Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Trijumf diletantizma, prljavština najjeftinije publicistike
Četvrtak
Kritika je postala za mene odavno goruće pitanje – valjda od mojih prvih književnih kontakata s ljudima. Poljaci uopšte nisu psiholozi. Poljak nije kadar, na primer, da oceni čoveka s kojim razgovara, ili čiju knjigu čita. Znao sam da se Poljak neće potruditi da pronikne u moje mesto, gde šala postaje ozbiljnost, neodgovornost odgovornost, nezrelost zrelost, što nije kadar ni da otkrije moju igru ni da razume njene uzroke. Ali od svih Poljaka književni kritičar, taj stručni ocenjivač, upravo je stvorenje koje se najmanje razume u ljude i, što s tim ide, u književnost – jer u njemu intelektualni balast do kraja pritiskuje neposredno, intuitivno osećanje čoveka. Zato sam znao, pišući Ferdidurke, knjigu neobično tešku, pa i više, zavodničku i varljivu, da ako se bespomoćno dam u ruke te gospode, propao sam.
Hoće da budu sudije umetnosti? Ali do te umetnosti oni bi morali najpre da dopru, a oni su u predsoblju, nedostaje im pristup do duhovnih stanja iz kojih umetnost nastaje, i ništa ne znaju o njenoj napetosti
I istovremeno postavio sam sebi niz pitanja. Je li u redu da autor bude bespomoćan pred kritičarom? Zašto ja treba bez protesta da pristajem da mi javno sudi gospodin X koji, možda, o životu ima manje znanja od mene, a već sigurno ima mnogo manje pojma o onom što je moja, ne njegova, problematika? Zbog čega mišljenja g. X, koje je najzad jedno više privatno mišljenje, treba da bude dignuto na visinu presude putem same činjenice što on piše u novinama? Zašto bih podnosio tu aroganciju i impertinenciju, tu žurnu prljavštinu koja se svečano proglašava kritikom? Zar, kad bih pristajao na sličnu zavisnost od ljudskog suda, ne bih bio u suprotnosti s načelnim stremljenjem svoga dela, koje je trebalo da mi osigura slobodu i suverenost – da mi uveća „sigurnost u sebe“? Ali pre svega sam postavio sebi pitanje (jer sam u Ferdidurke težio da sebe otkrijem u što je moguće široj skali) je li u redu da autori prave izraz lica za vreme pisanja kao da ih se kritika ništa ne tiče, kao da se ti sudovi izriču na drugoj planeti – dok, u stvari, svi pišemo za ljude, pa je njihov sud za nas odlučujući, i strah od njega dominantniji?
A ta su pitanja bila utoliko bolnija, što sam, kao autor gotovo nepoznat i bez autoriteta, pisao knjigu bezočno smelu i provokativnu, u kojoj sam se ja, klinac, obračunavao sa sveukupnom kulturom. Moja snaga je trebalo ipak da počiva baš na razotkrivanju moje slabosti. Samo polazište knjige – otkrivanje vlastite nezrelosti – imalo je da bude bedem moje sile. Zato sam odlučio da otkrijem i svoj odnos prema kritici, i umesto da taj vid stvaralaštva zaobiđem stidljivim ćutanjem, kako se to praktikuje, potrudio sam se da postane dobro i jasno vidljivo kako je knjiga pisana u strahu od kritike i želji da se izmigolji kritici.
Hoće da budu metodični, stručni, objektivni, pravedni? Ali, oni su trijumf diletantizma, time što se izjašnjavaju o temama koje nisu kadri da savladaju: oni su primer najnezakonitije uzurpacije
Danas se, naravno, osećam mnogo sigurnije. Bolje sam smešten među ljudima. Nisam više onako stravično sâm kao tada kad sam s prvim mašinopisima odlazio Kisteru. Danas mišljenju gospođe X, koja me smatra punoglavcem, mogu da suprotstavim mišljenje gospodina Y, koji me ceni. Ali...
