U krv i u meso mi se uvlači
Apokalip1

Photo: William Klein

U oštro podne

Ptice su mi pojele vazduh kljunovima

u oštro podne suncu narastu vrući zubi

u krv i u meso mi se uvlači

 

Kroz pukotine se nazire propast Kartagine

koža na vršcima prstiju počinje da boli

hodamo visoko uzdižući glave

 

Dan se lomi pred nama

svaka ima svoju polovinu

mi smo jedna drugoj

i svani mi i smrkni mi

 

Jutro je kamen spoticanja

ko si ti u kosti u kosi i iza lica

ko nas to poklanja jeziku gladnog dana

komšiluku smo zalogaj u ustima

koštici smo oglodano meso

vremenu smo pojedeni sati

 

Još traje vjetar svečanih mimohoda

još su čempresi nježno zanjihani

i idilični prizori kriju od nas

kako će brzo stići propast

 

Sa televizije glas voditelja proriče

nove poplave nestašice i bolesti

ljudi bezobrazno zagledaju u lica jedni drugima

tražeći po njima slabost žrtve koju bi rado

gurnuli u usta svojim alavim bogovima

 

Nema samilosti među ljudima

samo među životinjama

kažeš dok otresaš mačije dlake sa crnih hlača

Kada su osvajači nahrupili u Kartaginu

ljudi su prodani u roblje

zemlja je preorana i posuta solju

da ništa ne niče

 

Možeš li zamisliti kako se

po ovako vrelom danu svjetlucala zemlja

podno bedema

kao znoj na našoj koži

Ne očekuj samilost

 

U oštro podne suncu narastu vrući zubi

ptice su mi pojele vazduh kljunovima

pod noktima me peče slana zemlja Kartagine

ni u tebi kao ni u drugim osvajačima

nije bilo samilosti

*Objavljeno na portalu lgbt.ba

Oceni 5