U Italiji čovek ne može da pati od žeđi

(Tragom Borisa Koljčickog:  Beograd – Milano – Retimno – Berlin – Beograd; jun-jul 2018)

(Ovaj zapis primenjuje načela art i nezavisnog filma, a stil Džima Darmuša napose; to će reći da se radi sve obrnuto od Hičkokovog „vjeruju“: da je film život sâm ali bez dosadnih delova. U putopis su uneti samo dosadni delovi, a sve zanimljivo je štrihovano u montaži. Ipak, junaci ovog dosadnog scenarija nisu umetnici i lutalice kao kod Džarmuša, već malograđani kao kod Kloda Šabrola i Daglasa Sirka.)

*

U nedelju 15. jula na jednoj berlinskoj terasi u Fridrihštrase, preko puta kultnog hotela Angleter (čije su sobe ozvučene kao onaj naš zeleni hotel od 1950-ih) bila je izložena hrvatska zastava. Stotinak metara dalje turistički igrokaz na rekonstruisanom Čekpoint Čarliju – prefarbana kabina za naplatu putarine, vreće s peskom od stiropora pa ofarbane u sivo, drečavi amerikanski barjak, rampa iz obdaništa, glumci dečijeg pozorišta odeveni u prevelike uniforme vojske Ujka Sema mame turiste da se slikaju s njima, drage volje im pozajmljujući šapke. Bio je to moj poslednji dan putovanja, dan ranije sam prisustvovao još jednoj magičnoj večeri Berta Bakaraka u Admiralskoj palati, u glavi mi se „na ripit“ vrte Walk On By, Do You Know The Way To San Jose, This Guy's In Love With You, Promises Promises, i sada leškarim u mekom krevetu i na ogromnom televizoru gledam finale ve-cea... Oči mi se sklapaju... Preturam po praznom novčaniku. 27 dana putovanja. Odlučujem da sačuvam oveću novčanicu zbog psihološkog efekta, da dvadeseticu odvojim za taksi i da se zadovoljim sendvičima i koka-kolom za siću...

Sutradan, kada sam pokupio gomilu računa iz sandučeta i poplaćao ih nekoliko sati kasnije (rok za Infostan!), i kada sam kunjao u prašnjavoj fotelji i gledao prenos dočeka u Zagrebu, kroz dremež sam uočio nekog... I nastade pesma:

I tak...

Veseli se svak.

Ima ih par koji šute:

kao, nelagodu ćute.

Misle: "zar i ti, sine Brute?!"

Misle na Zlatka:

"Nisi morao njega zvat".

Al' "poštenima" eno patka.

Uspio im se svima posrat.

Političke naše strine

s ove strane Drine

žure da mirišu tuđi drek:

"A spomenici čiča Draži?

Kako li je ujama tek?!"

A mene boli Džordž.

Šampionat provedoh na plaži

uživajući kao morž.

Ali, polako, uspomene moje malograđanske, kud ste požurile... Vratimo se na početak putešestvija.

* * *

Milano

Znao sam da će 20. junija u Srbiji početi kilavo leto s gradom, olujama, pljuskovima. Isto kao i fiskalne 1998. g.: zima je bila pretopla, trešnje u komšiluku su procvetale u februaru – znači, leto bez vrelih dana. (Tada sam bio švorc i u iscepanim patikama se vozikao prometalima GSP-a do raznih delova Zemuna i Banovog brda, u skladu s jednom kultnom engleskom TV dramom u kojoj par gubitnika (Prunela Skejls i Brus Dern) koristi duže vožnje feribotom kao zamenu za luksuzna krstarenja. Nisam više siguran da su oni glumili, nikada nisam uspeo da pronađem podatke o tom uratku.) Osim ovih odokativnih zapažanja flore u okolini, uzeo sam u obzir i sinoptičke karte Borisa Koljčickog iz starih brojeva TV Novosti, koji trunu u podrumu. Fotokopirao sam ih i dao da se uvećaju i onda na njima lenjirom, šestarom i krivuljarom (za ovo je nekad postojala francuska reč, koje ne mogu da se setim; ono što mi pada na pamet u rečnicima Brozovića-Moskovljevića-Hanžekovića se opisuje kao sklopive naočare s drškom uz staromodnu ilustraciju kao iz Njujorkera) uspevam da svake godine sastavim tačniju prognozu od onih koje nude AccuWeather, naše kamenice katićke u uskim haljinama na srpskim kanalima i tabloidi na internetskim stranicama („nećete verovati kakvo jezovito vreme nas čeka...!“). I tako je i bilo: sleteo sam u Milano tropikano, dok je u Srbiji padao ledomat.

