Ekskluzivno: Romantični igrokaz
Kafa 06 S

Photo: Mary Cassat, 1880

Tri duge ljubavi u kratkom životu Antoše Čehontea (2)

DRUGI ČIN: AVILOVA, TAJNA

Lidija Aleksejevna Avilova, književnica, sa bujnom maštom, troje dece i mužem za koga se kako sama kaže, udala ne iz ljubavi, već iz razuma. Možda najveća, ali tajna ljubav Čehova. Tek posle njene smrti, otkriveni su njeni memoari i ta duboku romantična veza s Čehovom.

Bunjin, koji ju je dobro poznavao, kaže da ona pripada istoj vrsti ljudi kao Turgenjev i sam Čehov. Ona nije poklonila književnosti čitav svoj život, ali je imala s njom „čvrstu, složenu, tajnu vezu“.

Maša, sestra Čehova, kaže da Avilovu nije lično poznavala, a o njenim odnosima sa Čehovom mogla je da sudi samo po prepisci. Maša je u toj prepisci nalazila „elemente stvaralaštva, umetnosti, svesnog ili nesvesnog izmišljanja“. Ostaće verovatno tajna koliko su njena pisma bila plod fantazije, a koliko realna istina.

(Uspomene Avilove dati pretežno u vidu njenog monologa . Tek povremeno se ubacuje se Čehov u igru, a Lika i Olga dobacuju ponešto sa strane)

***

AVILOVA: (Razgovara za stolom sa Olgom i Likom i kako priča odmiče, skida skromnu haljinu i oblači elegantnu novu, i na kraju, kao pri prvom susretu sa Čehovom, postaje mlada, lepa žena)

Oduvek sam maštala da postanem spisateljica. Ništa u životu nisam tako volela kao - pisati. Umetnička reč bila je za mene sila, čudo. Mnogo sam čitala. Među autorima koje sam volela, Čehonte je bio u samom vrhu. Volela sam ga i pre nego što smo se sreli. (Pauza) Da, zaboravila sam da kažem. Svojevremeno sam bila verena za čoveka koga sam, činilo mi se, vatreno volela. Posle sam se razočarala i povukla reč. To sam teško doživela, ali sam izašla jača: odlučila sam da više ne podlegnem drogi zaljubljenosti, već da izaberem muža razumno, kao što se bira neka stvar koju treba dugo nositi. I izabrala sam Mišu.

(Pauza)

Eh, moj Miša... On je bio veoma dobar, veoma pametan i veoma zaljubljen u mene. Ali je bio pomalo dosadan. Do-sa-dan. On je od početka znao da ga ja poštujem, ali da ga ne volim. S godinama je, međutim, počeo to da zaboravlja. Tražio je nešto čega nije bilo među nama. Pa je bio čak i ljubomoran. Mene je ljubav sačekala na drugoj strani, takoreći iza ćoška.

(Pauza)

Čehov! Upoznala sam ga na jednoj večeri. Prišao mi je i sa osmehom dugo, kako mi se činilo, držao moju ruku u svojoj... Gledali smo, bez reči... Bio je tako mlad, tako lep, na neki tužan način.

AVILOVA: (Koketna, mlada, u centru scene) Nisam očekivala da vas sretnem ovde...

ČEHOV: A ja sam vas očekivao. Znao sam da jednom morate doći. Zar se Vama ne čini da smo se sreli posle duge pauze?

AVILOVA: (Oklevajući) Da...

ČEHOV: Siguran sam da takav osećaj može biti samo uzajaman, to dolazi iz davne prošlosti. I uopšte me ne čudi da o vama znam malo, kao što ni vi o meni ne znate gotovo ništa.

AVILOVA: Zašto bi vas to čudilo? Setite se: naš razlaz je bio dug i težak. Sve je to bilo već u nekom prošlom, davno zaboravljenom životu ... kad smo se prvi put sreli.

ČEHOV:A šta smo tada bili jedan drugome?

AVILOVA: (Smeje se) Sve, samo ne muž i žena...

