Ekskluzivno: Romantični igrokaz
Fntm 04 S

Photo: Facebook

Tri duge ljubavi u kratkom životu Antoše Čehontea (3)

TREĆI ČIN: OLGA, NEVERNA SUPRUGA

Olga Leonardovna Kniper - Čehova (1879-1959), glumica, zvezda MHAT-a, igrala glavne role u komadima Čehova, kasnije Narodna umetnica SSSR. Živeli su najviše odvojeno, on zbog bolesti u Jalti, ona u Moskvi zbog teatra i svoje karijere. Nađena 433 pisma i telegrama koje je Čehov pisao Olgi i više od 400 Olge - Čehovu. Nadživela je Čehova za 55 godina.

Olga bila supruga Čehova tokom njegovih poslednjih godina života. To su bile godine nespokojstva i lutanja: kao čajka nad okeanom koja ne zna gde da se spusti, gde da sedne... između Moskve i Jalte. Čehov je Jaltu nazivao „topli Sibir“. Kao da je u progonstvu.

Odvojeni život teže je padao Čehovu. Ali, on nije želeo da Olga prekine svoju pozorišnu karijeru, a ni ona se nije baš mnogo protivila tome. Strast za glumom bila je, možda, jača od ljubavi prema piscu. U nekim trenucima to je i sama uvidjala, pa se kajala, patila, ali ipak nije napuštala scenu.

U njihovom odnosu Olga je bila dominantna . Čehov se prepuštao, a ona je to znala da iskoristi, pored braka sa Čehovom, održavala je i nekoliko ljubavnih veza.

Pozornica u tami. Reflektor obasjava mali krug preko koga prolazi Čehov i nestaje iza scene.

***

ČEHOV: (Čuje se njegov glas iz tame): Sledeća, molim.

OLGA: (Stupa u svetlosni krug)

ČEHOV: Predstavite se.

OLGA: (Ćuti)

ČEHOV: Ime?

OLGA: Olga.

ČEHOV: Samo Olga?

OLGA: Olga Leonardovna Kniper.

ČEHOV: Godina?

OLGA: Molim?

ČEHOV: Pitam, koliko imate godina? Pitam zbog uloge.

OLGA: Koliko imam godina? A koliko vam treba? Mogu da igram damu u poštovanim godinama, recimo šezdeset, a mogu i devojku od dvadeset dve.

ČEHOV: Ipak...?

OLGA: Pa, dobro. Dvadeset devet.

ČEHOV: Znači trideset. Vaši odgovori mi zvuče poznato. Da li ste čitali Simona?

OLGA: Simonova? Nikad čula. (Kihne i obriše nos)

ČEHOV: Imate prehladu?

OLGA: Ne.

ČEHOV: Kako ne? Kišete i kašljete. Ne možete takva na scenu.

OLGA: Već nekoliko dana imam kijavicu i temperaturu.

ČEHOV: Pa onda idite kući, lezite i pijte čaj, lepa devojko...

OLGA: Da idem kući, šta je vama? Šest meseci se pripremam za ovu audiciju. Pa da imam četredeset stepeni, došla bih danas u pozorište. Ova šansa se ne propušta.

ČEHOV: (Blagonaklono šaljivo) Vidim da vas srce svom silom vuče na scenu...

OLGA: Ne samo srce, već i duša, glava, krv, kosti ruku i nogu, zatim...

ČEHOV: Dobro, dobro, ja jesam lekar ali dosta anatomije...

OLGA: Dosta vam je moje anatomije? Čudno, pa niste je još ni upoznali...

ČEHOV: Kažem vam da sam lekar...Meni je dovoljan samo jedan pogled pa da…

OLGA: Jedan pogled je dovoljan samo… za ljubav. Doktore, vi znate da ste jedan od najvećih pisaca Rusije, ne budite skromni.

ČEHOV: Zaista? Lepo od vas što tako mislite… A šta vam se najviše sviđa od onog što ste pročitali?

OLGA: Ana Karenjina.

ČEHOV: To nisam ja napisao.

OLGA: Pitali ste me šta mi se najviše sviđa.

ČEHOV: Dobro... Recite mi, šta ste pripremili?

OLGA: Sve.

ČEHOV: Kako sve?

OLGA: Kažem „sve“ jer napamet znam “Galeba “, sve uloge. I Irinu Nikolajevnu, i Ninu, i Mašu i Polinu, znam čak i muške uloge…

ČEHOV: Pa šta biste želeli da igrate?

OLGA: Ovom prilikom, Ninu Zarečnu.

ČEHOV: Dobro. Kažite onih nekoliko poslednjih reči iz njenog monologa.

OLGA: (Ravnim glasom) Hladno, hladno, hladno. Pusto, pusto, pusto. Strašno, strašno, strašno.

ČEHOV: Da, jasno mi je. Mladi ste za ovu ulogu. Vi još ne znate šta je hladno, ni šta je pusto, a najmanje šta je strašno. Šta nam još nudite?

OLGA: Nešto iz „Tri sestre“.

ČEHOV: Koje?

OLGA: Sve tri, ako treba.

ČEHOV: Onda, može li jedan monolog? Recimo Irina, iz drugog čina, ono o piscima...

OLGA: Dajte mi šlagvort.

ČEHOV: (Ćuti, razmišlja)

OLGA: Kažite ženskim glasom „Dajte mi to cveće, dajte mi to cveće“...

ČEHOV: (Duboko muški) Dajte mi to cveće, dajte mi to cveće...

