Čovek priča posle rata
Prvi svetski rat

Photo: www.warmuseum.ca

U gostima

Gospodo, užasno sam bio nervozan. Koračajući po sobi tamo-amo trljao sam nogu o nogu i micao ramenima da, trenutno, odagnam preko dva miliona žmaraca što su gmizali pod kožom mojih leđa i dovodili me do ludila. Nikakva posla nisam imao. I tako očajno besposlen toga dana pokušavao sam da razmišljam o svojoj nervozi i svojim čudnim posleratnim raspoloženjima. Pre rata, pamtim, nije bilo ovako. Onda, ako bih neraspoložen bio, to je ipak trajalo dosta dugo; isto tako ako bih, na priliku, bio dobre volje. Sad naprotiv: maločas sumoran i snužden menjam se za tren oka i evo me veselog. Je l' te, prosto neverovatno? Zato i kažem: čudna i možda samo za mene neobjašnjiva neka nervna pojava po kojoj moja raspoloženja zavise, recimo, od toga, na koju stvar zaustavljam svoj pogled ili kakve prirode ili vrste zvuk ili šum osećam oko sebe.

Kad sam toga jutra pogledao na policu s knjigama ona se bila pogla kao skrušena, u očajno poguren mali globus, ukras na pisaćem stolu, nisam smeo ni da gledam, a šetalica na zidnom satu jecala je jedva mucajući sekunde dok najedanput, valjda slučajno i koliko da me potpuno dotuče, stade kao srce u samrtnika. Ali kad sam pogledao kroz prozor i spazio veliki žut krst na crkvi, učvršćen na kugli iste boje, učini mi se: kao da vidim nasmejana ogromna usta nad strašno otečenom gušom. I bilo mi je prijatno da gledam u krst koji se smeje, i gledao sam u njega zadugo i radosno do razdraganosti, ne uviđajući ni najmanje da takvom smeju apsolutno nema ni mesta ni smisla i da je on samo jedan od neoborivih dokaza moga jako pokolebanog duševnog zdravlja.

Međutim morao sam se ukloniti sa prozora jer mi iz daleka dopreše zvuci posmrtnog marša, koji me ponovo baciše u tugu, izazvanu sad pogrebom nekog oficira; i gledati u krst nije mi vredilo. A tek što je sprovod prošao kad se glava i ruka poštanskog raznosača pomoliše na vratima moje sobe. Rukopis na pismu koje mi ova ruka pruži, iako nešto izmenjen, poznao sam odmah. I ne samo rukopis nego sam pogađao unapred i samu sadržinu pisma. U Vujanovcu, jednoj maloj okružnoj varoši negde dole, imam najboljeg druga iz detinjstva, mladosti i ratova koji me, ne znam već po koji put, poziva da mu odem u goste. „Toliko vremena prođe od poslednjeg našeg viđenja, ostarismo i ostah te željan... a znaš da boljeg prijatelja nemam“... i šta ti ja znam. Otvorim pismo: tačno kao što sam očekivao.

I najedanput, i sad ne znam da objasnim baš otkud i kako, planu u meni odluka da se naposletku odazovem ovom srdačnom pozivu. A kad je odluka pala opet se i još kako razveselih; samo sad sa puno razloga, kao što sam se docnije uverio, jer me ovaj put do Vujanovca bar privremeno izleči od neizdržljive nervoze.

Dakle skočim naglo, pojurim u drugu sobu i kažem devojci:

— Slušajte, Marija, spremite me za put... pet dana, večeras, molim vas. I ne zaboravite kutiju sa žutim imalinom kao prošli put, tako vam Boga..

Pa onda grunem u taštinu sobu i užasno je prepadnem. Ona se, neiskazano udubljena u podlistak Tome Milinovića „Anka Obrenović i smrt Kneza Mihaila“, specijalno u Vrlo interesantan odlomak „Ankin san uoči Svetog Nikole“, toliko uplašila, da me je, ljutito se saginjući za cviker koji je pao s nosa kad sam ja nesmotreno banuo, ozbiljno prekorila što sam u sobu upao kao pobesneo. Izmirili smo se, razume se, posle mog ljubaznog izvinjavanja i umiljavanja, pa je umolih da izađe u varoš i nakupuje nekoliko skromnih poklona: za ženu od 28 godina, čoveka 37, troje dece do deset godina, jedno žensko, dvoje muško, svega jedno predratno. Ne znam zašto sam ovo poslednje napomenuo. A kad sam sve tako lepo uredio i poslao telegram da stižem sutra uveče, ja se uputih u „Moskvu“ da tamo prikupim što više autentičnih vesti iz politike, pošto sam znao, nije mi prvina, da će me tamo svi redom, a naročito propali poslanički kandidati, skoliti da pitaju o novostima u Beogradu, i to onim novostima „što nisu za kazivanje“.

Uveče sve beše spremno i u redu. Slišam se još jedanput o novostima i komentarima što sam prikupio od ljudi koje su drugi lagali, dokopam stvari i radosno krenem na železničku stanicu. Tu, na samim vratima stanice, stiže me Marija i pruži mi kutiju sa žutim imalinom koju je opet bila zaboravila i koju ja ostavih u džep gornjeg kaputa, pa odoh da uzmem kartu. Razume se da putujem brzim vozom. Jer kad čovek putuje, treba da putuje gospodski. Uđem, dakle, u jedan od vagona, sretnem konduktera, pogledam ga značajno, to jest prosto namignem, a on pošto shvati, odvede me do jednog mračnog kupea koji otključa, prinoseći levom rukom svetlost ručne lampe do ključanice, zamoli da ne palim sveću, pa se izgubi.

Tako ja uđoh unutra, zaključah se i očekivah polazak voza. Padala je brza kiša i kapi kao suze slivahu se niz zamagljeno okno. Kroz to okno ja sam iz mraka mogao da posmatram mokre šine i vagone i kako nosači, pljaskajući po baricama, žurahu s dvokolicama da unesu putničke prtljage koji su kisli. Poneki zadocneli putnik protrčavao je žurno da zauzme mesto.

Malo posle krenusmo se... Ja naročito uživam kad brzi voz polazi iz stanice. Jer on polazi elegantno, klizeći, bez onog secanja i nesnosnog škripanja, kao kad polazi običan voz kojim, kao što rekoh, nisam voleo da putujem ni kao student. A na drugoj stanici uđe kondukter, pregleda kartu, obračunasmo se, to jest isplatih mu koliko sam smatrao da vredi njegova izuzetna pažnja pa ostadoh sam da, uz prijatno truckanje, slušam kako se prozori lako treskaju i kako lupaju kaplje po krovu vagona, što me je podsećalo na šator i na rat, ili na muke koje su prošle.

I zavaljen tako ugodno stadoh razmišljati o pobratimu kome idem u goste. Drugovi smo iz detinjstva i za sve vreme đakovanja bili smo nerazdvojni, najbolji drugovi. Rastali smo se po svršenim studijama, a jednoga dana pre ratova izvesti me da će da se ženi i pozva me da dođem dva dana pre venčanja. Sećam se lepo kad sam stigao u palanku gde je on živeo sa svojim starim roditeljima. Dočekao me je pred veče na stanici, sa svojom malom sestrom, pa smo otišli njegovoj kući, gde je vladala ona predsvadbena svečana tišina. Sve je bilo čisto, pobožno, očekujuće. Posle večere koju smo proveli u razgovoru sa njegovim ocem, uglednim trgovcem staroga kova, stroge spoljašnosti i nazora, i majkom, smernom i smežuranom staricom, pređosmo u njegovu sobu u kojoj je, pamtim odlično, žmirkalo kandilce pred ikonom arhanđela Mihaila. Prozor je bio otvoren i zadah vlažne zemlje i mokrog lišća, ona vlažna svežina puna mirisa, sa mesečinom iza kiše, ispunjavala je sobu neodređenim ali milim uspomenama râne naše mladosti. Povremeno čuo se bat zadocnelih prolaznika, inače vladao je potpun mir zaspale palanke.

Ja se sećam dobro da sam ovako otpočeo razgovor.

„A sad, dragi pobratime, pričaj mi kako se reši da se oženiš i sve drugo što imaš da mi poveriš, ali pravo mi kaži, pre svega, koja ti je to ljubav po redu?“

On se nasmejao.

„Je l' od pravih?“

„Pa jest od pravih, pravcatih.“

„Eto, da kažem pravo, treća.“

„I ti me uveravaš, da je ona isto onako snažna, pomamna i odana, kao prva, koju nisam zaboravio i koja se nije najbolje svršila?“

„Ona je silnija od svih ranijih, veruj mi.

„I to može biti i ne čudim se, najzad, jer te poznajem.

„A zar je mene teško upoznati? Ja sve kažem što mi je na srcu. A evo ti po čemu znam da sad volim isto onako, kako da ti kažem, bezumno kao što sam voleo kad sam bio student i još više... Pre mesec dana u Beogradu očekivao sam je, jedno prepodne, da izađe iz zubnog ateljea u onoj najvećoj kući na Terazijama. Stajao sam na trećem spratu naslonjen na ogradu i gledao dole u dubinu betonski pod kad je ona izašla. I odjednom dođe mi da je uverim koliko je volim pa joj rekoh: Hoćeš li da skočim dole? Ali molim te reci, klimni samo glavom. (Govorio sam brzo.) I da je ona klimnula glavom ili da sam u njenim očima samo nazreo željicu da se uveri u moju nameru, ja bih, osećao sam dobro, za tren oka, ležao iskrvavljen, sav razmrskan dole na betonu. A ti znaš, takav sam, da kažem, bio i pre pet godina kad sam sa drugoga sprata stare Velike škole, opet jednog jutra pred čas krivičnog prava, to isto hteo da učinim da je samo onda to poželela... ti znaš ko.

„I takav ćeš umreti.“

„To ne znam. Ali sad takav sam. I to od zimus kad sam jedno veče po prvom snegu šetao sa njom pustim ulicama. Taj sneg, rekao bih, mnogo je uticao. Krupne pahuljice padale su u mlazevima po drveću i nama i zasuti njima mi smo izgledali nekako čudno čisti toga večera kad je snežna belina bila sakrila i svu onu ružnoću beogradskih straćara koje su u našim očima odjedanput postale čarobne palate. Ti mi se možeš smejati, jer se slabo u ovome razumeš, ali ja ti ne mogu iskazati sa kakvim sam ushićenjem, idući za njom, gledao u trag njene male cipelice po čijoj se ivici bio nahvatao zgrudvan, čist sneg i u kovrdžice njene crne kose posute suvim pahuljicama koje se nisu topile. Da me je ko toga časa upitao: — Nikola, šta misliš, ima li na svetu lepše sreće od tvoje? — Ja bih mu odgovorio: — Čoveče božiji, kako da ti kažem, niko, niti je osetio niti će kad osetiti lepše sreće od moje. — I večeras ti to isto ponavljam.

Zatim se lepo sećam kad on posle ovoga kresnu palidrvce da upali cigaretu. Lice mu je sijalo od zdravlja i bilo dobrodušno detinjasto, a snažan, kao odvaljen od brega, sa raskuštranom kudravom kosom koja mu je padala po čelu, onako ispružen podsećao je na lava.

„I tvoju sreću ni najmanje ne muti okolnost: što njezin otac ne pristaje na brak i što ćeš se preksutra venčati na malo nezgodan način, jer, kao što mi reče, ona treba da odbegne?“

„Ne, šta me se tiče njen otac?“

„Časti mi — uzviknuo sam oduševljeno i glasno da njegova sestrica utrča u našu sobu — ja uživam kad čovek otme ženu, kad je izbori. Šta tu vazdan! Ja bih se samo tako i ženio. Jer prava sreća oseća se samo posle pobede, a brak što se zaključuje u opštoj saglasnosti liči samo onima što nisu sposobni da osete slast osvojenja, radost da na silu zadobiju, milinu borbe.“

„Pravo kažeš, i ja nikoga ne molim.“

„A tvoji roditelji, šta ovi kažu?“

On se malo zamisli:

„Ovi moji? Stari su, zadovoljni da me vide oženjenog. Sve ostalo je sporedno.“

Do zore smo ostali u razgovoru. A sutradan krenusmo se u susret verenici, koji smo imali da sačekamo na jednoj maloj stanici niške pruge. Tamo su imali da dođu i kumovi i tu, u malom selu jednom, parohiji našeg prijatelja sveštenika, spremljeno je sve da se obavi venčanje.

I baš sam hteo da se podsetim svih pojedinosti originalnog venčanja moga pobratima — u tom trenutku to mi je bilo najprijatnije razmišljanje — kad čuh korake i nerazumljivo neko gunđanje u hodniku, a odmah zatim pojavi se kondukter sa jednim sanjivim gospodinom koji je nešto mrmljao i kao pretio.

Ja brzo skupih noge koje bejah ugodno opružio preko celog sedišta, pa skromno zauzeh ugao koji sam izabrao kao najzgodniji i ne gledajući čoveka koji je ulazio, kad me on poznade i obradova se:

— Izvinite što sam vam pokvario račune!

— O, gospodine poslaniče, — odgovorih ustajući — to ste, dakle vi? Nadam se: da ćete mi ljubazno ostaviti jednu polovinu strane kako bih nastavio svoje snove koje više volim od vaše politike. Ali ako i na nju rasprostirete svoje sveto poslaničko pravo, onda... onda se pokoravam i izlazim u hodnik.

Dugačka figura moga starog školskog druga, koji mi pruži ruku, uozbilji se usiljeno:

— Ti znaš da ja, kao narodni poslanik kome pucaju leđa od narodnih briga, treba da putujem neuznemiravano.

— Potpuno sam svestan — rekoh paleći sveću. — Jer, zaista, jedan poslanik treba da putuje neuznemiravano, za razliku od nas ostalih, zato što putuje besplatno.

A za to vreme i dok smo mi unapred zamišljali kako ćemo u prijatnom razgovoru provesti na putu, ja primetih: kako neka mršava prilika, kao utvara, poviri na vrata našeg kupea, pa se povuče, da malo docnije sa još dve prilike, jednom muškom a drugom ženskom ošišane kose, prodre u naš kupe.

— Mi se tamo ugušismo, izvinite.

I paketi pokuljaše.

Ali dok se oni razmeštahu i ne obzirući se na našu nervoznu zbunjenost i ljutnju, vrata rapavo zaškripiše pa se otvoriše i jedna debela, raskopčana, znojava i bubuljičava ljudina, u poabanom odelu palanačkog zanatlije, uđe bez pozdrava n izvinjavanja, noseći u rukama dve potpuno nove ručne torbe od fine žute kože. I sa izazivačkim držanjem pošto pozva svoju ženu, koja se iza njegovih leđa nešto malo videla, da mu sleduje, procedi kroz zube:

— I mi smo, valjda, platili karte.