Nedelja
Hladni vetar s juga izduvao je iz Buenos Ajresa masu vrelog vazduha, sad razigrano duva zavijajući, fijučući, zvečeći i treskajući oknima, bacajući uvis papire, a na raskrsnicama ulica praveći prave orgije nevidljivih veštica. Taj pseudojesenji vetar pokreće i mene, i juri zajedno sa mnom – i to uvek u prošlost – on ima tu povlasticu da izaziva u meni prošlost, a ja mu se često satima podajem, sedeći negde na klupi. Tamo, izduvan, trudim se da učinim nešto što je iznad moje moći, a ipak je tako željeno – da uspostavim kontakt s Vitoldom Gombrovičem iz nepovratnih vremenâ. Rekonstruisanju svoje prošlosti posvetio sam mnogo vremena, vredno sam ustaljivao hronologiju, naprezao pamćenje do krajnosti, tražeći sebe, poput Prusta, ali ništa se ne daje učiniti, prošlost je bez dna, a Prust laže – ništa, apsolutno ništa se ne dâ učiniti... Ali južni vetar, izazivajući neke poremećaje u organizmu, stvara u meni stanje gotovo ljubavne čežnje u kojoj, lutajući očajan, pokušavam iskrivljenim ustima makar na časak da probudim u sebi svoje davno postojanje.
Na Kostanerovoj aveniji, zagledan u talase što se, uspenušani, bacaju s pomamnom razjarenošću uvis preko kamene, ozidane obale – na toj obali sam ja, današnji Gombrovič, prizivao onoga svog dalekog prethodnika u svoj njegovoj ustreptaloj i mladoj bespomoćnosti. Trivijalnost ondašnjih događaja dobijala je za mene (za mene koji sam već znao, koji sam danas bio svoja ondašnja prošlost, rešenje zagonetke onog dečaka), elem, dobijala je onu svetost legendi sa dalekim prapočecima; i danas sam ja poznavao ozbiljnost one smešne patnje, znao ex post...
Sećao sam se, dakle, kako je, na primer, jedne večeri on – ja – pošao u susedstvo u Bartođeje na zabavu, gde je bila osoba koja je njega – mene – dovodila u stanje očaranosti i pred kojom sam ja – on – hteo da se pokažem, da blesnem; i to je meni – njemu – bilo neophodno potrebno. Ali ulazim u salon, a tamo, umesto divljenja, odjednom samilost tetakâ, pošalice kuzinâ, gruba ironija svih tih raznih spahija iz okoline. Šta se desilo?! Desilo se da je Kaden Bandrovski „iskasapio“ neku moju novelu, rečima, doduše, punim snishodljivosti, ali koje su mi nedvosmisleno poricale svaki moj dar. I te novine pale su im u ruke. I oni su im poverovali, jer, Bože moj, Kaden je „pisac, razume se u stvari“. I tako, te večeri odista nisam znao gde da se sakrijem.
Ako je on – ja – bio u takvim slučajevima bespomoćan, to uopšte nije bilo zato što ga je sud uplašio. Baš naprotiv. Te situacije bile su neotklonjive pošto su bile nedostojne odbijanja – jer su bile previše glupe i smešne da bi se moglo ozbiljno gledati na patnju koju su zadavale. Dakle, patio si, a istovremeno stideo si se svoje patnje, i ti, koji si već tada dosta dobro izlazio na kraj i sa mnogo opasnijim demonima, ti si bio užasno poljuljan, diskvalifikovan svojim vlastitim bolom. Jadni, jadni dečko! Zašto tada nisam bio pored tebe, zašto nisam mogao da uđem tada u taj salon i da stanem uz tebe, kako bi se osetio dopunjenim kasnijim smislom svoga života. Ali ja – tvoje ostvarenje – bio sam – jesam – na hiljade milja, na mnogo godina daleko od tebe i sedeo sam – sedim – ovde, na američkoj obali, sa tako užasnim zakašnjenjem... i tako zagledan u vodu koja prska iznad kamenog bedema, i ispunjen udaljenošću vetra što juri od polarnog pojasa...