OLGA: (Govori monolog Nine) ... I nije li čudno da čuveni pisac, ljubimac publike, o kome pišu sve novine, čije se fotografije prodaju, koga prevode na strane jezike, da taj pisac ceo dan peca i veseli se kad ulovi šarančića. Mislila sam da su poznati ljudi uobraženi, da preziru narod. Ali, slavni takođe plaču, pecaju ribe, igraju karte, smeju se i ljute se, kao i svi… zaljubljuju se...

ČEHOV: Hvala. Biće dosta. Ovu poslednje „zaljubljuju se“ sami ste dodali. Ne sećam se da sam to napisao.

OLGA: (Smeje se) Mogu još samo nešto?

ČEHOV: Ako baš želite...

OLGA: Ovo kaže Maša svom piscu: Sve što vam govorim, govorim vam kao piscu. Možete to koristiti. Ali pre toga, nalijte mi još jednu čašicu... Pitate, da mi ne bude previše? Ne bojte se i ne gledajte me tako. Žene piju češće nego što vi mislite. Mali broj pije javno, a većina tajno. I to votku ili konjak. Glavno je da se zavrti u glavi.

ČEHOV: Hvala. Biće dovoljno. I nemojte dodavati na moje tekstove.

OLGA: Da li sam prošla?

ČEHOV: Dovoljno, dovoljno. Treba da igrate Ranjevsku. Vi ste rođeni da dominirate scenom. A možda i u životu? To je povezano. Rođeni ste da budete labud i bićete labud.

OLGA: Hvala, doktore. Posebno za ono „lepa devojko”...

(Svetlo. Na sceni su Olga i Čehov. Sa leve strane je Čehovljeva klupa “sa Jalte”, a sa desne Olgin stočić za šminkanje, s ogledalom. Između njih je poštanski sandučić. U polutami na kraju pozornice sto za kojim sede Lika i Avilova.)

OLGA: (Publici) Igrala sam glavne uloge u četiri od pet velikih predstava koje je napisao Čehov. U Galebu, Ujka Vanji, Tri sestre, Višnjiku. Bila sam i Arkadina, Jelena Andrejevna, Maša, Ranjevska... Ponekad sam mislila da je Čehov samo za mene pisao te uloge. Eh, kakve su to predstave bile, da ste samo mogli da vidite. Ali ni Čehov nije mogao da ih vidi, gledao je na premijeri samo jednu od njih. Bolest ga je sprečila da bude u Moskvi...

ČEHOV: (Kašlje) Da, bolest. Za četiri godine braka mi smo gotovo sve vreme živeli odvojeno. Olga u Moskvi, a ja...

OLGA: (Okreće se Čehovu): Od kada ti mene nazivaš Olgom?

ČEHOV: Izvini, ti si moje kučence i moj aligator.

OLGA: A ti moj starac Antonije, Crna njuška, akademik Toto, Jeromonah, Antoan... Tako si se potpisivao... Živela sam od tih pisama.

ČEHOV: Ni ja ne znam kako bih bez njih proživeo Jaltu. (Publici) Vi mislite - Jalta to je sunce, more, provod...

OLGA: A ja sam se, čitajući tvoja pisma, osećala kao galeb nad okeanom, galeb koji ne zna da li da leti prema Jalti ili prema Moskvi. Srce me vuklo na pozornicu, ali još više k tebi, na Jaltu. Zato sam živela u pismima ... To je moja najlepša ljubavna istorija.

ČEHOV: (Publici). Kad sam je upoznao, znao sam da mi kraj nije daleko. Možda je blizina smrti učinila da budem zaljubljen više nego ikada ranije. U senci smrti i neizvesnosti, naša ljubav je bila uzvišenija i – možda tragičnija. Sada mi izgleda da sam bio srećan onda kada sam bio najnesrećniji. Stara priča...

OLGA: Priznaj - nije ti trebalo mnogo da se zaljubiš...

ČEHOV: Premda, ja nisam baš zaljubljive prirode. Više volim da posmatram, da se igram, šalim. Ali, znao sam – vas je moguće voleti samo za ceo život.

OLGA: Čehonte, Čehonte, šta to pričaš? Početak neke nove pripovetke? Pa, sečaš se kako je počelo u Melihovu, u dači? Proveli smo tri dana u igri i smehu. A one proklete stepenice noću su tako izdajnički škripale...

ČEHOV: Onda si odjednom nestala, odletela, pobegla sa društvom na Kavkaz...

OLGA: ...I tada sam dobila tvoje prvo pismo. Ne možeš ni da sanjaš šta mi je značilo. (Čita pismo Čehova) Zdravstvujte, poslednja stranice mog života, velika glumice ruske zemlje. Zavidim Čerkezima koji Vas gledaju svakog dana. Gde ste pobegli? Ne javljate se, pa sam pomislio da ste se na Kavkazu već udali i zaboravili na nas. Kažite iskreno, ako ste se udali, za koga? Želim vam čarobne snove. Pisac je zaboravljen, to je užasno, surovo i verolomno. Ovde nema ništa novo. Čak nema ni muva ni komaraca, a ribizlu su pojeli vrapci. S vašim dopuštenjem, čvrsto vam stežem ruku i želim vam svako dobro. Vaš A. Čehov. (Olga ustaje i ubacuje koverat u poštanski sandučić)

ČEHOV: (Čita Olgino pismo) …A ja sam mislila da je pisac Čehov zaboravio glumicu Kniper. Tako, znači, vi se povremeno prisećate Melihova? Nije moguće da je tamo sada tako hladno. Valjda zato što ja nisam tamo? Ko vas greje, lepi doktore?

ČEHOV: (Obraća se Olgi) Dobro znaš da pisac Čehov nije zaboravio glumicu Kniper. Štaviše, predlog da zajedno obiđemo Batum i Jaltu bio je očaravajući.

