Milan Milišić, nastrana vrana
Done85

Photo: thequeerfrontier

Tuga i uspomena

Milan Milišić je pesnik koji nije živeo svoj život kao da otplaćuje kredit. No dug raspada svoje zemlje platio je životom. Glavom glavnicom. Ovde će biti reč o Milišiću kao o dečijem pesniku, baš tako, kao o dečijem. Jer, ono što je on pisao za decu bilo je za decu, ali u svakom slučaju, ne samo za decu.

Milišića sam upoznao na jednoj studentskoj ekskurziji, u vozu koji je tutnjao divljom ibarskom dolinom, stajali smo kraj prozora, pušio je držeći svoju luksuznu, za ono vreme nepojmljivo luksuznu cigaretu marke rothmans na njegov karakterističan način, pri samom korenu kažiprsta i velikog prsta, zgrčene šake, kao da se plaši da će mu je neko ukrasti ili da će ga neko zateći kako puši (opreznost ta, možda, beše đačka). I onda mi je iznenada rekao: Hajde, da popijemo nešto u bifeu. Taj poziv sam shvatio kao izraz njegove posebne naklonosti, jer u njegovim gestovima ništa nije bilo formalno, on je sve činio iz dubine svoje neobično složene prirode. On je u to vreme u našim studentskim krugovima već bio poznat pesnik, objavljivao je pesme u uglednim beogradskim časopisima o kojima smo mi, nešto mlađi, mogli samo sanjati. A te njegove pesme su bile, zapravo, najava nekog sasvim novog senzibiliteta i ma koliko da smo bili različiti, u jednom smo se slagali - to je bio početak poraza miljkovićevske tradicije u savremenom srpskom pesništvu. Posle samoubistva Branka Miljkovića svi pesnici su pisali kao Miljković, niko se nije mogao odupreti stihu i vokabularu, simbolima i ritmovima miljkovićevskim, dakako, to je sve bilo samo puko oponašanje, a književne rubrike su bile preplavljene onim što bismo mi onda nazivali, po Miljkoviću - vatra i ništa.

Niko iz našeg pesničkog kruga nije ni pomišljao na dečiju poeziju smatrajući to nekakvom nižerazrednom, primenjenom poezijom, stihoklepstvom i kvazi pedagogijom. Istina, pisci koji su se okupljali oko Vidika, u to vreme zaista avangardnog književnog časopisa, visoko su cenili poeziju Duška Radovića (M. Stanisavljević, P. Cvetković, S. Pešić, I. Rastegorac, kasnije su se sa uspehom i sami ogledali u književnosti za decu). Svoj odnos prema Radovićevom književnom radu pokazali su jednim neuobičajenim uređivačkim potezom štampajući u Vidicima Radovićev tekst za decu Kapetan Džon Piplfoks što je samo po sebi bilo poziv za novo vrednovanje jedne, uslovno govoreći, dečije književnosti.

No, književnost za decu, koja je, bar što se kvantiteta tiče, bila u velikom usponu, tada, kao i sada, beše neka vrsta lakog tezgarenja, brze zarade novca za talente i jedino pribežište za netalente. Nešto što se čas posla može korisno upotrebiti i potrošiti (čitaj: platiti i isplatiti).