ČEHOV: Ali, ipak smo se strasno voleli. Bili smo mladi... a život smo posle izgubili u brodolomu...

AVILOVA: Kao da se sećam, kroz san.

ČEHOV: Sećanje na san se najduže pamti. Prisetite se kako smo se dugo borili sa talasima. Ja sam pošao prvi ka dnu i povukao vas za sobom... To je jedino što sam mogao da učinim za vas. A sada smo se opet sreli. Vi mi i dalje verujete?

AVILOVA: Kako da vam verujem kad ste me povukli na dno? (Nastavlja monolog) Na dno, na dno... Mogao je da me odvuče i u pakao, već tada sam bila zaljubljena do ušiju... Dugo sam čekala novi susret... A onda je došao i drugi susret, i treći...

OLGA: Pa četvrti...

LIKA: (Sa strane) Peti, šesti ....koliko ih je bilo, mamice, dok muž Miša čuva sitnu dečicu?

AVILOVA: (Ne obraća pažnju na dobacivanja) Anton Pavlovič je zbog mene vodio računa da se ne pokazujemo u javnosti. A bio je veseo čovek, voleo je društvo. Smejao se zaraznim smehom, ali samo kada bi neko drugi u društvu pričao nešto smešneo. On sam je i najsmešniji stvari pričao napadno ozbiljan, pa je sve bilo još smešnije. Nije od onih koji se vlastitim anegdotama prvi i najglasnije smeje.

(Okreće se u pravcu stola gde sede Olga i Lika)

Niti je kokodakao, kao neki... Imao je posebnu vrstu humora na koju je čovek morao da se navikne. Ali, to je bila predstava za javnost. Mislim da je u dubini duše bio tužan čovek. Jednom mi je rekao da u pisanju ne treba stvarati tragične heroje kao Šekspir, jer je ljudski život sam po sebi tragedija. Zašto Hamlet ima zagrobne vizije? Životne vizije mogu biti mnogo strašnije. U vreme kad je Gorki patetično uzviknuo „Čovek to zvuči gordo”. Čehov je govorio da “ čovek to zvuči tragično, strašno i do suza žalosno”.

(Muzika)

Ja sam, naravno, bila zaljubljena, od prvog trenutka. Na početku smo malo pričali - reči nisu bile potrebne. Iz blizine smo gledali jedan drugome u oči. Njegov pogled prodiro je do moje duše koju je raznela iznenadna sreća... Kad sam došla kući i kad su deca polegala napisala sam svoju prvu i jedinu pesmu...

 

Gledam odozgo

Čelo se sjaji, perut čoveče imaš

Gledam sa strane

 

Nos ti nekako visi

Gledam odozdo

Veđa se nadvila, kao krošnja rascvetala

 

Gledam unutra -

Od lepote zanemela.

Strah me da ponovim šta sam videla.

 

Za pesmu mu nikada nisam rekla. Ali on je znao da pišem pripovetke i tražio da ih pročita. Bio je oštar kritičar, čak surov.

ČEHOV: (Publici) U njoj je sve očaravajuće – njen glas, izvesna suzdržanost, pogled čudesno-plavih očiju... Za mene je njen poljubac istinska sreća.

(Prilazi Avilovoj) Kad napišete pripovetku, odmah treba izbaciti početak i kraj: tamo pisci najviše lažu. Jedan početnik mi je doneo priču o čoveku koji je seo u podmornicu, otplovio na Severni pol i tamo se ubio zbog Marije Ivanovne... To tako ne ide. Šta će tu podmornica i Severni pol? Ne treba izmišljati, ako nema dovoljno činjenica treba ubaciti malo poezije... I brisati, brisati, što više brisati.

AVILOVA: Dok na kraju ništa ne ostane...

ČEHOV: Kraće, što je moguće kraće pisati. Poštovati reči i ne trošiti ih uzalud. Kao što na ratnom brodu nema suvišnih stvari na palubi, tako i u priči treba sve da bude na svom mestu. Dobro pričvršćeno, da neka reč ne ispadne. A pisac treba sve to da posmatra sa strane, kao nepristrasno lice.