*

U koferu sam imao sve spremno za plažu na Kritu šest dana kasnije.

Ispred glavne železničke stanice su posle novembarskog pariskog masakra parkirali vojni džip s objašnjenjem da je to za ljubav građana i njihove bezbednosti. Isprva su oko njega stajali komandosi s automatskim puškama na gotovs, imao sam utisak: kao na oprugama, pogledom su streljali prolaznike. Sada su uniforme drugačije, u kapama nalik lovačkim ima i neka peruška i tim ljudima je očigledno dosadno. (Ili je ono pocupkivanje bila posledica – hladnoće, jer sam tada bio u januaru? Ipak, dok sam ulazio u milanski Mediolanum na koncert Sum 41 u januaru 2017, u očima naoružanih vojnika koji su stajali pored cepača karata i pipača posetilaca video sam strah...)

U Italiji čovek ne može da pati od žeđi. Stari Rimljani su već gajili kult tekuće vode, koja je – vele arheolozi – bila dostupna i u sirotinjskim zgradama pre Hrista – a ni danas graditelji ne mogu da dosegnu veštinu podizanja veličanstvenih akvadukata. Iz italijanskih se fontana voda može slobodno piti, štaviše lokalni kuvari ukazuju da je kvalitet te vode presudan za dobro skuvanu pastu, kao što u Tetovu tvrde da im je izvorska voda jednako važna za prebranac kao i njihov beli pasulj. I ispred Milano Ćentralea postoje česme s vodom, ne velikolepne kao rimske i firentinske fontane, ali šta bi ljudi radili po ovoj vrućinčini bez te vode – toliki Crnci koji kunjaju po klupama, domaći klošari, lokalni skejteri i turisti koji su kao ja prethodne večeri jeli nešto mnogo slano?  I ja sam na jednoj takvoj običnoj zelenoj česmi utolio žeđ pre nego što sam došao do hotela u Via Vetruvio.

U Milano sam nominalno stigao da bih nazočio I-Day's rock festivalu s ponudom u vidu dva brata Gallaghera obaška, Pearl Jam, The Killers i Offspring, koji su spali na to da budu predgrupa za Queens of the Stone Age, a dok sam kloparao koferom po trotoaru, još nisam prelomio da li ću 25. uveče da idem na Queen s Adamom Lambertom u Mediolanumu. A zapravo sam došao da bih dao sebi izgovor zašto iz Malpense hvatam IziDžetov let do Herakliona kad mi nemamo čarter letove za grčka ostrva izvan agencijskih ponuda.

Sve je to bilo navrat-nanos, mislim da sam želeo da popunim poslednjih nekoliko stranica pasoša.

Posle italijanskih hotela, smeštaj u drugim zemljama uvek isprva izgleda malčice zakinuto. Er kondišn radi savršeno i bez doplate, bide pruža neslućene mogućnosti posle konzumiranja ljute papričice, hostese u italijanskim tv studijima su istinska lepota, droce su diskretne i smerno skreću kao stidljive snaše umesto da vas, kao u Kopenhagenu, jure poput komunalnih policajaca kad navale na  sitne prekršioce.

