Tri serije, stotine žrtava, nijedan happy end

Među serijama koje Pickbox trenutno ima u svojoj ponudi, predstavljamo vam tri koje su poslednjih nekoliko meseci privukle našu pažnju. Iako su sve tri serije kriminalističke, potpuno su različite, drugačijih autorskih pristupa, tema, senzibiliteta. Razlikuju se i po tome kakvu poruku šalju i kakav utisak ostavljaju, iako je to na kraju krajeva potpuno subjektivna stvar.

Povezuje ih to što se na ovaj ili onaj način bave „sivom zonom“ (jedna se doslovno tako i zove) – bilo da je između moralnog i nemoralnog, terorizma i antiterorizma, pitanja ko je žrtva, a ko predator. Slične su i po tome što nisu izvikane; nisu postale planetarno popularne, niti svi trube o njima. Možda ih baš zato treba pogledati.

Jedna je skandinavski produkt na tragu njihovih već dobro poznatih noir uradaka, druga klasični BBC mini dragulj, dok je treću teško definisati u bilo kom smislu. Može se reći da je u pitanju američka serija koja ne prati trendove. Što je u isto vreme i dobro i loše.

„Greyzone“ (Danska, Švedska, 2018)

Serija počinje scenom bezuspešnog hvatanja krijumčara u luci u Geteborgu, nakon čega brzo postaje jasno da nije reč o bilo kakvom krijumčarenju, već pokušaju unošenja bombe u Švedsku. Ta scena pokreće više povezanih tokova radnje, od kojih se onaj glavni tiče Viktorije, inžinjerke koja se bavi tehnologijom dronova, i Ijada, njenog kolege sa studija koji, uprkos tome što je veći deo života proveo u Danskoj i što je integrisan u dansko društvo, postaje islamski terorista. Viktoriju uzima kao taoca, sa željom da njenu stručnost u upravljanu dronovima iskoristi za teroristički napad na skandinavske zemlje.

I dok se za vreme te talačke situacije smenjuju i londonski i stokholmski sindrom, pokreću se važna univerzalna etička i politička pitanja na koja ova serija pokušava da odgovori. Ona se tiču pre svega stradanja nevinih u ratu, demokratije, prava na izbor, shvatanja i deljenja pravde - koliko je moralno poslati vojsku na drugi kraj sveta da se ratom bori za mir i šta uraditi kada oni koji trpe razaranja i od detinjstva žive u nestabilnim i ratom zahvaćenim područjima odluče da se osvete i dele pravdu na svoj način. To je ta siva zona u kojoj Viktorija i Ijad pokušavaju da razumeju sebe, jedno drugo, svoje okruženje, svoje nasleđe i sve ono što su dotad znali i naučili. Preispitujemo se i mi s njima, osećajući se istovremeno i kao talac i kao otmičar.

Ima vremena za razna preispitivanja i obrte, budući da danskoj policiji, uz nesebičnu pomoć švedske, ne ide baš najbolje u borbi sa terorizmom, niti sa unutrašnjim neprijateljima oličenim u korupciji i nekompetenciji.

Šta tek mi da kažemo!

P.S. Jedan od najboljih dečjih glumaca ikad viđenih je mali Virgil Katring-Rasmussen, koji igra Oskara, Viktorijinog sina. Takva verodostojnost, talenat i (verovatno intuitivno) razumevanje uloge i čitave priče zaista se retko sreću među decom.

„The Victim“ (Velika Britanija, 2019)

Fantastična serija čija se „siva zona“ bavi pitanjem ko su žrtve, a ko zločinci, te da li se i kako njihove uloge mogu zameniti i, najvažnije, mogu li razumeti jedni druge. Kao i u prethodnoj seriji, samo na specifičan način, javlja se i dilema da li, uprkos pravnom sistemu punom mana, pravdu treba uzimati u sopstvene ruke. Da li je to ljudski i civilizacijski korak unazad, ili pak neophodan čin kada nas po ko zna koji put iznevere institucije koje postoje da bi nas štitile.

Priča u škotskoj seriji „The Victim“ ispričana je u četiri epizode potpuno besprekorno, uz glumce koji maestralno portretišu kompleksne likove koji se u datom trenutku suštinski ne mogu odrediti ni kao pozitivni ni kao negativni. Da, trebalo bi to da bude odlika svakog dela koje pretenduje na ozbiljnost, ali u ovakvoj seriji, u kojoj je pitanje morala, te ljudskih i zakonskih granica ključno, uspešno nijansiranje i stalni psihološki „hod po žici“ likova su neophodni.

Reći nešto više i konkretnije o ovoj seriji ne bi pokvarilo iskustvo budućeg gledaoca, zato što su obrti ionako nezamislivi, ali bi svakako bilo suvišno. Jer, „The Victim“ je delikates kakav samo BBC može da servira.

„The Truth About the Harry Quebert Affair“ (SAD, 2018)

Neobična serija sa toliko „sivih zona“ kako u priči tako i u njenoj egzekuciji; rađena prema popularnom romanu, a sama po sebi ne tako popularna, uprkos Patriku Dempsiju u glavnoj ulozi. Seriju treba pogledati bar da bi se videlo „gde je, šta radi“ i razmislilo o brojnim otvorenim temama i problematičnim mestima kojima serija obiluje. Kad već pisac i scenaristi nisu razmislili.

U centru zbivanja je decenijama nerazrešeno ubistvo, ponovno pokretanje istrage povodom njega i u vezi s nim nesvakidašnja i nikome posve jasna ljubavna priča između petnaestogodišnjakinje i trideset(nešto)godišnjaka. No, to je tek vrh ledenog brega, jer se ispod nedorečenih kontroverzi kriju još komplikovanije, mračnije i bolesnije priče i odnosi.

To što ne znamo, niti možemo da pretpostavimo šta će se desiti nakon što zagrebemo vrh ledenog brega zapravo je i najbolji aspekt serije. Sama otkrića ubica i krivaca po raznim osnovama po sebi su neverovatna. Ali, priča ne ide dublje od datih iznenađenja i šokova, iako ide dalje. Zapravo sve vreme grebemo po površini, pa nikakvog brega i nema, iako postoje svi uslovi za to. Čak i teška psihička bolest, u ovom slučaju nedovoljno objašnjena, loše motivisana i senzacionalistički plasirana.

Ova serija, pošto je iz porodice „klasičnih navlakuša“, predstavlja sasvim solidan binge za subotu i(li) nedelju popodne, ali ništa više od toga.