Ekskluzivno: Iz knjige “Si Đinping – Kineski san” (4)
Spingg 02 S

Photo: www.chinadaily.com

U Partiji, posle sedam pokušaja

Prijem Sija u Partiju ima i drugačiju priču. U više analitičkih tekstova u kojima se objašnjava životni put sada prvog čoveka Kine, navodi se da je Si sedam puta pisao molbe da ga prime u Partiju. Isprva su te molbe odbijane jer se znalo da je „sin revizioniste i desničara”. Kasnije su rekli da je suviše mlad, i konačno je, posle sedme molbe, bio primljen u KP Kine. Tome je prethodio njegov neočekivani susret sa ocem koji je i dalje bio na prevaspitavanju sada u nekoj fabrici. Otac Si nikada nije bio izbačen iz Partije, kao ni Deng Sjaoping, premda su obojica smenjena sa svih položaja i poslata u provinciju na „prevaspitavanje”. To što su ostali u Partiji nije bila samo nijansa u njihovom stradanju.

Radilo se o činjenici od bitnog značaja. Kao članovi Partije imali su neku šansu – onaj kojeg bi izbacili samo je čudom mogao da bude spasen. I jedan i drugi su padali i uzdizali se kao da potvrđuju misao Konfučija „Nije velik onaj ko nikada nije pao, velik je onaj koji je pao i ustao”.

Si je svog oca posetio u provinciji Đijangsu gde je otac radio fizičke poslove u fabrici. Do susreta je došlo posle pisma njegove majke premijeru Džou Enlaju da dozvoli sinu da posle pet godina vidi oca. Kulturna revolucija već je vođena slabijim intenzitetom i premijer Džou mogao je da pomogne, kao i u mnogim drugim slučajevima, svojim smenjenim drugovima. O susretu oca i sina nema nekih posebnih pisanih tragova. Sigurno je samo da je mladi Si dobio korisne savete.

Te godine su strane radio-stanice javljale da je Mao bolestan, a da premijer Džou Enlaj ima rak. Bila je to 1974. godina. Tada je Deng neočekivano vraćen na svoje ranije dužnosti u Peking. U Pekingu se osećala napetost, ne samo zbog političkih kampanja. Ljudi su osećali da se nešto događa, iako nisu tačno znali šta. Neočekivano, vraćali su se pojedini političari koji su do pre samo nekoliko nedelja nazivani izdajicama i pristalicama kapitalizma. Prvi se pojavio Deng Sjaoping. Njegov povratak podsećao je na scenu iz pekinške opere. Odjednom se pojavio na prijemu na kojem je glavni gost bio princ Norodom Sihanuk. Deng je bio u svojoj jednostavnoj „mao” bluzi, sa mekanim kineskim patikama na nogama i obaveznim belim čarapama. Sutradan je nacija bila šokirana kada je u Ženmin žibaou objavljena kratka vest da je na prijemu bio i potpredsednik Vlade i načelnik generalštaba Deng Sjaoping. Možda je reč „šokirani” ipak prejaka. Prvo, Kineze je teško šokirati, a drugo već više meseci vodila se za neupućene strance tiha priprema za Dengov povratak. Jednog dana, na primer, strain dopisnici su videli kako je na desetine drveća u centru Pekinga okićeno nekim malim flašama. Većina nije znala kako to da protumači i tek posle šturog kineskog objašnjenja stvari su postale jasnije. Reč „sjaoping” znači mala flaša, flašica...

Pekinžani su okačili flašice kao nagoveštaj Dengovog povratka. Povratak Denga ima svoju skrivenu pozadinu. Malo je ko tada znao da je, posle smrti maršala Lin Bjaoa, Deng pisao Mao Cedungu i ponudio svoju lojalnost i usluge. Mao je brzo odgovorio, znao je da je premijer Džou Enlaj neizlečivo bolestan. Sazvao je hitno sednicu Centralne vojne komisije i kratko rekao generalima: „Pozvao sam nekoga da bude vaš načelnik štaba. Pojedinci ga se boje, ali on zna svoj posao. On je mek kao pamuk, ali unutra je čelična igla. Kod njega ima 70 odsto pozitivnih stvari i 30 odsto negativnih”. Tako se Deng vratio na sve svoje ranije dužnosti – opet je bio potpredsednik Partije, Vlade i načelnik generalštaba. Bilo je to vreme kada su dve glavne frakcije u kineskoj Partiji počele borbu za Maovo nasleđe.