— Gospodo — šeprtljao je nešto moj drug rešen da suzbije neočekivani prepad (što se tiče mene ja se nisam mešao jer su meni i mojoj nervozi baš godili ovaki sukobi) — gospodo, ja sam narodni poslanik, a ovaj kupe rez...

— Ništa ne znam, karta je tu — oteže ljudina lupkajući se po džepu.

— Ne priznajemo nebirane poslanike, niti privremeni parlamenat — prekide ga, u isto vreme, ona prva prilika što nas je pronašla.

— Ovde smo svi jednaki i svaki ima pravo samo na jedno mesto — dodade čovek s novim torbama. I ja sam odmah bio načisto da su novodošavši vrlo lako odneli pobedu.

Međutim, moj drug, svakako postiđen i uvređen, dunu u sveću tako jak o da je obori, ali odmah zatim ona prilika što nas je pronašla kresnu palidrvce pa upali drugu.

Potom čovek s novim torbama udesi svoje stvari pa se namesti, zauzimajući samo za sebe dva mesta, onda skide cipele koje ostavi pod sedište i odvezujući zavežljaj s jelom obrati se ženi:

— Jesi li gladna?

Žena, koja je mrdala usnama i sa nekakvim uprepašćenim izgledom, kao da stoji nad ambisom, plašljivo poglédala u muža, procedi:

— Pa mogla bi' jedno krilo. i tako, dok su krckale kokošije kosti i zadovoljni supruzi nudili se vinom, mi smo ćuteći slušali kako kiša pljuska u prozor i kako ritmično lupa voz odmičući sve dalje i dalje.

Pošto je povečerao, izbrisao usta rukavom, pažljivo uvezao zavežljaj sa ostatkom jela i popušio cigaretu, posle koje smo svi kašljali, čovek nasloni glavu na ženino rame, namesti ugodno noge između one prilike što nas je pronašla i mene pa se umiri, dok se žena junački naprezala da revnosno izdrži ogromnu slonovsku težinu tela svoga muža.

Bez svake volje za razgovor, moj uvređeni drug i ja pokušasmo da spavamo. Ali pokušaj ovaj, bar što se mene tiče, osta uzaludan, jer one tri prilike koje prvo uđoše i po svoj prilici behu studenti, otpočeše vrlo zanimljiv razgovor, koji su vodili sasvim tiho, tako tiho i poverljivo da sam se morao naprezati da ga čujem.

Student koji nas je pronašao, krezub, velikog zabačenog čela, prodirnog pogleda i podsmevačkog izgleda, čije mi se drsko ponašanje, iako i na moju štetu, ipak svidelo, obrati se onome drugom, sa fiNim, otmeno umornim i bolešljivo bledim izgledom, a na čijim kolenima behu dve knjige što ih tek beše uzeo iz pregrade za stvari.

— Šta ti je to?

— Pečenjarnica kod Kraljice Pedok.

— Jesi li pročitao?

— Još nisam završio.

Pa sumorni student odiže knjigu s kolena i tom prilikom ja primetih da ima svega jedan i po prst na desnoj ruci.

— Taj opat Koanjar — reče onaj prvi — To je neka familija Siranu od Beržeraka. Ili bolje: Sirano i opat Koanjar to su dva brat od kojih je prvog opevao Rostan u stihu, a drugog Anatol Frans, svojim sjajnim stilom, u prozi. Bar meni se tako čini. Samo ne znam da li je Rostan zamislio Sirana pre nego što je Anatol Frans zamislio opata Koanjara. Šta ti misliš?

Student bez prstiju skromno sleže ramenima i nasmeši se.

— Ne bih rekao, ne znam ja ne nalazim. Naprotiv, to su dva različita čoveka. Onaj vitez, ubojica, borac; ovaj boem krade karte u igri... A posle, dve razne sudbine: onaj junak gine od cepanice, ova propalica od mača. Bar prema ovome što sam dosad pročitao.

— Ne bih ti mogao tačno reći — odgovori prvi — nisam pribran; ali imam taj utisak i čudim se da ti nemaš isti. Uostalom, razmisli i složićeš se sa mnom. Kao i Sirano, Žerom Koanjar odskače dubinom uma. Obojica nemirni duhovi, otmeni duhoviti, genijalni, visoko nad sredinom u kojoj provode jedan nemiran život i obojica nepriznati i nesrećni. Utoliko... Ima, ima nešto od Sirana u opatu Koanjaru.

— Ne nalazim da ste u pravu — reče ošišana studentkinja, suva, dosta dužna i ispijena žena niskih grudi, koliko da se umeša.

— O ovo ovde, šta ti je to?

— To su: Senke jutra Arcibaševa.

— To je dobra stvar — primeti krezubi student. — Ja naročito volim Arcibaševa. — Pa zabaci ruku i izvadi iz pregrade pljoskavu bočicu s konjakom koju ponudi studentkinji. Ona naže nekoliko gutljaja pa je pruži drugom studentu, ali on odbi.

— Druže, — nagnu se ona prema njemu i govoraše sasvim tiho — i sama nalazim da je to dobra knjiga. Jeste li videli, molim vas, kako su duhovi pripremani, bodreni. I zar sami ne uviđate kako nama danas nedostaju Neznamovi i Korenjevi? — Pa još tiše:

— Verujte, druže, po mom dubokom uverenju, ovake stvari treba najviše prevoditi, one nam nikad nisu bile potrebnije. Jer i kod nas treba pripremati duhove i jer izlaz iz ovog haosa i kala ne može se ni zamisliti bez terorističke akcije. Morate se u ovome sa mnom potpuno složiti. I morate nam, najzad, prići.

Sumorni student, najpre odmereno, zatim sve življe i vatrenije odgovori ovo:

— Gospođice, ja sam vam rekao već da me još ne možete tako oslovljavati. Ja nisam komunist, još manje anarhist, niti vaš drug. Toliko sam vam hteo reći, jednom zasvagda. Ja... ja bih hteo ali ne mogu. Oprostite, ali vi baš jako podsećate na ovu Doru Baršovsku. Svi mi samo imitiramo, zar ne? Govorimo otvoreno. Ali mene ništa više ne može da zagreje, kao nekad pre ratova. Nema organizacije, nema sredine u koju čovek može da uđe bez rezerve. A posle: ja sam se razočarao, užasno razočarao; nemam više vere. U ratu žrtvovao sam se jer sam verovao da sloboda vredi više od života, borio sam se za bolje društvo, to jest nadao sam se da će ljudi postati bolji. Zar ne? Svi smo tako. Ko nije verovao da će zlo biti kažnjeno? Ko je sumnjao u Pravdu? Ko nije verovao u bolje dane? A danas, šta smo dočekali? Onaj mali deo što je postao bolji zamorio se. On je samo nemi svedok onoga što danas rade oni odmorni koje rat nije nimalo izmenio ili bolje koje je rat utoliko izmenio što im je sasvim iskvario srca, A šta je sa slobodom? Kad smo nosili teže okove od ovih što ih danas, inače umorni, vučemo? Okovi to vam je nagrada. Za njih su pali milioni. I zar posle svega što sam video, doživeo, trpeo, treba svesno da zažmurim pa da ponova verujem? U šta? Kome da verujem? Za čim da pođem? Šta je to što sad treba da ustalasa ljudska srca, da ponova rasplamti ono plemenito, nezainteresovano oduševljenje koje se ugasilo? Koja je to reč života koju, kao buktinju prave svetlosti, treba sad da pronesu oni izabrani usred ove mračne i perverzne generacije? Ja ne znam. Ja zaista ne znam. I zato, kad mi govorite o vašem idealu, ja sam hladan — potpuno hladan. Jer to što tražite ne odgovara objektivinim uslovima i nije to ono sasvim novo što smo mi tražili i nejasno zamišljali u ratu, noseći naše Krstove Stradanja. I ko danas, posle rata, može reći da je već gotov sa svojom duševnom organizacijom, da zna šta hoće i da je to što hoće istinska i najveća Pravda? A vi? Kažite sami, Vi biste nešto hteli, a to što hoćete to nije iz vas, iz nas, neposredno. Recite samo: zar vi niste Rusi bez ruske duše? Imate nešto od nje, možda, ali nije sva i nije vaša. Zato nema Korenjeva i Neznamova. I još ih neće biti. A u novom poretku kome težite, verujte, gospodarili bi kod nas opet odmorni, to jest koji nisu stradali, jer oni što stradaju uvek se umore do vlasti, koju prihvataju oni vešti iz mišijih rupa. Ja nisam naivan, ja više ne verujem, ne znam u šta i kome da verujem, nemam ideala. Nemojte me zvati: druže.

— A ti, brajko, kad nemaš ni volje ni ideala, skrsti ruke kao što si skrstio, trpi, škripi zubima i gledaj šta se radi — odgovori mu krezubi student, koji ga je za sve vreme pažljivo slušao iako u njega nijedanput nije pogledao. Kad bi svi govorili kao ti, šta bi bilo? Srećom ne misle svi tako. Treba se, brajko, očajno napregnuti, treba razmisliti šta da se radi. Neka nas je u početku šaka ljudi. Dosta. Bolje išta nego ništa. Jer danas i nema prave opozicije. A zašto nema opozicije? Zato, što ljudi misle pogrešno kao ti i nemaju ideala. Mi treba da stvorimo istinsku opoziciju. Jer šta je narod bez opozicije? Opozicija, rekao je Renan, čini čast jedne zemlje. Što se mene tiče, ja imam ideala: Pravda. I ja, niti mogu, niti hoću da skrstim ruke. Ja sam polomio zube škripeći, sad hoću drugom da polomim rebra. Eto takav sam, besan, sagorevam, ne mogu dalje da gledam šta se radi na naše oči. Živiš li ti u Beogradu, prikane? Imaš li oči? Ruku nemaš, znam. I ne kaješ se što si je dao. A ja bih se kajao, vidiš. Eto, sam si mi kazao: stegne li malo reakcija, afere se zataškaju, a ratni bogataši izmile. Svuda: na ulici, u pozorištu, na trkama; svuda oni i njihovi fijakeri, automobili, toalete, bes, rasipane, nemoral, kockanje u ogromne sume; sve preko naših leđa. Pogledaj ovog ovde prijatelja.

Pa pokazujući prstom čoveka preko puta:

— Šta ga ceniš? Milion kao groš. Pogledaj u kofere pa u njega. Pas nema za šta da ga ujede. Tip ratnog bogataša. Studentkinja potvrdi glavom i skoro glasno reče:

— Zaista, tip nouveau rіchea.

Za to vreme ja sam kradomice pogledao da se uverim: spava li čovek naslonjen na ženino rame ili se pretvara. Žena je; to sam primetio, nekoliko puta otvorila usta kao da je htela nešto da kaže. Ali ja nisam siguran: da li je odista imala nameru da nešto progovori ili joj se zevalo. Što se tiče čoveka, po kratkim i iskidanim pokretima učinjenim u toku poslednjih reči koje [su] se na njega odnosile, za mene nije bilo nikakve sumnje da se on samo pretvarao da spava, jer sam i ranije bio opazio kako je, s vremena na vreme, krajičkom jednoga oka, kontrolisao stoje li njegove torbe od fine žute kože gde ih je ostavio. Očevidno, dakle, on je pažljivo prisluškivao zadnji deo rezgovora jer posle onih jasnih i izazivačkih reči što su pale na njegov račun, uspravi se pa planu:

— Komunista, to je boljševik, to je neradnik, to je buntovnik. Svaki danas može da zaradi, ako hoće i koliko hoće. A vi ste vrlo neučtivi i drski.

— Moguće — odgovori mirno student kao da je očekivao baš ove iste reči. — Ja sam vrlo neučtiv čovek. Ali vi ste vrlo ratni bogataš, a ja. vrlo predratni student. Ja i ovi ovde. Vrlo!

Čovek učini pokret kao da se sprema za fizički napad i mi se uzvrpoljismo.

— Aksentije — uhvati ga za rukav preplašena žena — budi priseban. A vi nemojte vređati.

Pa, ne znam zašto, gledaše samo u studentkinju.

Ova je preseče:

— Silence! Šta se vi mešate u diskusiju?

— Da, u diskusiju! — primeti ironično krezubi student, pa ubode kažiprstom u vazduh.

— Gle — reče žena koja ne skidaše oči sa ošišane studentkinje i dobi još upropašćeniji izgled kao da će smesta pasti u ambis. — Šta hoće ova napast od žene? Ja njoj ništa nisam kazala, ona neka ćuti.

— Jest — doda njen muž. — Gde putuje žensko samo? Da si moja ja bih te ubio, rđo kusa...

I danas, kad sam prinuđen da se, na ovom mestu priče, dotaknem toga neprijatnog momenta, jane mogu da znam, upravo, kakvim tajanstvenim načinom stvar uze taj obrt ili, da se poslužim vojničkim izrazom na koji sam navikao, situacija ispade tako nesretno: da studentkinja, a ne krezubi student koji je stvarno sukob izazvao, da ošišana studentkinja, rekoh, primi na sebe svu težinu besomučnog udara, da ona postade meta, objekat ili centar ogorčenog i obesnog protivnapada neprijatelja, koga je u ovom, posve žalosnom i neželjenom slučaju, predstavljao čovek sa torbama od potpuno nove i fine žute kože i supruga mu uprepašćenog izgleda. Sećam se jasno samo detalja: da je studentkinja, posle onih reči što joj je uputio čovek, smrtno ciknula, tako smrtno da je moj drug poslanik, iako apsolutno neumešan u aferu s novim torbama, instinktivno pružio ruku za flašu s konjakom, da joj je ovu flašu munjevitom brzinom dodao tako reći poturivši je pod nos, da je ona smesta progutala nekoliko dobrih, vrlo snažnih gutljaja, kojima, po mom mišljenju, jedino ima i da zahvali što još odmah, posle onih užasnih reči, nije pala u nesvest, kao što smo svi s pravom i s neopisanim užasom očekivali.

U trenutku, međutim, kad su zategnutost nerava i naša uznemirenost bili na vrhuncu, drski student obrati se razjarenom čoveku jednim vrlo pomirljivim tonom:

— Nemojte se ljutiti — reče on sav zažaren ironijom — ja sam svemu kriv. Ja vidim torbe sasvim nove, a vi kao da ste iz apsa ili ropstva.

— Kumrija — dreknu trgovac — ja moram prestupiti.

Ali, srećom i na naše iznenađenje, savlada se, pa mereći studenta od glave do pete reče:

— Sumnjivi se oblače tako fino.

— Torbe su naše — ciktala je žena — a moj muž je starešina esnafa.

— Čestitam, o čestitam! — uzviknu student kao da je jako tronut.

— Ženo! — progovori trgovac, sav crven i posle podužeg i mučnog uzdržavanja kao strahujući da uvreda koja će pasti ne bude i suviše teška. — Ovo su glumci, mora biti.

A kad, kao grom iz vedra neba, pade ova reč, žena se prepade od izveštačene uzbuđenosti studenta koji se spremao da protestuje:

— Aksentije — primeti ona prekorno — kumim te Bogom, vrati tu reč natrag.

