Ekskluzivno: Priče iz bestseler knjige Tisje Kljaković Braić
Tisja socijalizacija

Photo: Ilustracija/ Tisja Kljaković Braić

U malu je ušo đava

SOCJALIZACIJA S DIDON ŽARKOM

– Ajde, Tisja! – govorila bi moja baka svako jutro u namjeri da popijen kakao:

– Ajde, Tisja...

I tako sve do deset i po, kad bi ga prolila u lavandin. Posli toga išlo bi jaje u sorbulu. S njin nije bilo problema jer se znalo da posli jaja u sorbulu ja i did idemo vanka.

Najdraža su nam mista bila robna kuća Maja i preteča današnje kockarnice, takozvana gostionica za penzionere Hajduk kraj Starog placa.

U Maje smo dolazili za vidit je li slučajno koja nova igračka došla, a u Hajduka smo išli kockat.

Moja majka često je unosila nemir u našu idilu. Tako je jednon prigodon iz odgojnih mjera zabranila kupovanje bebe ćelavice.

Kao, razmazit će me. Sad se sitila nakon šta mi je did kupija moskvić! Ogromni limeni auto kojega je drža u svojoj spavaćoj sobi. I nakon šta su se ormari sa strajem otvarali da te ne poklope stotine beba.

A ferata i pista za autiće na baterije... Koliko san toga imala... To su bile prave socijalističke igračke koje bi valjale prvih pet minuti pa bi "otišle". Više su zabavljale mog didu nego mene. Obično mi ne bi dâ da ih diran jer "ću ih pokvarit".

I nakon svega toga moja mama zabrani kupovinu pišljive bebe ćelavice koja govori "mama"!?

Tog je dana za ručkon vlada muk. Mučna atmosfera. I to sve zbog njezinih sankcija. A svi su već imali tu bebu... I Nikolina, i Vedrana... Svi osim mene. Strašno!!!

U mom didi sve je kuvalo. Ija je, a nije ni zna da jide, proganjala ga je beba ćelavica. Nije se moglo dalje.

Bacija je pinjur i nož, bez riči se diga sa stola, obuka mantel i kroz vrata.

Za po ure donija je bebu ćelavicu iz Maje.

– Evo je dide donija – reka je zadovoljno, a ja se još danas sićan kako je gumena bebina glava mirisala. Ajme, šta san bila sritna!

– Ana – reka je mojoj mami – znan šta činin. Bila je i veća ćelavica od ove, a ja san, vidiš, kupija manju.

– Bravo, dida! – rekla mu je mama i vjerojatno odlučila da se više nikad ne petlja u naše stvari.

Komšinica Vuka predlagala je da kažen didu: "Dide, kupi mi konja!" Meni se taj njen prijedlog svidija. Did mi je posli uvik govorija da ga nemamo di držat.

Popodne se znalo di se ide – u Hajduka. Ka šta sam prije rekla, Hajduk je bilo misto okupljanja penzionera. Bilo ih je svakakvih profila – od već kroničnih alkoholičara pa do graničnog tipa. U Hajduka se jedva ulazilo od dima. Kad bi došli ja i moj kompanjon, did Žarko, popodne oko pet uri, konobarica bi otvorila vrata da se, ka, vitri radi diteta.

– Oš Dvojni ce? – pita bi did.

– Ja bi Coca-colu! – rekla bi.

– Oš Pipi?

– A-a, Coca-colu! – odlučna bi bila.

Prije nego će mi se dat napit, moj bi did pregledava čašu. Obavezno bi je vratija konobarici na ponovno pranje.

– Daj ti to operi isprid mene – reka bi konobarici, koja bi ga prostrilila pogledon.

– Jel sad dobro, barba Žarko? – pitala bi konobarica s čašon koju bi digla prema svitlu.

– A je, je, sad je! – zadovoljno bi did.

A onda bi uslidija meni do dana današnjeg neobjašnjiv ritual. Prvo bi stavija očale, bocu bi okrenija prema svitlu, pa bi u pitar, iz kojega je rasla neka jadna kržljava biljčica okružena čikima, odlija malo Coca-cole. Govorija bi da je to zato šta je na vrhu ustajalo.

Pipi nikad nije proliva jer je to bilo domaće piće, a Coca-cola je bila "američko govno"!

Onda bi se svi skupili oko stola i počela bi partija pokera. Mene to baš nije puno interesiralo, a i did je govorija da je bolje da nikad ne naučin igrat. Zna je zašto to govori.