Milišić je, posle uspešno završenih studija na katedri za svetsku književnost, otišao u London gde je proživeo nekoliko godina baveći se svim i svačim — od akviziterskih do bibliotekarskih poslova. Ono što u njegovoj književnoj biografiji treba posebno pomenuti — to je da on iz Engleske nije doneo ni jedan jedini redak, mada smo svi to očekivali, s obzirom na njegovu erudiciju, njegovu okrenutost svetskim književnim tokovima i njegovo sjajno poznavanje engleskog jezika i engleske kulture. Njegovo objašnjenje za to je bilo sasvim jednostavno: van svog jezika, tvrdio je on, nije imao razloga ni potrebe da piše. Ovo naglašavam zbog toga što to smatram jednom od njegovih suštinskih stvaralačkih crta: u Beogradu je pisao ekavski, po povratku u Dubrovnik ponovo je prešao na ijekavicu, išao je tako daleko u tome da je i nova izdanja nekih svojih knjiga sam pretvarao u takozvanu zapadnu varijantu ne zato što su to od njega zahtevali izdavači, ili što je on to iz ovog ili onog političkog razloga morao činiti, nego prosto zbog toga što on više nije osećao svoje tekstove na onaj način, na koji je trebalo da ih oseća kako bi shvatio razlog njihovog postojanja. Mislim da je on bio jedan od onih ljudi koje ni jedan teoretičar i jezikoslovac nije mogao ubediti u to da su srpski i hrvatski dva jezika, kao što ga nije mogao ubediti ni u suprotno. Naime, on je mogao pisati samo jezikom svoje sredine, Dubrovnika, a njegove pesme u knjigama Vrt bez dobi i Zgrad najbolje su svedočanstvo o tome. S obzirom na tako bogatu kulturnu i književnu tradiciju grada u kojem se rodio i u kojem je tragično završio svoj život u pedesetoj godini, grada čiju je prošlost voleo baš onoliko koliko je prezirao njegovu sadašnjost, čini mi se da bi sam Milišič danas najzadovoljniji bio kada bi jezik na kome je stvarao nazvali, prosto, dubrovačkim jezikom. Ipak, Milišič je iz Engleske u svom intelektualnom prtljagu doneo jednu, za razumevanje njegovog rada na književnosti za decu, veoma vrednu stvar. Bila je to Tolkinova knjiga Hobit, koja će u našoj sredini doživeti veliki uspeh. U to vreme (70-71), sticajem okolnosti, stanovali smo u jednom većem zajedničkom stanu na Senjaku. Posle noćnih bdenja u Klubu književnika uvek me je, po povratku u senjačku zajedničku rupu (izraz za hobitsko stanište), čekalo posebno zadovoljstvo. Milan mi je čitao deo prevoda knjige o čudesnim patuljcima koji žive u udobnim komfornim rupama, koji su on i njegova supruga Meri te večeri završili. Toliko je to bilo novo da se i sad smešim kada se toga sećam, tih čitalačkih časova u hladnoj senjačkoj kuhinjici. Sedeli smo prislonjeni uza zid, kroz koji je prolazio dimnjak sa donjih spratova, na praznim gajbama koje je Milan pretvorio u stolice i uživali u priči o pohodu hobitskom, osećajući u svakoj rečenici višeznačnost Tolkinovog teksta. Hobit je bio u Engleskoj neka vrsta dečije Biblije i svi smo se nadali da će i za našu publiku ta knjiga biti pravo otkrovenje. Nažalost, Hobitov put do naših čitalaca bio je isto tako težak kao i put do Samotne Planine, duži i teži nego što su Milan i Meri Milišić mogli i pomisliti dok su knjigu prevodili, ali, kada se ipak jednog dana ta knjiga pojavila, kao prva knjiga u novopokrenutoj Nolitovoj ediciji Raspust, postala je istinski događaj u našoj prevodnoj književnosti za decu i, kao što to uvek biva sa dobrim dečijim knjigama, bilo je jasno da je to knjiga za decu svih uzrasta.