Studentkinja škrgutala je zubima i krvožedno gledala u ženu, koja se posle ovih reči popuštanja bila povukla iza širokih leđa svoga muža, pa joj je dobacivala razne uvrede na francuskom jeziku (kao „rita“, „kamila“, i dr.) dok se krezubi student cinički smejao, a onaj drugi sedeo mirno kao što bi trebalo da se sedi na predavanju.

Ali na energičnu i iskrenu intervenciju poslanikovu i moju protivnici popustiše, napregnuti nervi postepeno olabaviše i sve do Lapova provedosmo, posle toga, ćuteći. Samo kad voz stade u Lapovu krezubi student snažno prodrmusa trgovca koji je hrkao kao u rovu:

— Gospodine ratni bogatašu, — viknu on — prostrugaste šine širokog koloseka!

— Šta, — prestravi se on budeći se — šta se desilo?

— Svirali ste na uzbunu i voz je stao.

— Bez uvrede, gospodo, — završi trgovčeva žena „diskusiju“, jetko i žurno prikupljajući stvari, dok je muž otvorenih, vlažnih usta još nesvesno gledao u nas.

Pa se posle svi digoše da pređu u kragujevački voz kojim su imali da nastave put, sem krezubog studenta.

— Moja karta treće klase do Vujanovca — reče on opraštajući se sa drugovima — dovde me je pošteno vozila drugom. Pravo je sad da je odvedem na njeno mesto.

Pa uze stvari i pređe u treću klasu. Sa ostalima za kragujevački voz ode i narodni poslanik, a ja ostah sam u onoj istoj vreloj atmosferi u kojoj je, posle njihovog odlaska, još zadugo brujalo od burnog sukoba dva sveta, ni kriva ni dužna, uostalom, što se nisu mogla, niti će se ikad moći sporazumeti.

2

Upravo, sukob ovaj koji se desio između studenata, predratnih po njihovom sopstvenom priznanju, s jedne strane, i bogataša, ratnog po tome što to nije porekao, s druge strane, a koji kao da niko nije želeo sem krezubog studenta drskog ponašanja, nema nekakve naročite veze sa ovo m pričom; ali on ipak ima neke veze jer se desio u mome kupeu na putu za Vujanovac, gde sam pošao u goste kod svoga pobratima, i gde ću ponova sresti krezubog studenta. Zato sam ga izneo. Što se mene tiče i čim sam ostao sam posle događaja, odlučih da spavam. Pošto nisam aktivno učestvovao u sukobu, šta mi smeta, mislio sam, da preko njega pređem kao da se ništa nije ni dogodilo. Ali, na žalost, To je zadugo bilo neostvarljivo. Jer sukob koji se, razvijao na moje oči i umalo što nije bio krvav, jeste događaj takve prirode da se lako nije mogao ni zaboraviti. I tako sam dugo ostao sedeći da razmišljam o ljudskoj osetljivosti i drugim zanimljivim posleratnim činjenicama. Da bih ipak sve to zaboravio ustao sam i gledao kroz prozor. Kiša više nije padala, ali mrak beše potpun. Tada se setih da sad nailazi mestašce gde se moj pobratim venčao i bi mi žao što bar nije dan da ponova vidim selo i jasno oživim stare, tako prijatne uspomene. Međutim malo docnije voz stade i ja siđoh pred stanicu da bacim pogled unaokolo, bar koliko dopušta slaba svetlost pred njom i oko nje. Ali mi se sad sve učini drukče nego nekad. Onog dana kad smo stigli ovde, pobratim i ja, sećam se, imali smo malo jedno razočarenje. Jedan od kumova pobojao se bio da se ne zameri roditeljima njenim i odustao; ali drugog kuma, profesora, koji je pošteno održao reč zatekosmo šćućurenog baš u onom uglu stanične čekaonice gde sad gledam kako dremaju, klimajući ubrađenim glavama, dve seljanke sa korpama u krilu, iz kojih vire smešno ispružene guščije glave i repovi. Sa gomilom knjižurina pod pazuhom i jednom otvorenom u rukama, koju je ispustio kad nas je spazio, on je revnosno očekivao dolazak našeg voza, pa ga ipak nije osetio. U svečanom odelu i velikom crnom šeširu, sa primetno kraćom desnom rukom koju je redovno podizao u visinu očiju kad se zdravio, kratkovid i vrlo zbunjen, kum je iskreno zagrlio Nikolu i nešto nerazumljivo mucao kad mu je ovaj, srdačno mu stežući ruku, zahvaljivao na održanoj reči.

Dok sam bio u nizu ovih sećanja voz pisnu i ja utrčah unutra trudeći se da sliku, koju sam o onoj večeri stao obnavljati, ne pobrkam... Gotovo u isto doba noći kad prolazim ovuda, prilično nervozni, šetali smo ono veče duž pruge koja je blještala na svetlosti mesečine, očekujući da ona stigne. Nemoguće je, uostalom, zaboraviti tu noć uoči ovog neobičnog venčanja. Činilo nam se, pored svega, neverovatno da će se ona pojaviti i hiljade smetnji izlazile su nam pred oči. A da nas je neko tada pažljivije zagledao morao bi s čuđenjem zastati da posmatra: kako zamišljeno i brzo koračamo, odavajući brigu ljudi koji očekuju nekakav vrlo važan događaj. Imalo je nečeg zavereničkog u našem ponašanju.

I tako šetasmo, čekasmo, udisasmo divan miris trave, slušasmo zrikavce, lavež pasa, otkucavanja telegrafskog aparata ili poglédasmo na taman zvonik usred uspavanog sela i beličaste, razbacane kućice što snevahu na mesečini, kad najzad, čusmo u daljini pisak. Zadrhtasmo i zagledasmo se tamo odakle treba da se pojave dva crvena oka voza koji i ne zna da nosi jednu ljubav tako odlučnu, neobičnu i vernu. Pa se crvene tačke pojaviše, srca nam zalupaše, a malo posle ala što je brektala stade. Mi pojurismo kolima, zverajući na sve strane, kad se jedna vrata naglo otvoriše i na stepenicama ukaza, sa puno ruža na levoj strani grudi, ona, u putničkom šeširiću od slame, dugačkom mekintošu, lica ozarena srećom i u onoj miloj uzbuđenosti koja čini da čoveku i pritiv volje oči zavodne. — Kad lako skoči na snažna prsa Nikolina, on je ponese izlazu, ka kolima koja su čekala. Ali se ona izmigolji, odskoči elastično, pa nam pritrča, kumu i meni, srdačno zahvaljujući i stežući nam ruke. Vitka, elegantna, neizveštačena, svesna da je lepa, uverena da nas je očarala, kao najlepša tica, skakutala je od jednog do drugog. Ja sam bio oduševljen do manitosti. Jurio sam čas tamo čas ovamo, ni sam ne znajući šta činim, pa sam svojeručno dohvatio njene stvari teške kao olovo, natovario na leđa i nosio od kola do kola. Kum bukvalno nije znao gde mu je glava. Cviker mu beše spao, ali on ga nije tražio, već je pitao mene da li je poneo još jedan, rezervni i da li znam gde mu je, peo se na kola i skidao dok su mu kupusare ispadale iz džepova. A ona se smejala, rekla nam da smo divni, da će nas voleti kao što nas voli Nikola, pa nam je, posle, kad se kola krenuše putem u selo, pričala o tome kako je sinoć vešto i lako umakla iz kuće. Otac ništa nije primetio, rano je legao, majka i ostali ispratili su je na stanicu, stigla je u poslednjem momentu, putovala bez neprijatnosti. I gledajući milo u Nikolu pitala ga svaki čas: — A šta bi radio da ti nisam došla, je li šta bi radio?

Do jutrenja proveli smo u popovoj u ljupkim i veselim šalama i razgovoru kojim je ona znala da rukovodi sa neiscrpnom srdačnošću i sa puno gracije, obraćajući se uvek onome čije raspoloženje popušta, cvrkućući neprestano, očaravajući nas svojom umiljatošću, i zanoseći nas do najslađeg zaborava. Pop, mlad, veseo čovek i popadija, puna, sa velikim crvenim pečatima, žena „u srpski“, nisu krili koliko im čini čast što smo njihovu kuću izabrali za ovu srećnu priliku. A kad je bilo vreme jutrenja odosmo u crkvu. Sećajući se i sad onih svečanih trenutaka ceremonije, jedne od najvećih i najsvečanijih obaveza koju čovek može primiti, znam kako sam onda verovao: da se ona nikad ne može pogaziti, bar radi lepote one uspomene, najmilije u životu, najsvečanije od svih, najčistije i najdraže. Izgledala je lepša od svake kraljice, pod krunom nasred crkve, i nasmešila se tako zanosno na Nikolu onda kad je sveštenik upitao je li njena draga volja da za njega pođe, da sam se ja toga trenutka, i samo radi toga da ga i ja doživim, odlučio da oženim. A posle venčanja otišli smo na zakusku pod veliko gumasto drvo, u blizini crkvene porte. Posedali smo na šarene prostirke i ona nas je služila. Usred one vedre i žive svežine prekrasnog letnjeg jutra, na velikoj travi i među cvećem, pored šume pune tica, ono ljupko stvorenje više nije imalo ničeg zemaljskog. Oh, kakvo blaženstvo! Topili smo se od njenog osmeha, drhtali smo pod pogledom njenih žarkih očiju. Kucali smo se čašama, ispijali, klicali, pevali. Pijanstvo mladosti dostizalo je svoj vrhunac kad nam je ona pevala. Pa su nastale zdravice. Pop je držao čitave propovedi i govorio glasno kao da ga sluša cela parohija. A ja sam rekao: „Snajka, pobratime, da Bog da celoga veka bili srećni kao danas. Eto to je sve što znam i mogu da vam kažem“, pa sam bacio praznu čašu u travu. Kum, bez cvikera, gledao je razroko i sa čašom u onoj kraćoj ruci, kazao: „Nikola, spremio sam bio divnu zdravicu na latinskom, sad ni na srpskom ne umem da govorim. Ali što je ovde, ovde je“, pa se lupi po srcu. Sa burnim „živio“ propratismo ovaj kraj njegove zdravice, pa Nikola zasvira kolo. Pop, popadija, kum i ja skakali smo bez takta do krajnjeg zamora. Posle je pop gađao iz revolvera moj šešir od paname okačen o drvo, a kum, pobedonosno, na svom štapu doneo veliku zmiju koju je ubio i stao da opisuje. Nikola nas je grlio i ponovio da nema boljih prijatelja od nas, a mi smo ljubili snajku u ruku, uveravali je da nam je ona od danas rođena sestra, da je Nikola najpametniji, najhrabriji i najsrećniji čovek na svetu i da će ga ona voleti tek kad ga bolje bude upoznala.

I, najzad, kad bi vreme za polazak odosmo na stanicu. Na rastanku, najsrdačnijem koji sam upamtio, obećasmo skoro, ponovno viđenje i kad voz pođe dugo mahasmo šeširima posmatrani sa načičkanih prozora od radoznalih putnika. A posle, svaki ode na svoju stranu, sem kuma kome voz beše umakao Dok se negde bavio.

Oh, a nekoliko trenutaka zatim, kad sam se našao sam u kupeu voza koji me je nosio za Beograd, sećam se kako sam bio utučen. Kao da mi je srce bilo iščupano...

3

Kad sam se probudio, protegao i pogledao kroz prozor voz je najvećom brzinom jurio moravskom dolinom. Ja spustih rasklimatano okno i oslonih se. Pa umiven svežinom mirisnog jutra zagledah se u blistavi, zmijasti vodotok reke. Ona se, vijugajući, gubila između uzvišenih, zelenih strana po kojima su, usred povrstanih voćnjaka, provirivali crveni krovovi skromnih kućica. A dalje na horizontu, nad velikom plavom planinom, jedan usamljeni beo oblak, kao ogromna ovca od snega, raspadao se postepeno iščezavajući. Žute njive i beskrajna zelena polja, pokisla, bujna, puna svežih boja, i posuta pravilnim redovima kosača u košuljama, blještali su u svoj raskoši veličanstvenog sunca što se rodilo iza kiše. Rekao bi čovek da leti kroz božije rajske bašte, da oseća dah Boga i u osećanu kako taj dah božanske čistote prožima ceo svemir čini mu se: da će svakog trenutka ugledati anđele kako izleću iz gustih, visokih šuma i sleću na zelene, cvetne obale voda. Zanesen neiskazanom lepotom ovoga jutra ja sam satima gledao kroz prozor, zaboravljajući i na knjige koje sam poneo i na cilj moga puta i na sve drugo. Tek kad sam se umorio, zadugo stojeći kraj prozora, ja se ponova ispružih preko celog sedišta i pokušah da čitam. Ali sam brzo odbacio dosadnu knjigu i stao, bez reda, da mislim o svačemu. I tako se opet setih pobratima na kome se zaustavih, pa jednog trenutka osetih čak dužnost da o njemu mislim kad već idem da ga vidim. I celoga toga dana na putu ništa drugo i ni o kom drugom nisam ni mislio.

Od venčanja njegovog mi smo se retko dopisivali. Javljao mi je da su srećni, a pred prvi rat izvestio me da su dobili ćerku. Posle smo u ratu, kao rezervni oficiri, bačeni u dve razne divizije. Videli smo se samo jedanput pred veliko odstupanje. Teško ranjen u grudi on je ležao u kruševačkoj rezervnoj bolnici, gde sam otišao da ga posetim. Tom prilikom žena se nalazila uz njega i negovala ga sa puno najlepše nežnosti. Bila je brižna, oslabila, dražesno smerna, i retka, dirljiva mirnoća i dobrota ozaravala je njeno blago lice. A susret naš bio je ozbiljan i vrlo tužan. Stradanja behu ostavila traga na svima nama. Tada mi je Nikola izjavio da je neiskazano razočaran svim što se radi u zemlji ali da nipošto neće ostati da čeka neprijatelja, već da će odstupiti s vojskom i potražiti me. I tako smo se rastali da se ponovo vidimo tek posle nekoliko godina na solunskom frontu.

