Ulični biznis u Manili: Rasprodaja lažnih dokumenata
Manilla 05 S

Claro M. Recto Avenija je jedna od glavnih trgovačkih ulica severnog dela centralne Manile. Ovde falsifikatori dokumenata otvoreno nude izadu lažnih dokumenata svih vrsta. Među najpopularnijima su lične karte, krštenice, dozvole za sklapanje braka, medicinski sertifikati, lažni recepti, univerzitetske diplome, vozačke dozvole i dozvole za plovidbu.

Photo: Renoir Amba

Tržnica falsifikata

Njen pritajeni glas se skoro izgubio u žamoru obližnjeg saobraćaja. “Hoćete li da piše magna ili summa cum laude?“ upita niska, zdepasta žena kratko ošišane kose. “Jeste li sigurni da je to sve što želite? Mi možemo napraviti bilo što.” Pokazuje na tanki drveni plakat izlepljen s bogatim asortimanom naizgled službenih dokumenata. Iako je ovde izrada diploma glavni biznis, takođe za kratko vreme možete dobiti prepise, dozvole, pasoše, odobrenja, sudske papire, pismene izjave, žigove, pečate, recepte, čekove, nagrade, bedževe, dokumenta iz banke i lične karte svih vrsta. Mogućnosti su ograničene samo vašom maštom.

Falsifikovane diplome proizvedene na ulicama Manile, Filipini.  Autor je platio 400 filipinskih pezosa (8.60 € ili 9.00 $) za diplomu Harvarda, 300 pezosa (6.45 € ili 6.80 $) za Pulicerovu nagradu, plus 150 pezosa (3.25 € ili 3.40 $) za troškove istraživanja, pošto nismo obezbedili originale. Dokumenta su poslata u Holandiju gde su uramljena u lokalnoj umetničkoj radnji za 192 eura (200 US $).Mogućnosti su jednako zapanjujuće kao i lepeza papira. Ko bih mogao biti? Što bih mogao da budem? U trenutku pade mi na pamet dozvola za točenje alkohola, dozvola za letenje ili novinarski bedž Rojtersa, a u eri biometrijskih skenera i genetičkog testiranja, primamljivo je zamišljati da je još uvek moguće dizajnirati (ili redizajnirati) funkcionalan identitet uz pomoć nekoliko komadića pergamenta i plastike.

Na kraju sam se odlučila za diplomu Harvard Univerziteta, vozačku dozvolu države New York, krštenicu sa Filipina i Pulicerovu nagradu.

“Ovde napišite ime koje želite da se odštampa”, promrmlja ona gotovo nečujno zbog buke džipova i pešaka. Dok smo završavali posao, oko nje su se u maloj grupi posmatrači rojili poput obada.  Trudila se da ih otera dok je kucala kratku poruku na izudaranom telefonu. “Nađimo se ovde ponovo sutra, ali sada mi možeš platiti polovinu,” reče ona, pre nego što je uzela novac i nestala u gomili.

Ja sam u Manili, Filipini, u sumljivom i ponekad zlokobnom distriktu zvanom Recto, gde se može naručiti praktično bilo koja vrsta službenog dokumenta po specifikaciji. Nazvan je po Claru M. Rectu, uvaženom filipinskom državniku i pesniku. Ovaj distrikt koga mnogi nazivaju i “Recto U” razvio se šezdesetih blizu univerzitetskog pojasa glavnog grada, ispunjavajući potražnju na crnom tržištu za seminarskim radovima i lažnim indeksima. Operacija, koju navodno vodi lokalni sindikat, proširila se na specijalizovanu izradu čitavog spektra lažnih akreditiva, kako lokalnih tako i stranih.

 

Čak i usred bela dana ne postoji ništa lažno u sumornoj atmosferi koja prožima Recto. To je ona vrsta mesta gde ljudi spreda nose rančeve i žure da stignu tamo gde idu što brže mogu.

Brojni su prodavci falsifikata duž Recto avenije i sporednih ulica. Bezimeni provizorni štandovi za dokumenta uklješteni su između uličnih prodavaca koji valjaju piratske filmove, replike ArmaLite pušaka i jarko obojene dildoe. Za nelegalne preduzimače, ove tezge su neverovatno lako uočljive, svaka ima po jednu stolicu, mali sto i bestidni drveni znak koji reklamira falsifikovanu robu usred bela dana. Tezge su, u stvari, samo dispečerski centri gde klijenti ostavljaju porudžbine uličnim agenatima ili kako ih ponekad nazivaju “facama”. Po prijemu porudžbine, agent poziva centralu od koje dobija cenu koju zatim podiže za iznos svojih troškova. Potom dogovara konačne uslove sa mušterijom, a nakon toga kuriru uručuje ceduljicu sa specifikacijama.