Verujem da je prva originalna stvar koju je Milišić pisao za decu bila jedna kraća drama u stihovima koju smo, opet sticajem srećnih okolnosti, napisali zajedno. Taj neveliki dramski sastav nazvali smo Hrt u mori trt u zori, bila je to dramatizacija jednog soneta iz antologije Tradicija i poezija koju je izdao beogradski časopis Savremenik. Kao podnaslov našeg dramskog sastava u stihovima stajalo je da je to metafizička drama za decu. Smatrali smo da će ta naznaka kao i sam tekst, te metafizičke drame za decu objasniti naš odnos prema nacionalnom kiču, koji je već uveliko bio negovan kao vrhunska poezija. Po nama, forma dečije drame bila je izuzetno zahvalna da se predstavi nešto, što se ni u kom slučaju, čak i kad je tragično ozbiljno, ne može smatrati ničim drugim osim obične smejurije. Bilo je to u jesen daleke 1971. godine. Kako smo se grdno varali misleći da takva vrsta kiča nema šanse. Ipak, tu, meni i sada veoma dragu stvarčicu, napisali smo za nekoliko prepodneva sa neponovljivim zadovoljstvom. Dvosmislenost čitave književne igre bila je osnovna pokretačka snaga, a odsustvo pretencioznosti učinilo ju je tako lakom i prijemčivom za osetljivo uho. Posle pojavljivanja u novosadskim Poljima, ovaj mali laki komad u stihovima izazvao je izvesno talasanje u književnoj javnosti: jedni su ga citirali sa neskrivenim zadovoljstvom, drugi su se ljutili tvrdeći da udara na naše svetinje, zaboravljajući da literatura postoji samo zato što ne priznaje svetinje. Danas mi se čini da je ovaj naš zajednički rad još aktuelniji nego u vreme kad se pojavio.

Kada se, sredinom sedamdesetih, ponovo nastanio u Beogradu, Milišić je, sa retkom predanošću, počeo da radi dečije emisije na radiju. Porodični krug sredom je bila jedna od onih neobičnih dečijih emisija koja je privukla pažnju kritike, tako retke kad je reč o radiofoniji, te je i nagrađivana na festivalu jugoslovenskog radija u Ohridu. Milišić je, kao što rekoh, radio na tim tematskim emisijama za decu gotovo fanatično, sve je činio sam: naručivao pesme od prijatelja pesnika na zadatu temu, kopao po starim Politikinim zabavnicima, strpljivo odabirajući ono najbolje, satima se dogovarao sa muzičkim urednikom o izboru muzike, izvlačio od glumaca maksimum, jednostavno, on je bio od onih ljudi koji sve čine sa uverenjem da su učinili sve što su mogli. U to vreme počeo je i sam pisati pesme za decu, malo inspirisan prirodom svog posla, malo Olegom i Romanom, svojim sinovima, koji su tada bili upravo u onom dobu kada su deca sama po sebi izvor inspiracije: i konzumenti i stvaraoci dečijih poetskih svetova. Prva Milišićeva knjiga za decu Tumaralo, koja je izašla u izdanju časopisa Dubrovnik 1985. godine, bila je neka vrsta rezimea njegovog rada na radio emisiji Porodični krug sredom i njegovog ličnog porodičnog kruga koji je upravo bio opisan. Njegova zbirka Tumaralo jasno pokazuje da je on znao da književnost za decu ne sme da ostane u ravni primenjene, stihovane pedagogije, što se često pretvaralo kod najglasnijih pesnika u demagogiju (treba voleti domovinu, Tita, braniti ih lepotom, prati ruke pre i posle jela i poštovati starije, pogotovo kad nisu u pravu, kad dave i popuju), već da njene nove puteve treba tražiti u starim receptima alegorijskih priča poput Carevog novog odela, Gulivera, Malog princa i sl. Danas, recimo, kao i u vreme nastanka, ostaje nerešiva zagonetka koliko je Mali princ knjiga za decu, a koliko knjiga o tragediji odrastanja. I koga ona snažnije pogađa: decu, one već odrasle ili one koji su odavno zaboravili kad su bili deca? Bio sam jedan od vernih saradnika njegovih emisija pišući stihove na zadate teme i u jednom smo se sasvim slagali: dečije pesme mogu biti odlična persiflaža za nešto sasvim drugo. Oblačeći u ruho dečijih pesama satiru bili smo zadovoljni što se i na državnom radiju mogu proturiti neke stvari zbog kojih deca neće biti gluplja.