Dakle dve i po godine docnije, jednoga dana, dobijem od njega pismo kojim me poziva da neizostavno odem k njemu, ako sam onaj stari; da mu je moja pomoć neophodno potrebna i da ću, možda, žaliti ako se ovom pozivu ne odazovem. Mislio sam posigurno da mu je novac potreban, jer je takva oskudica onda predstavljala opštu nevolju, bar onih na frontu, nabavim ga i krenem se tamo čim dobih objavu o odobrenom trodnevnom odsustvu. Posle dva dana klackanja na konju po kamenitim i vratolomnim stazama stigoh uveče do rezerve njegovog puka, gde mi rekoše da je on za tu noć dobio nekakav specijalan zadatak na izvršenje i da ću morati, zbog toga, sem ako nisam ljubitelj juriša, tu ostati da noćim. Kako ja to nikad nisam bio, rado sačekah kraj ovog koncerta u Dobrim zaklonima rezerve, a sutra rano, pre svanuća, pošto teren beše otkriven i neprijatelj blizu, uputih se Nikoli. Tek je svitalo kad sam stigao pred njegovu zemunicu. I vojnik mi saopšti da je sinoć bio mali napad jurišnog odeljenja, da je komandir skoro i legao i naredio da ga ne bude bez naročite potrebe. Trebalo je, prema tome, da ostanem pored zemunice i da čekam. Jutro je bilo vedro, sveže i mirno. U nestrpljivom očekivanju i sedeći na maloj tronođnoj stolici koju mi vojnik iznese, okružen plitkim, u raznim pravcima izukrštanim saobraćajnicama, ja sam posmatrao krivudavu, u kamenu usečenu, liniju rova sa njegovim traverzama i nadstrešnicama od. zemlje i malih, cementom ispunjenih džakova, preko kojih je, da maskira liniju, nabacano već osušeno požutelo granje. Iz tih rovova, kao iz raspuknutih grobova, izvlačili su se, pogureno i jedan po jedan, vojnici mračna, paćenička izgleda, u spremi, pod strogom pripravnošću, i sa čuturicama u ruci mrzovoljno odlazili da se umivaju. Vladao je onaj naročiti, privremeni mir fronta kad vazduh još podrhtava od eksplozije, kada se žuri da se odahne, proživi nekoliko sigurnih trenutaka, kad se crne slutnje umire i kad se pretnja smrti odmara da se, malo posle, opet ustremi. Dežurvi su oprezno ali strogim glasom budili smenu, koja je neispavana, bunovna i natmurena izlazila lenjo iz pasivnog zaklona, narednik je psovao i pretio, jedan poranio avion zujao je iz daljine; a tamo preko preprečnih žica, krstina, neprijateljskih rovova, ukopanih među šiljaste i oštre karpe, usred krševa, tamo u daljini i u zorinoj svetlosti preko beskrajnih talasastih masiva, ocrtavali su se ogranci Babune, plavila se Otadžbina. Ja se potom digoh da prošetam tankom, zmijastom „stazom uzdaha“, kako se tamo nazivahu one uske putanjice što su služile za šetnju u slobodnim časovima i koje su oficiri, u beskrajnim trenucima očajanja, sa mutnim pogledom u plave daljine i snovima o sloboli. vremenom ugazili šetajući se gore-dole. Zatim, kad mi se i to dosadi, priđoh oprezno prozorčetu Nikoline zemunice i ugledah ga opruženog na poljskom krevetu, pokrivenog šinjelom, sa kapom na očima. Najednom on se grčevito prući, kriknu, probudi i zveraše, ali me ne spazi. i kao zbunjen i mučen snom koji nije upamtio on se izbuljeno zagleda u zid pa ponova spusti glavu. Još je bilo vrlo rano i svetlost je kroz sasvim mali i četvrtast prozor, koji je ličio na apsanski, ulazila bojažljivo u zemunicu, kao da poštuje umor oficira kome je posle tako teške i rizične noćašnje službe još trebalo mraka i sna.

Počekah još malo, pa, neizdržljivo nestrpljiv, gurnuh, najzad, vrata koja zaškripaše. On se trže ljutito, zagleda se, poznade me, skoči (spavao je obučen) pa se zagrlismo. Pošto me pusti n izmače se on ponova priskoči pa me pritište na svoje grudi.

— O blagi Bože, nisam se nadao, hvala ti.

Plakali smo obojica.

— Zašto se nisi nadao?

— Pa, znaš kakvi smo danas.

U onom uzbuđenju ja nesmotreno požurih da ga obradujem:

— Molim te, pre svega, evo novca, doneo sam ti.

On me pogleda blago-prekorno pa mi hitro zadrža ruku kojom sam se mašio da tražim novac.

— Baš si smešan, pobratime. Ostavi to, ne treba mi. Ti mi trebaš.

— Pa šta je, brate, govori. Gle kako si potavneo!

— Polako, sedi, puši. Pa kad si pošao, kako si putovao, šta radiš?

I opet ne čekajući odgovora na koje od svojih pitanja: — Koliko imaš odsustva?

— Tri dana bez putovanja.

— O, baš ti hvala. Provešćeš sve kod mene? Nećeš u Solun?

— Ne mislim. Šta je kod kuće?

On me pogleda ćuteći pa ne skidajući ruke s mojih ramena:

— Sve ćeš redom čuti.

— A sinoć si imao napad?

— Jest, i to je zbog čega sam te zvao. Došao si baš kad treba.

Pa pošto sedosmo on otpoče ovako:

— Bolestan sam ti; teško spavam, svaki čas budim se. Bolovi u nogama... noge su mi propale, a glava... kao da na njoj imam olovnu kapu koja me pritiskuje i ne da mi da mislim. Dok sam bio u rezervi, imao sam jedan razgovor s komandantom puka i očekujem velike neprijatnosti. Ja sam, da kažem, protiv ovih izlišnih, delimičnih napada... trpimo gubitke, a rezultati nikakvi, pa povodom toga. Ali, veruj mi, ne muči me ono što sam tada kazao, već što nisam govorio sasvim onako kao što mislim da treba da govori pošten čovek.

On je sedeo prema meni, preplanula lica, ogrnut bluzom, sa prostom vojničkom šajkačom na glavi i Karađorđevom zvezdom na grudima, bez paletuška i ostalih oficirskih znakova. A ja sam s divljenjem gledao u njegovo izmučeno lice i puno bora čelo po kome su, ispod šajkače, neuređeno padali pramenovi njegove crne kose, pa sam mislio: koliko ovaj starešina, pun snage i prostote, mora ulivati poverenja ljudima koje vodi.

— Ti znaš — nastavljao je on — svi smo danas nervozni. Ne možeš mirno da govoriš, ne možeš da vladaš sobom, ne možeš da čitaš, ne možeš uopšte da se skrasiš; tražiš samo s kim ćeš da se posvađaš, koga ćeš da izazoveš. Takvi smo svi, pa takav sam i ja. I nije ni čudo. Godinama nerazdvojan život pa smo se, tako da kažem, poznali pod svima prilikama. I kad se poznajemo onda ne vredi da se lažemo, je li? Kad znam šta u duši misliš zašto govoriš drukčije? I ja sam jedno veče rekao pred svima ono što nosim u duši, ne baš sve i to je ono što me muči. „Vi se sve nešto bunite, sve vama nešto nije pravo, vi...“ tako mi je rekao komandant. Trebao sam odgovoriti: „Gospodine pukovniče, Vi ste... svi smo mi najveći nitkovi.“ A on bi kazao: „Vi ste poludeli, vi ćete biti optuženi i degradirani.“ Ja sam već degradiran, ja sam ponižen do životinje, ja sam osuđen, ne mogu me dalje od žica, zar ne? A ja sam rekao... ali evo čitaj optužni raport i kaži sam.

Pa uze sa stola jednu malu grupu ak[a]ta, potraži nešto i kad pronađe:

— Evo, molim te, čuj šta sam rekao: „Mi se danas bijemo i ginemo da bi srećnije živeli budući naraštaji; naši su očevi činili to isto da bi stvorili što bolje uslove za život nama; njihovi su se očevi borili i stradali da bi njihova deca bila srećnija, naša deca činiće to isto da bi obezbedila lepšu budućnost naraštajima koji dolaze.“ I ja sam ga upitao: „Razumete li se vi štogod u tome, zbilja, pospodine pukovniče?“ Što se mene tiče ja ništa ne razumem. Ja ovo kažem — a to je bio intiman, drugarski razgovor i ja sam mislio da to mogu reći — ja ovo kažem: pre ratova imao sam veliki broj prijatelja, drugo va, srodnika i sećam ih se. Najveći broj izginuo je ili pomro. Pred mojim očima prolaze jedan po jedan... Zaglédam svakoga. Svaki posebice imao je pre rata svoj cilj. Svaki od njih zagrevao se svojim ličnim planom. Jedan se strasno odao slikarstvu, drugi poljoprivredi, treći matematici, četvrti književnosti, peti trgovini itd. Ne sećam se nijednog, ali nijednog se ne sećam među njima, u čijem je planu bilo da pogine. U toku ratova sretali smo se, to sam znaš. Šta su nam oni govorili? „Samo da se ovo svrši.“ Oni, dakle, nisu hteli dati ratu svoje živote. A šta se o njima govori? Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt? Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l' da se svakome živi? Ja sam sretao ljude kojima je u ovom paklu rata iščezao i poslednji razlog da žive: on im je progutao i porodicu i ognjište i sve što su imali, a njih učinio nesposobnim za rad i običan život. Znaš li šta kažu ovi jadni ljudi? „Mi još jedino živimo iz radoznalosti za sudbinu ovog nesrećnog naraštaja. To je nova haljina egoizma, istina, ali glavno je oni hoće da žive. Eto onu laž ja sam napao. Jer slatka smrt i nije ništa drugo do pesnička laž ili laž sa kojom operišu oni čiji je račun rat. „Samo da se ovo svrši.“ U najtežim trenucima opasnosti, kaži sam, oni su kao i mi, a mi smo, sutrašnji mrtvi, puni grozničave zebnje uzdisali: „Samo da sve ovo preživi, samo da se ovo prebrodi.“ Ja ne govorim o izvanrednim prirodama... I, evo, kako je dalje naveo moje reči, evo šta sam još kazao: „I da ne smem govoriti kada se bez potrebe naređuju krvavi juriši i napadi što redovno staju života nekolicinu najhrabrijih ali ne i najsvesnijih...“ Ili da se moram smešiti dok moj komandant priča: kako uvek, pre nego ode svojoj ženi u Solun, svraća u trgovinu da joj kupi dugačke svilene čarape, jer je to za njega najveća draž kad pomisli da će ih ona isto veče navući. Zatim da verujem, kao on, da su saveznički političari genijalni. I kad Bonar Lo kaže: „Mi moramo pokazati da ovaj rat nije vođen uzalud, sasvim uzalud, što bi stvarno bilo kad se mi ne bismo osigurali da nikad. više ne bude u moći jednog čoveka ili jedne grupe ljudi da bace ceo svet u sve ove bede — onda ja ne smem pitati: „Zar su trebali milioni nevinih da padnu pa da se tek posle toga preduzme osiguranje od svemoći jednog čoveka ili jedne grupe ljudi? Zar se to osiguranje nije moglo postići blagovremeno i sa mnogo manje žrtava? Zar je moralo da dođe do toga da se čovečanstvo unesreći pa da se postigne, užasno, samo taj rezultat: da rat nije vođen sasvim uzalud!?“ Istina je, tako sam, uglavnom, rekao. Ali to je politika, veli on, a u vojsci to je ubijanje morala. i zaista, to će mi škoditi. Prvo su mi tražili odgovore, pa će me saslušavati, ispitivati svedoke, suditi, žigosati. Zato sam te zvao. Savetuj me, pomaži, nauči me šta da radim Jer, kažem ti: ja ne mogu da gledam sitna slova komandantova i pakosno lice islednikovo. Jest, seckaće me, mrcvariće me, tucaće me. A ja bih više voleo da stanem pred preki sud pa da iz sveg glasa kažem: kriv sam, gospodo! Sudite me, streljajte me, secite me, ali ne mrcvarite. Jer ja ne mogu sedeti dok me saslušavate, očekivati presudu, ja ne mogu... to bi bio crn život proći kroz sva ta mučenja. Ja imam i drugih briga, ličnih, familijarnih...

Bio je silno potresen i poslednje reči izgovorio je gušeći se. Ja sam ćutao. A on me, u nadi valjda da će ga svež vazduh koliko-toliko okrepiti, zamoli da otvorim malo okno prozora koji se sam bio zaklopio. Zatim se diže sa stolice, izvini mi se pa se baci svom težinom na svoj labavo učvršćen poljski krevet koji je škripao.

Ali toplo julsko jutro, puno zapare, ne unese nimalo svežine, niti onog zorinog mirisa stvari koji je poželeo da udiše da bi se okrepio i on se kao začudi kad ne oseti baš nikakve promene u zemunici. Jer ne samo svežina, već spolja ne uđe nikakav zvuk, niti žumor, niti miris, ništa sem nešto više svetlosti i to umorne, sumorne i mrtve.

Oh, poznavao sam dobro ovaj mir, mir groblja, mir koji guši, neizdržljiv, užasan. Samo se svetlost polako uvlačila i, postepeno i oprezno, otkrivala stvari.

On uzdahnu isprekidano.

— I vazduh ovaj nije više vazduh.

I doista, koliko sam puta, budeći se u svojoj zemunici i pritisnut istim grobnim mrtvilom maćedonskih urvina, imao ovaj utisak i sećao se kako ova svetlost nekad nije ulazila sama. Kao dete, kad sam se zorom razdragan budio i otvarao prozor male, vrtom opkoljene roditeljske kuće, jurnula bi, pamtim, ona okrepljujuća muzika stvari, puna neke snažne životne energije koja podiže, prkosi, opija. Pa uveren da se ništa slađe u životu ne može ni doživeti od onoga što oseća dete kad ga budi sunčani zrak i slavuj, koliko sam se puta naprezao da zamislim: kako opet kroz san slušam onaj isti žumor svemira i osećam sav onaj, buran, pun strasti dah zore proleća, kad je vazduh sav od mirisa i od cvrkuta, zujanja osa, veselih uzvika, zvona, škripe kola, odjeka motike što cepa mirisnu zemlju; svu slast onog điv-điv nestašnih vrabaca, čija neumorna i strasna prepirka, uz prve sunčane zrake, uzbuđuje i poziva na igru dete, a ono na očima oseća sunce i uvereno u lepotu dana ipak pita: „Kakvo je vreme, mamo?“

I podsećajući se toga utiska, pomilovan ovim dahom detinjstva, ja se povratih.

— Pobratime, — rekoh odlučno — ni pomisliti nisam mogao da si takva slabotinja. Molim te: ti, kao pravnik, kao čovek od zakona, znaš i sam koliko je beznačajna, neznatna ova tvoja krivica. A TI SI je toliko naduvao! Ne preteruj i budi uveren: da bi oficiru kao ti što ,si progledali kroz prste i mnogo veću, Mnogo težu grešku. Greške kao što je tvoja, uostalom, dešavaju se svuda, svakoga dana, svakoga časa, na celom frontu, gde svi protestuju ali svi i dalje, kao i pre toga, sa puno savesti i samopožrtvovanja vrše službu, nose svoje krstove.

On odmahnu rukom I duboko uzdahnu.

— Znam, pobratime. Ali da mi ..je samo ta muka!

— Ja vidim, ja osećam da imaš krupnijih briga — rekoh. — Zašto mi se ne poveriš?

— Pa, evo — reče on — prvo: otac mi je obešen.