Prodavci na Recto aveniji ne izrađuju falsifikate već su preko kurira povezani sa falsifikatorima koji izrađuju krivotvorine iza zatvorenih vrata na nepoznatoj lokaciji u blizini. Univerzitetska diploma košta 400 pezosa (8.60 € ili 9.00 $), vozačka dozvola oko 1,000 pezosa (21.50 € ili 22.60 $) a vreme izrade je oko dva sata

Falsifikati se izrađuju u obližnjoj fabrici-radionici, proizvode je “majstori falsifika”, kompjuterski grafičari koji istražuju dokumenta a potom skeniraju, retuširaju i štampaju pomoću Corel Drawa i Photoshopa. Postoje i “zlatne ruke”, obučeni kaligrafi i falsifikatori potpisa čiji je iskusni rad sa perom i mastilom od vitalnog značaja. Sa svojom svitom štampača, skenera, laminatora i alata za crtanje, falsifikatorska radnja na Recto aveniji je nalik na bilo koji drugi studio za grafički dizajn, osim možda sa razlikom u velikom obezbeđenju koje drži ove nelegalne aktivnosti dalje od znatiželjnih očiju u ovom ne tako renominarom delu grada. (Čak ni ulični agenti ne znaju gde se oni tačno nalaze. “Verovatno je tako bolje ,” reče jedan od njih.)

Zbog čega ljudi zalaze u sumljive delove grada i obavljaju nelegalne poslove sa organizovanim kriminalnim sidnikatima? Jedan od razloga je to što, uprkos rizicima, ima ekonomskog smisla. Na primer, da bi se dobila sedula (opštinska poreska potvrda koja takođe služi i kao legalna forma  identifikacije) podrazumeva prijavu bruto godišnjeg prihoda od kojeg vlada ubira po jedan filipinski pezos (₱) za svaku zarađenu hiljadu. Ali za samo 5 ₱ možete kupiti falsifikat odštampan na pravom službenom obrascu ukradenom iz Uprave prihoda. Ako se prosečni godišnji prihod na Filipinima kreće oko 140,000 ₱ (2,800 € ili 3,160 $), onda svaki ušteđeni pezos mnogo vredi, a cena, ukoliko se odlučite za falsifikovani dokument, ravna je jednom poštenom ručku ili velikoj Starbucks kafi sa mlekom. Dobijanje potvrde o poništenju braka ovde, u poslednjoj zemlji na svetu gde je razvod još uvek nelegalan, može koštati i do četvrt miliona pezosa (4,980 € ili 5,640 $), čak i bez uračunatih troškova izostanaka sa posla kako bi se prisustvovalo saslušanjima i zakonskim procedurama koje traju mesecima (ponekad i godinama). Cena na Rectu je 225 ₱ (4.50 € ili 5.00 $).

Čak i ovoj eri elektronski dokumenata, na skoro svakom koraku naše živote oblikuju komadi obojenog papira: novčanice, etikete na proizvodima, lekarski recepti, lične karte, ugovori, potvrde, garantni listovi, vozne karte. Recto nas suočava sa pitanjem: u kojoj meri jedno parče papira može dokumentovati stvarnost? U kojoj meri možemo priuštiti da mu verujemo?

 

Treba uzeti u obzir i vreme, a državne agencije bi od Recta imale mnogo toga nauče o radu u službi kupca i savršeno naštimovanoj efikasnosti. Obično treba jedna sedmica da bi se dobila kopija diplome u svrhu zapošljavanja, do dve sedmice za krštenicu iz Nacionalnog zavoda za statistiku, i čitav dan stajanja u redu, obrazaca, obaveznih lekarskih pregleda i polaganja vožnje za dobijanje vozačke dozvole od Zavoda za saobraćaj. U kvartu Recto, sve ovo može biti gotovo za sat ili manje.

Neki prodavci lažnih dokumenata imaju druge, legalne poslove, dok drugi skrivaju svoje falsifikate iza lažnih vizit karti i pečata. Dokumenta koja možete kupiti po bagatelnim cenama uključuju i lažne dozvole za prodaju. Većina prodavaca podmićuje policiju kako ne bi imali problema

Ponekad je, međutim, to stvar očaja. Za kontigent perspektivnih ali nekvalifikovanih stranih radnika migranata, Recto kupovina lažne pomorske knjižice ili falsifikovani prepis školskih ocena je kao kupovina listića za loto na kojem je glavna nagrada uvećanje zarade. Vozač Über taksija koji me vraća u Recto da preuzmem svoja dokumenta je druga priča. On ima kopije svoje vozačke dozvole napravljene za slučaj da ukoliko mu je policija oduzme (što je veoma uobičajena pojava) on na sigurnom mestu još uvek ima onu pravu, zajedno sa još nekoliko rezervnih kopija. “Ja sebi ne mogu priuštiti da ne radim,” on reče. “Moja porodica zavisi od novca koji donosim svaki dan.”

