Vojni rok: Ropstvo i traćenje vremena
Aawa 01 S

Photo: Pinterest

U kasarni sa ubicom

Molnar se zvao dotični, Lajoš Molnar. Pre trideset i četiri godine bio sam svedok njegovih reči i postupaka. Od tada ga nisam video. Ne znam šta je bilo sa njim. Ne znam ni da li je uopšte još živ.

Znali smo da je ubio čoveka, sam nam je to pričao. Govorio nam je o tome više puta, svaki put drugačije. Ponekad je govorio da mu nije bila namera da ubije žrtvu, dogodilo se, eto, da su joj, kao rezultat primene fizičke sile, otkazale životne funkcije, drugi put pak u njegovim objašnjenjima bilo je nemoguće ne zapaziti radosne krike zadovoljene žudnje za osvetom, glas ga je otkrivao.

Bilo je i drugih regruta sa kriminalnom prošlošću u toj kasarni u južnom Alfeldu gde sam pre trideset i četiri godine provodio vreme. Jedan je bio sitni provalnik i lopov, drugi je vozio pijan i zgazio pešaka. O njima nemam šta da kažem. Predmet moje pažnje i užasavanja jeste Molnar.

Svakako mu možemo poverovati da je odležao šest godina pre nego što je dobio poziv za vojsku i u to vreme već je bio odslužio godinu i po dana u armiji, što će reći da mu je ostalo još šest meseci do skidanja. Moglo mu je biti, dakle, nekih dvadeset i pet-dvadeset i šest godina, a mi smo imali osamnaest-devetnaest. U mladosti ta razlika u godinama puno znači. Hajde da mu poverujemo i to da je izrečena kazna bila veća, ali da su ga nakon šest godina pomilovali ili mu oprostili preostalu kaznu zbog dobrog vladanja.

I sam je, uostalom, tvrdio za sebe da je dobrog vladanja. Govorio bi: „Užasno sam dobar.” Preciznije od toga nije se ni mogao izraziti. Bio je užasan. A bio je i dobar. Primera radi, on se zdepastom, proćelavom potpukovniku na radnim zadacima političkog komesara, naočigled svih obraćao sa „veliki poglavice”, a veliki poglavica se, premda mu je zvanična titula glasila drugačije, nije zbog toga bunio. Jednom prilikom je političkom komesaru doneo čak i poklon u vidu crvenog srcastog medenjaka na kojem je šećernim prelivom bilo ispisano: „Za nas dvojicu!”

Ubica dobrog vladanja koji političkom komesaru poklanja medenjak u obliku srca: vredelo bi to ovekovečiti jednom fotografijom da fotografisanje u kasarni nije bilo strogo zabranjeno.

Molnar, ubica, od nas, nevinih, naizgled se ni po čemu nije razlikovao. Jer, kao što to često možemo čuti od žena u određenim životnim situacijama, muškarci su svi isti. A tamo, na samom rubu jedne južnoalfeldske varošice, taj tesan prostor okružen betonskom ogradom u kojem sam spiskao godinu dana života, bio je natrpan isključivo muškarcima.

Muškarci su svi isti. Mladi muškarci, u onim istim uniformama za rad ili izlazak, nekako su još više isti. Često smo slušali: „Svi ste mi vi ovde isti kao zečija govna na poligonu!”. A zečija govna nisu bila retka pojava na slatinastom, ispucalom tlu poligona, i zaista su se sastojala od istovetnih kuglica. A bili smo u prilici i izbliza da ih upoznamo, da sa njima ostvarimo telesni kontakt. Izvanrednu priliku za to pružale su nam svakodnevne, višesatne vežbe puzanja potrbuške po tlu. Na sopstvenoj smo koži mogli da iskusimo te sparušene, smrdljive istovetnosti, koje ne samo što su postajale naš glavni znak raspoznavanja, već su nastojale da oblikuju i samu suštinu naše ličnosti, i to sa vidnim uspehom.

Naizgled smo, dakle, bili jednaki. Jedine razlike javljale su se u činovima, kada bi neke unapredili u razvodnike, a potom u desetare. Ali, prve bele zvezdice tek su u decembru nalepljene na maslinastozelena ramena; a ono o čemu ja želim da govorim, odvijalo se uglavnom u oktobru mesecu. U oktobru smo izgledali jednako, poput zečijih govana, i Molnar i svi ostali. Pa ipak, postojala je jedna nevidljiva, ali utoliko značajnija razlika.

Sa gnusnom okrutnošću kakvog rasiste, prisiljen sam da to ovako sročim: pripadali smo različitim vrstama.

Mi smo, naime, bili zečevi. Tako su se u moje vreme nazivali regruti koji su primljeni na fakultete i više škole. A Molnar je pak... pišem ovo oklevajući, i znam da time pomalo pojednostavljujem stanje stvari... Molnar je bio stari vojnik, to jest, bio je čovek, ljudsko biće. A čovek, to znači čovek višeg reda. Uz to i bivši zatvorenik, a povrh svega još i ubica; razumljivo je, dakle, da je on bio gospodar.