OLGA: (Publici) Tada smo zajedno proveli osam dana. No i… zbližili se potpuno. (Čehovu, koketno) Vi me sada prvi nećete poštovati.

ČEHOV: Ne shvatam. O čemu pričaš? Zašto da te ne poštujem?

OLGA: Osećam se kao da me je zaveo nečastivi.

ČEHOV: Ja sam onda taj nečastivi, jednom i to da postanem.

OLGA: Zbližili se pa se odmah i rastali.Čehov je zbog zdravlja morao na Jaltu, na Crno more, a ja u pozorište u Moskvu .Pisma su letela: Moskva - Jalta, Jalta - Moskva, gotovo svakodnevno.

ČEHOV: (Drži svoje pismo u rukama) Mila moja glumice, ne mogu da se pomirim s mišlju da vas neću videti sve do proleća. Čekao sam na vas ceo život. A sada patim tiho u sebi, ne smem ni glas da pustim, jer kad bi Maša saznala šta se sada rađa u mojoj duši, izbio bi veliki skandal o kome bi brujala ne samo Jalta već i cela Moskva.

OLGA: (Publici) Ah, moj Antoša… On je voleo stalno nešto da izmišlja. Tako je izmislio i tu Mašu za koju sam nekoliko meseci verovala da mu je zaista nevesta i buduća žena. Pisao je te da je Maša rekla ovo, te ono, uredila bi kuću ovako ili onako, češljala bi me na ovaj način, a ne kao ti, i slično.

ČEHOV: (Nastavlja sa čitanjem) U Jalti je fantastično vreme. Samo kiša lije već dva dana pa ne mogu da izadjem u baštu. Po zidovima od vlage gmižu stonoge, u vrtu skaču žabe i mladi krokodili, u teatru daju neku operetu, a dresirane buve nastavljaju da služe svetoj umetnosti. Ljubim vas, budite zdravi, veseli, sretni, radite, skačite, zabavljajte se, pevajte i ako je moguće, ne zaboravljajte pisca, koji već milion godina živi usamljen u Jalti. Potpis: Mladi starac.

OLGA: (Sedi za pozorišnim stočićem i čita) ... za Vas, Olga Leonardovna, ja bih hteo da ove redove ukoričim u kožu svog srca, ali će žena opet lajati... (Olga se čudi i čita dalje) Vi ste slavna, Vi ste mila, talentovana i prelepa, mogao bih još mnogo toga da Vam kažem, ali biće bolje ako ućutim.... Za vas su usta moja uvek otvorena, kao i srce moje, o Bože… Oh, pa to je pismo koje sam dobila od Gorkog, seljačka posla... I on mi se kao udvara. Vajni prijatelj Antona Pavloviča. (Okreće se prema Čehovu) Divni, nepredvidljivi Čehonte. Pišete da vam je dosadno u Jalti? Šta treba da uradim pa da budem stalno s vama? Pa da se ceo dan valjamo u krevetu?

ČEHOV: Odgovoriću Vam kao doktor: seks igra veliku ulogu u životu, ali ne zavisi sve od seksa. Zadovoljni? Što se mene tiče, mislim da istinska sreća nije moguća bez zabave. Moj ideal je da u životu šetam, skupljam nepotrebne stvari i – da ne radim. Ali, ja sam pisac i moram da radim i ovde, u Jalti. Šta ima novo u Moskvi, šta se radi u MHAT-u? Ti si mi jedina veza s pozorištem.

OLGA: Pre dva dana odigrali smo „Na dnu” s ogromnim uspehom. Posle smo svi zajedno bili u „Ermitažu“, večerali smo u Sali stubova. Govorio je samo Nemirovič, nešto veoma smešno. Kao, zamolio ga je Gorki da govori u njegovo ime, pa je on imitirao seljački naglasak Alekseja Maksimoviča. Svirali su prvo na haromici, zatim se našla i gitara. Pevali smo ciganske pesme, pili konjak. Ja sam popila čašu votke, zatim šampanjac i malo vina, na kraju konjak. I još nešto između, ne znam više šta. Uredu?

ČEHOV: (Ruski) Элементарно... Согласно законов гостеприимства...

OLGA: Sedeli smo do sedam ujutro. Možda bi sedeli i duže ali je Baranov napravio skandal, počeo da razbija čaše, hteo je da se tuče... Ja sam pobegla, a neke dame su pale u nesvest. Da, pili smo i za tvoje zdravlje. Svi su dolazili da mi se udvaraju i kucaju čašama. A meni je bilo toliko žao što nisi s nama. Dragi moj, tihi moj, zlatni moj čoveče... Svo vreme sam mislila na tebe.

ČEHOV: Pila votku i konjak dva dana, udvarali joj se, a ona mislila na mene. Это тоже нормально... Šta je sa mojim tekstovima. Kako reaguju glumci, kako publika?

OLGA: Čini mi se da nisam nikakva glumica, sve upropastim. Prava sam ništarija. Igrali smo „Ujka Vanju”, uspeh je bio veličanstven, ali ja oka nočas nisam mogla da sklopim. Igrala sam izuzetno loše, naterali su me da glumim onako kako ja ne shvatam Jelenu. Ne mogu da vam objasnim zašto u vašim komadima igram tako loše... Stigli su crni dani za vašu glumicu...

ČEHOV: Na vašem mestu ne bih se toliko nervirao. Ni uloga ni sam komad ne zaslužuju toliko krvi i nerava. Komad je već zastareo, ima u njemu mnogo nedostataka. Ako više od pola trupe ne može da pogodi ton predstave, onda je kriv autor. I da živim 700 godina više ni jedan komad neću napisati.