AVILOVA: Može li pisac biti nepristrasan?

ČEHOV: ...I ne treba izmišljati, fantazirati. Život kakav jeste... Pitaju me šta sam želeo da kažem ovom ili onom pričom? Na takva pitanja ne odgovaram. Ništa ne želim da saopštavam. Moje je da pišem, a ne da podučavam. Nije potrebna ni neka posebna ideja. Likovi sami stvaraju ideju, ideja ne stvara lik.

AVILOVA: Lako je vama, vi ste talentovani.

ČEHOV: Možda. To mi je majka ostavila u nasleđe. Talent je nemoguće kopirati.

AVILOVA: (Publici) Njegov talent vidi se i u svakodnevnom životu. Bili smo na nekom parastosu, on mi je šapnuo da obratim pažnju kako sveštenici jedu. „Kao da dugo nisu okusili hranu, a monah ucveljenu majku teši, podižući viljušku na kojoj je usoljena pečurka, i ponavlja: Nemojte žaliti… njegovo je Carstvo nebesko”. Izdvojiti tu usoljenu pečurku nabodenu na vrh viljuške - to je talenat.

ČEHOV: Ako imam talenta, na to gledam kao na nešto prirodno. Uostalom, postoje veliki psi i mali psi: svi su obavezni da laju i to glasom koji im je Gospod Bog podario.

AVILOVA: (Čehovu) Vi ste privilgovani od Boga. Sečate se kako ste me na jednoj večeri skrenuli pažnju da je domaćin zdepast, a da njegova obrijana, okrugla i istaknuta brada liči na negovanu žensku petu!

(Publici) Talent je priroda Čehova. Ne poznajem pisca koji bi bio skromniji od njega. I nije hteo da priča o tome šta piše. Evo, pogledajte. (Čehovu) Šta sada pišete, ako nije tajna?

ČEHOV: Nije tajna, ali ne volim kad me neko pita šta pišem i dokle sam stigao. Uglavnom znaju da me to ljuti pa ne ispituju. Misle da radim nešto značajno i važno... Kad sedim za stolom niko ne sme da mi izlazi pred oči. Čak mi i hranu ostavljaju podalje. Od pisanja mi je već muka. Ponekad mislim kako život prolazi pored mene, a ja tu sedim i žvrljam nešto na hartiji, a život prolazi. Kao što ću u grobu ležati sam, tako u suštini ja i živim sam. Eto odgovora: radim na vlastitoj samoći... Šta me tera da pišem? Ne znam. Noću ležem nezadovoljan onim što sam napisao i sanjam likove koji me proganjaju. Prave muke nastaju kad se objavi ono što sam napisao.Tada mi se čini da je sve bezvredno i banalno.Uočavam mnogo grešaka i hteo bih da pobegnem od ljudi. A sa svih strana čujem aplauze – kako je dobro napisano, duhovito, šarmantno. Ali ja znam i nastavak te priče: Dobro je, lepo je, ali daleko je to od Tolstoja. Zamišljam da će na mojoj nadgrobnoj ploči pisati – ovde leži taj i taj, dobar pisac ali je Turgenjev bio bolji.

OLGA: (Iz pozadine, Avilovoj) Ma nemoj? Antoša ti držao časove lepog pisanja? Zato si ga zvala, da drži časove kad ti muž nije kod kuće? Da obnovite gradivo.

AVILOVA: (S visine) Zvala sam, pa šta? Kao da ga vas dve niste zvale? Rekla sam mu jednostavo: sutra uveče dođite kod mene.

ČEHOV: Kod vas? U vašu kuću? (Pauza) Sigumo imate mnogo gostiju?

AVILOVA: Nikoga... Miša je na Kavkazu... Bićemo sami... I pričaćemo do zore... I bićemo srećni.

ČEHOV: (Okleva) Mislite da ljudi poput nas mogu da budu srećni? Doći ću ako me ne odvuku na drugu stranu...

