Zelena kutija (3)
Ratt 03 S

Photo: Georges Gobet/AFP/Getty Images

Tunel pun blata

Zapis, možda, o anikoničnom snu, jer se metafora može ponekad nametnuti i bez prateće slike, pogotovo što su slike iz onog vremena bile suviše određene i još takve da bi ih svako normalno ljudsko biće od sebe sa užasom odagnalo. Pa ipak, zahvaljujući Miloševićevoj televiziji, preko koje se i te kako trgovalo leševima, uživanje u scenama užasa bilo je, i zadugo ostalo, neka vrsta društvene zabave za šefa države, za njegovu familiju, za političke prijatelje i moralne srodnike, pa bogme i za šire slojeve patriotski nastrojenog srpstva. Sa moje strane, jedna blaga prenosnica – „tunel pun blata“ – izneta na videlo iz nekog davno zaboravljenog sna, sažimala je bit rata, oturajući njegovu svakodnevnu pojavnost. Zlikovci, sadisti, maloumnici, u manijačkoj kostimografiji bili su među nama, a ja sam se trudio, koliko sam mogao, da ih odagnam što dalje od poslednjih ostataka mog sveta.

Televizija, naprotiv, bila je duboko impresionirana živopisnošću nacionalnih junaka i svesrdno ih je nudila napola već idiotizovanom ili bar moralno neodredivom gledalištu. A o gomilama leševa na ekranu, ko zna čijih, ponovljeno i učestalo prikazivanim, bolje je danas ne govoriti i ne skrnaviti nedužne reči lepog nam jezika… Bila je to velika parada zločina, proizvedenog u vrhovno nacionalno načelo. Pojedinačna imena onovremenih heroja neću ni pominjati, jer sam ih izbrisao iz sećanja, ali još uvek pamtim ili bar verujem da pamtim nazive borbenih formacija. Bili su poetski: beli orlovi, sivi vukovi, crni vukovi, krvavi panteri, a pratili su ih slavobitno krvavi, ali i infantilno kontradiktorni izveštaji sa ratišta.

**

Beli psi, dragi beli psi, a ipak njuške krvave

Beleška se, koliko se prisećam, odnosila na jednu opsesivnu seriju međusobno srodnih snova. U velikoj nervnoj napetosti, kao što je i Herodotu bilo poznato, strasni snovi se umeju zlosluto ponavljati, a belih i crnih, krvavih pasa – nek mi oprosti pseći rod – bilo je na pretek… No, bilo je, izgleda, i pitomijih snova „psećeg roda“.

**

Noćašnji san mi se uplašeno smotao oko nogu, sakrio se pod sto, u zemlju je propao, nikako da ga natrag prizovem, iako sam već potpuno rasanjen.

**

Panika

A sada odabiram belešku koja bi po unutarnjoj napregnutosti mogla biti nastavak prethodne, ali, sudeći po tipu fabule, to sasvim sigurno nije.

Nešto drugo, kažete? A ja se stresam: baš to drugo i reži i njišti na mene, na mene otvara zubišta, grlišta, ponore dupišta. Životinja je to, zvana vreme-vremište, baš svemirsko strašilo, koje će me na kraju krajeva izgrickati i progutati.

**

Panika ume i da zakasni

Stigao čovek u ovaj moj san, predstavio se, lepo se porazgovarasmo, a kad ode, pod prstima mi posetnica, obrćem je i prevrćem – ime neprozirno, neodgonetljivo, nepostojeće. Budim se i drhtim, cvokoćem.

Valjda, strah od okultnog posetioca, vesnika sudbine. A tek ako je gost bio u dvojini, dakle sa još jednim nevidljivim sobom iza sebe ili u sebi? Čini mi se da i danas pomalo podrhtavam kad se setim tog suludog sna… Uostalom, kakva vremena takvi i sni.

**

Ne, nije bio san

Sinoć, dolazila dvojica, kaže Ksenija. Kroz „špijunku“ osmotrena neka vrlo mračna dvojica. Stajali pred vratima, domunđavali se i jedva se nekako dogovorili da bar za ovaj put odustanu od namere, ili da prekrše nalog. I onda, trapavi komandosi, ko zna čiji, odlučuju da se povuku u mrak iz kojeg su i došli.

**

Preteći snovi

U gomilama hartije, posle višečasovnog preturanja, pronalazim i spajam dva srodna zapisa koja bih, i po duhu i po simbolizmu pratećih slika, smestio negde u početna razdoblja yu-katastrofe; ne umem da odredim koji je prvi, koji drugi i u kom su se razmaku oglasili:

Stršljen veliki kao dečji dlan; uspeo sam nekako da ga zarobim između dva prozorska okna; a onda se probudio preneražen, prestravljen, još mi je dah kratak.

Zatim, valjda u nastavku sna:

Stršljenovi, ko zna po koji put, ali sada veliki kao otrovne palačinke, lete, lebde, navaljuju u eskadrama, u perfektnom brišućem poretku… preko neke bujne vode.