OLGA: Antone Pavloviču, recite mi, kako da igram? Eto i Stanislavski pita kako da igra Trigorina? Svi žele da čuju vašu reč…

ČEHOV: Što jednostavnije, to je prvo. I ponovo upozoravam: Trigorin treba da nosi karirane pantalone i pocepane cipele... A Stanislavskom kažite da igra odlično, samo to nije moj komad, ja nikada nisam tako nešto napisao. Majerholdu prenesite da ne bude previše žustar kad igra nervoznog čoveka. Ogromna većina ljudi je nervozna, ali gde na ulici ili u kući vidite ljude koji jure, skaču i hvataju se za glavu? Patnju treba izražavati onako kako se ona ispoljava u životu. Ne nogama i rukama, već tonom, pogledom.

OLGA: A Stanislavski je pitao...

ČEHOV: Kaži mu - karirane pantalone, nikako bele kakve je on navukao. Pa da li je on normalan? Trigorin je propali pisac,odakle njemu pare i za bele cipele? I dok doktor Astrov razmišlja o tome kako će čovek biti srećan za hiljadu godina, a Trepljev mašta kako će izgledati život za dvesto godina, Stanislavski se šepuri u belim pantalonama i belim cipelama po sceni! Uostalom, sve sam to napisao, samo oni slabo čitaju... Ponovio sam sto puta Nemiroviču i Stanislavskom: to je komedija sa tri ženske uloge, šest muških, četiri čina, pogledom na jezero, mnogo priče o književnosti, malo akcije i – mnogo ljubavi…

OLGA: (Ponavlja)  Mnogo ljubavi, to mi najviše odgovara. A ja? Kako ja da odigram?

ČEHOV: Ne pravi žalosno lice ni u jednom činu. Srdito da, ali žalosno nikako ne. Ljudi koji u sebi nose nesreću, navikli su na nju i često u sebi zvižde i zamišljeni su. Tako i ti na sceni budi zamišljena, stani u čošak i zviždi, ali da te niko ne čuje... Ljudi koji pate, malo govore jer su reči potrošili, zato zvižduću u sebi. Zapamti da uvek moraš gledati u zvezde a ne u svoje noge. Drugo, nikada ne odustaj od posla. Posao ti daje značaj i svrhu, i život je prazan bez njega. Treće, ako si dovoljno srećna da nađeš ljubav, zapamti da je tu i nemoj je odbaciti.

OLGA: Opet se šalite.

ČEHOV: Ne šalim se. Moj zadatak je da pišem. Može se lagati u politici, mogu se lagati prijatelji, čak i sam gospod Bog, ali u umetnosti to je nemoguće.

OLGA: Danas ste mračni. Baš kao vaši likovi...

ČEHOV: Moji likovi mračni? Ne znam zašto svi vi mislite da ja pišem drame. Pa to su komedije, gotovo vodvilji... Vi ustvari i ne znate šta je prava drama i tragedija u životu. Na plakatima i u novinama moj komad uporno nazivaju dramom. Nemirovič i Stanislavski ignorišu ono što sam ja napisao. Ni jedan ni drugi nisu pažljivo pročitali moj tekst. Kada pišem, meni se ne čini da pišem mračno. Poznato je da smrknuti ljudi, melanholici, uvek pišu vesele stvari. Pisac nije ptica da cvrkuće... Što je autor hladniji, pripovetka je osećajnija i potresnija. I treba da postavlja pitanja, a ne da daje odgovore. U Ani Karenjinoj nije dat ni jedan odgovor,i to nikome ne smeta, ali su sva pitanja postavljena.

OLGA: Ali, vaše priče i drame, u redu vi ih nazivate komedijama, završavaju tragično. Činovnik koji je kinuo u leđa svom šefu dođe očajan kući, legne i – umre. Ili devojka koja čuva dete toliko je umorna i spava joj se da jastukom guši dete koje neprestano plače...

ČEHOV: Imam ja za vas i takve kao vi rezervni kraj: činovnik očajan dolazi kući i žena ga dočekuje na vratima sva sretna i kaže da je dobio milion rubalja na lutriji. A ona umorna devojka neočekivano dobija veliko nasledstvo i postaje grofica... Može i tako. (Publici) Ja pišem sve vreme meko i prijatno. A na kraju tresnem čitaoca po njušci.

OLGA: (Publici) Da... od Čehova ste samo ponekad mogli da dobijete koristan savet. Obično bi rekao da je on doktor i da se ne razume u glumu...

ČEHOV: Sve znaju i u sve se razumeju samo budale. Medicina je moja zakonita supruga, književnost je ljubavnica... Zato sam valjda srećniji kad lečim seljake nego na književnim večerima u Moskvi.

OLGA (Publici) Obožavao je da potpisuje recepte i daje lekarske savete. A inače, bio je zatvoren, voleo je više da sluša druge, nego da sam govori. Možda se bojao da se ne zakašlje jer je njegov kašalj trajao dugo i ostavljao mučan utisak. Pa ipak, on je bio pisac koji je nasmejao više ljudi od bilo kog svog savremenika. Bar je mene uvek zasmejavao čak i svojom bolešću, čak i ženidbom. Dugo je oklevao da me zaprosi. Voleo je i on da živi i da se provodi... Nije baš bio svetac kako izgleda na fotografijama, sa onim svojim tužnim pogledom... A onda smo se i venčali.

ČEHOV: (Za sebe) Dugo sam mislio da se nikada neću oženiti. Čemu? Bilo bi mi dosadno samo s jednom ženom. Nađite mi takvu ženu koja bi se pojavljivala kao pun mesec, a ne svakog dana… I onda se pojavila Olja... Odlučio sam - ženiću se. Ali sve treba da bude kao i do tada, to jest ona da živi u Moskvi, a ja u Jalti. Sreću, koja traje iz dana u dan, od jutra do večeri, ne bih mogao da podnesem.

