Tri lica smrti

kad se nagomila sneg, srećne porodice će ukrasiti krovove šarenim sijalicama što svetlucaju poput osamljenih supermarketa noću. raznobojno, sterilno i napušteno. ulične mačke će grejati šape i stomake na tim kitnjastim lopticama. neće ni pomisliti kako novogodišnja dekoracija vrišti u mačeće njuške „ovo je simbol, ovo je dokaz da postoji dom. dom koji vi nemate. jer ste predatori rođeni na ulici. neko vas je ostavio u džaku pored puta. i velika mama-mačka vas je napustila dok ste bili mačići zato što su vas deca iz komšiluka previše gnjavila. od krzna vam napravila grudve umesto od snega na kom trenutno ležite. ista deca proslavljaju praznike sa familijom. deca koju nije napustila velika mama-mačka.” ništa od ovoga mačkama ne pada na pamet. šape su im ušuškane na šljaštećim figurama deda mraza i to je sasvim dovoljno.

čopor takvih mačaka leži pred tvojim pragom. otac hrče glasno i prodorno, iz hrkanja se uzdiže alkoholno isparenje. majka opet meša večeru, i gleda kroz prozor. u sve protekle nove godine. u snežne otiske što su napravile mačke. ili neke krvoločnije životinje. brašno joj se taloži u zagrljaju između mesa i nokta. ta gradivna belina je podseća, asocira na činjenicu koliko dugo nije dotakla pahulje. zarobljena u samrtnoj kuhinji, srećna udiše smrad alkohola koji opisuje kružnicu oko muža, znajući da pošto spava - sigurno neće dići ruku ni na koga. mrak mrtvačke kuće otpočinje u predvorju tvoje sobe. ležim na krevetu u drugoj državi i predosećam, ispod tri ćebeta te vidim kako pupak privijaš uz jastuk. leđa uz zid. u belom carstvu zidova nalaze se slike predela čijoj si lepoti mogao jedino da se diviš. nakon što je izmaštaš. u belilu punom uspomena i fotografija, probija se miris ribe. tom ribom me je baba tovila celo jedno leto, pa čim je majka pristigla - dreknula je „na šta to ličiš, sad će meni trebati godinu dana da te dovedem u red?” i ostatak dana me odmeravala prezrivo. iako smo bili razdvojeni dva meseca. možda zbog tog mirisa bakalara, snega i brašna koje ne može da se ispere nijednom vodom niti sapunom - danas sedim u ordinaciji psihologa. sa muškarcima koji me ne vole. sa muškarcima kojima se gadim. i služim kao mašina za smišljanje mimova. zato mi glavom odjekuje rečenica „volim te”, iako su njihove reči izoštrenije nego bojazan da će se hrkanje pretvoriti u glas.