I-Days je skraćenica od Independent Days; višednevni rok festival koji se održava u sajamskom kompleksu unutar ambiciozno zamišljenog „grada nauke“: MIND – Milano Innovation District, koji je godine 2015. na sva zvona ugostio svenaučnu svetsku izložbu što je između ostalog trebalo i da obeleži godišnjicu milanske svetske izložbe iz 1905. Glavna tema EXPO-a bila je kako prehraniti svet.

Izgleda da od toga nema ništa... Kada se metroom – inače savršeno pouzdanim, milanski metro je supač kao holandski vozovi – kada se, znači, metroom, crvenom linijom, za male pare dođe do poslednje stanice Ro Fijera, i kada se prođe kontrola karata i pretres, sleduje tabananje 7 i po kilometara dugom betonskom stazom, koju je travuljina već dobro načela. Sa strane zvrje prazni „ambari, hale, laboratorije i objekti“, mnogi zamandaljeni šper pločama, a panoi – koji valjda stoje od 2015, i koji sada liče na oglasne table iz neke osnovne škole koja proslavlja Svetski dan nauke – prikazuju crteže ljudskog mozga, neke rakete koje lete u kosmos, neke ćelije i membrane, i ti crteži su obećavali pronalazak genski usmerenog leka za rak, jeftinu hranu za čovečanstvo i baze na Marsu. A sada se taj hram nauke u očajanju nudi besposlenoj omladini, koja očigledno  nije darovita za matiš i prirodne nauke, štaviše iznajmljuje se za održavanje manifestacija koje propagiraju alkohol, duvan, drogu i blejanje. Šteta.

U Milano sam stigao posle friško urađenog pedikira – u domaćoj radinosti, kao gospodin Samler Sola Beloua dizao sam jednu po jednu šapu u lavabo, utrljavao jeftini piling iz „Lilija“ i onda kamenom s Krita nešto kao strugao, pokušavajući da se estetski pripremim za plažu. Sav taj rad je otišao do đavola tokom ovog festivala. Posle 5 milja šipčenja na stadionče sam stigao žedan kao pas od prethodno popijenog crnog vina i obeshrabren. Znači, stadionski festival, doduše lepo organizovan, hipsterski moglo bi sereći, sa žetonima i bez dugih redova ispred štandova sa osveženjem. Toaleti kao u hotelima, šatorska kričla razapeta da posetiocima prave hlad, gratis sitnice se dele na sve strane. (Sve suprotno od drugosrbijanskog Egzita.) Prvog dana, iznad poslepodnevnog koncerta Lijama Galagera snimao je dron. Uveče, kada su kao poslednji nastupili Kilersi, publiku su snimali nekakvi električni svici. Sve skenirane face su išle u milansku policiju. Red vožnje metroa je u vreme festivala bio prilagođen festivalu i poslednji voz je polazio tačno 1 sat posle predviđenog završetka; svi bendovi su nastupali tačno na vreme. I tako: publika iz nekog razloga više voli Lijama od Noela, konačno sam video Perl Džem koji su naglo ostareli i izgledaju sparušenije od Bakaraka i Aznavura, a Kraljice kamenog doba su predstavljale neku vrstu in memorijama Entoniju Burdejnu s kojim su se pojavljivali u gonzo kulinarskim šouima.

Glasine su kolale da se u Milanu istovremeno s rok festivalom odvijao simpozijum spin nadrilekara, tamnih anđela političke korektnosti, koji rade posao obrnut od spin doktora. Umesto da popravljaju brljotine slavnih ljudi i političara, oni u sanitarno ispravne – ali otud i vrlo dosadne projekte i ideje – ubacuju tačno 20 (dvadeset) procenata političke nekorektnosti, jer savremeni psiholozi su utvrdili da istina, tvrdnja, kampanja, projekat – prolaze bolje kada su malo ukaljani  kojom politički nekokrektnom psovkom, nakaradnim stanovištem, masnom anegdotom. Izmišljenom, da, ali poenta je u tome da običan čovek više ne veruje u savršenstvo i dobrotu „iza koje ne stoji ništa“, već je prijemčiviji na žvaku „znali smo da ni oni nisu cvećke“. Zbilja zanimljiv posao, koji zahteva dosta invencije i neizmerno mnogo preciznog računa: kako izmeriti da u kampanji za nešto pošteno i dobro ubaciš tačno 20 procenata politički nekorektnog govanceta? Procenat više i zglajzao si, moraš da se seliš na Dark Internet, procenat manje – vraćaj pare, džabe si žvrljao grafit na sveže krečeni zid. Ali, te glasine nisam mogao da proverim. Tabanao sam beskrajnom betonskom stazom od stanice Ro Fijeri do stadiona, po pripeci, oblizujući ispucale usne, u avetinjskom gradu nauke u kome od nauke nema ni trunke, radujući se unapred prehlađenoj mineralnoj vodi, pola žetona za pola litre, u nikad toplijem milanskom junu.

