U Aninom vrtu

Zbilja smo živeli hiljadu sedamsto šezdesete
Je li to godina koju vi Ana odgonetate na toj kamenoj klupi

I kad bih ja na nesreću bio Nemac
Ali kad bih srećom bio pored vas
O ljubavi bismo maglovito govorili

Skoro uvek na francuskom
A vi biste držeći me podruku zaljubljeno
Slušali kako pričam o Pitagori
Misleći i na kafu koju ćemo popiti
Kroz pola sata

A jesen bi bila kao jesen ta
U žutikovini i u lozi sva

Ja bih se ponekad poklonio nisko
Plemkinjama punačkim i punim čeznuća

A samotan za dugih večeri
Srkao bih sporo natenane
Malvaziju i gusti tokajac
Obukao bih španjolsko odelo
Da išetam na cestu po kojoj
U kočijama stiže moja baka
Što odbija da nemački razume

I s mnogo mitologije pisao bih pesme
O vašim nedrima seoskom životu i gospama
Što tu blizu žive
A prebio bih često i svoj štap
Na leđima ponekog seljaka

Voleo bih da slušam muziku
Sladeći pri tom šunku

Kunem vam se kleo bih na nemačkom
Kad biste me zatekli kako ljubim posred usta
Onu riđu sluškinju

Vi biste mi oprostili u mirtovom gaju

Pevušio bih neko vreme
A onda bismo dugo slušali žamor sumraka