Nije gasija cigaretu, a karte je drža čvrsto. Samo bi s vrimena na vrime lagano bacija koju pa bi trgnija "vekju" iz bićerina. (Poslin ćemo saznat da je na taj način bacija cilu našu djedovinu i nikad o tome nećemo pričat, samo ćemo vrtit glavon.)

A ja san za to vrime samo gledala pijanog Luku koji je ima jednu nogu kraću i onu njegovu veliku postolu.

Osim u Hajduka i u Maje ja i dide išli smo u duge šetnje. Tako je on ličija svoju lila-bordo nogu, a bolest se zvala tromboza. Znali smo okružit cili Marjan sve do Instituta. A ja sam najviše volila kad bi išli u Zoološki. Prvo bi gledali preparirane beštije – janjce s dvi glave i onog morskog pasa šta me uvik plašija jer je parija da će oživit.

Kad bi prošli majmune s crvenom guzicon, stali bi kraj kaveza s dingo pasima, a onda do medota – kako ga je zvala naša susida frizerka s četvrtog kata.

Magarac, koji je parija da ima na sebi opanke jer mu nokte nisu ostrigli ko zna otkad, jedina je beštija koja bi se smila taknit, ali mi did nije da jer bi mi moga zubima prst okinit.

Opet, najdraži mi je bija krokodil, koji se nikad nije maka. Mislila san se je l' to oni šta je ukra maloga Juju pa ga mama Kukunka i tata Taranta traže nazad. Pisalo je da je uznemiravanje životinja strogo zabranjeno, ali ovi se krokodil nikako nije moga uznemirit.

– Sad će ga dide! – Did ga je prova pogodit kamenčićima.

Ovi se opet ne bi maka.

– Ajmo dalje, neće on danas – zaključija bi did. I za kraj zmije.

– Sanjat ćeš ih, neš ih ić gledat!

– Oću, moran vidit jel se koja prisvukla. Oću i gotovo! – vukla sam ga za nogavicu.

– Luđi san ja od tebe! Bit će noćas...

Poslin zmija išli bi u Dječje selo i na Coca-colu. Prije nego šta ću se napit, išla bi provjera:

– Daj da vidin leđa. Uuuu, znojna si! Oladi se malo, paš se onda napit.

Polako bi dolazilo vrime ručka i mi bi se uputili nazad. Kad bi došli doma, did bi prvo namaza nogu s acidi borici, koji je inače služija za sve boljke ovog svita. Acidi borici po didi je ličija sve.

Dugo je trajala ta naša idila, sve dok moja mama i država nisu odlučile da moran u vrtić. – Radi socjalizacije – govorila je mama. Osim sa svojin prijateljen Anjom, koji je također bija ljubimac svog dida Jove, ja se nisam nikad igrala s drugon dicon. Najbolje sam se slagala s penzionerima iz Hajduka i s bakinim prijateljicama s kafe Milom Paunović, tetom Zorom i našon prvon susidon, Komšinicon Vukom – Anjinom bakom. Osim mene, vrtić je teško podnosija i moj did.

Dakle, da počnen od početka priču o svojoj najvećoj traumi nad traumama... Prvi vrtić u koji su me odveli slabo pamtin jer me nisu mogli ni kroz ulazna vrata unit. Držala san se za štok. Drugi je bija na Marjanu, a tu opet nisu odgovarali higijenski uvjeti jer je did na svoje oči vidija da sva dica piju iz iste čaše, a teta je konstatirala mojoj mami:

– Gospođo, nema sile!

Tu rečenica i dan-danas moja mama ponavlja u prikladnim trenucima.

I za kraj upišu me u Dječji vrtić "Kekec" dvadeset metara od naše kuće. Za prilagodbu i prvi dan bila je zadužena moja baka. Ona je pristala da ponesen i svog velikog bilog kunca Gricka. Prve minute prošle su skroz ležerno, opušteno. Dičica su navalila na Gricka, baka je razgovarala s tetom Lili, a ja – trk i biž kroz vrata! Trčala san sve do kuće, grabila san po dvi skale dok nisan mahnito otvorila vrata.

– Šta je!? – vikne did, koji se taman bija udubija u novine. – A di ti je baka!?

I nije uspija to ni izgovorit, a jadna uspuvana baka pojavila se na vratima sa zecon ispod ruke.

– Pobigla mi je, Žarko!

– Ja ne znam šta je vami, šta ste toliko navalili! Neće pa neće... – Did je skinija očale za na blizu.

– Mora, Žarko, radi socjalizacije! – odgovori baka.