Vedete srpske desnice, lojolisti i senatori, nekada zaljubljenici u američki film i evropske modne detalje, nekadašnji inventar FEST-a, a kasnije sinje kukavice ratova devetsto devedestih, u Milanu su ispili hektolitre espresa i u zabavnim su emisijama uz otvorenu „TV  reviju“ poučavali naše domaćice zaljubljene u „Bena Kvika“ (Roj Tinis) i „Rodnija Haringtona“ (Rajan O'Nil) kao i muške kandidate za statiste u italijansko-američko-srpskim koprodukcijama što su senimali u Košutnjaku  – da je potpuno pogrešan sanak koji naši ljudi gaje o Italiji, naime da odu u  Milano i „na miru popiju kafu“. Jer, naši iskusni ispijači espresa su još krajem 1960-ih ukapirali šta se tamo radi: espreso poručiš s vrata, razmeniš dve rečenice sa šankericom, platiš, osvrneš se oko sebe, premestiš se s noge na nogu, istreseš šećer iz vrećice u šoljicu nalik naprstku, promešaš, odložiš kašičicu, i – suneš espreso u grlo kao Srbin čašicu ljute rakije ili vinjaka. I izletiš napolje kao da je požar. Espreso se konzumira kao što dijabetičar sebi daje injekciju insulina. To rade ne samo natapirane keše s vespom i tompusom, rasejani penzosi s pudlicama, poslovni ljudi koji tako završavaju pauzu za ručak, već i šljakeri s alatom i smetlari u svetlećim prslucima svrate na ono što nama može da liči na „vazdušno ispijanje“ kafe. Ja poručujem „amerikanu“, što znači da mi istu količinu kao za espreso sipaju u šolju za belu kafu i uz to s prezirom donesu i lonče s vrelom vodom. Pa ja neka razredim po volji.  

I po visokim temperaturama Italijan insistira na cipelama. I to bez čarapa i nazuvaka. Nazuvke u cipelama nose kulovi. Sandale su za Skandinavce i Nemce (uz bele čarapes ukrštenim teniskim reketima). Znači, cipele, brate, kvalitet, brate, mokasine, koža, zumbano, ono, mora da se ima za cipele, brate, ostalo se ne gleda. Pantalone su već godinama frularice i izgledaju okraćalo, košulje su strukirane, osim ako se dasa nije „opustio“, pa onda mora da poštuje zakon zemljine teže i onaj Arhimedov zakon o zapremini. (A Italijanke? One su vazda doterane, bez obzira na godine, kao da idu na koncert Dragana Stojnića u Dom sindikata.)