OLGA: (Publici) Bila je to čudna svadba. Kad tada nisam poludela, nikada neću. Čehov je zabranio da iko prisustvuje venčanju.

ČEHOV: Niko ne sme da se pojavi u crkvi. Samo tvoj brat i ujka Saša, a dva svedoka ćemo naći na ulici. Pozvaću tvoje i moje rođake i naše prijatelje u „Slavjanski bazar“ na večeru, ali im neću reči zašto. I, dok oni tamo budu sedeli, jeli i pili, mi ćemo se u tišini venčati.

OLGA: Kad su se okupili, čudeći se što nas nema, mi smo već bili u crkvi, na drugom kraju Moskve. Svadba je ispala isuviše originalna za moj ukus. Imala sam strahovitu migrenu i jedva sam stajala na nogama. Anton je najmio stražare da stoje na ulazu i nikoga ne puštaju. Meni je prvo došlo da plačem, pa onda da se smejem. Hvala bogu što nije dugo trajalo. Čestitali su nam kočijaši koji su nas zatim odvezli do željezničke stanice, na voz . U Nižnjem Novgorodu čekao nas je Gorki i kada je čuo da smo se venčali, žestoko je opsovao, onako kako samo on zna, i nastavio da pije. Antoši je sve to bilo smešno. Kasnije me terao da pišem razglednice rođacima i prijateljima o tome kako sam sretna, jer me muž tuče samo dvaput dnevno...

ČEHOV: Da, to je bilo otprilike tako. Nisam mogao da podnesem svadbenu galamu, čestitanja i slične gluposti, kad pijani gosti viču “горько!” a mladenci moraju da se ljube... Pored toga, doktor mi je savetovao da hitno otputujem u Samaru, da se odmaram i pijem konjsko mleko. Nije pomoglo. Kašljao sam i povremeno bacao krv.

OLGA: Bilo je strašno...

ČEHOV: Krv je tekla iz desnog plućnog krila. U krvi, kad ide na usta, ima nešto zloslutno. Kada nema krvi, ne obraćam pažnju na kašalj, ne nerviram se i ne ugrožavam rusku književnost „još jednim gubitkom” .

OLGA: Vratili smo se pre vremena na Jaltu. Bračno putovanje trajalo je nedelju dana, a i to je izgleda bilo previše.

OLGA: (Čita) Mili moj, dobri moj slavni akademiče. Sedim za pisaćim stolom, sređujem utiske, gledam u tvoj portret...

ČEHOV: (Upada) U tom portretu ima nešto što nije moje, a nema ono što je moje…

OLGA: ...Gledam i mislim i saznanje da me voliš čini me strašno srećnom... Kopajte u vrtu i udvarajte se ružama, ako nema žena u blizini.

ČEHOV: Ne znam kada ću u Moskvu. Pišem dramu, zapravo komediju, neku zbrku sa mnogo lica. Ni sam ne znam da li će od toga nešto da ispadne... Nisam zdrav. Bojim se da češ se razočarati kad me vidiš. Kosa mi opada tako naglo da ću za nedelju dana biti ćelavi dedica. Za to je glavni krivac berberin. Tek što me podšišao, počeo sam da ćelavim… životarim kao presađeno drvo koje se koleba da li da se prihvati ili da se osuši… Kao što ću sam ležati u grobu, tako u suštini i živim: usamljenički.

OLGA: Znam, ali...

ČEHOV: Shvati: ako sada nismo zajedno, za to ni ti ni ja nismo krivi, već sudbina koja je u mene usadila zao bacil, a u tebe ljubav prema umetnosti... Uzgred, dobio sam anonimno pismo da si se u Piteru zaljubila do ušiju. I sam sam već duže vremena sumnjao u to....

OLGA: Ne pričaj gluposti. Čak i da sam htela da se zaljubim – nemam vremena. Čudak si ti, stače Antonije! U mislima me ljubiš, kao i pre, dobro, nemam ništa protiv, nastavi tako. Ali, da li razmišljaš o našem susretu? Gde? Ja nemam pojma.

OLGA: (Publici) Onda sam dobila pismo od jednog Antonovog prijatelja. Neću da kažem njegovo ime, jer je zamolio da sve ostane među nama. Piše mi da da je bio kod Čehova i da Antoša ponovo baca krv. (Čita) „Dugo smo te večeri pričali. Srce mi se cepalo gledajući ga – teško kašlje, pljuje krv, tipična tuberkuloza, ali on se smeška, ne dozvoljava da se vidi koliko je bolestan . Kaže: pa ja sam doktor, valjda ja znam najbolje... Ako biste vi, Olga Leonardovna, mogli da dođete bar na dva-tri dana bilo bi odlično. Antonu Pavloviču je to neophodno. On živi u svoja četiri zida i kao ponosan čovek ne žali se, ne želi druge da opterećuje svojim položajem, i zato mu je još teže... (Nastavlja da čita) ...Dođite, Olga Leonardovna, dođite. Ne zaboravite da je on ne samo vaš muž, već i veliki pisac. Vi možete jedina da podržite njegovo raspoloženje i zdravlje koje je potrebno svima, celoj ruskoj književnosti. Celoj Rusiji. Ne uzmite mi za zlo ovo pismo. Izvinite”. (Pauza) ...Posle je stiglo još jedno pismo. Mnogo ozbiljnije. Napisao ga je doktor Aljtštuler i koliko sam mogla da zaključim bilo je upućeno nekom prijatelju Čehova. E, taj prijatelj mi je prosledio pismo. Ne znam da li je želeo da me ponizi ili da pomogne Antonu Pavloviču. (Čita) ...Sestra Maša… ne to… Jalta... ne... Čehovljeva ženidba… evo, ovo: „Ta mlada dama, koju je Anton Pavlovič tako bezumno voleo, pokazala se kao užasni egoista. Bezosećajna, ona nije shvatala bolesnika, ostavljala ga je samog po cele mesece, i to bolesnika koji neprestano kašlje, ima temperaturu i propada od usamljenosti... Ona će ga na kraju, sa najboljim namerama, nežno položiti u grob...“

LIKA: (Sa strane) To, to...