– Mora radi nepametne matere. Evo ja š njome nikad nisan ima problema. Odma se uklopi u društvo.

– Je, Žarko, sa tvojima u Hajduka, a ne sa dicon.

– Nevenka, ne budi luda, dite je napredno!

I tako bi proša još jedan dan moje socjalizacije. Međutim, mama nije odustajala. Svako jutro ostavljala bi iskombiniranu robu za vrtić na fotelji u dnevnom boravku. Kad bi se ja probudila i kad bi vidila da se danas opet ide u vrtić, meni bi se nešto steglo u grlu.

Baka bi me umila na kadi, a onda obukla tako da sam izgledala ka iz žurnala. Uštirkani ogromni kolet strša bi mi ispod brade, plisirana suknjica, koju je moja baka danima radila s metron oko vrata i cigareton u ustima, savršeno je pristajala uz lakirane postole koje bi mi svake godine kupila teta Đina, didova sestra. Parila san ćer kralja Engleske. Ogledni primjerak buržuazije i trulog kapitalizma.

I takva bi ja išla u vrtić. Pa kako se takva socijalizirat!?

Teški su to bili dani. Moje piste, ferate i najmodernije igračke na baterije zaminile su neke drvene igračke, ali one su bile dobre za razvijanje inteligencije. Did je govorija da i budala vidi da to ništa ne valja. Zato je svaki moj dan proveden u vrtiću nagrađiva novon igračkon. Njemu ništa ne bi promaklo, zna je kako se uklapan, zapravo, kako nepomično sidin u kantunu.

Uspomene iz djetinjstva: Tisja Kljaković BraićJednon san tako sidila na podu i iz nekog kantuna promatrala stanje u vrtiću. Naizgled sve normalno, a onda san podigla pogled prema visokim prozorima, kad tamo, didova izvijena plačna glava. Ajme, kad san ga vidila... Uvatila me panika da ga kogod od dice ne vidi, pa san mu počela davat mote da ide ća. I maka se...

Jednog dana i ton teroru zvanom vrtić doša je kraj. Izgleda je ka još jedan od onih dana koji ću provest u vrtiću u kantunu gledajući dida na prozoru, ali stvari su se počele minjat. Naime, stigla je marenda. Kajgana na kruvu. Još mi je smrad tog ulja u nosu. Debela plava kuvarica bila je upozorena na moje pomanjkanje apetita, pa se strahovito trudila da mi pošto-poto utira taj kantun od kruva s jajima. Ka, pokazat će ona kako triba s razmaženon dicon. Nije bilo bake da mi cilo jutro govori: – Ajde, Tisja, ajde.

– Sve, sve se mora pojist... Tako je, taaaakoooo, ajmo sve! – govorila je tusta ženetina kojoj je toliko smrdilo ispod pazuha ka kad moja baka pravi gulaš.

I uspila je. Od straja sam progucala cilu fetu i zalila to bilon kafon iz onih plastičnih potića. I sad mi je muka kad se toga sitin. Počela sam osjećat da mi se sve to vraća nazad, ulje i jaja i kafa. Bljak! Onda san joj sve to lipo ispovraćala po podu, tik do lavandina.

– Jesi mogla u lavandin?! – bisnila je kuvarica, koja se tog popodneva krila po vrtiću dok ju je did Žarko tražija. Fala Bogu, to je bija kraj moje vrtićke karijere.

Navečer sastalo se kućno vijeće u kužini. U "Kekeca" ionako nije bilo šanse da se vratin, šta zbog povraćanja, šta zbog Žarka, koji je tamo napravija darmar.

– Truju đubrad dicu! – kleja se did prid svima, a onda je zapalija cigaretu, okrenija svima leđa i reka svoju čuvenu rečenicu:

– Samo siročad šta nemaju babu i didu idu u vrtić. Ja sam za to da je ispišemo!

– Je, dida, imate pravo! – odgovorila je mama, već pomalo obamrla od pokušaja odgoja i socjalizacije.

– Je l' ti to ozbiljno? Ma nego, šta nam je falilo dosad? – sritno se put mene okrene did.

– Svaki dan ćemo mi u đir.

I od tog dana više nikad nije bilo robe na fotelji. 

KOMUNISTIČKO - KATOLIČKI BOR

– Pašćeš, Nevenka! Nevenka, pašćeš! – govorija je did baki, koja se onako teška ljuljala na tabureu dok je skidala koltrine. Svaki se čas očekivalo da će tresnit i polomit se, ali did je savjesno upozorava prekriženih ruku na leđima, očalama na po nosa i Slobodnom isprid sebe. Baka je klimala na tabureu i ništa mu nije odgovorila, samo se okrenila i prostrilila ga pogledon.

