Čovek kreće u život tromim korakom filozofa i klošara
Cortt 01 S

Photo: play.google.com

Tupavost ratnog heroja koji leti u vazduh zajedno sa barutom

Treća cigareta nesanice dogorevala je u ustima Orasija Oliveire koji je sedeo na krevetu. Jednom ili dvaput je lagano pomilovao Magu po kosi; ona je spavala priljubljena uz njega. Bila je zora ponedeljka; u čitanju, slušanju ploča i naizmeničnom ustajanju da zagreju kafu ili skuvaju mate13 proteklo im je nedeljno popodne i veče. Pri kraju jednog Hajdnovog kvarteta Maga je zaspala, a Oliveira je, ne želeći dalje da sluša, isključio gramofon sa kreveta; ploča se još neko vreme obrtala ali iz zvučnika više nije izbijao nikakav zvuk. Nije znao zašto, ali ta glupa inercija podsetila ga je na naizgled nepotrebne pokrete nekih insekata i neke dece. Nije mogao da spava, pušio je i kroz otvoren prozor gledao potkrovlje gde je neki grbavi violinista povremeno vežbao do kasno u noć. Nije bilo toplo ali mu je Magino telo grejalo nogu i desni bok; pažljivo se odmaknu i pomisli kako će noć biti duga.

Osećao se odlično, kao i uvek kada bi Maga i on uspeli da stignu do kraja susreta bez sudara i trzavica. Nije mnogo mario za pismo od brata, čoveka na svom mestu, advokata iz Rosarija koji beše ispisao četiri stranice avionske hartije o dužnostima dobrih sinova i uzornih građana, o koje se Oliveira oglušuje. Kao pravu poslasticu, Oliveira je odmah zalepio pismo za zid da se i njegovi prijatelji naslađuju. Jedino je važna bila potvrda da je novac poslat tajnim kanalom po čoveku koga je njegov brat delikatno nazivao »posrednikom«. Oliveira pomisli kako će moći da kupi neke knjige koje je želeo da pročita i kako će dati Magi tri hiljade franaka da čini s njima što joj bude volja, verovatno da kupi plišanog slona u gotovo prirodnoj veličini kako bi Rokamadur zanemeo od čuda. Ujutro bi trebalo da ode do starog Truja i da mu napravi red u prepisci sa Latinskom Amerikom. Izići, učiniti, napraviti red, ne, to ne pomaže snu. Napraviti red, kakvog li izraza. Napraviti, učiniti nešto, učiniti dobro, učiniti pš-pš dok se mokri, učiniti da se dobije u vremenu, akcija u svakom špilu.

Ali iza svake akcije nalazi se neka pobuna, jer svaki čin znači poći iz da bi se stiglo u, pomeriti nešto da bude ovde a ne tamo, ući u ovu kuću umesto ne ući ili ući u onu do nje, što znači da svaki čin sadrži priznanje da nešto nedostaje, da nešto još nije urađeno a može da se uradi, prećutna pobuna protiv nedostataka koji stalno bodu oči, protiv smanjenja, protiv ništavnosti sadašnjice. Verovanje da je delanje način ispunjenja, ili da se zbir delanja može izjednačiti sa životom dostojnim tog imena, zabluda je moraliste. Bolje je odustati, jer je odustajanje od delanja sama pobuna a ne njena maska. Oliveira pripali još jednu cigaretu i taj ga neznatni čin nagna da se ironično nasmeje i da istog trena počne sebe da zadirkuje. Malo je držao da površnih analiza, gotovo uvek izvitoperenih rasejanošću i filološkim zamkama. Jedino izvesno je bila težina na ustima stomaka, fizička slutnja da nešto nije u redu, da skoro nikada nije ni bilo u redu. Problem čak nije ni bio u tome nego pre u činjenici da je vrlo rano počeo da se opire kolektivnim lažima ili ojađenoj usamljenosti onoga koji se posvećuje izučavanju radioaktivnih izotopa ili predsednikovanja Bartolomea Mitre. 14