— Jadni Nikola — kriknuh iznenađen i zgrabih ga za ruku. — Šta mi kažeš?

— Jeste, još u maju prošle godine. Ima više od godine dana. Potkazan od suseda, on je osuđen zato što je pod patosom spavaće sobe pronađen Moj turski karabin... Moj otac bio je veliki junak. Ti si ga vrlo malo poznavao. Toga majskoga jutra, pošto se pozdravio s majkom i kad ga povedoše na vešala van varoši, zastao je na pijaci i rekao starešini stražara: ,,Ovde sam došao kao seljače u svojoj šestoj godini. OD šegrta postao sam ugledan građanin i sve sam tu stekao. Dozvolite mi da još jednom, poslednji put, pogledam čaršiju u kojoj sam pošteno živeo šezdeset godina. A kad mu je dopušteno on je bacio pogled unaokolo pa ga onda, kažu, upravio dole, ovamo k nama. Suze nije pustio.

Pa posle kratkog ćutanja:

— Ali sve to ja bih mogao da prebolim.

— Nesretni Nikola, zar još ima?

I ja ispružih ruke kao da bih pokušao sprečiti nešto od čega sam strepio.

— Taj grob a naprezao se on da govori mirno — osramotila je moja sestra.

— Za ime Božije — uzviknuh zaprepašćen — to ne može biti!

— Na žalost tako je, prevarena od neprijateljskog oficira, nevenčana, ostavila je majku...

I tek posle ovoga on naglo prinese ruke licu i tada briznu u takav plač od koga ne znam kako mi srce nije prepuklo. To prigušeno jecanje, nešto kao ropac, kratko, trenutno, ali neobuzdano i jezivo bolno, taj plač jednog do bezumlja hrabrog čoveka kao što beše on, To je nešto najdirljivije, što sam u životu video. Ja ga zagrlih i plakah zajedno s njim, ali odmah zatim on se pribra i stade me umirivati:

— Evo — pružajući mi jednu dopisnu kartu koju uze sa stola. — Čitaj ovo.

Pa se blago i nežno nasmeši, te ja primetih jasno koliko mu sad beše lakše nego maločas.

Uzeh kartu i poznadoh rukopis njegove žene. Ona je pisala o maloj kćeri njihovoj koja je o sebi govorila: „Ja nisam više mala Boba.

Ja sam velika Slobodanka Nikole Glišića. Moj tata je u ratu, a ja stanujem u Vatrogaskoj ulici.

— O, — rekoh brišući oči — Boba je već velika!

— Jest, matorka... I radi nje, eto samo radi nje sve ću podneti. Jer, veruj, na svašta sam pomišljao u strašnim trenucima gorčine.

Pa paleći cigaretu:

— Da znaš kako me je obuzelo novo, snažno i složeno osećanje kad sam saznao da je to malo biće, što sam tamo ostavio na milost i nemilost, postalo jedno razumno stvorenje. Pre bezmalo tri godine, kad sam je držao na srećnom srcu i unosio se u njene očice da saznam: da li i koliko razume o licima i stvarima oko sebe, ona je znala sasvim malo, poznavala svoju mamu i tražila svoje sledovanje onda kad je osećala glad. Tako sam je ostavio i od tada pred očima uvek imao njenu sliku iz toga vremena.

Ali danas, kad znam da je onaj crvić što je onda umeo samo da gleda, da se miče i da traži, postao razborit i svestan, osećam: da se u meni nešto novo rađa, budi, raste, kao da stičem novu jednu dušu. I tek sad shvatam šta to znači produžiti dušu, nadživeti se. Ovu su kartu prebacili Bugari preko žica. Kad sam je primio ja sam se obneznanio od sreće. 3amisli: ona zna moje ime, ulicu gde stanuje, ona neće da je smatraju za malu. Razdragan, otpočeo sam da pišem dnevnik koji sam njoj posvetio. I već je zamišljam u dobu bajne devojke kako udubljena predano razmišlja o iskustvu svoga napaćenog oca. Oh, koliko žalim što je nisam mogao pratiti u njenom razvijanju, u jednom tako slatkom uzrastu kad se rascvetava, što je nisam mogao maziti, grliti, držati na srcu. Pa ipak, ova je karta učinila kraj mojoj agoniji, povratila me. Jer sve do nje proveo sam u nekom bunilu i tek sad osećam da sam došao k sebi. Kad sam ih ostavio, udar je ono tako silan da sam bio onesvešćen sve do ove prve povoljne vesti. Ostavljajući ih, verovao sam da je sa njima svršeno, da naša ognjišta više ne postoje i da su naši dragi izgoreli u zemaljskom paklu. Koliko sam puta pokušavao da pišem, pa u bezumnoj groznici sumnje bacao pero pitajući se: kome da pišem, zar su oni živi, zar je To moguće, zar mi nije bliže i samo nebo od njih? I kao što sam bez svesti odstupao preko arbanskih gora, rasejano prelazio mora, zbunjen lutao između maslina, lud koračao po usijanom Halkidiku, tako sam se godinama verao po ovim gadnim čukama i čamio u ovoj vlažnoj zemunici, kao živ mrtvac, sve dok me ova karta nije otreznila. Oni dakle žive i pored svih nesreća i samo nas prostor i vreme dele. A ona raste, napreduje, rascvetava se, postaje svesna i razumna, ona je na putu da postane ono što sam danas ja. Pobratime, razumeš li? Ja sam stekao još jedan svestan život, zadobio sam još jednu ljubav, ja imam još jedan svet. Srećan sam što sam otac, uviđam da nikad nisam bio tako ozbiljan kao sad. Pobratime, uzmi čitaj ovu Bobinu kartu. Ja sam uveren da ti bratski deliš moju radost. A ja ti se zaklinjem da ću sve preboleti, nje radi. Jer, evo, moj put beše trnovit, užasan. A sad sam se uspeo na veličanstveni plato sa koga razdragan, ponovo oživeo posmatram rađanje svoga novog sunca, cilj života. To novo, to milo sunce, taj cilj, To je Boba. Opija me pomisao da će me dok sam živ grejati, zanosi me već Miris cveta koji ću negovati, drhti mi duša od želje da je vidim veliku...

Verujem da nikad dotle nisam poznao uzvišenije osećanje ljubavi, i slušajući ga kako u jednom neobuzdanom žaru, preobražen, ushićen, srećan govori o svome detetu ja sam grcao gušeći se.

— Nikola — rekoh uklanjajući maramu s očiju — ti znaš i moje nesreće. Ali veruj mi kao bratu: do danas zbog njih moje oko nikad nije zasuzilo. Molim te, ostani hrabar, postojan, čvrst, izdrži, podnesi sve i za moju ljubav, za ljubav brata tvoga koji te obožava. Posle smo se smirili. On je ćutao i pušio duboko ozbiljan, blag i lep.

A kad ga, potom, upitah o snajki, on brzo odgovori:

— Ona je, kaže, dobro... neredovno dobija novac, oskudeva, piše sa puno prekora. A ja, šta mogu? Šaljem, otkidam od usta...

Pa još brže i nervozno:

— Šta ćeš? To je taj život o kome mi nismo imali pojma. Nekad je, to dobro znaš, plamen naše ljubavi lizao do neba. Voleli smo se iskreno, toplo, ludo, ali, naivno. U godinama u kojima smo mi bili, uostalom, nikad i nije drukčije, nikad se i ne misli na onaj život što čeka. Naš je ideal bio da se spojimo radi zajedničkog života. A kad smo govorili o budućnosti, onda su raj, sunce, cveće, zagrljaj i sreća bile jedine reči koje smo poznavali. U tom rajskom vrtu, gde smo se zamišljali neprestano zagrljeni, mi smo gledali našu sreću nepomućenu, neprekidnu, apsolutnu.

Evo, često uzmem njenu fotografiju, gledam i mislim: koliko sam joj puta, držeći je na grudima, obećavao raj u koji ću je uvesti, i koliko su stotina mojih vrelih pisama pod zakletvom potvrđivala ovo moje obećanje u koje sam sâm najiskrenije verovao. A zatim, sećam se kako nije bilo pitanja u kome se mi, u to vreme, ne bi složili. Jednom reči, mi smo bili jedno osećanje, jedna duša, jedna misao. Život naš imao je da bude večita pesma i mi neprekidno pijani od sreće. A posle, umesto raja i cveća stizala je naizmenično bolest njena, Bobina, moja. Zatim nesporazumi, ljubomora, razočarenja. Paučinasti, idealni snovi našeg života iščezavali su, magla našeg ljubavnog pijanstva nestajala je postepeno i mi smo se s bolom povlačili u sebe da pretresamo svoje iluzije. Hiljade sitnih i krupnih stvari, neprijatnih i mučnih, koje su nas neminovno očekivale, mi nismo bili predvideli. Kao i većina verenika mi nismo hteli predviđati taj stvarni život kome smo išli u susret, koji se ne može obići, niti nas se ticao život drugih kojim smo se mogli koristiti.

A sad, kao što ti rekoh, novčana oskudica, oštro okrivljavanje i drugo. Ali ja hoću da me dobro razumeš, pobratime.

I s plemenitim sećanjem na svoju ljubav:

— Ja volim svoju ženu i s mojim detetom ona je razlog moga života. Hteo sam jedino da ti ukažem na život. Eto, hoću da kažem da život nije ono što smo mi mislili.

I na njegovom licu ponova se jako ocrtaše duboki tragovi patnje.

U tom trenutku, na malom stolu do postelje, zazvoni, pa krkljaše poljski telefon u svojoj kožnoj torbi.

Nikola pruži ruku i uze slušalicu:

— Alo, jest ja sam.

......................

— Raz... razumem.

......................

— Da ponovim zapovest? Pa ja sam je razumeo i izvršiću je!

.......................

— Vi govorite s komandirom, molim vas!

........................

— Razumem. Da odmah vratim sav nepotreban materijal za utvrđivanje u štab puka i da... razumem, gos' pukovniče!

Pa, ostavljajući slušalicu:

— Da prođe jedan dan a da te ne ponize, to je nemoguće.

— Čujem — rekoh — traži ti da ponoviš zapovest.

— Kao da sam kaplar!

Ja sam, posle toga, ustao i predložio mu da prošetamo do njegove osmatračnice...

I toga dana, i druga dva što sam tamo proveo, nisam se mogao dovoljno nadiviti duševnoj snazi i herojskoj volji ovoga uzora od čoveka, obhrvana svima nesrećama, izložena tolikim opasnostima, zauzeta naj težim dužnostima što ih život može naturiti, dužnostima punim odgovornosti. Nikad kukavičluk, u mojim očima, nije bio poniženiji i mekuštvo odvratnije, nikad dotle moje preziranje za svaki mlitav život, koji ne poznaje borbe i iskušenje, nije bilo potpunije. Usred onog surovog stenja kojim je opkoljen, on mi se činio jak, postojan, istrajan kao i to stenje, čovek u kome kao da su zbijene sve neiskazane patnje i bolovi rase i sve neverovatne snage njene izdržljivosti i veličine. Osećao sam da mu je jedino potrebno bilo da ga nečija ruka, ma i najmanje, podrži u povremenoj duševnoj klonulosti.

I kad sam mu trećega dana, na rastanku, rekao: — Pobratime, ti si uvek bio čovek, ostani to do kraja, molim te — on se blago i postiđeno nasmešio:

— Žao mi je što ideš. Tako mi je dobro bilo uz tebe. A sad, kao dete koje gleda kako se razilaze svi što su oko njega bili da ga teše dok mu majku ne sahrane, kao i ono, i ja sam se nadao da me nikad nećeš ostaviti. Ali obećavam ti: vršiću službu kao i dosad i sve će dobro biti, nadam se.

Pa se jedva rastavismo iz zagrljaja i ja pođoh uskom stazom koja vodi ka rezervi. A kad sam se stao puzati uz jarugu ka kosi, pozadi koje se nalazio bataljon i štab i previjalište, najpre čuh opaljenje, pa hujanja, a zatim fijuk i strašan tresak granate koja eksplodira u mojoj neposrednoj blizini.

Ja utrnuh pa se okretoh njemu sa pogledom koji je pitao.

A on videći me zabrinutog pokaza rukom:

— Samo drži levu stazu i ne brini, gađaju put.

Ja se uputih levom putanjom i zaduvano požurih. Ali fijukanje se nastavi, i zrna čija su parčad zviždala, rasprskavahu se na sve strane.

Kad sam se malo više uspeo, ugledah nekoliko komordžija kako dahćući vuku zbunjene mazge uz ono brdo koje sam ostavio. Četni narednik, koji beše izašao u susret transportu, vikao je:

— Magarci, tako vam treba kad ste zadocnili!

— Komesar je kriv, mi nismo — odgovarao mu je jedan od vojnika, vukući sa očajnim naprezanjem mazgu koja je visoko uzdignute glave trzala nazad.

— A jeste li svi čitavi? — razlegao se Nikolin glas.

— Mi jesmo, ali kobilu što nema konjovoca svu raznese.

U tom sam ja zalazio... Na samom zavijutku gde nastaje mala zaravan okretoh se i ugledah Nikolu na istom onom mestu gde smo se rastavili. Mahao je kapom i pozdravljao me. A meni je duša bila nasmrt žalosna, i silazeći zavojitom stazom ,Nizbrdo ja se zaplakah, kao da je To bilo poslednje naše viđenje.

