U košnici smo jezika, reči zuje oko nas

Čitav problem jezika danas vidim u ovome: kako učiniti da ponovo govorimo o stvarima? Jezik ih ne izražava adekvatno (to znamo oduvek), ali kako ponovo učiniti da kroz reči, među rečima, ponovo osetimo njihovo prisustvo, njihove čvrste obrise, njihovo uporno telo? Kako osloboditi stvari od naslaga reči? Kako vratiti jeziku njegovu prozračnost, jedinu lepotu koja je njegova prava lepota? Gde su stvari među svim ovim rečima koje ih zaklanjaju, varljivim rečima koje kao senke poigravaju na zidovima naše pećine? U košnici smo jezika, reči zuje oko nas, kada i kako ćemo izaći?

Jer neće se reči, kao što misli uvek briljantni Džordž Štajner, „povući” kako bi ustupile mesto formulama matematike, znacima apstraktnog slikarstva i šiframa nove muzike. Naprotiv. Povući će se stvari. Nećemo ući u epohu ćutanja – kamo sreće da uđemo – ući ćemo u epohu (već smo u njoj) brbljanja. Govoriti, govoriti, govoriti da se ne bi nestalo; to je motto modernog vremena, melanholični motto izgubljenih stvari koje su još samo aveti na rubovima našeg horizonta. Govorimo da bismo živeli, da bismo postojali. Ne govorimo zato što znamo istinu o stvarima, već zato što mislimo da se istina može zameniti gomilama reči, mislimo da se ona može odglumiti skladno i pomalo tajanstveno poređanim rečima. Govorimo da bismo glumili. U ovo melanholično doba biblioteka i brbljanja, mi ćemo propasti govoreći. Propašćemo, ne znajući ni šta, ni o čemu govorimo. Jer govorimo da bismo govorili, da ne budemo zaboravljeni na pozornici u kojoj svi viču u glas, na kojoj niko nikoga – pa možda ni samog sebe – ne čuje i ne razume.

*Iz "Ogledi i eseji"