve šta se priča po Moskvi. Veliki zavodnik mladih glumica i pesnikinja.

(Muzika)

LIKA: (Čita pismo Čehova i uzdiše. Zatim uzima pero i piše pismo Čehovu)

ČEHOV: (Dok Lika piše, istovremeno čita napisano) Razočarana… neka vas đavo nosi... švaler...što se ne javljam... Antone Pavloviču - ne zaboravite djevušku koja vam šalje ove stihove, jedva sam smogla snage da napišem:

LIKA: (Čita to što je upravo napisala)

„Na jedan tvoj, hiljadu mojih pogleda. Na jedan tvoj, hiljadu mojih osmeha. Na jedan tvoj, hiljadu mojih uzdaha.“

ČEHOV: (Za sebe) E, to je već viša matematika... (Liki) Ljuti je mraz u dvorištu mome i u mome srcu, zato vam ne pišem duga pisma... Ne volim te u prozi, ja volim u poeziji (deklamuje kao loš glumac)

„Я помню чудное мгновенье:

Передо мной явилась ты,

Как мимолетное виденье,

Как гений чистой красоты...“

LIKA: Sad i Puškina zovete u pomoć...

ČEHOV: Pa kad vama može Maja Aleksandrova da pomaže, može i meni Aleksandar Sergejevič.

LIKA: Šalite se, šalite...

ČEHOV: ... Da, šalim se... kad sunce sija i na groblju je veselo.

(Publici, polu-ozbiljno) Mračan dan. Dvoumim se: da li da popijem čaj ili da se obesim.

LIKA: Ne znam kako da shvatim da me već dve nedelje izbegavate. Kad mi pišete to su onda samo vaše „šale“. Ili mi dajete do znanja da ni ja vama ne treba više da pišem? Molite me da vam se javim jer vam je dosadno: ljudi su vam potrebni toliko da vas razonode, a kad vam više nije dosadno, zaboravljate na njih.U tom je sva vaša ličnost, Antone Pavloviču... Brinete o svom ugledu, a da li ste ikada pomislili na moj?

ČEHOV: (Ćuti, zamišljen) Ja mislim da je istinska sreća nemoguća bez zabave. Moj ideal je da budem u životu jednostavan i da volim debeljuškastu devojku...

LIKA: Opet se rugate. Da, dobila sam nekoliko kilograma . Kad sam nervozna ja samo jedem kolače...

AVILOVA: (Dobacuje sa strane) Nekoliko kilograma? Pa ona se pretvorila u bure!

LIKA: Ja ne mogu tako da se odnosim prema ljudima: hladno i ravnodušno. Možda je to moja greška, ali više volim da ono čemu se divim otvoreno pokažem. Ja vas, Antone Pavloviču, zaista ne shvatam. Zašto me pozivate sebi i, uopšte...? (čini upitni gest rukama)

ČEHOV: Ja tako troškarim život.

LIKA: Pa dodjite da ga zajedno troškarimo... Kad biste samo znali kako mi ponekad nije do šale... Ne možete ni da zamislite kako su nežna moja osećanja prema vama. Zaslužujem sa vaše strane nešto više od tih šaljivih i podsmešljivih izjava. Nemojte se plašiti i nemojte me izbegavati. Ja sam izvan konkurencije u tim vašim večnim trkama.

(Muzika)

ČEHOV: (Čita Likino pismo, deklamujući) Prodji pored mene, ne osvći se, skoči na mene, iskezi se, isprepadaj me. U gužvi me gurni, okrzni me, naleti na mene, muni me... Bilo šta, samo – pojavi se!

(Okrenće se prema publici i širi ruke, šaljivo, kao od nemoći)

(Obraća se Liki) Kad ste napisali da me moja pisma ni na šta ne obavezuju, pao mi je kamen sa srca. Odahnuo sam. I evo javljam vam se bez straha da će me neka vaša tetka, ako joj koje pismo padne u ruke, odvesti pred matiačara sa takvim čudovištem kao što ste vi. I zapamtite: Mi Čehovi ne sprečavamo mlade devojke da žive svoj život. To je naš princip. I tako: vi ste slobodni. Sanjate Levitana sa očima tigra punim afričke strasti...

LIKA: Opet se šalite...

ČEHOV: U suštini, činim dobro delo jer slušam glas zdravog razuma, a ne srca koje ste zagrizli. Mogu da kažem to i drugačije: Dozvolite mojoj ludoj glavi da se zavrti od vaših mirisa i pomozite mi da stegnem jače omču koju ste već nabacili oko mog vrata…

LIKA: (Uzdiše) Kako bih htela, kada bih samo mogla da tu omču stegnem što jače... da ne po Senjke šapka…

(Muzika)

LIKA: Jednom ste rekli da volite nemoralne žene, znači neće vam biti dosadno sa mnom... Opraštam vam sve i svaku. Ali, Ujače, ne ljubite više nikoga jer bi mi to teško palo. Ali, uzalud govorim, vi samo jurite za ženama, dobro, još i pišete i lečite ljude....Ali žene, žene i devojke, pa kako uspevate u tome?