4

A voz juri, leti. Skoro će Vujanovac. Krivo mi je što stižem po mraku. Kako li ću zateći pobratima? Kako izgledaju snajka, deca? Boba, svakako, velika devojčica? Ali kakav sam ja čovek, kako sam mogao samo da čekam tolike opomene, pa tek sad da pođem u ovu posetu koju sam svome divnom i milom drugu dugovao mnogo ranije? Deca spavaju. Na koga liče? Snajka se, znam, satrla spremajući kuću. Sav gorim od nestrpljenja da u onoj istoj sobi, u kojoj smo razgovarali uoči njegovog venčanja, posle toliko godina, obnovimo sve uspomene, pretresemo sve doživljaje, svu našu prošlost tako burnu, mučeničku, ali bogme, i junačku... Ona je stvar, bez sumnje, izravnata: ona njegova mučna sumnja koju mi je uzgred i vrlo oprezno nagovestio onoga dana kad smo se, posle oslobođenja, prvi put sreli u Novom Sadu. Ali ko je taj nitkov što se usudio oklevetati jednu ženu kao što je moja snajka? Od onda se, istina, nismo videli. A divno je i neviđeno bilo onoga dana kad je on s pukom ulazio u Novi Sad. Cela varoš podigla se beše da ih dočeka. Moje nestrpljenje da ga vidim, kad sam saznao da puk tuda prolazi za Suboticu, ne može se opisati. Cela varoš, kažem, izašla je za doček: devojke, sokoli, deca, muzika, korporacije, cilinderi, sva Salajka, policajci u mađarskoj uniformi i seljaci iz bogate okoline; i venci, zastave, karuce u cveću, trijumfalne kapije, neiskrazano oduševljenje, jednom reči, u kome je kao nikad dotle plivala opijena srpska Atina. Sve po koncu uređeno, pompezno sprovedeno, bez pogreške, bez zadocnenja, bez malera, jer su Novosađani majstori svečanosti. Pa, pospe pozdravnih govora, puk naiđe. Najpre štab ia konjima umotanim u peškire. O konjskim vratovima klate se veliki, divni venci. Oficiri, smešeći se, prihvataju raskošne bukete koji doleću s prozora, trotoara, skela novih građevina, s krovova, sa svih strana. Starci, ta velika deca, brišu oči i pogledaju u nas: „Samo kad ovo doživesmo. Živili naši oslobodioci.“ Bronzani vojnici, u koloni dvojnih redova, trude se da koračaju po taktu svoje muzike, ali prihvatajući peškire i cveće, greše, zaostaju, sustižu, brzaju sitnim francuskim korakom i smeše se. Oficiri divizijskog štaba, van stroja, posmatraju puk i primećuju: „Dobro izgledaju ljudi.“ Jedan mali vojnik, kuvar, dobrodušnog, detinjastog izgleda, na začelju mitraljeskog odeljenja, sa magaretom koje nosi kujnu odeljenja, ne vidi se od peškira. Magare, sa vencem koji dodiruje zemlju, korača propisno, za repom poslednje mazge, žmirka i smeši se na pitanja što padaju s raznih strana: „Zar je i on prešao Albaniju?“ U jednom trenutku uzbudljive svečane tišine jedan puša u naručju svoga oca kliknu: „3ivio srpska vojska, i prozori se zatresoše od manitog odobravanja tapšanjem. A od pristaništa do Vladičinog konaka ponova se zahori, zahuja i prolomi: „Živeli, živeli, živeli“ i mlazevi cveća sipahu na zastavu koja se pojavi i dovede uzbuđenje do vrhunca. Elektrizovan uzbuđenjem gomile ja sam podrhtavao, čekao samo drugi bataljon, čekao Nikolu. Najedanput, jedan omalen francuski oficir, što je preda mnom stajao u društvu dama i propinjao se celim telom da bolje vidi, pokaza rukom u pravcu čete što je nailazila:

— Quel beau type!

Ja uzviknuh do vriska. To beše Nikola. Na divnom zelenku, sav u cveću i peškirima, u prostoj vojničkoj šajkači, sa Karađorđevom zvezdom na prsima, ponosit, ozbiljan, hladan i kao da mu je neprijatna sva ova hučna galama, on je uzdržavao konja, koji se, uplašen od svetine, propinjao i iskolačenih očiju gledao preko mase.

— Živio, pobratime! — i ja zgrabih za uzde. On me spazi, skoči hitro na zemlju pa se srdačno izljubismo, dok je svet oko nas brisao oči tronut našim bratskim zagrljajem.

Pošto kroz suze i žurno izmenismo nekoliko reči mi se, obojica, uputismo peške kroz varoš sve dok ne stigosmo u kasarnu. A tamo posle izdatih naređenja, vojnici dobiše „voljno“ pa se razdragano klicajući razmileše po širokom, ograđenom, prostoru ispred kasarne i oko ograde načičkane svetom, gde nastade srdačan razgovor između braće koja su se upoznavala.

A mi se lagano, ruku pod ruku, vraćasmo u varoš kuda su proticale mirisave reke sveta ozarenog krasnom vedrinom i radošću. Sve živo okretalo se za njim posmatrajući ga i uživajući u njegovoj stasitoj pojavi vojničkog držanja. Ljudi nas pozdravljahu duboko skidajući šešire, dok su se slatke žene smešile i, milo napućene, dobacivale na račun njegovog ozbiljnog držanja i hladnog pogleda: „Kakvi su ovi Srbijanci, svi namršteni.

To veče pozvani smo na banket, koji su nam priredili novosadski ratni bogataši; oni isti što su, u međuvremenu kad ničije vojske nije bilo, razgrabili sav petrovaradinski plen, zaostali materijal nemačke pristanišne komande.

Ali Nikola je pretpostavljao mirnije mesto:

— Primetio sam — reče mi on — u blizini pristaništa jednu malu kafanu s podrumom. Ima i ćevapčića. Baš kao ispod „Makedonije“ gde smo kao studenti odlazili. Ako pristaješ da odbijemo onaj poziva tamo ćemo slatko porazgovarati.

Ja rado prihvatih.

A tamo, posle večere, on mi je ispričao sve što je preživeo u poslednjim operacijama probijanja fronta i nastupanja. Reče mi da je svratio kući na dva dana, ali da bi bolje učinio da je obišao, jer mu ovi prvi dani oslobođenja ne bi bili gorki kao sad.

— Još na frontu predosećao sam nešto čemu nisam smeo da pogledam u oči — govorio je on čisteći džepni nožić čačkalicom — kad mi je jedan bliski rođak pisao da treba samo sebe da gledam, da ne brinem preterano za kućom, jer, veli, svaki danas ume sebe da gleda. Taj isti rođak dočekao me je sad prvi i pre ulaska u kuću izneo strašne, sramne optužbe. Sad sve znaš, pobratime, i sad možeš slutiti kako mi je u duši. Oba dana proveo sam kod. kuće; nikoga nisam hteo da vidim, ni s kim da govorim. Moja majka ništa nije htela da potvrdi, ali me muči ono što vidim na njenom licu. Ja sam rekao da ću stvar izviditi kad se vratim. Noćio sam sâm u drugoj sobi, obe noći. Oka nisam sklopio. I sad se čudim da još živim, da idem, da radim, da jedem i da govorim, i posle svega i pošto je u meni nešto prepuklo, slomilo se, umrlo. Eto, pobratime, ništa od one radosti koju smo zamišljali dole. Bog, koji jedini zna sve moje bolove i koga sam molio da me bar ova čaša mimoiđe, taj Bog ogluši se. Još je samo to bilo ostalo. I tako, dan ranije nego što mi je isteklo odsustvo, krenuo sam se za pukom. Osetio sam, na nesreću, da mi je četa milija, vernija, toplija kuća od moje. Ali šta ću posle?

Njegov glas očajnog bola cepao mi je srce i ozlojeđen na ovako svirepu, nezasluženu sudbinu koja ga goni kao divlju zver, u neprijatnom položaju u kome sam se nalazio slušajući ga, ja sam ga umolio da ne nagli i da stvar dobro proveri.

Sutradan ispratio sam ga za Suboticu, odakle mi je, dva meseca docnije poslao po vojniku jedno dosta opširno pismo, iz koga sam saznao ponešto o njegovom raspoloženju koje nikad ne bih mogao očekivati.

„Dragi moj pobratime — pisao mi je između ostaloga — izgibosmo pijući po ovoj Bačkoj. Pijane zemlje, ako ko Boga zna! Ti znaš da na frontu nikad ništa nisam pio. A sad, da me vidiš, ne bi me poznao. Oblesavio sam od zdravica i vina. Po Sentomašu (oh, najpijanijem Sentomašu!), po Bečeju i Kanjiži pogubio sam redom sve svoje bolove prošlosti. Kako beše ono, čini mi se iz Minjona, „ne sećam se više svojih bolova koji su prošli“? Pa žene, pobratime! I tvoj glas nadaleko stiže. A ja sam se bar nešto držao. Baš pre neki dan reče mi jedna: Ništa ne bi bilo interesantije nego opisati sve promene koje su se u vama izvršile od dolaska ovamo. Da je kakav pisac bio pored vas da posmatra: kako se kamen povraćao u dušu, nem kako ste progovorili, mrtav kako ste oživeli. Gnušaj me se, ako ti je milo, pobratime. Ali ne budi suviše strog i seti se kako smo se patili, godinama živi sahranjeni.“ Tako mi je pisao. Ali to je bilo i prošlo. Nismo ni mi mogli biti sveci. Ili, brate, dosta smo i to bili na frontu. A sad kad stignem, znam šta će mi reći; reći će mi od reči do reči: — „Jesi video, pobratime? Sve progurasmo pa opet dobro, hvala Bogu. Nema ništa jače od čoveka, tvrd je kao kamen: i rane i tifus, jedan pa drugi, i sto nesreća i opet se ne dam, stojim, živim, evo me.“ Napićemo se, bogami. Ona stvar mora da je izravnata. Šta će čovek, mora da zaboravi i na mrtve i na rane i na sramote, jer čovek je čelik, još tvrđi. Napićemo se, vidim. I željan sam, časti mi; pa još u kući i opet da nas ona služi.

— Gospodine, sad, valjda, Vujanovac? — obratih se nekome što je gledao kroz prozor u hodniku.

— Jedna postaja, ali brzi ne staje, pa Vujanovac.

— Hvala.

Prikupih stvari pa izađoh, a malo posle voz zaista prođe postaju ne zaustavljajući se. Moglo je biti deset sati. Mesečina. Pored pruge u čestim barama iza kiše ogledaju se zvezde a pocepani oblici čine se ogromne crne aveti. Pa i kad prođemo: kao da je zemlja iščezla i da jurimo nad bezdanom. Česti gvozdeni mostovi nad dubokim bezvodnim prolokama. Voćnjaci, usred kojih se belasaju kućice retko osvetljene. „Pobratim će biti na stanici.“ Naginjem se kroz otvoren prozor i bijen oštrim vetrićem, gledam unapred. Bližimo se stanici koja se raspoznaje po razbacanim crvenim i žutim svetiljkama. „Još nekoliko sekunda pa ću ga zagrliti.“ Vraćam se i uzimam stvari sa uzbuđenjem koje obuzima čoveka kad je uveren da ga na stanici čekaju. Male kućice čuvara pruge proleću i najzad, ne usporavajući naročito, voz stade.

Na peronu jadno osvetljene stanice tiskale se otrcane prilike nekolicine nosača i dece i drsko se grabile oko stvari putnika. Ja se obazreh svud unaokolo, željno tražih da vidim Nikolu, ali uzalud: njega nije bilo na stanici. Pored mene promače krezubi student pa se izgubi u gomili. Ja stajah još malo i laka jeza razočarenja prostruja kroz mene, ali se brzo podsetih neurednosti poštanskog saobraćaja i to me umiri. Onda pozvah jednog nosača koji prihvati moje stvari, pa se krenusmo u varoš.

— Vama treba stan, gospodine?

— Ne, idem pravo kod Nikole Glišića, šefa... Ti znaš gde stanuje? A mislim znam i ja.

On zastade pa spusti stvari na zemlju.

— Kod gospodina Nikole Glišića? A šta ste vi njemu?

— Rođak.

— Gospodina Nikolu — reče nosač podižući stvari i sumnjivo vrteći glavom — mučno da ćemo naći kod kuće. Nećemo ga tamo naći.

— Kako? zašto?

— Ne ide on tako rano kući, gospodine. Njegova kuća je „Laf“.

— Šta kažeš?

— Mnogo se propio — odgovori nosač — mnogo.

— Šta bulazniš, čoveče?

I ja mu naredih da ne drobi, već da me vodi kud sam mu rekao. Ali kad smo nailazili pored „Lafa“ on spusti stvari, utrča u kafanu, bez pitanja, pa kad otud izađe:

— Tu je, tu, znao sam ja.

Ja malo razmislih šta da činim, ona jeza razočarenja prostruja sad kroz mene mnogo jače, pa se najzad reših da uđem u kafanu. Tamo mi pokazaše jedno zasebno odeljenje, odakle je dopirala paklena svađa. Ja zastadoh da oslušnem, oklevah opet neko vreme držeći kvaku la se naglo odlučih da otvorim. Desetak prilika, s Ciganima koji su podnimljeni na violine pažljivo pratili pravu cigansku prepirku, raspoznavalo se u dimu od duvana. A kad me primetiše ljudi se zgledaše i svađa se osetno utiša. Ja pustih ruku na rame Nikolino, jer on ne beše spazio kad sam ušao.

On se okrete, pogleda me mutnim, iznurenim očima, poznade me, pa ustade i zagrli me, ali je bio iznenađen.

— Gospodo, — predstavi me on rasejano, posle pozdrava — ovo je moj pobratim, ovo je čovek, sila, đi... đida.

A meni pokazujući svoje društvo: — Ovo su moji prijatelji. Kažu tako, a ja mislim da među njima ima i nitkova, klevetnika, hulja. A sad, gospodo, tačka! Ima dana za megdana. Ovaj čovek ovde stranac je i ne tiču ga se naše stvari. Dakle, tačka!

Ja sedoh pored njega i sam vrlo zbunjen mučnim prizorom.

Ali jedan stari gospodin, suv, sed, sa šiljastom bradicom, odgovori vrlo brzo dok mu je brada podrhtavala: — Kako, brate, molim te, kako tačka? Nema ovde komandovanja. Šta sam rekao, gospodo? Rešenje je nezakonito i kvit. Eto, gospodo, šta sam rekao. A... a šta čaršija govori to ja ne znam, niti me se tiče. To se tebe tiče i ti raspravljaj kako znaš, brani se. Pronađi klevetnika: pa, ili neka dokaže da si potkupljen, i onda nije klevetnik, ili — u aps. Kako dosta, brate, molim te? Kazao si ti, pa da kažem ja. Uvredio si, vraćam uvredu. Kako, brate, molim te, ovde nema komandovanja.

Pa gledajući u mene:

— Gospodinu čast i poštovanje. Čičica je govorio jetko, vatreno i ono drhtanje vidljivo se prenosilo sa brade na glavu, pa na ruke i celo telo. On je još nešto hteo da kaže kad Nikola dreknu:

— Tačka, klevetniče!

Cigani ustuknuše prestravljeni, polupijani ljudi pogledaše u Nikolu, a čičica je nervozno mrvio hleb i drhtao.

— Još samo ovo — reče on posle male počivke i pored svega što je izgledalo da će ga Nikola smrviti ako otvori usta — još samo ovo: Pravnik si, pravnik sam. Gospoda su tu. Raspravićemo ovo poznatim putem.

Sav uzrujan Nikola zausti da nešto kaže, ali u tom trenutku na vrata stupi krezubi student sa svojim stvarima i svojim podsmevačkim izrazom. On nas obuhvati brzim, oštrim pogledom koji malo više zadrža na meni, svakako iznenađen što me tu vidi, pa se obrati čičici kome je još samo brada drhtala:

— Dragi ujače, — reče on — Ti si blagovremeno izvešten o dolasku visokog gosta (i tu se ubode palcem u grudi) pa si ipak kuću zaključao. Duboko uvređen pošao sam da te tražim, ali... ali kako to da tumačim?

Očevidno obradovani pojavom studenta prisutni navališe na njega da ostavi stvari i da sedne, a kad ga pozva i čičica on posluša.

Za to vreme Nikola mi je pružio čašu s vinom:

Dobro doš'o, pobratime! Ispij, molim te, sve ispij! Nismo svaki dan!