Ako se za nešto opredelio u mladosti, to je bilo za to da se ne brani pomoću brzog, grozničavog gomilanja neke »kulture«, tog prvorazrednog trika kojim se argentinska srednja klasa posebno služi da se izmigolji nacionalnoj stvarnosti ili bilo kojoj drugoj stvarnosti, uobražavajući da se tako obezbedila od okolne praznine. Možda je zahvaljujući toj vrsti prilježnog lenčarenja, kao što to beše definisao drug Traveler, odoleo taboru farisejaca (u kome su se borili mnogi njegovi prijatelji, uglavnom s najboljom namerom, jer je i to moguće, pa su zabeleženi čak i neki primeri) gde se suština problema izbegava svakojakim specijalizacijama, a to, da paradoks bude veći, pribavlja najviše počasti argentinstva. Činilo mu se inače da je otrcano i uprošćeno brkati istorijske probleme – recimo, da li je neko Argentinac ili Eskim – sa problemima delanja ili nedelanja. Živeo je dovoljno dugo da bi imao neku svest o onome što je svakome pred nosom a najčešće izmiče svima: o smislu subjekta u pojmu objekta. Maga je bila jedna od retkih koji nikada ne zaboravljaju da lice nekog tipa itekako utiče na njegovo viđenje komunizma ili kritsko-mikenske civilizacije i da je oblik nečijih ruku prisutan u mišljenju njihovog vlasnika o Girlandaju ili Dostojevskom.

Zbog toga je Oliveira bio sklon da prizna da su njegova krvna grupa, detinjstvo provedeno u društvu dostojanstvenih ujaka, nekoliko promašenih ljubavi u dečaštvu i neotpornost organizma možda presudno uticali na njegov pogled na svet. Bio je srednji stalež, bio je žitelj Buenos Airesa, dakle Portenjac, bio je gimnazija, a sve to se ne da ispraviti tek tako. Nevolja je u tome što je, iz bojazni da će gledišta svesti u lokalne okvire, na kraju uvek odmeravao pa i preterano prihvatao i »da« i »ne« u svemu posmatrajući kretanje jezička na vagi. U Parizu mu je sve bilo Buenos Aires i obratno; u jeku ljubavi već bi patio sluteći gubitak i zaborav. Stav pogubno udoban pa i gotovanski čim se pretvara u refleks i tehniku; to je jeziva pronicljivost bogalja, slepilo savršeno nedotupavog atletičara. Čovek kreće u život tromim korakom filozofa i klošara a vitalne pokrete sve više svodi na puki nagon za održanjem, na uvežbavanje jedne svesti koja više pazi da ne padne u zabludu nego da dokuči istinu. Laički kvijetizam, suzdržana hladnokrvnost, pažljiva rasejanost. Za Oliveiru je važno da bez sustajanja posmatra prizor tog komadanja poput Tupak-Amarua15, da ne zapadne u čemerni egocentrizam (krioljicentrizam16, predgradskicentrizam, kulturcentrizam, folklorcentrizam) koji se u svim mogućim vidovima svakodnevno proglašava oko njega.