To su, naime, bile pripreme za Novu godinu, najsvečaniji praznik posli mog rođendana u nas.

Božić bi uredno ignorirali, mada je mama redovito kitila bor za Božić. Samoinicijativno, bez podrške ostalih članova, vadila je zeleni pretpotopni kufer s boron i balunima. Svi su činili fintu ko da ona briše prašinu, a ne da kiti kuću. Dakle, izvadila bi taj naš borić koji je parija ka četka od zahoda i počela stavljat staklene balune tako da su oni razbiveni išli otraga da se ne vide. Svićice, koje u pravilu nisu radile, išle bi zadnje na bor.

A doli ispod bora sve: jezerce od stakla, ovce, magarci, krave i štalica. Kako bi opravdala kićenje bora za Božić, mama je ipak napravila i jedan mali kompromis. Naime, u štalicu je stavila figuricu Dida Mraza, a ovcama, magarcima i kravama dodala keramičke pingvine. Tako da je naš bor bija, možemo reć, komunističko-katolički bor.

Za na Badnjak moj bi did kupija najbolji komad mesa koji bi naša u mesara Peše. To je bija njegov tihi protest protiv bora. Božić niko za ručkom nije spomenija. Svi su mirno jili mesa i kumpira, a did bi reka:

– Boga mi, lip mi je komad Pešo da, jel tako? – Svi bi potvrdili kako je lip komad Pešo da.

Nakon šta se natukla teletine, mama je išla slavit kat niže u Kukoča. Cila zgrada odzvanjala je od "U sve vrime godišća", a onda bi neki svjesni susid nazva miliciju. To nije bija moj did jer on opet ne bi utira mater svoje unuke u govna, mada je smatra da je nepametna. Milicioner bi doša, upozorija, skinija kapu i sija za stol s njima.

Dan poslin Božića moj did bi izaša iz banja uređen, namazan čičkovim uljem i namirisan "boron". Pogleda bi prema boru koji je tek sad primijetija i reka:

– Bor je puno lip!

Ka da mu je kamen pa sa srca jer je najgore prošlo bez većih incidenata. Mogli smo mirno dočekat Novu godinu.

Sad je vrime da se vratim na moju baku koja se ginga na tabureu i skida koltrine. Naime, ona bi na Silvestrovo ginila, davala sve od sebe. Ignis mašina radila je tuta forca.

– Oprala san tri mašine robe! – rekla bi.

Sarme su se krčkale, pa vrile po špaheru, mikser bi prigorija od upotrebe. Kuhinjska krpa redovito bi joj se zapalila na plinu, pa bi baka, ko oni cirkusanti s vatrom, šibnila krpu u sudoper.

Iz male kužine izlazili bi londoneri i princes-krafne, koje je nosila u svoju spavaću sobu na kantunal da ih niko ne dira dok nije vrime. Ja sam lizala metlice od miksera i velike plastične zdjele u kojima je pravila kremu. To mi je bilo najslađe.

Buuum!!! Učinila bi pećica kad bi je baka prvi put upalila. Ali nije se tribalo plašit jer je to zapravo normalno. Nakon buma u pećicu se stavljala tuka s kumpirima. Francuska salata već se ladila u frižideru.

Za to vrime ja bi didu već satrala da mi da poklon:

– A kaš mi dat?

– Nije još vrime! – govorija bi did.

– A šta si mi kupija?

– Vidit ćeš.

– Aj daj, kad te lipo molin.

– Ne budi tvrdoglava.

– A kad te molin.

– Aj dobro, čekaj da dovršin cigaretu, pa ću onda.

Parilo mi se da mu triba godinu dana da mu cigareta izgori. A onda bi se važno diga sa stola i otiša u svoju spavaću sobu i tamo negdi iza bičava, di ga je sakrija, izvadija dar. Šta je bila veća kutija, meni je bilo draže.

Ja san uvik znala šta će mi kupit jer sam o toj svojoj želji počela pričat na vrime. Za jednu Novu godinu zaželila san walkman. Toga onda nije bilo za kupit u svaku butigu. Walkman je moj did iša svečano kupit u Duty free shop. Sićan se, bija je u Lučici u Spinutu. Između šteka malbora i viskija, odma do fino pakovanih bombona u limenim kutijama sta je walkman. I kad je te Nove godine dovršija cigaretu, otiša je u spavaću, zavuka ruku iza bičava i izvadija walkman. Gušta je dok san odmotavala kartu, a ja bi mu govorila:

– Ma kako si zna, ajme, kako si zna da baš to oću?