Pauza za ručak se koristi u nebrojenim porodičnim zalogajnicama, zapravo ekspres restoranima. Naši nekadašnji „mlečni restorani“ su predstavljali bledu vegansku repliku ovakvih italijanskih mesta (lakovane kifle i kiselo mleko, burek od kartona i kolomaza sa sirom u tragovima i jogurt u piramidi, kao i kifle od vate i čokoladno mleko). Ovde u vitrinama stoje već gotova jela u tanjirima, veliki komadi pršute i sira, sendviči spremni za tostiranje i tako to. Zaposleni Italijan će uz jelo naravno uzeti flašicu od pola litra negazirane vode (hidratacija je zakon), a turistima se oprašta da poruče i „vino roso“.  I sve je tu najmanje za trećinu jeftinije nego u „propisnim“ turističkim restoranima. (Postoji još jeftiniji način ishrane: pecivo u pekarama i najjednostavniji sendviči u panini-kioscima.) Najbliže koliko smrtnik bez insajderskih dojava može da prismrdi „pravoj italijanskoj kuhinji“ jeste u ovakvim zalogajnicama, koje se zatvaraju već oko 6 posle podne. Ne, ne – ne spominjite mi onog babojepca s „24Kitchen“-a, onog s frizurom u stilu frontmena Plavog Orkestra: to je namešteno kao i svi ostali „pravi restorani s kockastim stolnjacima...“, isto kao što su mučeni Zamir i Entoni na Krimu zapravo pili vodu a ne votku... Italijanske none idu da pajke već oko 8, sa svojim Le Klerom iz kreveta gledaju reprize Majka Bonđorna, ili njegove naslednike uživo – Pjerluiđija Parda i Gerija Skotija. Ako uđete u restoran posle 8 uveče, onda u najboljem slučaju to može biti jeftini turistički prosek, pica i čaša vina za 16-ak evrića, odleđena bečka šnicla, odleđeni ravioli... Zapamtite: ako vam klopu pripremaju bakute i tetke, onda u tanjiru ima da nađete loše ofarbane dlake i zube dok pepeo od cigareta i perut nećete primetiti, kao ni inćune. „Autentičnu kuhinju“ čovek sprema sâm, ili neka se kocka. Najsigurnije je osloniti se na konfekcijsku hranu, koja već čeka zapakovana: tada je najmanja verovatnoća da vam je u to neko pljunuo. A šta sve rade u  šavarma i giros prčvarnicima na Zapadu, šta ima u onim bočicama s kečapima i ćasama sa sosovima... Da vam ne pričam.

Fudbalske emisije u Italiji prave se po sledećem šablonu: za okrugli sto se posade mapetovci stručnjaci za fuzbal (jedan ofucani slavni igrač, jedan novinar, jedan satiričar, jedan navijać), voditelj, koji obigrava oko stola, u raznobojnom je blejzeru i razdrljene košulje, a u studiju obavezno moraju da budu dve lepe devojke u dopičnjacima ili s dubokim izrezima i na merdevinama, i one ništa ne govore i ništa ne rade, samo isijavaju lepotu i seksepil i iskupljuju sve ono baljezganje ispod koga na kajronu neprestano teku izmene rezultata i  kladioničarski koeficijenti. Tako je to za utakmice Lige Šampiona, ali na RAI 1 je sve tokom nedavno završenom prvenstva sveta bilo za nijansu ozbiljnije („podignuto na viši nivo“, kako glasi omiljena fraza na 24Kičenu): „Tiki Taka Rusija“  emitovala se svakodnevno s voditeljskim parom Pjerluiđijem Pardom i Grkinjom Rijom, trećeplasiranom na nekom takmičenju za Top Model. Nosila je izazovan izrez na haljini što je stvaralo iluziju da ne nosi donji veš. Emisiju posvećenu utakmici između Srbije i Švajcarske gledao sam u ranu zoru u repnzi (u vreme poraza bio sam na koncertu Perl Džem). Stručni gost bio je Fabio Kapelo (uspešno farba kosu {premda i dalje bira mahagoni nagorelu boju za babe} i nikako da se oduči od naočara u stilu „Adem Demaći imitira Eltona Džona“). U studiju je vladala razdragana atmosfera. „Ekspert“ za VAR, nalik žirafi koja je zaspala u solarijumu, iz svog je studija podrugljivo prokomentarisao snimak Mitrovića u sendviču, a Rija Antoniou se samo jednom javila za reč i rekla da ju je ime Šaćirija podsetilo na Šakiru. Tome su se svi mnogo smejali.