AVILOVA: Molim vas, dođite... U sedam.

(Nastavlja monolog) Sutra se dogodilo nešto strašno. Počela sam da čekam još od pet sati. U sedam nije došao. Prošlo je osam, devet...

Proverila sam hladnu zakusku... bilo je i votke, vina, piva, voća...

Šampanjac nisam smela da iznosim, bilo bi to već previše. Oko deset čula sam zvono. Otvorila sam i sledila se: došli su gosti, nenajavljeno. Nikada ne dolaze u to vreme. Moja poznanica nije zatvarala usta. Stalno se smejala što me je još više nerviralo. Smeh se čuo po celom stanu. I nikako da odu... U pola jedanaest pozvala sam ih u trpezariju. Zaleteli su se na posluženje i na sva usta me hvalili: kao, muž je na Kavkazu, a ona spremno dočekuje slučajne goste... Sat kasnije, pojavio se Čehov. Skoro sam propala u zemlju. Moja poznanica bila je oduševljena. Anton Pavlovič? Anton Pavlovič Čehov? Slavni Čehov! - smejala se gledajući malo u njega, pa malo u mene... Odakle vi ovde? Miša je na Kavkazu, sigurno će mu biti žao?

OLGA: Propašće, jadan, od sekiracije...

AVILOVA: Posle dva sata su otišli, i mi smo konačno ostali sami.

ČEHOV: (Neraspoloženo) I ja ću da krenem. Vas su umorili gosti...

AVILOVA: Molim vas, ostanite još malo...

ČEHOV: Bolje da odspavate. Danas niste ona prava Lidija Aleksejevna, delujete nervozno i umorno. Videćete, biće vam bolje kad odem. Opustićete se, bićete sami... Da.... idem ja ranije...

(Naliva čašu vina. Avilova ćuti. Sve ladje su potonule. Čehov joj prilazi)

Sećate se naših prvih susreta? Znate li da sam bio veoma zaljubljen u vas, privukli ste me odjednom... (pauza). Zavoleo sam vas... Činilo mi se da ne postoji druga žena na svetu, koju bih mogao tako da volim. Bili ste lepi i osećajni, i u vašoj mladosti bilo je toliko svežine i... istinske lepote... voleo sam vas i mislio samo na vas. Da li ste to znali?

AVILOVA: (Ćuti, ne može od uzbudjenja da govori)

ČEHOV: Da, zaljubljen. I znao sam da vi niste kao druge žene, koje sam ostavljao ili koje su mene ostavljale: vas je moguće voleti samo čisto i sveto, i to za ceo život. Bili ste za mene svetica... Bojao sam se da vas dotaknem, da vas ne uvredim. (uzima Avilovu za ruku) Hladne su vam ruke... (ustaje, gleda na sat) Već je pola dva. Moram da krenem.... Neću uspeti sutra da svratim, putujem za Moskvu....

AVILOVA: (Još u šoku od uzbudjenja. Ispraća ga do vrata, a kad se Čehov udalji, vikne za njim) Antone Pavloviču!

ČEHOV: (Zastaje, okreće se, čeka...)

AVILOVA: (Ćuti, i dalje, bleda. Čehov odlazi. Zatim tiho govori) Nisam znala, nisam znala da me volite. kako bih bila srećna... (zatim sasvim smireno) Nisam znala, ali sam osećala. A srećna nikada nisam bila. Zašto uopšte postojimo ako nismo srećni?

LIKA: Pa ona izmišlja! To upšte nije bilo tako. Viđala sam se u to vreme s njim. Meni je lično pričao da ....

ČEHOV: Ništa ja nisam pričao, ja ne pričam o damama. Možda si čula od tvog Levitana, tog njuškala...

LIKA: Sada je svejedno. Prošle su godine, ispričaj iskreno kako je stvamo bilo...

(Čehov se smeška, zatim prilazi Avilovoj. Scena koja je upravo odigrana ima i drugu verziju. Razgovor se nastavlja od momenta kad gosti odu, a Čehov i Avilova ostaju sami.)