Ja ga poslušah.

— Pa kad stiže? Zašto mi ne javi? A jest, sad sam dobio, maločas. Hteo sam ovog momenta...

— Ne čini ništa — rekoh. — Kako su ti kod kuće?

On mi opet pruži čašu:

— Dede, nismo svaki dan.

— Dragi pobratime, baš zato što nismo svaki dan...

— E kod nas je tako. Palanka kao palanka... To ti je grob svih snova, moj pobratime. Nema, da kažem, starog života, nema prijateljstva, nema ničega. Lažemo se, spletkarimo, svađamo se i pijemo. To ti je sve.

Pa popi naiskap.

— Za kuma znaš? — upitah.

On me ne ču.

— Čuo si za kuma?

— A, jest, znam. Umro je u ropstvu. Ćoravo, naletelo, pa zarobljeno.

— A pop Mijailo?

— On ti je crk'o od gripa, posle rata. Osta mlada popadija.

Pa se zacereka i cmoknu u prste.

— Šta ti je pobratime? — šapnuh zgranut ovim odgovorima. — Ja te, Boga mi, ne poznajem.

— Pobratime — odgovori mi on primičući stolicu i gledajući me grozničavo užagrenim očima — ne poznaješ me? A otkud bi me i mogao poznati? Pa i ja više sebe ne poznajem. Znam, vidim i sam: nisko sam pao; stidim se od tebe; zvao sam te pa zaboravio. Znam: to hoćeš da mi prebaciš.

— Ne, nisam... — promucah.

Ali mi on ne dozvoli da dovršim nego produži:

— Imaš pravo, pobratime. Možeš me mrziti i gaditi se, ali ti bar znaš ko sam bio. Ni na koga se nisam bacao, nisam bio rđav, pakostan, nikom zla ni sam želio. Nikad. A eto do čega sam dospeo. Sad je svaka rđa bolja od mene.

Pa pogleda u čičicu i nastavi sasvim glasno: — Svi su danas bolji od mene, pošteniji od mene; svi patrioti, a ja nevaljalac, propalica. A kad je trebalo izvlačiti, onda, ti znaš kako sam izvlačio. Ja sam izvlačio, a oni su se izvlačili, i sinove izvlačili i sluge izvlačili; i sad svi bolji od mene, pošteniji od mene, pametniji od mene.

Ali odmah zatim namršti se, pogleda me potajnički i po treći put pruži mi čašu.

— Ispij, bre.

Ja se ustezah.

On dreknu:

— Loči! Uvek si bio izrod. I tebe ja poznajem. Uobražen. Poniženje mu da pije.

Pa se okrete Ciganima:

— Sviraj!

Cigani nešto zakreštaše.

— Čekaj! Stani! Ti, Mikobere, deklamaciju jednu, ali gromku.

Jedan tip predratnog praktikanta, mršav kao čibuk, istegnuta lica, u crnom izlizanom kaputu sa kratkim rukavima, sa gustim crnim maljama po rukama, prevrtao je očima i kreveljio se. Valjda, da bi me povratio iz zaprepašćenosti jedan gospodin u ostacima oficirske uniforme primače mi se:

— To je Mikober, — reče on — naš Mikober, naša simpatija. Sam se krstio. Vrag bi ga znao otkud mu to ime. Kažu iz nekog engleskog romana.

Nikola se sad okrete meni ali me nije gledao u oči:

— E moj pobratime — govorio je klimajući glavom i držeći čašu u ruci koja je drhtala. — Sećaš li se onoga iz Svetoga pisma: dobar rat ratovah, trku svrših, vjeru održah... Jest, valjao je nekad ovaj đida, odužio se, ali ga zadesi jedna samo nesreća: ne umre na vreme.

Pa se onda naže i šaputaše mi promuklim glasom na uvo: Samo pazi ovo što ću ti reći: Kad jednog lepog dana čuješ da je nestalo tvoga pobratima Nikole Glišića, nemoj se čuditi.

I podižući ruku više glave naposle do guše:

— Jer, evo dovde je došlo, ne dovde. Nešto se u meni slomilo... Ali govorićemo sutra... A to što ti rekoh, pobratime, čućeš. Ima samo dvoje: ne živeti ili pobeći u svet. A ja još imam snage. I deset nokata biće mi dosta da zaradim mir koga nemam i koga ovde nikad neću imati.

Utom mršavko ustade i podiže čašu:

— Meѕѕіeurѕ, mangons et buvonѕ, car demain nouѕ mourrons! Zaista vam kažem: Ne svađajte se, praštajte jedan drugom. Pardonnez, op vouѕ pardonnera!

Pa, savršeno tačno podražavajući Nikolu, dreknu:

— Tačka!

Jedan debeljko iskrivljenog vrata navaljivao je dobroćudno.

— Jednu od Vojislava Mlađeg, Mikobere, molim te.

— To ne dopuštam — prodera se Nikola. Sit sam ga. Ni većeg zabušanta, ni dosadnijeg patriote. Sa energijom što je skupljao za vreme rata, gađa sad teškim kalibrima. Drugu, sinko, bolju, pošteniju.

Tada se krezubi student podiže upola, nagnu prema Nikoli i pogleda ga drsko u oči:

— Ja znam najbolju — reče on — Čovek peva posle Rata.

— Čujmo ga — zagrajaše pijanice te se sve utiša.

Student sede i podnimivši se tankim i dugačkim rukama, ne skidajući pogleda s Nikole, recitovao je:

Ja sam gazio u krvi do kolena

i nemam više snova.

Sestra mi se prodala,

a majci su mi posekli sede kose.

I ja u ovom mutnom moru bluda i kala,

ne tražim plena.

Oh, ja sam željan zraka! I mleka!

I bele jutarnje rose!

Ja sam se smejao u krvi do kolena

i nisam pitao zašto?

Brata sam zvao dušmanom kletim,

i kliktao sam kad se u mraku napred hrli,

i onda leti k vragu i Bog i čovek i rov!...

I danas mirno gledam kako mi željenu ženu

gubavi bakalin grli...

I nemam volje — il' nemam snage da mu se

svetim...

— Stoj! — grmnu Nikola sa izrazom divlje jarosti i ustajući. — Ti si to spevao, skote!

Krezubi student prekide, nasmeši se demonski i odgovori sasvim mirno:

— Pardon! Ja ne pevam. To je spevao drugi, a meni se dopalo.

— Ko?

— Dušan Vasiljev.

— Nastavi, nastavi!

— Ne — reče hladno student, čije me smelo držane zadivi. — Nikom ne dopuštam da me prekida.

Tada mršavi praktikant poskoči sa svoga mesta, potraži olovku i beležnik i sede do studenta:

— Monѕіeur, cher monѕіeur, — reče afektirajući — permettez! Dopustite mi da prepišem ovu jedinstvenu pesmu i dajte mi vašu tvrdu reč: da ćete me prvom prilikom u Beogradu predstaviti pesniku Vasiljevu. On, bez sumnje, ordinira kod „Tri šešira“?

Nikola je izgledao strašan.

— Na kolena! — grmeo je on mlatarajući se — nek og-luvi i čo-vek i Bog!

Mršavko podiže glavu i svečano ispružajući kažiprst u tavan, upade:

— I Jugoslavija... Du reѕte, je m' en fouѕ!

A Nikola se zablenu u njega i kao pod sugestijom oteže:

— I Jugošlavija, da kažem.

Pa se grozno iskrlješti na mene.

— Loči! — i opsova mi mater.

U uzbudljivom ćutanju koje nastade posle ovoga, čulo se samo škrgutanje njegovih zuba, koje ne znam kako nije polomio, valjda savlađujući se da ne udari mene ili koga drugog, dok se ja odlučno ne podigoh tvrdo rešen da napustim društvo.

Ali me on zgrabi:

— Sedi... marš... sedi! Došao si kod pobratima; kakav ti je, takav ti je! A posle ćemo, je l' te gospodo, da mu pokažemo znamenitosti? Nećemo se postideti, pobratime. I ovde nešto ima od civilizacije. A kad vidiš Slovenkinju?

Pa se odvratno nasmeja. — Da mu ustupim Slovenkinju?

— Gospodo — rekoh ustajući — izvinite me. Umoran sam... moram ići.

— A, ne može. Nećeš. Pij! — derao se Nikola.

— Leѕ premіereѕ ѕeront les derniereѕ et les dernіereѕ ѕeront leѕ premieres — buncao je i mlatarao se mršavko.

— Nećete, nećete — potpomagali su ga i ostali i Cigani me zaglušiše kreštanjem...

A duvanski dim bivao je sve gušći dok sam ja praznio čašu za čašom. Nisam, naposletku, hteo da se zameram i da budem izrod. Ono što je najodvratnije u jednom veselom društvu to je: kad se neko pravi mudar pa se izdvoji i ne ide ukorak sa opštim raspoloženjem. Grcao sam, pio sam na silu, ali sam pio. I osetio sam da je raspoloženje postajalo sve življe i lepše dok se nije pretvorilo u pravo oduševljenje. Samo je sad Nikola ćutao, ali i pio junački. Čudio sam se kako su mi maločas ova ista lica mogla biti odvratna. Naprotiv, ona su bila vrlo simpatična. I Nikolu sam sad gledao drugim očima. Primetio sam kako me Cigani posmatraju, i njihove bele, velike kao jaje, beonjače skakale su po crnom licu, čas po bradi, čas po obrazima, čas po čelu. Verovatno, opominjali su me da ih ne zaboravim. Čudim se, časti mi, kako sam mogao biti tako nepažljiv. Ali pošto sam zalepio banknotu na čelo jednome što su mu se najviše oči kolutale, oni me ostaviše na miru. Posle je do mene seo jedan ljubazni gospodin potpuno ćelave glave i podbulih kapaka. Sedeo je vrlo kruto i izgledao veliki kicoš. Činio mi se, istina, mnogo stariji nego što mi je rekao da ima godina. A brkovi su mu bili masni, umazani i ušiljeni kao iglice. Počešće naginjao je svoju ćelavu glavu i masne brkove pa mi se žalio kako je kostoboljan, nudio mi da jedem „probajte samo fino prasence“ i nešto mi poverljivo objašnjavao. A ja sam ga svaki čas pitao: „Je l' te molim vas, može li se inače?“ Pa se sve počelo talasati oko mene kao nekad u kabini „Verdona“ kad sam bolestan putovao u Bizertu. Sve sam strepio da ne padne lampa što je visila nad našim glavama i mora biti da sam imao uprepašćen izgled kao žena onog ratnog bogataša u vozu. Samo što je ona uvek gledala dole u ambis, a ja sam gledao gore, kao da će se nebeski svod sručiti na mene. Gospodin sa masnim brkovima, i sa navikom da nervozno podiže desno rame, molio me je stalno da opomenem Nikolu te da idemo tamo gde je maločas predložio. „Nije daleko, tu na kraju varoši, znate. A vreme je i vredi otići, nema govora, jer je moderno uređena stvar i nema bojazni, što se tiče... onoga. Mene, znate, mrzi i nerado idem tamo, ženjen sam čovek, prirodno, ali radi društva. Ima finih komada, nema govora, ima i novih. Kod vas, nema govora, ima i boljih stvari, ali za ovde je dobro, srednje, na primer.“ I čudio se da nisam znao kako je onaj gospodin, u ostacima oficirske uniforme, pop. „Kad je došao iz rata zatekao kopile pa ga sad čuva i vole kao svoje rođeno. Samo ne stanuje zajedno, na primer, s popadijom, i to, recimo, formalno, a ide noću tamo i cepa joj drva; danju vodi dete za ruku, i... sve kao inače. Sad nije kao pre rata, nema govora, sad sve prolazi, ne? Drugi je, recimo, moral. Pa lepo, sami kažite: ko je siguran u ženu za vreme okupacije? Ajd' recite sami. U svakoj kući oficir, je l' te? Jedna kuća, brate. Stâri pospe, deca pospe, a negde je i bez dece, nema govora. Tu ti je jedini Gospod Bog svedok. A kad si se vratio ona ne može da ti se napriča o poštenju. I sve druge ne valjaju samo ona poštena. Ona ni za jednu nije, veli, sigurna. A ti je gledaš, obrćeš, meriš, misliš: deca, bruka, razvod košta, da se ženiš ponova ne ide, nema govora — i onda slegneš ramenima, zažmuriš, pomisliš što je ko dobio neka nosi i ideš svaki dan na rakiju, samo idućeg dana piješ po jednu čašicu više. A ovde je dobra rakija, nema govora. Pa, bogami. Pogledaš u prvog komšiju, on boluje od iste muke. Ako nije žena, a ono je ćerka. Eto mala Lela što stanuje do crkve, devojčica, veli videću je sutra na prozoru, okopilila se i ceo svet zna da je apotekarovo; i on se sad ženi drugom; a kad je policija došla da traži dete što je negde bačeno ona lično služi policiju kafom, smeje se i zanima s policijom. Pa i vlasti nisu kao nekad, nema govora“... i tako nešto otprilike. „Ćerku bivšeg predsednika opštine slikale Švabe golu, kao od majke rođenu, a sad se verila. Kršna devojka, nema govora, bubac, svako veče na korzu. Lično sam video golu fotografiju; divna je, sveca mu, nema govora.“

Pa mi dunu sav puhor sa cigarete u oči.

Ja trljam oči i pogledam u lampu: ljulja se. I pod i duvarovi i tavan sve se talasa, a ja ga svaki čas pitam: „Je l' te, molim vas, može li se inače? Je l' predratna kostobolja?“ A on me vuče za kaput, pokazuje glavom na Nikolu koji je zadremao i veli: „Vi znate muž poslednji vidi. Eto i on. To je sudbina svakog muža.“ Posle mi je pokazao jednoga gospodina vrlo uslužnog i dosadnog. „Za vreme okupacije bio ovde predsednik opštine i nije bilo većeg zlotvora od njega: internirao, batinao, žario i palio i obogatio se, pa sad kao da ništa nije ni bilo, opet prvi. Svima nam, istina, čini, sve nas pomaže, ima jakih prijatelja gore. Jednoga dana za vreme okupacije, ađutant Krajs-komande poslao vojnika kod šnajdera Andrejevića da mu ispegla pantalone. „Nosi, veli, kod Andrejevića da lično on ispegla.“ A vojnik nije razumeo, pa mesto kod šnajdera Andrejevića, odnese kod Andrejevića, predsednika opštine. I on uzme peglu i fino ispegla i pošalje ađutantu. Časti mi moje. Zna cela varoš, i ađutant je pričao javno...“ A ja sve odmičem glavu da me ne ubode onaj brk što je šiljast kao igla. Samo student sedi nepomično, gleda me podsmevački i dobacuje mi svaki čas, klimajući obešenjački glavom: „Servus, bato, gotov si.“ Krajnja neučtivost, jer se nismo lično upoznali. Ja osećam da je glupo što ćutim i da je potrebno koliko-toliko da podignem svoj ugled, pa ustajem da održim zdravicu. I ustajući pogledam u ogledalo. Tamo, u tom ogledalu, isprskanom milionima sitnih crnih pega klatilo se nešto u magli, zacrvenelo, tršavo, tupo. Zagledam bolje i poznam svoju novu mašnu na zavezivanje, iskrivljenu, razvezanu, pijanu. Pogledao oko sebe ili u ogledalo, svejedno: svud se ugibalo, talasalo, klatilo, kovitlalo. Kao da sam nasred okeana i da jašim dasku. Ali po svaku cenu trebalo mi je podići svoj ugled i ja otpočeh zdravicu:

— Gospodo, srećan sam što se nalazim u ovako odličnom... dakle, društvu. Kao što vam je poznato ja sam doputovao večeras, brzim vozom...