AVILOVA: (Sa strane) Glumica...

OLGA: (Publici) Bože, kako sam plakala. Zar sam ja tako užasna? Ne znam šta mi je bilo gore - optužujuća pisma lekara i prijatelja Čehova, ili njegove dečji naivne, dobre, nesebične ljubavne poruke. Negde u dnu duše osetila sam da doktor ima pravo. Ja sam dužna da budem stalno uz Antona, on je bolestan teže nego što sam mislila i ozbiljnije nego što on misli... Znam da treba da zaboravim na svoj lični život, ali kako, kako? Neka mi Bog pomogne...

(Muzika i udaljena grmljavina)

ČEHOV: (Sedi na klupi, pored stoji Olga. Čehov svojim slamnatim šeširom pokušava da uhvati sunčev zrak i da ga prenese na svoju glavu)

OLGA: Antoša, šta to radiš?

ČEHOV: Lovim sunce. Da zarobim bar jedan zrak... Uzaludan posao kao što je i mnogo toga uzaludno. Sunčev zrak je neuhvatljiv, sličan tebi. A i moj slamnati šešir ima mnogo rupica. (Stavlja konačno šešir na glavu) Evo, ovde ja pišem. Sedim iz dana u dan, ponekad iz noći u noć. U glavi mi je samo jedna misao: moram da pišem. Prazna hartija ispred mene i prazna glava. Moram da pišem… Šta? Kako?

OLGA: Pa, Antoša, dosta si već napisao. Odmori se malo, uzmi jednu dužu pauzu, pa kad sasvim ozdraviš, nastavi sa pisanjem. Zašto se mučiš, zašto sada moraš da pišeš?

ČEHOV: Pišem, jer nemam drugog izbora. Ja sam pisac. Premda ponekad pomislim da sam lud. Događa mi se da noću ustanem da bih zapisao nešto u beležnicu. Ili, da tokom nekog interesantnog razgovora, odjednom uzimam papir i zabeležim lepu misao ili ideju za koju verujem da ću je kasnije iskoristiti. Ali, retko kada to uradim. Obično zaboravim, ili mi se kasnije učini glupa.

OLGA: Izbaci iz glave lude misli. Tvoje komade ljudi čekaju kao manu nebesku.

ČEHOV: Hm...

OLGA: (Čita pismo): Nisam ti pisao jer sam bio u bolnici. Doktor je rekao da mi je zahvačen vrh pluća i da krv koju izbacujem dolazi otuda. Ukratko, kaverne. Sada se osećam odlično, ništa me ne boli, ništa me ne nervira. Skoro da sam zdrav. Ipak, doktor mi je zabranio vino, kretanje, putovanja, hladnu klimu, razgovore... Naredio je još da moram da jedem mnogo, a meni se ništa ne jede... Teško je bez žene... Da znaš kakvo je mučenje kad treba da odsećem nokte na desnoj ruci.

ČEHOV: (Olgi) Pre nekoliko dana posetio me Tolstoj, vodili smo interesantan razgovor, interesantan za mene, jer sam uglavnom ja slušao velikog starca. Lav Nikolajevič je pohvalio ono što pišem. Samo, kaže, čudi ga da jedan talentovan pisac piše za pozorište. To je, prema njemu, suvišno. Šekspir je, kaže, pisao loše drame, a ja još gore.

OLGA: Da li je to moguće, pa stari ništa ne razume...

ČEHOV: Ali, kaže, imam nekoliko dobrih pripovedaka. Ja sam sve vreme ćutao. A on me streljao pogledom, očekujući odgovor ili bar trag neke zahvalnosti. Izdržao sam pogled, a onda mi je bilo neprijatno, pa sam na kraju promrmljao da u mojim pripovetkama ima mnogo slovnih grešaka. Posle čega je uzeo svoj šešir i bez pozdrava izašao... Ja mislim da me on hvali kao što malu decu tapšu po glavi. Treba im pokazati ko je stariji. Tolstoj sebe poredi s Homerom, šta će tu neki mali Čehov...

OLGA: (Publici) Mali Čehov? Pa on je najveći pisac današnje Rusije. Sramota me je što me nazivaju njegovom ženom. Kakva sam ja žena? On je sam, bolestan, pati... Znam da ne voli kad o tome pričam. Ali moram. (Čehovu) Morao si da budeš odlučniji, trebalo je da me nateraš da živim na Jalti, bila bih verovatno srećnija...

ČEHOV: Da te „nateram“? Da budeš srećnija? To je nemoguće. Niko nikome ne može doneti sreću. Uostalom, i na nebu je svačija srećna zvezda – drugačija.

OLGA: (Publici) Eto, takav je on, uvek prelazi na druge teme. Izbegava razgovor o našim odnosima. (Obraća se Čehovu) Priznajem. Ispala sam užasna svinja. Kakva sam ja žena? Ne smem da se nazivam tvojom ženom. Stid me je da pogledam tvojoj majci u oči, slobodno možeš da joj to kažeš. Kad sam se već udala, trebalo je da potpuno zaboravim lični život i da budem samo tvoja supruga. Ne znam šta da radim. Dođe mi da sve bacim dođavola i odem nekuda gde me niko ne zna... Nemoj da misliš da je ovo kod mene trenutno raspoloženje. To je uvek u meni, muči me neprestano.