***

Možda je razlog zbog čega su dvogodišnji, to jest regruti koji su vojsku služili dve godine, zavideli zečevima, a istovremeno ih i mrzeli, ležao u tome što su se zečevi skidali već posle jedanaest meseci i mogli su da započnu svoje studije, dok su dvogodišnji pune dve godine trunuli po kasarnama. Zečevi su primani na fakultete, umesto da ih sa pijukom u ruci teraju u kamenolom. Zečevi su bili lenji, plašljivi i razmaženi. Zečevi su bili nespretni i nije im se milio rad. Zečevi su bili bezobrazni i oholi, razmetali su se da imaju duplu maturu, hvalili se da su, kada se delila pamet, tri puta stali u red.

Puž puzi po vlastitoj pljuvački, a zec po vlastitom izmetu, po zečijim govnima, na koja inače i podseća, do te mere da se katkad čak i poistovećuje sa njima.

Ali, čemu sad sva ova silna objašnjenja, dovraga više sa ovom intelektualističkom finoćom. Zec je zec i to je to.

Zec je jedna ćelava, jebena, bedna životinja posrana kurca. Zec u toku dana, pri sunčevoj svetlosti, demonstrira kako se puže potrbuške ispod praznog neba, a noću, pri svetlosti džepne lampice, demonstrira puzanje potrbuške ispod gvozdenih kreveta. Kad stigne između dva gvozdena kreveta, zec izdeklamuje sva železnička stajališta između Sekešfehervara i Nađkanjiže. Promaši li samo jedno, mora još jednom da odradi svoje puzanje potrbuške.

Zec demonstrira kako je četkicom za zube u roku od dvanaest sati moguće savršeno izbeliti fuge između kamenih ploča u hodniku spavaone. A potom pokazuje i kako se istom tom četkicom peru zubi. (Ne na dobrovoljnoj bazi.) Zec sklapa trajno prijateljstvo sa fokom, gde se pod fokom podrazumeva korisno sredstvo za kućnu upotrebu, a čije je građansko ime „krpa za ribanje”. U hodnik spavaone mogu, jedan do drugog, stati četiri zeca. Oni drže foke u rukama i ritmičkim pokretima ih pomeraju, dok sve vreme levim kolenom guraju ispred sebe kofu sa vodom. Onog časa kad začuju komandu „Gori foka!”, oni umoče foku u kofu, a čim se zaori naredba „Foka se davi!”, oni brže-bolje izbave foku iz kofe i ritmičkim pokretima iscede vodu iz nje.

Ide to kao kenjanje u krevetac. Čak i intelektualcima.

Zec svečano polaže zečju zakletvu. Ne želi da je polaže, ali je polaže. Uveravaju ga da mora da je položi. Nekome je potrebno pet minuta da ga ubede, nekom sat i po ili dva, ali pre ili kasnije svako uvidi da će se zečja zakletva zaoriti i iz njegovih usta, hteo on to ili ne. Kao sredstvo tog ubeđivanja koristi se obična kašika, a za oblast ubeđivanja uzima se deo trbušnog zida neposredno iznad pupka. Pod dejstvom ritmičkih udaraca kašike, koža dobije takvo usijanje da bi se na njoj navodno čak i jaje moglo ispržiti, mada eksperimenti tog tipa nisu u to vreme izvođeni na nama.

„Ja, ćelava, jebena, bedna životinja posrana kurca, obećavam, zaričem se i zaklinjem, da ću carska i kraljevska dupeta grozomorno matorih morskih crvendaća, ajkula i raža muljem zamućenih očiju i bivolski naborane kože, sa najvećim mogućim pijetetom lizati, da ću najvrelijim suzama natapati svaki centimetar njihovih rapidno nestajućih delića tela, da ću im jastuke zasuti ružama crvenim, ljubičicama plavim. Svaka i najmanja želja oklembešenih morževa, oronulih i ostarelih u dugogodišnjoj službi, za mene je sveto pismo. Tako mi Bog Zečeva pomogao, amin.”

U našim kukavičkim zečijim očima Mađarska Narodna Armija bila je tamnica, paklena tamnica u koju smo dospeli posve nedužni i bez ikakve odluke suda. Ona je i u Molnarovim očima bila tamnica, ali ne paklena, već rajska. Ublažena tamnica, pripitomljena tamnica, domestifikovana tamnica. Gubitak slobode prepun mogućnosti, sa širokim spektrom ljudskih prava. Za zečeve poput nas kasarna je predstavljala ropstvo i traćenje vremena. I Molnar je živeo u ropstvu, rođen je i odrastao u njemu, ali on ga je poznavao i koristio se – na štetu još većih bednika od njega – prednostima ropstva i tamnovanja. I on je uzaludno gubio vreme, ali prethodno je u zatvoru ionako već protraćio svoje najlepše godine, pa je došao do saznanja da su vreme i život – naš sopstveni, kao i životi drugih – stvoreni sa jednim jedinim ciljem – da se protraće.

*Odlomak iz romana “Ubica L.M.” Lasla Martona; sa mađarskog preveo Marko Čudić

Oceni