Rectove mušterije su iznenađujuće raznovrsne, međutim, ne pokušavaju baš svi da zaobiđu zakon. Na primer, jedna mlada devojka je naručila duplikat diplome sa fakulteta kako bi je majka uramila. “Mislim da nema problema, služi samo da se okači na zid. Jednostavnije je nego da idem preko univerziteta. Ovde je izrada stvarno dobra,” objašnjava, pregledajući suvi utisnuti žig.

Nalazim se sa svojim agentom, i sklanjamo se u obližnju prodavnicu testenine sa još dva agenta dok čekamo da stignu moja dokumenta. Njene kolege izgledaju zabrinuto, oprezno čačkajući koricu svog peciva sa svinjetinom i držeći se na distanci. “Hvala ti što si nas pozvala na ručak, ali nadam se da nisi prerušeni policajac špijun. Uvek sve počinje ovako naivno, ali nikada se ne zna gde vas može odvesti,” kaže jedna od njih, odmeravajući me od glave do pete a onda direktno u oči.

Dokumenta su, na mnogo načina, poput ulaznica – odrezak papira koji nekome omogućava priliku da nađe bolji posao, bolji život, pa čak i boljeg životnog partnera.

Agenti su imali mnogo raloga za strahovanje. Joseph Estrada, gradonačelnik Manile (koji je sasvim slučajno bio i predsednik Filipina pre nego što je smenjen i zatvoren zbog pronevere) pokrenuo je veliku kampanju protiv nelegalne trgovine dokumentima. Ne samo da crno tržište oduzima državi takse koje se generišu legitimnim transakcijama, već i blati reputaciju grada. U diplomatskim krugovima, reputacija Recta kao globalne meke lažnih papira je sveprisutna i pogubna. Nije neuobičajeno čuti kako konzuli u američkima ambasadama odbacuju zahteve za vize  Filipinaca a da i ne pogledaju njihovu dokumentaciju. Da li to smeta agentima?

Cvetanje ilegalne trgovine falsifikovanim dokumentima prisiljava državne agencije na stvaranje zvaničnih dokumenata sa sve sofistiranijim bezbednosnim karakteristikama, što zauzvrat primorava falsifikatore da koriste naprednije tehnologije kako bi održali korak

“Ovo je samo posao,” zalaja žena (“Zovite me Tes”) koja je sedela pored mene. Od svih žena za stolom ona je najstariji agent veteran, s obzirom da skoro već osam godina  prenosi porudžine. “Imamo decu, dugove, mnogo računa za plaćanje,” kaže ona u odbrani. Kada sam ispitivala o stresu koje kao žena doživljava u trgovini kojom dominiraju muškarci, a uz to i punoj opasnosti, malo se opustila i na kraju prestala da se mrgodi. Poverila se da se tokom godina, oko Recta skovao jedan oblik drugarstva, jedan simbiotski krug koji uključuje i policiju koju potkupljuju sa delom dnevne zarade u zamenu za njihovu toleranciju.

Pre nego što su kompjuteri i internet postali dostupni, Recto dokumenta su bila mnogo skuplja jer su bila kompletno ručno izrađivana. Alatke za poslovnu efikasnost kao što je Google pretraga slika ili robusna baza diplomskih šablona, tada nisu bile dostupne. Obična diploma tada se kretala i do 10,000 ₱ (205 € ili 225 $) a trebalo je i nekoliko dana dok se ne uradi ispravno. “Slova, žigovi i vodeni žigovi, tada su stvarno bili umetnost,” priseća se Tesa. “Sada kada nemam gužve vežbam lepo pisanje. Imam knjigu sa gotskim stilom slova,”kaže ona, misleći na staroenglesko pismo koje se često koristi na diplomama. “Neki poslovi su dovoljno prosti da, ako je klijent u žutbi, ja sama mogu da ih odradim i tako zaradim malo više.”

Gradonačelnik Manile, koji je i sam osuđivani prevarant, poslao je jata prerušenih policajaca u Recto, i da ironija bude veća, sada falsifikatori moraju da razlikuju ne samo prave klijente od policajaca koji glume da su klijenti, već i poštene policajce koji glume klijente od podmitljivih policajaca koji glume klijente.

