Tutanj centra i šapat provincije

Prava homoseksualaca. Zločini koje su počinili Albanci tokom i posle rata. Razbijanje  verskih mitova.

Danas je postalo relativno lako ljudima da se slobodno izražavaju o tim kontroverznim temama i da se ne suočavaju sa posledicama (ponavljam: relativno).

Ali, ova olakšica važi samo za Pristinu, medije i institucije koje se tu nalaze (npr. univerziteti, krugovi NVO-a, itd.). Za one koji žive u glavnom gradu, više ne predstavlja neku veliku hrabrost izražavanje stavova koji su nekonvencionalni za društvo u celini.

Ovo je donekle prirodno za jedan glavni grad. Dok predstavljaju “tačke ključanja” za različite delove društva, ognjišta intelektualnih elita, kao i mesta koje više komuniciraju sa spoljašnjim svetom - glavni gradovi se brže navikavaju da razlike u mišljenjima vide kao normalna, štaviše željena stanja.

S kontroverznim stavovima, grupe ljudi  dobiju i ono sto se zove “bezbednost u brojkama” - što predstavlja smanjenje rizika pri slobodnom izražavanju individua o nečemu, jer time rizik preuzimaju i drugi.

Nisu uzalud antička demokratija u Polisu i moderna u Parizu - počele revolucijom.

Sada u Prištini čak vidimo da su strah o iznošenju sopstvenog mišljenja počeli da osećaju ponajviše oni koji seju mržnju i nasilje u ime reakcionarnih ideologija. Javno izražavanje fašistoidnih stavova je postalo nešto što obično uzrokuje reakciju glavnih centara koji formiraju javno mnjenje, kao i institucija reda.

Izgleda da smo bar u glavnom gradu i mainstream medijima postigli neki uspeh u ovih (skoro) osamnaest godina slobode, tako što smo podmetnuli neke štitove demokratije.

Ipak, kad dođe do limitiranja slobode javnog izražavanja, stanje je sasvim drugačije u drugim, manjim opštinama, gde oni koji su intelektualno ambiciozni žive pod pritiskom konzervativne okoline, pa se shodno tome najčešće autocenzurišu.

Nema sumnje da je i Priština i dalje provincijalna kada je reč o mentalitetu i načinu na koji funkcioniše kultura (posebno kada se uporedi sa evropskim metropolama). Ali, u malim opštinama pritisak je mnogo jači - na delu je tiranija većine koja vlada putem kulture društvenog disciplinovanja.

U pitanju je kultura gde se svako - od komšije do dalekog rođaka - oseća slobodnim da ti sudi i prekoreva te za stvari koje bi trebalo da budu lično tvoje, te da se trudi da te vodi ka “pravom putu”. A taj put podrazumeva zakon koji je bazični, patrijarhalni, mizogini, antiintelektualni, itd.

Ne živimo u doba lova na veštice i vešanja naučnika. Ali u mnogim delovima Kosova, kao u mnogim zatvorenim evropskim zajednicama koje glasaju za fašiste, još je živ impuls koji slobodnog individualca vidi kao pretnju. To je okolina u kojoj individua postoji zbog zakona zajednice u kojoj živi, a ne obrnuto.

U situaciji kolektivnog suđenja “ovci koja se udaljava od stada”, nije čudno da neko primeni silu i napada fizički “devijantnu ovcu”, kao način uzimanja pravde u svoje ruke.

Nedavno se isto desilo piscu Azemu Deliu iz Skenderaja (Srbice). Napad koji su, kako se reklo, sproveli pojedinci, verski ekstremisti, kao reakciju na stavove Deliuja koje je javno izražavao.

U međuvremenu, pisac Deliu dobio je punu i zasluženu podršku iz glavnog grada, a nisu izostali ni autoritarni glasovi koji su ga ismevali kao čoveka koji traži pažnju.

Na društvenim mrežama bilo je i onih koji su moralno poredili  fizičko nasilje nad njime sa “psihičkim nasiljem”  koje su njegove reči mogle naneti vernicima. Ista logika kao kod onih koji opravdavaju silovanje žena argumentom da one “provociraju” izgledom. Ne bih da ulazim u ono što je rekao Deliu - meni je bila dovoljna priroda i miroljubiv ton njegovih “skandaloznih” misli, tako da mi kritike upućene njemu deluju u najboljem slučaju kao nerazumne, a u najgorem kao podle, prljave.

Kao da nije dovoljno što živimo u doba antiintelektualizma - gde se talentovani mladi ljudi  suočavaju sa frazama tipa “škola te ne pravi čovekom” ili “nemoj čitati jer ćeš poludeti”, gde učitelji i roditelji potiskuju kritičku misao i ne stimulišu debate o tabuima. Sada i najslabiji među njima - oni sa intelektualnim ambicijama da učestvuju u javnim raspravama, a koji žive kao crne ovce u malim zajednicama - čuju obeshrabrujuće moralisanje od strane “prosvetljenog centra” kako se treba ponašati i šta je prikladno reći, a šta ne.

Sloboda izražavanja se treba braniti i motive ljudi kao što je Deliu ne treba osuđivati zbog teškog lokalnog okruženja i fizičkog nasilja. Treba braniti slobodu izražavanja zbog potrebe da se izađe u susret drugima koji će, poput Azema, u budućnosti  tražiti hrabrost da se izraze drugačije od većine u čijoj okolini žive, i koji će znati da ima ko da im izađe u susret.

Na osnovu široko prihvatljivih diskursa, poput nacionalnih ili verskih, na ovim prostorima danas nije teško biti protiv vlade. Poziv na nacionalističke ili religijske ideje je najčešći konformisticki akt, budući da izvire iz tradicije. U ovim sredinama je teško izazvati duboko urezane društvene norme, kao što su one povezane patrijarhalnim i verskim mitovima, folklornim nacionalizmom.

U provinciji, težnja ka nekakvoj individualnoj slobodi, koja se u glavnom gradu podrazumeva, posmatra se kao antikonformistička.

Centar ovo ne treba da zaboravi, jer je sloboda u Prištini nepotpuna bez slobode na čitavom Kosovu.

* Agon Maliqi je kreator i ko-urednik portala Sbunker; tekst “Liria e shprehjes në provincë” prenosimo s njegovom dozvolom (Prevod: Besir Kubati)