ČEHOV: Odaću vam veliku tajnu, ali nikome ne pričajte: najvažnije je negovati bradu i imati ne baš čiste naočare da pogled bude malo zamućen... Još je poželjno je da budete doktor, jer to devojke posebno cene. I, naravno, da se prezivate Čehov.

(Muzika)

LIKA: (Nestrpljivo) Vi dobro znate kakva su moja osećanja prema vama. Kao što ja znam vaš odnos prema meni – ili snishodljivo sažaljenje ili potpuno ignorisanje... Takvi ste prema ljudima. Nemojte me više zvati, ne viđajte se sa mnom. O Bože, zašto uopšte postojimo ako nismo srećni?

ČEHOV: O mojoj ravnodušnosti prema ljudima mogli biste da ne govorite, bar ne vi... Život je zapravo vrlo jednostavna stvar i čovek treba da uloži mnogo napora da ga pokvari. Da bih ja bio srećan, trebalo bi prvo da usrećim tebe. A ja to ne mogu.

LIKA: Ja vas volim mnogo više nego što to zaslužujete. I prema vama se mnogo poštenije odnosim nego vi prema meni. Vama to ne znači mnogo, ali delikatne stvari moguće je saopštiti i nekim drugim tonom. Ako ste slepi i niste u stanju da shvatite moje namere, onda zaista nije na meni da vas od tog slepila lečim, doktore. Ponekad su ljudi slepi zato što im je tako lakše...

(Pauza)

Nesrećna sam, veoma nesrećna. Vi ste, doktore, pametan čovek, recite mi nešto... poučite me. Kako da se snađem u životu? Bar jednu reč mi kažite...

ČEHOV: (Za sebe) Pred božanstvenom glupošću, um nema šanse. (Liki) Jednu reč? Samo jednom rečju da objasnim čitav život? ... Molim lepo: Čarobna reč je - tararabumbija!

LIKA: Opet se podsmevate. Zašto sa mnom nikad a ne pričate o književnosti ili o filosofiji, već sve neke gluposti... Ili samo ćutite i smeškate se...

ČEHOV: (Uzima je za ruke) Ostavimo Šopenhaueru da filozofira i dokazuje sve šta mu padne na pamet, a mi ćemo poljubiti ove ručice... (Privlači je i ljubi)

LIKA: Vi mene prezirete, a kad biste samo znali koliko zbog toga patim. Koliko želim da promenim život, da počnem novi život...Mislim na to da treba biti pošten, ne lagati, biti čist, iskren, lepo vaspitan…

ČEHOV: Lepo vaspitanje nije da ne proliješ sos na stolnjak, nego da ne primetiš ako to uradi drugi. Ali dosta filosofiranja. Nema potrebe. Ne volim takve razgovore i nadmudrivanja. Pustite sada velike teme (Ponovo je ljubi).

LIKA: Znaj, zauvek volim te, Antoša...

ČEHOV: (Raspoloženo) Eto vidiš: to je život, to je pravi recept - tararamumbija...

(Muzika)

Nisam sasvim zdrav, neprestano kašljem. Očigledno i zdravlje sam protraćio kao i vas. (Seda za pisaći sto i piše)

LIKA: (Čita iz knjige priču Čehova): Kad nema pisma od Antoše, ja čitam njegove pripovetke...Slušajte ovu :.

Stegao mraz, ciča zima... stojimo na brdu, kraj nas male sanke.

  • Da se spustimo, Nadežda Petrovna.

Ali, Nadjenka se plaši.

-     Molim vas, ne bojte se.

Nadjenjka na kraju popušta, uverena da rizikuje život. Sanke lete kao metak.Vetar udara u lice, urla, zviždi u ušima, bolno nas štipa. Jurimo, a ja kažem poluglasno:

-     Nadja, ja vas volim.

Kad smo se spustili Nadja me upitno gleda, čeka da nešto kažem. Ja pričam o drugim stvarima.

  • Znate šta, - kaže Nadja, - hajdemo još jednom.

I ja u najvećem huku saonica ponovo izgovaram: „Nadja, ja vas volim“.  Nadja se navikla na te reči - ja ljublju vas - kao na vino ili na morfij. Ona bez njih više nije mogla da živi. Leteti sa brda bilo je, kao i prvi put strašno, i ona se uvek plašila kada bi sedala na sanke. Taj strah i opasnost davali su još čarobnije značenje rečima ljubavi, rečima koje kao i uvek predstavljaju zagonetku za dušu. Ali, dolazi mesec mart. Sunce sija, naše ledeno brdo počinje da kopni, sneg se topi. Prestajemo da se sankamo. Jadna Nadjenjka više nikada neće slušati mile reči, a i nema ko da ih izgovori: vetar je odavno utihnuo, a i ja se spremam za Peterburg... Dan - dva pred odlazak, sedim u sumrak u bašti koja dodiruje Nadjinu kuću. Jos je prilično hladno, drveće je još mrtvo, ali već miriše proleće. Vidim kako se Nadjenja naslanja na prozor i tužno gleda u nebo.... Prolećni vetrić duva joj pravo u lice. Podseća je na onaj divlji vetar, koji je besneo tamo na brdu, kada je čula te čarobne reći.... I ja, sačekavši da vetar opet dune, kažem u pola glasa: „Ja ljublju vas, Nadja...“ Bože moj, šta je to sa Nadjenkom! Ona ciči od sreče, smeje se, radosna, lepa, sretna...

