Tri nedelje u oktobru

Psi su se podvijenih repova povukli u ćoškove, svaki na svoju stranu. Mačka se, kao i sve mačke, u početku ponašala kako je htela. Onda se popela na vrh police za knjige, odakle ih je posmatrala polusklopljenih očiju.

Ćutanje je postalo neka vrsta igre. Na čajni stočić u centru dnevne sobe postavili su tišinu. Drvena tabla, koju su držala četiri izrezbarena slona, pretvorila se u pijedestal za boginju neizgovorenih reči. Iz nje se širila praznina. Prvo je osvojila ormane i fioke sa čarapama, potom i kutije sa fotografijama sa zajedničkih putovanja. Posle se uselila i u Pavla. Počeo je da se pita da li je sa njim sve u redu. Prošlost je izgledala daleko, budućnost beznačajno. Ličio je na junake iz priča koje je pisao.

„Znaš kako te zovu komšije?“, bila je jedna od poslednjih stvari koje mu je Luka rekao.

Ćutao je. Nije ga zanimalo. Kad se okupe komšije pričaju o drugim stanarima. Nije u tome bilo ničeg neobičnog. Oni koji se drže po strani su oni o kojima se najviše priča.

„Balerina“, rekao je Luka posle kraće pauze. „Jebena balerina!“

Pavle je uvek hodao na prstima. Govorio je tiho, oprezno. Činilo se da sve drži pod kontrolom. Jednom kad mu je mačka zarila kandže u obraz Luka je vrisnuo, a on je ćutao. Strpljivo je odvojio životinju od svog mesa i pažljivo je spustio na pod. „Jebeš mi mater ako si ti normalan“, rekao je Luka.

To ne znači da ništa nije osećao. Dlanovi su mu uvek bili znojavi, posebno kada je Luka ćutao. U poslednjih nedelju dana tri čaše su mu iskliznule iz ruku. „To ti je baksuz“, rekla mu je teka kad je preko telefonske slušalice čula kako se jedna od njih rasprskava o pod.

Nije bio siguran kada je Luka počeo da prezire sve što je u početku voleo kod njega. Možda kad je prestao da kuva. Ili kad je tetka počela da dolazi u posetu, pa je morao da šeta oko zgrade. Možda kada se na severnom zidu kupatila pojavila crna buđ. Pročitao je negde da utiče na nervni sistem.

Najteže je bilo nedeljom uveče i kad je loše vreme. U mraku kiša nepodnošljivo gruva. Ranije su se zavlačili pod jorgan. Poslednjih dana su hodali u krug, kao zarobljeni. Pavle je počeo da izlazi. Nije bilo važno gde, samo da je daleko. U mračne klubove, rupe u koje nikada ranije nije zalazio. U zadimljenoj tami je video samo usne kako se lepe za čaše i jezike koji ih oblizuju. Onda je odlazio u još dublji mrak, puštao druge da ga pokriju dlanovima. Osećao je olakšanje što ništa ne vidi. „To što imate potrebu da se okružite lepotom znači da mislite da niste dovoljno dobri“, govorila mu je terapeutkinja. Lepota je u mraku, mislio je. Kad bi se klubovi zatvorili išao je u šumu, park, u bilo koji haustor.

Te poslednje nedelje se ponovo spremao da izađe. Pozvao je pse, zakačio povodac i krenuo ka izlazu. Hteo je nešto da kaže, ali se u poslednjem trenutku predomislio. Zalupio je vrata za sobom.

Srce je počelo da udara jače kad se približio staroj opservatoriji. Ranije te večeri dogovorio je sastanak ispred male zgrade u kojoj je nekada stanovao čuvar. Možda i dva, nije mogao da se seti. Kad su se primakli ulazu, koji se jedva video od šiblja, psi su se naglo zaustavili. „Saba, Ši!“, viknuo je i povukao povodac. Nisu reagovali. Čulo se tiho režanje. Pogledao je u pravcu u kom su gledale životinje. Nije video ništa, samo se žbunje njihalo na vetru. Režanje je odjednom prešlo u cviljenje. Poželeo je da ide kući.

Ispred zgrade je zatekao gužvu. Komšinica Cana, u raskopčanom džemperu i kratkoj suknji, nakarminisana i izbačenih grudi, vrištala je i šakama se udarala u čelo. Pavle je pomislio kako se specijalno spremila za tu priliku. Prošao je pored nje. Nije ga ni pogledala. Od živog zida nije mogao da vidi šta se iza dešava. Nije ga ni zanimalo. Opet pozorište, pomislio je. Psi su se otrgli i utrčali u gužvu. Odjednom je osetio umor. I ranije su se vraćali sami. Ostavio ih je.

U zgradi je vladala potpuna tišina. Samo se iz nekog stana čuo suv kašalj. Popeo se na četvrti sprat. Ušao je. Bilo je neobično hladno. Kroz otvoren prozor navaljivale su kapi kao rojevi muva. Pogledao je ka kuhinji, nije bilo nikoga. Hteo je da vikne „Luka!“, ali nije mogao. Na stočiću u dnevnoj sobi belasala se hartija pritisnuta mermernom pepeljarom koju su ukrali one noći kad su se upoznali. Iz mraka se čuo još jedan Canin krik.