ČEHOV: Vas su gosti zaista zamorili. I ja ću da krenem ranije... treba da se odmorite. Vi danas niste raspoloženi, delujete umorno... Možda nije dobar izraz, ali ličite mi na prepunjenu čašu koja svakog trenutka može da prsne. Videćete, kad odem biće vam lakše.... idem ja ranije....  (Naliva čašu vina, ali mu se ne odlazi)

AVILOVA: Molim vas, ostanite... Meni je danas tako teško. I uopšte u životu je teško. Glava me boli, nervozna sam...

ČEHOV: (Prilazi i uzima je za ruke, ljubi je) Smirite se, sve će biti u redu...

AVILOVA: (Kad je došla do daha) Kad bih mogla da promenim svoj život, da počnem neki novi...

ČEHOV: (Uzbuđeno) Dosta, dosta, nemoguće... (Strasno ljubi Avilovu)

LIKA: (Iz pozadine) Pa šta sam ti ja govorila.... Ta samo izmišlja, živi u svetu svoje mašte, ali ne zaboravlja da od života uzme i ono drugo... Prespavao je kod nje, a ujutro se išunjao kao lopov.

OLGA: (Traži od Avilove da nastavi priču) A medaljon, medaljon..?

AVILOVA: (Nastavlja monolog) Da, zamalo da zaboravim. Sutradan sam kupila medaljon u obliku knjige. Na medaljonu dala sam da se s jedne strana ugravira: „Pripovetke Antona Čehova“ a s druge: „Str. 267, red 6.“. Kad Čehov otvori tu stranu, moći će da pročita sledeće reči: „Ako ti ikada zatreba moj život, dodji i uzmi ga“. Medaljon sam poslala Čehovu na poklon.

ČEHOV: (Iz pozadine) Primio.

AVILOVA: Nikada nisam dobila odgovor. (Pauza, zatim zamišljeno) Prilikom našim retkih susreta govorio je malo, ali je i tim kratkim rečenicama jarko osvetljavao život svoje velike, složene i blagorodne ličnosti.

OLGA: (Ironično aplaudira) Bravissima... Bon mot. Lepo rečeno... kao na pozorišnoj sceni. Koja je to žena ikada volela muškarca samo zbog njegovih vrlina?

LIKA: Ja, ja!

AVILOVA: (Prilazi Olgi) Znate li vi da Anton Pavlovič uopšte nije voleo glumice i glumce? Za njih je govorio da su banalni i i samoljubivi. Uostalom bar vi nemate moralno pravo da ironišete. Sve ja znam šta se dešavalo...

OLGA: Šta vi to znate?

AVILOVA: Pa, znam kako je Nemirovič-Dančenko dolazio uveče po vas: vi u crnoj toaleti, on u fraku, namirisan skupim odekolonom, sa cigarom... I kako ste se vraćali u četiri ujutro, a jadni Anton Pavlovič vas čeka. Mirisali ste na vino... na duvan... Odvratno. Sve se to zna... Nije uzalud Čehov govorio da u prirodi od ružne gusenice nastaje predivni leptir, dok je u životu obratno: od prelepog leptira postaje mrska gusenica...

OLGA (Ljutito) Da? Ali govorio je takodje da kada netalentovani pisac opisuje kako je jeo divlju patku, onda je njemu, Čehovu, žao patke, koja je bila sto puta pametnija i talentovanija od tog škrabala... Imao je, možda, vas u vidu...

AVILOVA: (Pokušava da promeni temu) Bilo je neizbežno da se zaljubim. Mi smo srodne duše. Kada je govorio Anton Pavlovič dolazilo mi je da se smejem od sreće. On je u duši svakoga otkrivao ono najbolje, i ljudi su istinski verovali da i kod njih postoji nešto veliko i skriveno, o čemu sami nisu ni slutili. (Gleda u Olgu)

LIKA: Ali zašto bi tebe voleo? Pa ti si tako...