Nedelja
Kada danas, posle mnogo godina, i budući već mnogo spokojniji, manje prepušten na milost i nemilost sudova, razmatram postavke svog romana Ferdidurke u odnosu prema kritici, još jednom te postavke potpisujem bez pogovora. Dosta je već nevinih dela, dela koja ulaze u život praveći nevino lice, kao da ne znaju da će biti silovana hiljadama idiotskih ocena; mnogo autora koji se prave da je ovo nasilje što dolazi od površnog, nemarnog suda nešto što nije kadro da ih pogodi i na šta ne treba obraćati pažnju. Delo, makar rođeno iz najčistije kontemplacije, mora biti napisano tako da svom autoru dâ prevagu u njegovom svođenju računa s ljudima. Stil koji ne ume da se brani od ljudskog suda, stil koji izdaje svog tvorca, dopuštajući da se nad njim natresa bilo kakav kreten, ne ispunjava svoj najvažniji zadatak. Ali odbrana od tih mišljenja moguća je samo onda kad se rešimo na pokornost i priznamo do koje mere su ti sudovi za nas važni – čak i kad potiču od glupaka. Zato je bespomoćnost umetnosti u odnosu prema ljudskim sudovima tužna posledica njene oholosti: ah, ja sam iznad toga, ja držim samo do sudova razumnih ljudi! Ali ta fikcija je apsurdna, a istina je baš teška i tragična istina da i sud glupaka ima značenje, da nas i taj sud stvara, formira iznutra i spolja, povlači za sobom dalekosežne posledice praktične i životne prirode.
Naučili su čitaoca da stvaralaštvo nije igra snaga koje se ne daju u potpunosti kontrolisati, da ona nije eksplozija energije, rad duha koji se stvara, nego da je to samo redovna godišnja književna „proizvodnja“, zajedno s neodložnim recenzijama, konkursima, nagradama i podliscima
Pa ipak, kritika ima i drugi aspekt. Moguće ju je posmatrati iz ugla autora, ali moguće ju je posmatrati i iz ugla javnosti – i tada ona dobija još izrazitije boje skandala, laži, nasamarivanja ljudi. Kako stvari stoje? Javnost želi da bude od strane štampe obaveštena o knjigama koje se pojavljuju. Otuda je nastala grana novinske kritike, a vode je ljudi koji imaju dodira s književnošću. No kada bi ti ljudi imali zaista šta da rade na terenu umetnosti, kad bi u njoj pustili korene, oni sigurno ne bi ostali na tim člančićima – znači da nisu, jer su to gotovo uvek drugorazredni i trećerazredni literati, ličnosti koje ostaju samo u labavom, više društvenom odnosu sa svetom duha, ličnosti koje nisu na visini pitanja o kome treba da obaveštavaju. I upravo na tome počiva čitava teškoća, koja se ne dâ zaobići, iz koje se rađa ceo skandal kritike i njena nemoralnost. Pitanje glasi: na koji način niži čovek može da kritikuje višeg čoveka, da ocenjuje njegovu individualnost, da vrednuje njegov rad – na koji način to može da se dogodi, a da istovremeno ne bude apsurd?
Nikada gospoda kritičari, barem poljski, nisu tom delikatnom pitanju posvetili ni pet minuta pažnje. A ipak jedan X koji sudi o čoveku takve klase, na primer, kao što je Norvid, smešta sebe u vratolomnu, nemoguću situaciju. Jer da bi donosio sud o Norvidu, on mora da bude iznad Norvida – a on je istovremeno ispod Norvida. Ta načelna laž izaziva beskrajni lanac daljih laži. I kritika postaje negacija svih svojih najambicioznijih težnji.
Hoće da budu sudije umetnosti? Ali do te umetnosti oni bi morali najpre da dopru, a oni su u predsoblju, nedostaje im pristup do duhovnih stanja iz kojih umetnost nastaje, i ništa ne znaju o njenoj napetosti.