I ohrabren tečnošću početka nastavih vatrenije:

— ... Doputovao sam, dakle, brzim vozom. Ja uvek putujem brzim vozom. Jer on, dakle, polazi iz stanice elegantno, klizeći, bez onog, dakle, dosadnog secanja i škripanja... Donosim važne, povoljne novosti. Država se rapidno konsoliduje. Ja ne volim, dakle, da upotrebljavam strane izraze, ali ovde ih ne mogu izbeći... Cene će pasti jer čekamo... Ameriku. Vojska diše jednim duhom i... Marina, isto tako.

— Je l', dakle, na jedan odžak? — prekide me student.

— Attendez! Continuez ѕeulement, ѕ' il vouѕ plaît! — pištao je mršavko.

— Ne upadajte, čekajte... Nema, dakle upadanja? — zagrajaše ostali. Ja sam se prikupljao i nekoliko sekunada razmišljao sam da li da fizički napadnem studenta, čiji me svirepi podsmeh pogleda dovodio do besnila. Ali se odlučih da to ostavim za posle i nastavih: — Gospodo, odgovaraću docnije na interpelacije, a sad hoću da kažem: imajte puno poverenja. Ja sam, dakle, na licu mesta, ja znam sve. Verujte, tamo je kao što vam ja kažem. A vi znate, dakle, šta vam ja kažem. I sve što vam ja kažem istina je, očiju mi. Pa razjareno, jer slučajno pogledah studenta:

— ... Nema, dakle, vrdanja, nema ustuka. Mi guramo napred i samo napred i opet nap... to jest napred. Samo treba, dakle, sloge, treba opšte... Živelo opšte...

— Opšteje vaskrsenije — ubaci opet krezubi studunt sa očevidnim izrazom zavidljive ironije.

— Živelo opšteje vaskrsenije! — zahori se sa svih strana i Cigani zasviraše „tuš“.

— ... A sad, gospodo — završih ja u paničnom strahu. — Ne dajte, dakle, tavan! Pridržite lampu! Aman!

— Ne dajte tavan! Pridržite lampu! — vikali su svi oko mene. Pa ja sedoh u najvećem uzbuđenju, a svi prilažahu da mi čestitaju. Ali od čestitanja nije ništa moglo biti, jer kad sam lupio čelom o astal učinilo mi se kao da cela vasiona potonu. I nisam ga mogao podići pored najvećeg naprezanja. Samo sam osećao: kao da se kupam u nečemu što je mirisalo na mrve; duvan i čaršav umočen u vino, I čuo kako neko kaže: „Neka ga, dok se odmori.“ A kad mi neka tečnost uđe u rukav neko je opet kazao: „Pustite mu ruku, nek' iscuri.“ Uplašio sam se da nije krv, jer znam da sam jednog trenutka pomišljao da ubijem studenta, pa u tom strahu podigoh glavu. Onda svi povikaše: „Dajte mu konjaka da preseče; da preseče, da preseče.“ Ja sam razumeo da će mi preseći ruku, pa sećajući se da sam uvek bio protiv svake operacije, uzviknuh očajno:

— Ne pristajem da se seče, razumete li! Nikad!

— Maіѕ il faut couper! Abѕolument! Du reѕte, je m'еn fouѕ!

I tada se opet ugledah u ogledalu, ali tako mrtvački bled, bled kao duh, nikad nisam bio. Međutim bilo mi je lakše i ja sam molio za tišinu da nastavim zdravicu.

Nikola se klatio, bečio i trabunjao:

— Pobratime, bravos;... nije vajde, bravos, bravos, braaavos! — Ali svi rekoše da Nikola koji se ludački kikotao treba da ide kući i da ja moram ići s njim. Mi smo se neko vreme opirali, ali, naposletku, poslušasmo. I kriveći se na klimavim nogama ponesmo naše kapute, pa napustismo kafanu ostavljajući društvo u najboljem raspoloženju.

Ja sam, začudo, napolju sasvim došao k sebi i vodio Nikolu ispod ruke. (Da sam došao k sebi poznao sam po tome, što sam se već počeo stideti.) Bila je prošla ponoć i jasna mesečina obasjavala je palanku, nemu kao seosko groblje. On je vukao noge i svaki čas spoticao se o šiljato kamenje kaldrme.

— U nogu, druže, u nogu, ej, more, u nogu!

Stezao sam nos da ne prsnem u smej. Tako mi je nešto smešno bilo.

On se teturao, navaljivao na mene svom težinom, išao čas brže čas lakše.

— Drži tempo, druže, tempo! — opominjao sam ga.

— E, moj pobratime, eto dokle sam doterao. Kad prolažasmo preko pijace setih se njegovog oca.

— Slušaj — reče on zaplićući jezikom — video sam propalica, ali kao što smo nas dvojica — nigde nema.

Pa se ludački smejao kao da jeca. A taj smeh, oh blagi Bože, neobično me podseti na onaj njegov plač u zemunici na frontu.

— Ali zapamti — produži on — ako jednog dana čuješ da je nestalo Nikole Glišića...

— Ama gde ćeš, nesrećniče?

— Gde? To ne znam. Ali odoh, znaj od-oh...

Prođosmo crkvu i skretosmo u njegovu ulicu koju sam poznavao. Velike, crne senke lipa pokretale se na zemlji potajno kao utvare. Na ulici pred berber nicom kašljao je i glasno zevao noćni stražar. Ispružen poleđuške on je gledao u Mesec, Dok su se plehani tasovi pokretani lakim vetrom, tajanstveno brujeći, lelujali.

Kad stigosmo pred kuću on istrže svoju ruku:

— Pričekaj, pobratime.

Ja zastadoh, a on produži klateći se, pipajući i držeći se zida bez čije bi se pomoći srušio.

Zatim uđe na kapiju pa se malo posle začu njegov promukli i pijani glas i isprekidani, prestravljeni šapat žene. A odmah zatim kao neka borba, očajno zadržavanje kao rvanje neko i nešto se surva i otkotrlja niz visoke drvene stepenice.

Ja žurno stupih unutra i ugledah crnu priliku Nikolinu zgrčenu u groznu gužvu na dnu stepenica. U istom trenutku, prema svetlosti iz predsoblja, spazih i ženu gde drhće na vrhu stepenica.

Kad kazah ko sam i da se ne plaši nje nestade da se malo posle ponova pojavi, usplahirena, sa svećom u ruci:

— Ah, svemogući Bože, vi ste?!

S krajnjim naprezanjem podizao sam Nikolu, otomboljenog, mlitavog, opuštenog i tek posle neopisanih muka uspeo sam da ga položim na postelju u istoj onoj sobi u kojoj smo razgovarali one večeri, na dva dana pred njegovo venčanje. Nije se micao.

Zaista mnogo muke beše me stalo dok sam ga izneo i položio u postelju njegove spavaće sobe. Ali u tom naprezanju koje mi je snajka olakšavala pridržavajući ga, ona i ja dodirnusmo se nekoliko puta n uvek se čudno pogledasmo. Nešto prijatno do manitog zanosa, neko slatko uzbuđenje koje mi je ulivalo nove snage, prostrujalo bi kroz mene i zagolicalo bi me pri svakom od tih slučajnih dodira. A kad bih ja zaustio da se izvinim ona bi me, preko jadnog, razbarušenog Nikole, presekla nekim požudnim, strasnim pogledom do ludila.

U salonu, gde smo prešli, potom, ona me je molila za oproštaj njihove neizgladive sramote preda mnom. Rekla mi je: da se stidi od mene, da ništa sigurno nije znala o mom dolasku, da je njen život čemeran. Zahvaljivala mi što sam došao, a on me je pozvao samo na njeno navaljivanje, te da se zajednički posavetujemo: može li štogod biti od njihovog života i od Nikole, koji se od dolaska iz vojske, a naročito od skorašnje smrti svoje majke, sasvim izmenio, izgubio, propio, iskvario u službi. To je poslednje sredstvo i ona više neće da bude luda. Pa strastan plač i odmah zatim osmeh kakav nikada nisam video na nenom smernom licu, nešto čudno nestalno, izveštačeno, ciničko, čulno, nešto dražesno i nečedno, u isto vreme.

Pokušavao sam, koliko sam mogao, da objasnim, da umirim, da izrazim veru: da će se sve izgladiti s obzirom na njihovu plemenitu, herojsku ljubav koja ih je sjednica, na decu koja ih ponova čvrsto i nerazdvojno moraju vezati; i obećavajući da ćemo, sutradan, kad budem došao, o svemu hladno i pametno razmisliti, naumih da izađem.

Ali se ona energično usprotivi:

— Ne, nećete ići — reče ona hvatajući me za ruku koja od toga dodira zadrhta. — Ima mesta ovde. Sutra već nećete ga poznati. Stidiće se i pokajnički moliti za oproštaj.

Neodlučan posmatrao sam je mucajući nešto i padajući u sve veću zabunu. Vitka, ali bujnih formi, sa velikim grudima koje su se uzdizale, zažarena, uplakana, bila je dražesna u svojoj lakoj haljini sasvim pripijenoj uz drhtavo telo.

Ponova sam uzeo kaput da idem, da je ne gledam, kad, iznenada, oblačeći ga, oborih nešto što se otkotrlja pod astal. Ja se sagoh da ono dohvatim i kako se, mačijom hitrinom, ona požuri da to učini pre mene, ja poklecnuh i padoh obgrlivši je.

U slatkoj napregnutosti, uzrujan alkoholom, morao sam je čudno pogledati ustajući. Oh, one iste žarke oči zasenjene dugim trepavicama!

— Ostaćete... morate, svakako morate ostati.

— O, hvala... molim... kad kažete.

Iz dečije sobe začu se isprekidan, glasan uzdah u snu. A iz crnog okvira na zidu posmatrao me strogi izraz očiju staroga oca tako odlučno opominjući da se skamenih.

Ali bludna para slatke požude izbijala je pomamno iz žene, ona opoj se rasprostirala oko nje i bila jača od svega. Sve se oko mene okretalo. I ne znajući više šta činim ja strasno prošaptah.

— Snajkice!... Oh, snajkice!

Pa je besno zgrabih oko pasa. I dok se ona sva upijala u mene, ja sam je grizao u onoj bezumnoj groznici strasti koja ......................

5

Sjajno sam se proveo u gostima, moje mi časti. Prošlo je od tada nekoliko dugih meseca, a ja ni o čemu drugom i ne mislim. Sve što me tištalo to je: da pronađem kakav bilo posao ili izmislim kakav mu drago razlog pa da ponova odem u Vujanovac. A kad onomad pročitah u nekim novinama da je Nikole Glišića, tamošnjeg šefa blagajničkog odeljenja, moga pobratima, zaista nestalo, nimalo se nisam začudio. Jer po znacima moralne pometenosti koje sam na njemu primetio, prilikom prošlog viđenja, ništa drugo i bolje nije se od njega moglo ni očekivati. U novinama stoji: da se još ne zna je li i šta proneverio i da nikakvo pismo, pri odlasku, nije za sobom ostavio; kao i da je inspektor Ministarstva otputovao da utvrdi stanje kase i ostalo. Međutim stiglo mi je i opširno pismo od snajke. Piše mi: da je Nikole nestalo sutradan pošto su izdali sedmicu Bobi koja je, u ovoj poslednjoj velikoj epidemiji gripa, nastradala. Kako izgleda, za ono drugo dvoje dece nije mnogo Ni mario. Imanje je ostalo prilično. Čim sam pročitao pismo pojurio sam u drugu sobu i rekao devojci:

— Ah, Marija, spremite me za tužno putovanje večeras brzim vozom. I ne zaboravite kutiju sa žutim imalinom kao prošli put, tako vam Boga!

Ali kad je sve bilo spremno odustao sam, mada nikakva posla nisam imao. Međutim docnije svratiću, o razume se. Moram, života mi, videti kako stoji duboka crnina mojoj dvostruko ožalošćenoj snajki. Čak se nosim mišlju da je sasvim preselim u Beograd, jer, ako ćemo pravo, ono sunce i nije za palanku. Samo čekam da se ona malo smiri... A čim odem potražiću isto ono društvo da još jedanput onako slavno ispijemo za dušu moga „pokojnog“ pobratima. Šta, vraga? Ako ne bude crk'o, kao što on govoraše za svoga kuma i njemu neće biti rđavo. Jer zabadava se nije govorilo: kako je na frontu imao veze sa nekom Engleskinjom koja ga je, dok je ležao pegavi tifus, veoma nežno negovala. Možda će na njenim ravnim grudima naći onaj mir što ga je, ovde, na oblim, uzalud tražio. Uostalom, kako mu da Bog. Ima jedna stvar samo: njemu ovamo više mesta nema, on ovamo više nema šta da traži. I samo zato javno ovo pričam, što znam da među vama ima laparala, a kugla Zemljina nije više ono što je bila, prostrana i neprohodna, te da bar od vas, kad vas neka komisija slučajno nanese tamo gde je on, sazna prava naša osećanja i da ovamo ne dolazi jer nema gde. Može po celom svetu tražiti svoju sreću, ja sam svoju našao. A To ću reći onom istom poštovanom društvu kad se ponova budemo iskupili kot „Lafa“, i To u vidu jedne duboke i duhovite, dakle, zdravice, koju sam već, uglavnom, sačinio. I Mikober nam mora deklamovati jednu gromku. A tom prilikom, evo moje reči, istući ću na mrtvo ime krezubog studenta, samo ako se bude tamo zatekao; toga podsmevala prema kome od onog večera osećam nesavladljivu odvratnost. Biće rusvaja. Jest, jedino čekam da se snajka malo smiri. Jer ne bi bilo lepo, časti mi. I žalost ima svoje vreme. I celo moje moralno biće pobunilo bi se... Zato neka prođe što treba da prođe... Časti mi, ne bi bilo ni najmanje lepo... Šta mi vi na to kažete? Rad sam da čujem vaše veoma cenjeno mišljenje i... i da vas umolim za jednu cigaretu. Zbilja, neverovatno, popuših vam sve cigarete, gospodo!

Oceni