ČEHOV: Ne govori gluposti, ti ni u kom slučaju nisi kriva što ne živiš sa mnom. Naprotiv, nas dvoje smo dobri supružnici, čim jedan drugome ne smetamo da bude to što jeste. Jer, ti voliš teatar, zar ne? Da ga ne voliš, bila bi druga priča.

ČEHOV: (Publici) A onda je teatar otišao na gostovanje u Peterburg. Tamo je Olga imala spontani pobačaj. (Čita) „Antončik moj. Desio se nemio slučaj. Iz Jalte sam otišla sa nadom da ti podarim jednog malog Panfila, ali nisam bila svesna toga. Sve vreme bilo mi je loše, a ja sam mislila da je od stomaka, nisam bila svesna da sam bremena...“ (Publici) ...Da, Pamfilo... Ništa mi o tome nije pominjala. (Čita) „...Čuvala bih se da sam znala da sam u drugom stanju. Sada ležim i odmaram se na klinici. Ne smem da ustajem i ne znam koliko ću ovde ostati. Moji iz teatra su me zasuli cvećem. Bilo je i onih koji su se zlurado smeškali, ali sada o tome ne mogu da razmišljam. Onaj Moskvin je u društvu rekao: Obrukala se naša prvakinja…Od takvog čoveka - i nije uspela da zadrži. Došlo mi je da ga pljunem“. (Publici) I do mene su došle glasine. Neki su računali kada je Olga bila kod mene u Jalti i kada je došlo do pobačaja. Dobio sam anonimno pismo iz Moskve: kako Olja izlazila svako veče kad nema predstave, najčešće sa Nemirovičem-Dančenkom. On bi dolazio po nju, namirisan, s lulom u ustima, a vraćao bi je pred zoru kući, omamljenu gruzijskim vinom… Bacao sam ta pisma. Šta je trebalo da radim? Da pravim skandale? Uostalom, tuđa duša je tajna.

AVILOVA: (Ulazi sa strane na scenu, obraća se publici) Pa sad valjda vidite koliko je ta žena pokvarena? Ona mu je upropastila život. Kao da se njene prevare mogu sakriti u teatru i u Moskvi. Svi su znali za njeno ponašanje. Možda je znao i Čehov, ali je ćutao. Gospodin čovek. Živeti, bolestan, s takvom ženom pored sebe značilo je postepeno samoubistvo.

OLGA: (Čita Čehovljevo pismo) Ne tuguj, imaćeš ti još mnogo dece. Treba da se sabereš, da prikupiš novu snagu. Kod tebe je sve u redu, budi spokojna, ali ti nedostaje muž, da te uteši i da s tobom živi tokom čitave godine. (Čehovu) ...Hvala ti, Čehov. Meni ne treba samo tvoj oproštaj, meni treba i da me razumeš.

ČEHOV: (Za sebe) ...Vetruština duva nesnosna. Ne mogu da radim. Spreman sam da legnem i grizem pokrivač od muke. Pokvarila se vodovodna cev. Nema vode u kući. Krov prokišnjava. Hladno je po sobama, hladno u bašti... hladno u duši. (Olgi) Patim za tobom. Već sam star, ne mogu da spavam sam. Često se noću budim. Razmišljam. Kao pisac ja sam već proživeo svoje i svaka rečenica koju sada napišem čini mi se suvišna i nepotrebna... Na kućni kaput sam navikao, ali na Jaltu nisam. Ljubim te, Bubašvabo. Budi vesela, smej se životu...

OLGA: Da se smejem, životu? Posle svega da se smejem životu? Šta je to život?

ČEHOV: Život? To je isto kao kad bi me pitala: Šta je krompir? Krompir je krompir. I sve ostalo je tajna.

OLGA: ...Sve ostalo je tajna. (Publici) ... kada je napokon došao u Moskvu, bio je veoma slab. Prvog dana je pojeo samo pileću supu. A sledećeg su mu otkrili upalu pluća.

ČEHOV: Dobro je, dobro je, već se bolje osećam.

OLGA: Posle su počeli jaki bolovi u nogama i rukama, noći bez sna, loše raspoloženje. Dajem mu morfijum pred spavanje. Bio je berberin pa smo mu malo skratili kosu. Veoma je mršav. Kašlje sasvim malo, gotovo i da ne kašlje. Dolaze ljudi da ga obiđu, ali ih puštam samo na pet do deset minuta, i to ne sve... Onda je doktor rekao da moramo u vazdušnu banju. Rešili smo da otputujemo u Badenvejler, na Švarcvaldu. To je na granici Švajcarske i Nemačke. Malo mesto, ali se njemu dopalo.

ČEHOV: A kad ozdravim, idemo u Veneciju i onda na brod pa do Jalte... Želim da putujem, makar i u Jaltu.

(Svetlo se gasi. Kad kad se scena ponovo osvetli, soba u Badenvejleru s pogledom na planinu Hohblauen i borovu šumu. Čehov leži na krevetu, pored njega je Olga)

ČEHOV: Olga Leonardovna, idi večeraj. Meni je sasvim dobro, a ti ceo dan nisi jela.

OLGA: Još nisu zvali na večeru... Antoša, kako ti je? Čini mi se da izgledaš nešto bolje, kao da se malo popravljaš...

ČEHOV: Da, popravljam se, popravljam, samo ću se definitivno popraviti kad umrem...

