Beleške iz Moneove kuhinje (2)
Mrtva priroda s bocama

Mrtva priroda s bocama: Slika Kloda Monea iz 1863. godine

Photo: Klod Mone

Trpeza s kraja veka

Prvi put u životu sam pojeo bananu, neću ponoviti, sve do čistilišta.

                                                  Žil Renar, dnevnik, 4. februar 1884.

 

Odmah se zna da li neka kuća ima dušu. U Živerniju, na kraju veka, Mone je bio svestan najmanjih detalja svoje kuhinje. Mone, zaista veliki u svojoj epohi, živeo je i slikao u svom vremenu, ne obazirući se na prošlost. Bez sumnje, bio je prezauzet svojim radom ne znajući da stvara istoriju.

U beleškama iz kuhinje se tek tu i tamo može uočiti poneka nesvesna nostalgija, duh Restauracije ili Drugog carstva, ali je to, osamdesetih godina XIX veka, ipak juče. To uključuje naročito inovacije Treće republike pomešane s receptima poteklim iz davnina, začinjene egzotičnim kuriozitetima, koje volimo otkada su brodovi, na okeanima, otkrili Put začina.

Šta se može misliti o jednom čoveku koji je toliko voleo da jede, kojem je dobra hrana bila stalna preokupacija, a koji ipak nikad nije dotakao tiganj, čak nikad nije kročio u kuhinju – nasuprot svom prijatelju Dž. M. Vistleru ili Aleksandru Dimi sinu, koje je posećivao u Avru, u društvu Kurbea, i koje je, naravno, iznenađivao ispred njihovih šporeta. (Inače, posle ove posete Kurbe i Dima su morali da provedu čitave dane zajedno u kuvanju i pevanju!) Samo da je Mone pisao svoj dnevnik! Šta je mislio o kuhinji? Onome ko se užasavao rečenica nije nedostajalo ideja, ali je možda ipak odbijao da filozofira o nekoj tako prirodnoj stvari: dobro jesti – to je najobičnija stvar! Isto kao što poluozbiljni, polupodrugljivi lekari vole da se pretvaraju kako bolovi srca ne postoje, pošto je srce tek jedan organ, nezaobilazan pokretač krvotoka u našem telu, na isti način Mone potvrđuje da slika samo ono što vidi, da se slikanje ne može naučiti i da se ono nosi u sebi. U istom smislu, na granici aforizma i očigledne istine, pretpostаvljаmo dа je sаvršeno reći dа je jedinа kuhinjа dobrа kuhinjа i dа je namenjena dа se jede kаko trebа.

Dobro jesti je kod njega svakodnevna navika. Ali ne znamo ništa precizno o jelovnicima porodične trpeze u Avru, gde kažu da je njegova majka rado primala goste i pevala posle večere, jer je imala veoma lep glas. Mone nije imao ni dvadeset godina kada ona zauvek odlazi i s njom se celokupno sećanje na običaje iz Avra gubi u zaboravu. Kasnije kada je služio u Afričkim lovcima, u Alžiru, on je često voleo da priča o predelima i svetlosti, i tada je nesvesno stvarao svoj prvi mediteranski arhiv sopstvenih vizija, i nije otkrio ništa od onoga u čemu je uživao.

Nemoguće je da nije okusio i voleo tu mirisnu kuhinju, laganu pripremu u grnčariji na malim zaostalim ognjištima, gde se moglo tako dobro ovladati pečenjem na ćumuru. Da li je to bilo prerano? Je li postojao neki povlašćeni trenutak koji pokreće okidač što može svakog od nas učiniti gurmanom?

Postoje neka jela u Avru, i u kampovima u Africi, kao i u jelovnicima iz Aržanteja, gde je proveo četiri godine sa svojom prvom suprugom, Kamij, u ljupkoj kući, gde je napravio prvi vrt, koji je, sam po sebi, bio neodoljiva pozivnica. Toliko smo prekrasno ostareli, do te mere da možemo govoriti o prošlim epohama! I mi smo, na kraju krajeva, smešteni u vremenu i, bez sumnje, s trpezama je kao i s vrtovima; uvek će postojati, i kada nas ne bude tu da raspravljamo o njima, biće i simbolističkih, dadaističkih, čak i strukturalističkih trpeza.

Svake godine trka u Gajonu okuplja čitavu porodicu privrženu automobilima i izletima: Klod & MoneoviPostoji toliko načina da se uđe u istoriju i ni- šta manje da se iz nje izađe. Sve jagode sveta su Šardenove, sve jabuke Sezanove, a svi punjeni pilići su naravno iz dobre kuće, jer su direktni potomci pilića iz šerpe našeg dobrog kralja Anrija IV. U onome što je danas prikladno nazvati kolektivno nesvesnim, šta bi postala, u našim umovima, pretrpanim zbrkom beskorisnih pojmova nalik idejama, šta bi, dakle postala, bez njihovih trpeza, imena Kolbera, Subiza ili čak Rišeljea, i bliže nama, imena Talerana, Demidova ili bilo šta što nosi potpis Brija-Savarena, i sve do pobede kod Marenga...

Mone, koji sâm ništa ne sprema, ne daje svoje ime nijednom otkriću i zadovoljava se da recepte drugih sprovodi do savršenstva.

Ta trpeza može umnogome nepravično izgledati banalna; to je onoliko apsurdno kao što je bilo uobičajeno posedovati automobil 1895. godine; to se može tvrditi i bez poznavanja istorije. Nemilosrdna borba da se nametne svoje slikarstvo, brige o novcu koje su daleko od toga da budu otklonjene, ali i ogroman nedostatak specifičnog prostora za rad, sprečili su ga da slobodno kreira svoju egzistenciju. Upravo se u Živerniju, otkrivenom 1883. godine, uobličila Moneova trpeza. Alisa Ošede, njegova druga supruga, u tome će biti glavni zanatlija. Njih dvoje stvorili su izvesnu umetnost jednostavnog življenja, danas bi se reklo: jedan stil.

Oceni 5