AVILOVA: Zašto bi mene voleo? Kako zašto? Možda zato što sam bila mlada i lepa? I pametna? Naravno, bilo je mlađih i lepših, ali... Jednom mi je rekao da imam neku urođenu moralnost u sebi. Razgovarali smo, ustvari, o tome da li pogrešan izbor muža ili žene treba da upropasti čitav život? Pitala sam ga da li su nova osećanja tako snažna da opravdavaju žrtve i lomove koji slede? Jer svakako će biti žrtava ako se napusti porodica... pre svega tu su deca. Rekao je da treba misliti o žrtvama, o deci, a ne o sebi. Sebe ne treba nikada žaliti... (Pauza. Olgi i Liki): To je zvao „ urodjeni moral“. Nije trpeo laž.

(Muzika)

ČEHOV: Pamtim jedan maskenbal... (Stavlja masku klovna na lice)

AVILOVA: Maskarada.... O, kakvi divni trenuci. (Stavlja crnu masku preko očiju i sa Čehovom pod ruku,dolazi na sredinu scene) Kako se radujem što te vidim !

ČEHOV: Odkud znaš ko sam ja? ti me ne poznaješ, masko...

AVILOVA: A ti znaš ko sam ja? Hajde, pogodi ko sam?

ČEHOV:(Ćuti, gleda je...) Uskoro će moja nova premijera.

AVILOVA: Znam, „Galeb“.

ČEHOV: Da, „Čajka“. Bićeš na premijeri?

AVILOVA: Kako to da propustim. Biću, svakako.

ČEHOV: Budi pažljiva. Odgovoriću ti sa scene. Samo pažljivo gledaj. (Uzima je za ruku i privlači sebi)

AVILOVA: Na šta ćeš mi odgovoriti?

ČEHOV: Na mnogo toga. I na ono što nisi pitala...

AVILOVA: Ne razumem. Kako je to moguće? (Koketno) Pa ti, masko, i ne znaš ko sam ja?

ČEHOV: (Uzima bokal votke i naliva dve čašice. Piju.) Da li ti se svidja naslov „Čajka“?

AVILOVA: Veoma.

ČEHOV: Galeb... Krik te ptice nad morem tako je tužan... Kad se galeb oglasi, čoveku dođe da razmišlja samo o nečem prolaznom i tužnom. O usamljenosti koja nas prati kroz život.

(Publici) Za medicinu ja nedovoljno volim novac, a za literaturu mi nedostaje strasti. Oganj u meni gori ravno, bez jarkog plamena. Ne događa se da ja za jednu noć napišem deset ili petnaest strana, da zaboravim na jelo i da preskočim spavanje. Ostalo je malo strasti u meni, ne volim da gledam svoje objavljene pripovetke, postao sam ravnodušan prema recenzijama i razgovorima o književnosti, o uspesima i promašajima – jednom rečju, osećam neki zastoj u duši. Verovatno zbog praznine u ličnom životu.

AVILOVA: A vi ste danas tužni - ispod maske klovna? Možda ste vi zaista pesnik beznadežnosti, kako neki kažu. I zašto na pismima koja mi pišete na kraju uvek stavite pečat s tekstom: „Usamljenom čoveku svuda je pustinja“.

ČEHOV: To je jedini pečat koji imam. Nasledio sam od oca.

AVILOVA: Možda ima istine u rečima kritičara da je glavni junak svih tvojih dela – vreme koje nepovratno odlazi.

ČEHOV: Opet velike teme... Reci nešto jednostavnije. Na primer, priznaj mi (Pauza) Da li se ikada stvarno volela?

AVILOVA: Ne znam... možda samo jednom. (Nastavljaju da piju, muzika... Avilova se sasvim približila Čehovu, gleda ga u oči i recituje):

 

Svedok sam vreline

Koja ti izlazi na usta

 

Žile koja ti kopa po čelu.

Ruku što se zarivaju u moje obraze

I pretvaraju me u saučesnika.