OLGA: Nemoj mnogo da govoriš, znaš da ti je doktor zabranio da govoriš...

ČEHOV: Pa ja nikada nisam mnogo govorio… Olja, dodaj mi, molim te, moj pečat...

OLGA: (Donosi mu pečat)

ČEHOV: Ovo sam dobio od svog oca, a on je nasledio od svog... ostavljam ga tebi.

OLGA: (Čita) „Usamljenom čoveku ceo svet je pustinja“ …E, moj Antoša... (Briše oči)

ČEHOV: Jel ja to vidim suze u tvojim očima? Vi Kniperi ste laki na suzama...

OLGA: Antoša...

ČEHOV: (Teško diše) Guši me nešto... zovi doktora. Daj mi ampulu morfija... Ili još bolje, daj mi šampanjac.

OLGA: (Viče) Doktora, doktora zovite odmah. Antonu Pavloviču je loše.

ČEHOV: (Pokušava da se nasmeje) Sad više ne treba žuriti. Ljubavi, daj mi čašu šampanjca, dugo nisam pio...

OLGA: Da stavim led na srce?

ČEHOV: Led ne ide na prazno srce...

OLGA: (Otvara bocu, naliva, vraća čep u grlić) Evo, ljubavi, evo, osveži se...

ČEHOV: (Ispija polako šampanjac i gleda u Olgu) Ich sterbe. У-ми-ра-ю. (Okreće se na stranu)

OLGA: (Stoji ukočeno pored kreveta. Mukla tišina).

Iznenada, uz zvuk nalik prigušenom pucnju, čep izleće iz nedopijene boce šampanjca.

Olga gleda u bocu, zatim naliva sebi šampanjac, prolije malo na pod, krsti se i ispija, zatim seda i naliva novu čašu.

Kao u nekom Čehovljevom komadu, svetlo u sobi polako gasne, a iza prozora sviće.

Vidi se jezero i breze, čuje se cvrkut ptica. Iz daljine dopire teški zvuk crkvenog zvona.

OLGA: (Publici, posle pauze) Kao da sam čula da negde izdaljine krekeću žabe. Osećao se dolazak maja. Želela sam da mislim da ne ovde, već da se negde pod nebom, na poljima, najavljuje dolazak proleća, tajanstvenog, prekrasnog, bogatog i svetog života, nedostupnog shvatanju grešnog čoveka. Ko će to sada da opiše? Da li znate da sam ja još dve godine nastavila da pišem pisma Čehovu? To sam krila od drugih, da ne pomisle da sam poludela. Ali, bilo mi je lakše. U prvom pismu sam opisala kako je sahranjen. To bi ga sigurno interesovalo. A možda bi se tiho, samo kako on zna, i nasmejao.

(Pauza)

On je najviše u životu mrzeo banalnost i opisao je jezikom pesnika, sa blagim podsmehom. A na kraju mu se ta banalnost žestoko narugala. Već vidim kako bi o tome napisao pripovetku, to bi bila prava tema za njega. (Pauza) Kovčeg sa telom Čehova preneli su u željezničkom vagonu na kome je kredom velikim slovima bilo napisano “Ostrige”. Vagon je bilo pun leda - ostrige su iz Peterburga prevozili za moskovske restorane. Telo čoveka koga je “Moskva tako nežno volela” putovalo je u teretnom vagonu.

(Pauza)

Na željezničkoj stanici u Moskvi bila je vručina i strašna zapara. Bila je gomila ljudi koja je čekala na Čehova. Neki su bili odeveni kao da idu u pozorište, iako je bilo jutro. Dame su prednjačile u svečanoj garderobi. Gorki mi je kasnije pričao da se osećao kao da ga je neko isprskao lepljivim i smrdljivim blatom. Ljudi su se penjali na drveće, smejali se, lomili grane, psovali se međusobno. Glasno su zapitkivali: gde je udovica? gde je sestra? Šaljapinu su iznenada grunule suze, a onda je počeo da proklinje: I Anton Pavlovič je živeo za ovu kopilad?

(Pauza)

Odnekud se stvorila i vojna muzika i počasna četa vojnika, sa puškama. Voz se zbog nečeg zaustavio malo dalje nego što je trebalo. Svi su pojurili za muzikom i vojničkom četom. Nekima je bilo čudno što vojska dočekuje Čehova, ali kad gomila krene svi su pošli za njom. Tek kad se četa postrojila i muzika intonirala himnu, proneo se glas da oni dočekuju nekog generala - slučaj je hteo da je u istoj kompoziciji bio kovčeg s njegovim telom, koje su takođe sahranjivali u Moskvi. A Čehov je bio na drugom kraju voza. Pa su svi onda potrčali natrag, znojeći se na jutarnjem suncu. Kovčeg sa Antonom Pavlovičem već je bio napolju, ispred vagona.

(Pauza)

Oni mlađi, podigli su kovčeg i na rukama ga proneli kroz Moskvu. Ispred svake kuće gde je Čehov živeo, povorka se zaustavljala i držana je liturgija. (Pauza) Sahranili smo ga u Novodevičjem manastiru. Njegov grob je najskromniji i nije ga lako pronaći. Pored je ona klupa, sa Jalte. Tu je napisao poslednje reči monologa Nine Zarečne.

(Svetlo se polako gasi. Mrak. Tišina. Pa svetlosni krug, u kojem, obasjana mesečinom, stoji Olga i izgovara poslednje reči monologa Nine Zarečne)

OLGA:               Hladno, hladno, hladno.

Pusto, pusto, pusto.

Strašno, strašno, strašno.

 

ZAVESA

Oceni 5