Kad mu je bilo deset godina, jednog popodneva ujaka i velikodostojničkih istorijsko-političkih propovedi u senci cimetnjaka, stidljivo je prvi put reagovao protiv onog tako hispanskog i proargentinskog uzvika » !Se lo digo yo!« uz odsečni zamah pesnicom u znak srditog potvrđivanja. Glielo dico io! Kad vam ja kažem! !Se lo digo yo, carajo! Oliveira se čak pitao kakvu dokaznu vrednost uopšte ima ono yo. Kakvo sveznanje izražava to »ja« moćnika? Sa petnaest godina saznao je ono »znam da ništa ne znam« ; propratna kukuta izgledala mu je kao nešto neizostavno, ljude ne treba izazivati na taj način, ma kad vam ja kažem. Kasnije mu je postalo čak i smešno kada je utvrdio kako se u višim oblicima kulture težina autoriteta i uticaja, kao i pouzdanje koje ulivaju prikladno štivo i inteligencija, takođe proizvode odgovarajućim »ma kad vam ja kažem«, čak i kada to ostaje vešto prikriveno i onome ko te reči izgovara; a kasnije dolazi ono »oduvek sam smatrao«, »ako sam u nešto siguran«, »očigledno je da«, mada se to gotovo nikada ne nadoknađuje nepristrasnim sagledavanjem suprotnog gledišta. Kao da vrsta motri na jedinku da ne bi previše odmakla na putu trpeljivosti, mudrog dvoumljenja, osećajnog vijuganja. Na određenoj tački nastaje žulj, skleroza, definicija: crno ili belo, radikalan ili konzervativan, homoseksualac ili heteroseksualac, figurativno ili apstraktno, San Lorenso ili Boka Juniors, 17 meso ili povrće, poslovi ili poezija. I dobro je što je tako, jer vrsta ne može da se oslanja na pojedince kao što je Oliveira; pismo njegovog brata upravo je izraz tog odbacivanja.

»Sva je nevolja u tome«, pomisli, »što neizbežno izlazi na animula vagula blandula.18 Šta da se radi? Zbog ovog pitanja prestao sam da spavam. Oblomov, cosa fasciamo? Veliki glasovi Istorije pozivaju na akciju: Hamlet, revenge! Da se svetimo, Hamlete, ili naprosto Čipindeil,19 papuče i toplo ognjište? Uostalom, kao što je poznato, Sirijac je, na opšte zaprepašćenje, pohvalio Martu. Biješ li boj, Ardžuno20? Ne možeš da porekneš vrednosti, neodlučni vladaru. Bitka radi bitke, život pun opasnosti, seti se Marija Epikurejca21, Ričarda Hilarija, Kjoa, T. E. Lorensa... Blago onima koji biraju, koji pristaju da budu birani, dičnim junacima, prelepim svecima, savršenim vrdalamama«.

Možda. Što da ne? Ali isto tako možda je njegovo gledište slično gledištu lisice dok posmatra grožđe. A možda je i u pravu, ali to pravo je uskogrudo i nikakvo, pravo mrava u odnosu prema cvrčku. Ako se lucidnost sastoji u uzdržavanju od akcije, ne postaje li tada ona sumnjiva, ne prikriva li posebno pakleni oblik slepila? Tupavost ratnog heroja koji leti u vazduh zajedno sa barutom, junački vojnik Kabral22 ovenčan slavom – možda baš oni nagoveštavaju neki širi pogled kao da su za trenutak dokučili apsolut, izvan svake svesti (no to se ne traži od narednika poput Kabrala). Tada obična vidovitost, kancelarijska promućurnost, lucidnost u tri ujutro u krevetu, sa dopola popušenom cigaretom, postaju manje delotvorne od krtičje marljivosti.

Sve ovo je ispričao Magi koja se beše probudila pa se sada, sneno mjaučući, privijala uz njega. Maga otvori oči i zamisli se.

– Ti ne bi mogao – reče. – Previše misliš pre nego što bilo šta učiniš.

– Polazim od načela da razmišljanje mora da prethodi delanju, ćurkice.

– Polaziš od načela – reče Maga. – Kako je to zamršeno. Ti si kao svedok, ti si onaj koji ide u muzej i gleda slike. Hoću da kažem da su slike tamo i da si ti u muzeju, istovremeno blizu i daleko. Ja sam slika, Rokamadur je slika. Etjen je slika, ova soba je slika. Ti misliš, da si u sobi, ali nisi. Ti gledaš sobu, nisi u njoj.

– Ova mala bi začepila usta i svetom Tomi – reče Oliveira.

– Zašto sveti Toma? – upita Maga. – Onaj tikvan što je želeo da vidi da bi verovao?