Hoće da budu metodični, stručni, objektivni, pravedni? Ali, oni su trijumf diletantizma, time što se izjašnjavaju o temama koje nisu kadri da savladaju: oni su primer najnezakonitije uzurpacije.
Čuvari morala? Ali moral se zasniva na hijerarhiji vrednosti, a oni su upravo podsmeh hijerarhije, sama činjenica njihova postojanja je esencijlano nemoralna. Jer ničim se nisu pokazali, ničim nisu dokazali da imaju prava na tu ulogu. Jedino toliko – što im urednik dopušta da pišu. Predajući se nemoralnom poslu koji se sastoji u izricanju jeftinih, lakih, brzih sudova bez pokrića, oni žele da sude o moralu ljudi koji su svoj život usadili u umetnost.
Hoće da ocenjuju stil? Ali oni sami su parodija stila, oličenje uobraženosti: do te mere su loši stilisti da ih ne vređa neizlečiva disonanca onog prokletog „iznad“ i „ispod“. A i da ne govorimo o tome da pišu na brzinu i neuredno; to je prljavština najjeftinije publicistike.
Učitelji, vaspitači, duhovni rukovodioci? U suštini, oni su poljskog čitaoca naučili toj istini o književnosti, da je ona neka vrsta školskih pismenih zadataka pisanih radi toga da bi uča mogao da stavi ocenu; naučili su ga da stvaralaštvo nije igra snaga koje se ne daju u potpunosti kontrolisati, da ona nije eksplozija energije, rad duha koji se stvara, nego da je to samo redovna godišnja književna „proizvodnja“, zajedno s neodložnim recenzijama, konkursima, nagradama i podliscima. Oni su majstori trivijalizacije, umetnosti u pretvaranju oštrog života u gnjavatorsku kašicu u kojoj je sve manje-više jednako prosečno i nevažno.
Kritika mora da bude isto tako napregnuta i vibrantna kao ono čega se dotiče – jer u protivnom slučaju postaje samo ispuštanje gasa iz balona, postaje klanje tupim nožem, raspad, anatomija, grob
Takve pogubne posledice izaziva prekobrojnost parazitâ. Pisati o književnosti lakše je nego pisati književnost – u tome je suština. Znači, ja bih se, na njihovom mestu, duboko upitao kako se iskobeljati iz te sramote kojoj je ime: olakšanje. Jer njihove su prevage čisto tehničke prirode. Njihov glas razleže se snažno ne zato što je snažan, nego zato što im je dozvoljeno da govore kroz glasnogovornik štampe.
Kako se iz tog izvući?
Odbaciti sa besom i ohološću sve veštačke prevage kakve ti obezbeđuje tvoja situacija. Jer književna kritika nije prosuđivanje čoveka od strane drugog čoveka (jer ko ti je dao to pravo?), nego sudar dve ličnosti sa apsolutno jednakim pravima.
Prema tome – ne sudi. Opisuj samo svoje reakcije. Nikad ne piši o autoru ni o delu, već samo o sebi u suočenju sa delom ili sa autorom. Samo o sebi smeš da pišeš slobodno.
Ali pišući o sebi, piši tako da tvoja ličnost dobije u značaju, u važnosti i u životu – da postane tvoj odlučujući argument. Znači, piši ne kao pseudonaučnik, nego kao umetnik. Kritika mora da bude isto tako napregnuta i vibrantna kao ono čega se dotiče – jer u protivnom slučaju postaje samo ispuštanje gasa iz balona, postaje klanje tupim nožem, raspad, anatomija, grob.
A ako ti se tako neće ili nisi kadar – otidi.
(Ovo sam napisao doznavši da je Savez poljskih pisaca u tuđini – smatrajući kritiku posebno važnom za književno stvaranje – ustanovio nagradu u visini 25 funti za najbolji kritički rad. Iako se sve nagrade dešavaju van mene, iako je to igra u koju nisam pozvan... ali možda ovoga puta? Prijavljujem ovaj „kritički rad“ za nagradu, toplo ga preporučujući pažnji Komiteta.)