Među najlepše pesme njegovog Tumarala ubrajam Roman crta autoportret i Olegova pjesma o kupinama, to je ona poezija koja se ukrade od same dece i stavi na papir, to je estetska krađa kojoj ne nedostaje autentičnost i pesnička istina. No i u ovoj knjizi susrešćemo se sa nekim starim Milišićevim temama, koje pamtim još iz naših studentskih vremena. Evropa je stari letnjikovac bila je jedna Milišićeva pesma koju su mnogi voleli. U varijaciji na istu temu iz Tumarala - Autobus-Evropa politika se meša sa ljudskim naravima i nacionalnim odlikama kao groteska, a sve to, opet, tako je blisko svima nama dobro znanim dečačkim snovima nad zemljopisnim kartama. Kada bismo pokušali napraviti nekakvu paralelu Milišića pesnika za decu i Milišića pesnika uopšte, onda bismo videli da se, u Milišićevoj poeziji za decu, kao i njegovoj poeziji, sentimentalno nenadno probije i snažno nadvlada sve ostalo, kao, recimo, u pesmi Kako Sava teče - " ali srce je znalo / To kako Sava teče / samo do toga mi je stalo". A to je opet onaj rani Milišić iz svoje čuvene zbirke Volele su me dve sestre, skupa ili onaj još raniji - iz pesama koje nisu našle mesto ni u jednoj njegovoj zbirci, a kojih se još i danas rado sećam: Voždovac, noć, kante za benzin, Okrećem se licu dalekog brata i dr. To su bile pesme naročitog milišićevskog sentimentalizma koji je on, u svom zrelom pesničkom dobu, sakrivao u dečiju poeziju, kao na primer u pesmama Da sam ja vjetar, a ti... ili Vreme za gubljenje ili Stigli su putujući glumci ili Ima jedan stari kufer . U drugim nekim pesmama kao što su Rak samac traži stan, Stari Grci, Teofrastus Bombastus, Kako se šuma pretvara Milišić je stvorio pesmu sa duplim dnom, sličnu madioničarskoj kutiji, što posebno nervira one dečije pedagoge koji misle da poruke u poeziji za decu moraju biti jasne i nedvosmislene - kako se naša deca ne bi zbunjivala.

Knjiga koju imate pred sobom je rukopis iz piščeve zaostavštine, na sreću ovaj rukopis je potpuno završen. Milišić je svoju Nastranu Vranu zamislio kao niz pesama iz života i rada nastrane vrane ali je u taj niz uneo i neke druge pesme za koje je smatrao da pripadaju istom žanru. Rukopis nije dakle bio delo u nastajanju mada nije isključeno da bi mu se Milišić vraćao da je kojom srećom ostao živ posle prvog granatiranja Dubrovnika, u jesen 1991. godine. U podnaslovu knjige stoji Pjesme za djecu, što na neki način određuje ovaj rukopis, usmerava ga ali, možda, i sakriva. Ne zbog toga što se Milišić plašio reakcija cenzure, mada je on jedan od onih retkih časnih pisaca našeg vremena koji je i te kako imao problema sa cenzurom i sudovima. Pisac ovih redova je i sam bio svedokom onih mučnih i mučkih suđenja, suspenzija sa posla (radio je tada kao dramaturg u pozorištu Marin Držić) dugogodišnjeg života na belom hlebu (nazivali su to: godinu i po na dve godine uslovno) i svih drugih šikaniranja kroz koje je ovaj čovek u životu prošao. No, tvrd je orah bio Milan Milišić, nastrana neka vrana i u Beogradu i u svom Dubrovniku, istom onom o kome je ostavio najlepše redove u savremenoj poeziji, usuđujem se da kažem, jugoslovenskoj. Nastrana Vrana je pomalo i njegova biografija ispričana u ključu poezije za decu, u ključu satirične, ironične vizije savremenog sveta sa komunističkim predznakom, sveta u čijem je znaku Milišić proživeo svojih pedeset godina. To je knjiga malo o njemu malo o drugima, knjiga koja će biti veliko zadovoljstvo za onaj malobrojni ali probrani krug Milišićevih poklonika. Čovek najistinitije piše kad piše o sebi, stvar je umetničke prirode i njegovog dara u kom će žanrovskom ključu takvu pesmu ili priču ispričati. Drugima su se svidele normalne vrane/ Što lete brinući svoje brige/ Ali ja sam shvatio da samo nastrana/ Pristaje na stranice moje knjige - piše Milišić u uvodnoj pesmi svoje knjige. I to je neka vrsta poetike, dakako, prikrivene, namerno lišene svakog ulepšavanja, ali ne i oneobičavanja: stvari su izbačene iz dosadne ravnoteže svakidašnjice i optika jedne Nastrane Vrane postaje optika kojom se ovaj milišićevski svet za pametnu decu i odrasle, one koji još čitaju knjige, zaokružuje kao umetnička činjenica. U pesmi Želim učiniti nešto uzvišeno Vrana se popela na vrh zvonika i ljudi su po njoj navijali svoje satove, a već u sledećoj pesmi Nastrana Vrana je kupila devize /I spremila ih pod krilo. U pesmi Na najboljem putu se po Milišiću mogu dogoditi najgore stvari: da poludiš, da se razboliš, da dobiješ batine, da te prevare itd. U pesmi Matijin Pjetao (Galli Mathias) Milišić zapravo piše pesmu o ljudima koji se ne žele probuditi, a kad se probude, onda u petlu vide jedinog krivca za stravu jave. Strašilo se prijavljuje u vojsku je sjajna parodija militarizma koju Milišić završava antologijskim stihovima A kad mu prikače / Orden na grudi / U strašilu se / Čovjek budi. Međutim, baš u takvo strašilo Nastrana Vrana se može zaljubiti, a šta se rada iz takve ljubavi na čitaocu je da pretpostavi.