– Eto, jesi sad mirna? – zadovoljno bi did.

– Jesan! Puno ti fala!

Baš sam bila sritna. Onda bi baka rekla:

– To ti je i od mene, da znaš. Brzo baku poljubi! – pokazala bi prston di ću je poljubit.

Meni se uvik parilo da će se za Novu godinu nešto veliko dogodit, a uvik je bilo sve isto. Nakon šta smo se ubili sarmama, tukon, francuskon i kolačima, digli bi se od stola i išli gledat televiziju. Na samu pojavu Zvonka Špišića, kojeg je od milja zva Spišalo, did bi spustija glavu i počeja češat tjeme. Jedva je čeka uključenje beogradskog studija i Cuneta Gojkovića. Srbi bi razvalili narodnjake. I oni su mu išli na živce, ali nakon Spišala bili su super. Njega nije moga ni u štampu. Kad bi se pojavila Lepa Brena, najveća zvizda naših naroda i narodnosti, moj did bi redovito pita:

– A ko je ovo?

Ka, ne zna!? Jer, normalno, nije u redu da jedan intelektualno nadmoćni komunista zna za jednu pevaljku. On je volija samo slušat Mozarta dok je karta u Hajduka.

Ja san tila bit Lepa Brena kad narasten. Ona je bila seksi bomba, kako ju je zva moj tata, dok je susid Grizelj izjavija da više vridi but od njegove Jasne nego cila Lepa Brena.

Inšoma, did je odbija znat ko je spomenuta Lepa. Njega su glad u svitu i kapitalistička govna šta ne daju pšenicu gladnima, a pritiće in, više mučili od popravka vodokotlića u našoj kući. Najvolija je politiku. Jo, da mu je bilo vladat i upravljat, ma ga je bilo straj.

"Bum, Cile, bum" bila je moja omiljena pisma. Skakala san po bakinom krevetu i glumila Lepu Brenu.

– Dosta je bilo, ne skači! Otiće šušte! Neman ja para za kupit novi! – vikala je baka dok me pokušavala uvatit.

A moj bi did kad bi se Lepa Brena pojavila i dalje začuđeno pita:

– A ko je ova?

I da nastavim... Dakle, još smo isprid televizora i gledamo naizmjenično Zagreb pa Beograd. Baka bi najradije išla leć jer je primorena. Ali izdržat će do odbrojavanja. I napokon: 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1... SRETNA NOVA GODINA!!! Svi se ljubimo, mene ljube pogotovo, i otvara se Bakarska vodica. Uliva se u posebne čaše koje mogu i za sladoled i za šampanjac. Jedna je naciknuta, zato "triba pazit kako se iz nje pije" – upozorava baka, koja će "samo malo Bakarske", jer ona inače ne voli vino. Tri minute posli otvaraju se ulazna vrata i prvi susidi Komšinica Vuka i Jovo dolaze čestitat. Cmačemo se... Sve najbolje, zdravlja, ljubavi, sriće i para... I idemo leć.

Kad bi se ja ujutro probudila, prvo bi se razočarala jer se ništa nije desilo. Sve po starom, baka pije svoju gorku crnu kafu, puši i rješaje križaljku. Ali... Samo malo... Did... Did sluša walkman!?!? Moj did i zadnji krik tehnologije na ušima drži – nespojivo!

Razvalija osmijeh, gušta! Misli da se ne čuje, a iz slušalica trešti:

"Da mi kupiš, Mile, suknjicu od svile!"

* Tisja Kljaković Braić rođena je 30. lipnja 1979. u Splitu. Završila je Školu likovnih umjetnosti – smjer slikarski dizajn. U travnju 2003. diplomirala je slikarstvo na Umjetničkoj akademiji u Splitu u klasi prof. Gorkog Žuvele. Svoja djela izlagala je na tridesetak skupnih izložbi te četrdeset samostalnih izložbi u zemlji i inozemstvu. Djela joj se nalaze u fundusu Moderne galerije u Zagrebu, Galeriji Sv. Krševana u Šibeniku te u privatnim zbirkama diljem svijeta. Članica je Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika i Hrvatskog društva likovnih umjetnika. Autorica je hit-knjiga „U malu je uša đava“ i „Oni“. Živi i radi u Splitu.

** Priče iz knjige „ U malu je uša đava“ prenosimo sa dozvolom izdavačke kuće „Fraktura

Oceni 5