Subota
Onima koji se zanimaju za moju spisateljsku tehniku, dajem sledeći recept.
Uđi u sferu sna.
Posle toga počni da pišeš prvu istoriju koja ti padne na pamet i napiši dvadesetak strana. Potom pročitaj.
Na tih 20 strana možda će se naći jedna scena, nekoliko pojedinačnih rečenica, neka metafora, koje će ti se učiniti podsticajnima. Napiši onda sve to još jednom, trudeći se da oni uzbuđujući elementi postanu osnov – i piši ne obazirući se na stvarnost, težeći samo zadovoljenju potrebâ svoje mašte.
Za vreme ove, ponovne redakcije tvoja mašta će već zauzeti neki pravac – i doći ćeš do novih asocijacija koje će izrazitije odrediti teren radnje. Tada napiši 20 strana nastavka, idući stalno po liniji asocijacija, stalno tražeći uzbuđujući element – stvaralački – tajanstveni – otkrivački. Potom napiši sve još jednom. Tako postupajući, nećeš ni opaziti kad će ti se stvoriti niz ključnih scena, metaforâ, simbolâ (kao što su u Trans-Atlantiku „idenje“, „prazan pištolj“, „pastuv“, ili u Ferdidurke „delovi tela“), i dobićeš pravu šifru. I sve će pod prstima početi da ti se zaokrugljuje po sili svoje sopstvene logike, scene, likovi, pojmovi, slike će zatražiti svoju dopunu, i ono što si već stvorio, izdiktiraće ti ostalo.
Ipak, čitava je stvar u tome da, na taj način pokoravajući se pasivno delu, dopuštajući mu da se stvara samo, ni za trenutak ne prestaneš da vladaš nad njime. Tvoje načelo u tom pogledu treba da bude sledeće: ne znam dokle će me delo odvesti, ali gde god me povelo, mora izražavati mene i zadovoljavati mene. Kad sam počinjao Trans-Atlantik, pojma nisam imao da će me dovesti do Poljske, a kad se to ipak dogodilo, potrudio sam se da ne lažem – da što manje lažem – i da iskoristim tu priliku za pražnjenje i iživljavanje... I svi problemi koje ti nameće takvo samorodno i naslepo stvarano delo, problemi etike, stila, forme, intelekta, moraju biti rešeni uz puno učešće tvoje najizoštrije svesti i s maksimalnim realizmom (jer je sve to igra kompenzacijâ: što su luđi, fantastičniji, intuitivniji, neuračunljiviji, neodgovorniji, tim više moraš da budeš trezven, da vladaš sobom, da budeš odgovoran).
Iz borbe između unutrašnje logike dela i moje ličnosti, iz toga rvanja rodiće se nešto treće, nešto srednje, nešto što kao da nisam ja napisao, a ipak je moje – što nije ni čista forma, ni moj neposredni iskaz, nego deformacija rođena u sferi „između“: između mene i sveta
U konačnom ishodu: između tebe i dela nastaje borba poput one između kočijaša i konjâ koji ga nose. Ne mogu savladati konje, ali moram voditi računa da se ni na jednoj krivini tokom vožnje ne izvrnem. Dokle ću stići – ne znam, ali moram stići čitav. Još više – moram po mogućnosti izvući sve uživanje iz te vožnje.
I u krajnjem ishodu: iz borbe između unutrašnje logike dela i moje ličnosti (jer ne zna se: da li je delo samo pretekst da bih se ja iskazao, ili sam ja pretekst za delo), iz toga rvanja rodiće se nešto treće, nešto srednje, nešto što kao da nisam ja napisao, a ipak je moje – što nije ni čista forma, ni moj neposredni iskaz, nego deformacija rođena u sferi „između“: između mene i sveta. Tu čudnu tvorevinu, to kopile, stavljam u koverat i šaljem izdavaču.
Posle toga čitate u novinama: „Gombrovič je napisao Trans-Atlantik da bi dokazao...“, „Teza drame Venčanje jeste...“, „U Ferdidurke Gombrovič hoće da kaže...“