Beleška se mogla odnositi i na ondašnje vikend-ratnike koji su na dan-dva prelazili „preko Drine vode ladne“ na bosansku stranu, e da tamo ratuju, ubijaju, pljačkaju i pale.

Iz brda papirića na sunce izdvajam nekoliko cedulja koje su se mogle vremenski preklapati sa poslednjim danima moje „Seoske škole za filozofiju arhitekture“. Pažnju mi danas naročito privlače beleške o pretećim telegramima. Uostalom, nema u tome ničeg čudnog, bilo je to veliko vreme telegrafisanja. Desetine, pa i stotine hiljada izjava podrške, divljenja, obožavanja, pristizalo je već uveliko etabliranom šefu srpske nacije. Ali, eto, poneki preteći telegram umeo je da zaluta i na moju stranu. Na javi, dakako, pa onda nije nikakvo čudo što su me telegrami progonili i u sibilskim porukama noćnih slika.

**

Svežanj telegrama. Neki zamašni, nečitki, nečitljivi ili sasvim nepročitljivi; drugi čitljivi, ali neodgonetljivi. Radoznalo i uplašeno se pitam ko li mi odašilje preteće poruke i šta hoće od mene? I na kom jeziku? Na svejeziku snova?

**

„Plamen plamenom izgara“

Opet zlosluti omen? U kom sam snu prvi put čuo ili izgovorio besmislenu, a ipak preteću poruku koja se, očevidno, već više puta ponavljala – u snovima ili na javi? Da li me je, nekim zaobilaznim, nevidljivim putevima straha – držala u stanju pripravnosti na najgore?

„Plamen plamenom izgara“ – zvuči alhemičarski, mada se moja odbrambena basma zlosluto slaže sa nekadašnjim, u snovima ponovo doživljenim pretnjama da će mi i škola i atelje biti zapaljeni…

I onda, verovatno, koju noć docnije:

Najednom, relaksirajuća inverzija: veliki atelje prepun tek nanete zemlje – dakle, neće ga zapaliti – a mala škola već dopola zatrpana. Veli mi seoski komandir radne akcije: „Za kog li si se đavola toliko uzvrteo, došli smo da pomognemo, da te zatrpamo, da te sačuvamo za istoriju!“

Likvidaciju svoje „poluozbiljne, poluprivatne, polulegalne“ škole doživeo sam očigledno vrlo mučno, a sam čin izgona javljao se u različito preobraćenim i „dorađenim“ snovima, sve do pre koju godinu. No, vratimo se u ono vreme. Dakle:

**

Ni san ni java

Dve-tri porodice snova čija se povezanost sa stvarnim događajima možda malo mutno, ali ipak nepobitno oseća…

Opet, potkopavanja, rušenja, zatrpavanja antifašističkih spomenika i obeležja. Opet, u grozničavim snovima, polako popuštanje, krckanje, mrvljenje škole i kuće u selu Popoviću, pa onda još i sistematsko zatrpavanje – ko se sve u tom poslu ne pojavljuje, ko li se sve ne isprobava?

A onda, jedne noći još i dopunsko, vrlo mučno, otkriće:

Ti pucketaš, brajko. Ti to popuštaš, brate slatki, i uzaludno besniš na Nevidljivog Nekog koji Te iz daleke daljine rastavlja i cepa na deliće, razbacuje te i zatrpava!

Sub specie aeternitatis

U gomilama hartijica, a i na kasetofonskim snimcima, pratim zapise o svojim davnašnjim beogradskim snovima. U jednom trenutku, jadikovke prelaze u pravednu, mada i sasvim nemoćnu jarost… sudeći bar prema sinopsisu ovde odabranog sna.

Neobjašnjiva optika – sanjati nešto, sanjati bilo šta, iz noći u noć, a u snovima, sve što se dâ razaznati, osmatrati iz vrlo velike daljine! U toj noćnoj slikovnici sve je smanjeno, mali su i spomenici, a još manja brojna antifašistička obeležja. A njih sada, kao meni za inat, sićušni popovi pokrštavaju i to čine upravo dok na spomenike navaljuju čitavi eskadroni rušitelja, ne većih od zrnevlja boba. A rušitelji pustili goleme bradurine, uzjahali buba-ruse, natukli goleme šubare, ne veće od seoskih muva i još uprtili nekakve staromodne puške, velike kao čačkalice, a ipak bar dva – tri puta veće od samih junaka. I još, tek da se ne zaborave dobre četničke tradicije, zadenuli o pojase kame, pogoleme kao oveće šivaće igle!

I šta još da dodam? Sem da, ni u najmračnijim trenucima, želja za ponekom surrealističkom burgijom nije baš sasvim pobegla od moje preplašene malenkosti.

*Iz knjige „Zelena kutija”

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5