 

Tebe sam volela.... Tebe, tebe.

 

ČEHOV: (Želi da sve okrene na šalu) To je intriga, masko. Malopre si rekla da ne znaš. Protivrečiš sama sebi. Ljermontov ti ne pomaže. Da li si srećna? Sada? U ovom trenutku?

AVILOVA: Srećna i pomalo pijana. A ti?

ČEHOV: Zadovoljan i potpuno trezan.

OLGA: (Koju nervira ljubavna scena i želi da je skrati) I, šta ti je Anton Pavlovič odgovorio sa scene? (Okreće se Čehovu) Kažite vi, Čehonte... Njoj ne treba mnogo verovati... Njena glava je u oblacima...

ČEHOV: (Širi ruke)

AVILOVA: U „Čajki“ je Trigorin sa scene pomenuo 121 stranicu, red 11 i 12. Kod kuće sam pročitala nešto besmisleno. Onda sam se setila da Čehov možda misli na moju knjigu - tamo sam našla sledeću poruku: „Mladim devicama nije dozvoljeno da idu na bal pod maskama“.

LIKA: Mladim devicama? Sa mužem i tri deteta? (Smeje se)... Sjajno... E, moj naivni Antone Pavloviču...

AVILOVA: Da li me je Čehov voleo? To je za mene ostala velika tajna. Ponekad mislim da sam bila jedina žena u koju je bio istinski zaljubljen, ali da me je namerno gurao u stranu, zbog moje porodice. A onda mi se učini da sam sve to izmislila... Ne znam da li me je voleo... Srce kaže da jeste, ali razum... razum....

(Okreće se Čehovu)

Da li je naša Ijubav bila ona prava, velika ljubav? (Čehov ćuti) Bila istinska ili izmišljena, ja sam vam zahvalna za nju. Zbog nje je moja mladost bila ispunjena svetlom, i lepotom. Da znam da se molim, ja bih se molila za vas... Ovako bih se molila: Gospode, dozvoli mu da shvati koliko je dobar, omiljen i voljen. Ako to shvati, onda mora da bude srećan...

ČEHOV: Šta je sreća? Ko to zna? Sečajući se prošlosti, jasno vidim svoju sreću upravo u onim trenucima kada sam bio najviše nesrećan, bar tako mi se činilo... U mladosti sam voleo život, ali to je nešto drugo. A vi, Lidija Aleksejevna, budite veseli, uzmite život lakše. Sve je to, ustvari, mnogo jednostavnije. I da li zaslužuje, taj život koji mi znamo, takvo mučenje i tolika razmišljanja i tolike priče?

(Govori za sebe) Mi smo mnogo pričali, ali smo ljubav, skrivali ljubomorno. Bojali smo se za svoju tajnu. Voleo sam je nežno, ali sam se pitao gde vodi naša ljubav? Do čega može da dovede? Muž, deca, sve bi odjednom propalo... Šta bi bilo s njom u slučaju moje bolesti, smrti? Zato je bilo bolje da sve ostane u svetu fantazija i nagoveštaja. (Ironično) Ja sam možda nešto izgubio, ali je ruska literatura nešto dobila...

AVILOVA: Jednom mi je poslao poruku da će me čekati u hotelu „Moskva“ i da svakako dođem uveče. Nisam ga zatekla, ali je ostavio pisamce kod portira: Nisam zdrav. Za ručkom mi je potekla krv iz pluća, odveli su me u bolnicu. Odjurila sam u bolnicu ali me nisu pustili kod njega. Tek posle dva dana mogla sam da uđem, samo na tri minute. Lekari su mu zabranili da govori i da se napreže. Samo mi je rekao da je krv zlokobna. A kad nema krvi, onda se ne plaši.

(Muzika. Čehov se polako vraća za sto u Olginom salonu i seda. Olga ustaje energično, odbacuje periku i na scenu stupa elegantna, lepa žena, slavna glumica koja zna šta hoće u životu.)

(KRAJ DRUGOG ČINA)

Oceni 5