– Da, draga – odgovori Oliveira i pomisli kako je Maga u suštini pogodila pravog sveca. Blago njoj kad može da veruje a da ne vidi, da bude jedno s trajanjem, s neprekidnim tokom života. Blago njoj kad je u sobi i ima građanska prava nad svime čega se dotakne ili sa čime se saživi, ona je riba u reci, list na drvetu, oblak na nebu, slika u pesmi. Riba, list, oblak, slika: baš to, osim ako...

***

13 Mate je stimulativan, digestivan i hranljiv napitak. Spravlja se od lišća omanjeg drveta Illex paraguayensis čije se lišće naziva hierba mate; hierba na španskom znači trava i u Argentini se izgovara žerba. Žerba je dakle list žbuna a ne trava, a mate je naziv tikve iz koje se pije taj »paragvajski« ili »jezuitski čaj« iako ni to nije čaj jer se lišće prethodno ne cedi. Naprotiv, lišće se nalazi u tikvi u koju se doliva vrela voda iz šerpice ili lončeta koje se u Argentini zove la pava i onda se lagano pije na cevčicu la bombilla (fon. bombiža) koja ide od usta do usta među svim okupljenima. Pije se u svako doba a ponekad i u toku vožnje gradskim saobraćajem.  

14 Bartolomé Mitre (1821–1906), argentinski književnik, vojskovođa i državnik. Osnovao veliki dnevni list La Nación; preveo Danteovu Božanstvenu komediju.

15 Tupac-Amarú (1740–1782), peruanski revolucionar koji je dobio to ime jer su ga smatrali potomkom Inka. Pravo ime mu je bilo José Gabriel Condorcanqui, ali njegov nadimak je postao simbol slobodarskih stremljenja pa se danas pripadnici gradske gerile u Urugvaju nazivaju tupamaros.

16 Reč criollo, -lia kao pridev znači »domaći, domaća«, a kao imenica označava potomka prvih belih došljaka, nasuprot strancu ili gringu. U Argentini se izgovara kriožo a u širem smislu se prevodi kao kreol, kreolski, kada se odnosi na dijalekte nastale od evropskih jezika na područjima nekadašnjih kolonija, od Antila preko Zapadne Afrike do Filipina. U ovom delu knjige navodi se zbog svoje nacionalističke konotacije.  

17 San Lorenzo i Boca Juniors, dva velika fudbalska kluba Argentine.

18 Animula vagula blanda, Hadrijanov lirski epigram, navodi ga i M. Jursenar u Hadrijanovim Memoarima.

19 Chippendale, stil u umetnosti, dobio ime prema engleskom stolaru iz prve trećine XVIII veka. Nameštaj koji je on izradio bio je veoma tražen.

20 Ardžuna, junak indijske mitologije čiju epopeju iznosi Mahabharata u najpoznatijem umetku Bhavagad Giti. Pred Ardžunom se postavlja isti problem kao i pred Antigonom (protivrečiti opštem, »državnom« interesu« ili ne). Ali dok Antigona neće ni da se dvoumi pa će po svom »unutrašnjem glasu« postupiti i protiv sveta, Ardžuna će da sasluša »sistemski glas« boga Krišne preobraženog u vozača ili kočijaša bojnih kola, pa će postupiti u skladu sa svetom i njegovim tokom, ali ne protiv sebe nego u saglasnosti sa sobom kao delom tog sveta.

21 Marije Epikurejac, naslov romana engleskog književnika Waltera Patera (1839–1894).

22 Sargento Cabral, junak iz argentinske istorije koji je pred neprijateljskim napadom podmestio svoje telo da bi spasao argentinskog vojskovođu i oslobodioca niza zemalja na jugu Južne Amerike, generala Joséa de San Martina (1778–1850).  

*Odlomak iz romana “Školice”, prevod sa španskog i komentari Silvija Monros-Stojaković

Oceni 5