Danas je formiranje cene dokumenta lov u mutnom. Jedna ista diploma sa Harvarda na jednoj tezgi može koštati 500 ₱ (10 € ili 11.20 $), a na drugoj tri puta više. Agenti tvrde da na formiranje cene utiče nekoliko faktora: vrsta dokumenta, njena fizička složenost, trajanje izdade, njihova ocena platežne moći klijenta (obucite se skromno i odrecite nakita kako bi dobili najbolju ponudu) i element rizika koji je uključen. “Krštenice i sedule su najpopularnije i lake za pravljenje,” kaže moj agent koji nikako da mi otkrije svoje ima (čak ni provizorno kao što je “Tess”). “Dozvole za oružje i odobrenja iz Nacionalnog istražnog biroa su najnezgodnije i mogu se kretati do 5,000 ₱ (100 € ili 113 $) jer je to ono što policiju najviše zabrinjava”, reče ona još tišim glasom. “Potvrda o poništenju braka može takođe biti prilično skupa zato što je to dokument na deset strana,” dodaje Tes, pozivajući se na svu tegobnu papirologiju. “O da, treba uzeti u obzir i reputaciju školske ustanove. Naravno, diploma sa Harvarda će biti skuplja nego ona sa Univerziteta na istoku,” dodaje moj agent sa priglupim osmehom, kao da brani prevrtljivu strukturu formiranja cena.

Preporuka: Umetnik grafičar može da reprodukuje i falsifikuje bilo koji akreditiv pod uslovom da ima na osnovu čega da radi

Mom agentu stiže poruka da je stigao kurir sa mojim dokumentima. Nestaje na nekoliko minuta. Po povratku, bez ikakve ceremonije, baca mi u krilo malu braon kovertu i čvrsto zarolan svitak. Prvo kontrolišem krštenicu ispod stola. Lepo je urađena, možda najbolje od svega ostalog. Sve je savršeno reprodukovano do najsitnijeg detalja: isprepleteni guilloché obrazac u pozadini, zaštitni znak koji se preliva žuto-zeleno, plavi žig Nacionalnog zavoda za statistiku, jasan bar kod i pečatiran potpis. Ima čak i zapis na gornjem desnom uglu, “Strana1 od 1, Primerak 1”. “Oni tamo imaju šablone, pečate i blanko obrasce,” dodaje agent kao odgovar na moje komplimente.

Zatim vadim vozačku dozvolu. Na prvi pogled, pozamašna plastična kartica izgleda zadivljujuće autentično, sa ispravnim rasporedom, tipografskom šemom i tačnim ličnim podacima kao što sam ih navela. Ali na bliži pogled, vidim da piše “Lična karta” umesto “Vozačka dozvola”, hologram je ravan, i bar kod na poleđini je zamazan i nije u ravni.

Kuriri koji prenose porudžbine i falsifikovana dokumenta od i do fabrike ponekad rade lančano kao u trci sa štafetom, dodajući jedno drugom uredno zarolana dokumenta.

Izvlačim diplomu Harvarda. Odmah primjećujem da je pergament veličine pisma odštampan na printeru u boji i da nedostaju potpisi na dnu. “Ja mogu potpisati,” nudi se Tes. I diploma je pogrešna; htela sam diplomu iz teologije ali sam dobila osnovne studije novinarstva, a iz nekog razloga diplomirala sam 31. marta, za vreme trajanja prolećnog semestra na Pravnom fakultetu na Harvardu. A najgore od svega je to što sam diplomu dobila sa “Hardvarda”, kako piše na njoj velikim slovima.

Sa velikim iščekivanjem vadim poslednji primerak iz moje Recto kolekcije, moju Pulicerovu nagradu. Zamišljam jedno kitnjasto, pozlaćeno svedočanstvo sa mnoštvom žigova, vrpci, možda čak i sa utisnutim slovima. Na kraju krajeva i naplatili su mi dodatnih  175 ₱ (3.50 € ili 4.00 $) za istraživanje. Ali, kada sam odvila pegament, dočekao me žalosno običan papir veličine pisma koji je svako sa Microsoft Officeom mogao sam uraditi. A čini se i da je prilikom naše ishitrene razmene, došlo i do nesporazuma oko prirode nagrade.