U jednoj pesmi Milišić je, kao rondo, sjajno uklopio onu večitu i ubitačno našu krilaticu: More da bidne ali ne mora da znači. Milišić kaže : Pravda stiže krivca / Krivac stiže na vlak / Ali policajac je jak / On krivca s vlaka svlači /' - Ah, čujte, kak bi rekel gosn Pašič / More da bidne / Ali ne mora da znači. U jedan sasvim drugi blok pesama spadaju pesme kao što su Ladica sa sto ludih sitnica. Pesma je milišićevski amarcord - priča o dugmićima, iglama, fišbajnu, plombi iz zuba i drugim ludim sitnicama sentimentalna je onoliko koliko je sentimentalan svaki pogled unazad u životu jedne porodice. Kakav je crnac kad izađe iz Crvenog mora? sjajna je pesnička rasprava o relativnom. Začini, Specijalni zečevi, Prostak i prostakuša u vlaku, Izletnik, Na željezničkoj postaji, Gradska šetnja - pesme su koje se, na prvi pogled, ne uklapaju u strogu shemu knjige o životu i radu Nastrane Vrane, ali su one dobrodošle da zaokruže jednu pesničku knjigu milišićevsku u najboljem smislu te reči, reči koja će jednog dana, na koji nećemo dugo čekati, označavati sasvim određen pojam u našem pesništvu kraja ovog veka. U knjigama za decu, u knjigama koje su po svojoj prirodi nepretenciozne, istinski pesnici se lako mogu prepoznati. Činjenica da je Milišić, u svojoj književnoj zaostavštini, ostavio i jedan ovakav rukopis mora biti pravi književni događaj i u sredini kojoj je do nepotkupljive poezije stalo koliko do lanjskog snega. No, poezija je skupa stvar i, nemojmo se zavaravati, nije za svakog. Nastrana Vrana je tuga i uspomena, a opomene, pak, naročito one pesničke, uvek shvatamo sa velikim zakašnjenjem.

Bgd. '95.

*Pogovor knjizi Nastrana Vrana, Milana Milišića; tekst je pod naslovom “Vrana, tuga i uspomena” objavljen u knjizi Saveti mladom piscu ili književna početnica (Radio B92, 1996, Beograd)

Oceni 5