(Pauza)

ČEHOV: To je bilo davno. Sada je Nadjenjka udata, ima već i troje dece. To kako smo nekada išli na sankanje i kako je vetar donosio reči „ja vas ljublju“, to Nadjenka nikada nije zaboravila. Za nju je to i danas najsretnije i najlepše sećanje u životu.... A meni, sada kada sam postao stariji, sasvim je nerazumljivo zašto sam uopšte izgovarao te reči, zašto sam se šalio? (Pauza) Zašto sam se šalio?...

LIKA: (Gleda u Čehova): Zašto si se šalio? Ne razumem zašto takav ironičan ton i želja da se uvredi čovek, rugajući se njegovim iskrenim osećanjima. Zašto pišete takve stvari? Ja sam izgleda samo građa za vaše snove.

ČEHOV: (Smeška se i sleže ramenima, zatim se obraća publici) Zašto pišem? To su me mnogi pitali. Kritikovali su me da pišem o sitnicama, čak i Tolstoju nije bilo jasno što se toliko bavim malim ljudskih stvarima. I gde su tu herojske ličnosti, revolucionari, pošteni ljudi... Pa gde da ih nađem? Svi mi u mladosti radosno cvrkućemo, a sa 40 godina smo već starci i počinjemo da razmišljamo o smrti... Kakvi smo mi heroji?

LIKA: Gledala sam sinoć vašu Čajku. O, kako sam plakala...

ČEHOV: I ja sam plakao, ali od muke. Taj komad sa ptičjim naslovom sam pisao kao komediju u četiri čina. Samo to niko ne poštuje. Stanislavski je napravio plačljivu predstavu. Ja sam hteo ljudima da kažem samo jedno: pogledajte se, pogledajte kako dosadno i loše živite. Zamislite se nad tim.

(Čita i s olovkom u ruci ispravlja svoje pismo Liki). Ja sam gotovo zdrav, ponekad sam bolestan, ali ne često. Valjda zato što sam star. Sa bacilima to nema nikakve veze. I kada danas vidim lepu ženu… to se starački smeškam, opuštajući donju usnu. i ništa više. Lika, meni je na Jalti jako dosadno. Život moj ne ide i ne teče, već se povlači. Ne zaboravate me, pišite, makar i retko. U pismima, kao i u životu, vi ste veoma intetresantna ženščina.

LIKA: Pa, dođite kod mene. Imaćete sobu i društvo “interesantne ženščine”. I sve druge ugodnosti...

ČEHOV: Doći ću početkom novembra i ostaću kod vas nekoliko dana. Uz uslov da sebi ne dozvolite previše slobode.

LIKA: Kako ste se odjednom uplašili! Možete odsesti kod mene bez straha. Ja sigurno neću sebi da dozvolim isuviše slobode u ponašanju već i zato da se ne bih još jednom ubedila da istinska sreća ne postoji. Sve su to samo prazne reči... Pa ipak, prisutna je malecka nada. Meni se sve čini da vi ne verujete da imam strpljenja da vas čekam još tri godine, deset ako kažete. Čekaću vas ceo život ako treba.

ČEHOV: Lekari ne dozvoljavju da putujem u Moskvu. Uskoro će Nova godina, nova sreća. Želim vas sve najbolje, zdravlje, novaca, mladoženju sa brkovima i dobro raspoloženje. Pri vašem ludom karakteru ovo poslednje je neophodno kao vazduh. Budite zdravi i ne tugujte. Nemojte biti kiseli kao kljukva, budite slatki kao rahat lokum. Kažu da ste se ugojili i da ste postali nekako važni. To nikako ne mogu da zamislim.

LIKA: Moj krojač će vam objasniti kako izgleda prekrasna Lika. Juče sam bila kod njega.

  • Podigni ruku - 75 - dobro.
  • Savij nogu - 160 - dobro.
  • Uvuci stomak - 95 - zar toliko?
  • Slobodno diši - 115 - eto vidiš.
  • Stani na vagu - 105 – auu...

Pa vi sad, Antone Pavloviču, lepo izračunajte kakva je danas vaša prekrasna Lika. Šaljem vam moju fotografiju, iz mlađih dana, naravno. Da me se setiš ko sam. Od tebe mi treba samo tvoj obraz. Da ti ga sačuvam.

ČEHOV: (Gleda uramljenu fotografiju, čita posvetu): Dragom Antonu Pavloviču, za dugo sećanje na osam nezaboravnih godina ljubavi. Lika.

LIKA: Neka Vas ove reči kompromituju, biću zadovoljna. Mogla sam to napisati pre osam godina, ali pišem sada i ponoviću za deset godina. Antone Pavloviču: da li je to ljubav u koju toliko sumnjate?

(Muzika)

(KRAJ PRVOG ČINA)

Oceni 5