Nije da baš ne liči: Jeste Pulicerova nagrada, ali iz Manile

“Kao što sam već rekla, Pulicer nije škola. To je jedna veoma prestižna nagrada. Mislila sam da ste ovo istražili.” Počinjem da objašnjavam svoje opšte nezadovoljstvo urađenim dokumentima. Moj agent užurbano škraba preko celog bezvrednog sertifikata, i dok križa reč “Univerzitet” u isto vreme kucka poruku na telefon. “Ne brini, odmah ćemo ispraviti. Biće gotovo za nekoliko minuta. Znači, da li želiš da budu osnovne studije ili master? Šta želiš da uradimo sa ovim potpisima?” Pokazuje mi na filipinska imena pri dnu papira. “Da li da ih sve sklonimo? Ali onda neće izgledati izbalansirano.”

Dva druga agenta tiho posmatraju. Zatim Tesa ponudi, “Mnogo bi im lakše bilo da ste im doneli primerak da iskopiraju. Ovi umetnici mogu svašta samo kad bi im se obezbedila slika.”

Agent veteran je u pravu. Umetnik grafičar može da reprodukuje i falsifikuje bilo koji akreditiv pod uslovom da ima na osnovu čega da radi. Na internetu, prodavci kao što su  BackAlleyPress.com, Cheaper-than-tuition.com i PhonyDiplomas.com nude dokumenta visokog kvaliteta sa većom pažnjom usmerenom na grafičke detalje, kvalitetniji papir, oštriju štampu i tačan pravopis, a da i ne pominjem korisničku pomoć uživo i zagarantovan povrat novca. Reklamirane kao novotarije, izuzetna verodostojnost diploma, prepisa i sertifikata osporava našu percepciju onoga što je autentično i originalno. Razmišljam o mnoštvo diploma na zidu mog doktora ili impresivnu kolekciju sertifikata izloženih kod mog zubara koji mi je jednom nestručno zakrpio koren zuba.

Ono po čemu se razlikuju ovi veb sajtovi od tezgi na Recto aveniji je činjenica da će ove kompanije, mnoge sa sedištem u Sjedinjenim Američkim Državama, odbiti da štampaju dokumenta koja omogućavaju prepisivanje lekova (kao što je diploma doktora medicine), ili mogu ugroziti javnu bezbednost, (na primer pilotska dozvola). Nadgledane od strane službe za Unutrašnju bezbednost, ove kompanije neće poslovati sa klijentima iz zemalja kao što su Kuba, Sirija ili Severna Koreja (ili, što je zanimljivo, iz Connecticuta ili pak Oregona). Podebljanim (doduše sitnim) slovima,  politika PhonyDiplomas vezana za “ne štampamo” glasi, “Ako imamo bilo kakvo saznanje da imate nameru naš proizvod koristi suprotno javnom interesu ili javnoj bezbednosti, vaša porudžbina će biti odbijena.”

U međuvremenu, u sporednim ulicama Recto avenije, redovi bakrotezaca prave gumene pečate, graveri identifikacione bedževe a radnici za presama valjaju bjanko recepte, spremne za poručivanje i bez ikakvog saznanja o nameri kupca.

U tržnom centru gde sam se slikala za lažnu vozačku dozvolu nalazi se i legalna radnja za brzu štampu specijalzovana za izradu gumenih pečata, duplikata ključeva, plastificiranih ličnih karata, brendiranih uzica i bedževa sa imenima, palete pribora za identifikaciju i akreditovanje začuđujuće nalika onome što nude ulični agenti. Postoji čak i album logotipa firmi kao što je Dunlop, Quiksilver i DHL koje možete iskoristiti da ukrasite svoju brendiranu uzicu ili pečat. Čovek se zapita gde stvarno leži granica između legalnog proizvoda i falsifikata.

U ovoj maleckoj radnji, dva grafičaka dizajnera crnče za kompjuterima, prebirajući po šablonima u Corelu. Pitam ih što misle o tezgama za falsifikovanje dokumenata na ovom području. Jedna od njih odgovara ne dižući pogled sa monitora. “Mogu i to da radim, nema problema,” uzvraća ona. Razgledajući njene radove izložene u blistavim vitrinama, pitam je gde je prošla obuku za dizajnera. Zaustavlja se, podiže pogled i pokazuje na ulicu sa dobro poznatim kezom. “Dobila sam diplomu sa Recto U”. Smeje se a zatim okreće prema ekranu i pritiska “print” na listu papira za lične karte.

Prevod: Ksenija Lazarević

* Iz holandskog magazina WorksThatWorks koji je objavio ovaj tekst, javio se urednik Peter Bilak koji je svom imenjaku Lukoviću napisao: Hi Petar, thanks for the email and explaining what you do. We’ll be happy to allow republication of the article.

Oceni 5