Deng je predvodio jednu, a Maova supruga Đang Ćing drugu. Ishod je bio neizvestan. Levičarstvo je još imalo preovlađujuću snagu u vrhu Kine. Mao je tada svim žarom vodio kampanju „Kritikovati Lin Bjaoa, Konfučija iMencija”. Lin Bjao je bio maršal, određen čak na partijskom kongresu za naslednika Mao Cedunga. On je navodno pokušao da izvrši državni udar i poginuo u sumnjivoj avionskoj nesreći kada je bežao u SSSR. Konfučije je bio strogi tradicionalista, a Mencije je filosof stare škole. Stranci su se pitali kakve veze ima maršal kineske Crvene armije sa Konfučijem. Još manje im je bilo jasno kada je štampa počela da napada najvećeg „konfučijanca našeg vremena”. Kad je priman u Partiju, teško da je Si Đinping nešto od ovoga znao. Ali, Kinezi su navikli na istorijske analogije, pa je Si Đinping ubrzo shvatio da se radi o novoj borbi unutar partijskog rukovodstva.

Si Đinping imao je 22 godine kada se pojavio pred vratima Univerziteta Ćinhua u Pekingu.Tada su još važila Maova uputstva da „ne treba mnogo čitati”. Treba „pročitati poneku marksistučku knjigu”, ali „ne previše”, jer „ako mnogo čitate, postaćete knjiški moljci, dogmatičari i revizionisti”. Ali, za sedam godina koje je Si proveo na selu, u Kini su se dogodile značajne stvari. Kinu je posetio američki predsednik Nikson, posle dve tajne posete svog savetnika Kisindžera. Kina je primljena u Ujedinjene nacije, postala je stalni član Saveta bezbednosti, Tajvan Čanga Kaj Šeka je izbačen i međunarodna zajednica konačno je priznala da je ostrvo sastavni deo NR Kine. Vlada u Pekingu je u svetu prihvaćena kao jedini legitimni predstavnik kineskog naroda. Veoma su bili zaoštreni odnosi sa SSSR, bilo je čak i ratnih sukoba na granici. Ideološki rat sa Sovjetima preneo se na međunarodnu arenu, kineska Komunistička partija u stotinak zemalja sveta organizovala je svoje promaoističke partijice i dobro ih plaćala.

Do pregovora sa SAD 1971. i uspostavljanja odnosa došlo je iz pragmatičnih razloga. Radilo se o  bezbednosti zemlje koju je, kako se verovalo u Pekingu, ugrožavao Sovjetski Savez. Amerikancima je pak bio potreban veliki saveznik u Hladnom ratu sa SSSR. Taj kopernikanski spoljnopolitički obrt Mao je tumačio na svoj način, imajući u vidu knjigu „Umeće ratovanja” od pre 2.500 godina. „Mi imamo na severu i zapadu SSSR, na jugu Indiju, na istoku Japan. Kada bi se svi naši neprijatelji udružili i napali nas sa severa, zapada, istoka i juga, šta bismo mogli da uradimo? Iza Japana stoje Sjedinjene Američke Države. Ne bi li nas preci posavetovali da pregovaramo s najudaljenijom zemljom kako bismo se odbranili od najbliže?” To je bio Mao, veliki zanesenjak, ali i suvi pragmatičar kad je trebalo.

Spoljnopolitičke promene nisu se odrazile na unutrašnju politiku Kine. Si Đinping je zatekao Peking gotovo u istom stanju u kakvom ga je ostavio pre odlaska na selo. Grad je i dalje izgledao siromašno, sa retkim i slabo snabdevenim prodavnivcama, sa milionima biciklista na ulicama i starim gradskim autobusima u koje se nije moglo ući kad kome padne na pamet. Grad pun prašine leti, krcat gomilama paj-caja, kineskog kupusa, koji se sušio na trotoarima u pripremi za zimske mesece. Retki automobili i veliki broj uvek natovarenih kamiona, teško su se probijali kroz more biciklista koji su u saobraćaju uvek imali prednost „jer su slabiji i bliži radničkoj klasi”. Još je važilo pravilo sa početka Kulturne revolucije: vozila su čekala crveno svetlo na semaforu da mogu da prođu raskrsnicu: crveno je boja revolucije. Na zeleno svetlo svi su morali da stanu.

U rana jutra, kada je hiljade malih zaprežnih kola obilazilo kućerke u hutunzima, pekinškim sokacima, skupljajući ljudski izmet koji se nakupio tokom noći – u Pekingu najveći deo grada još nije imao kanalizaciju – duž avenija, na trgovima i u parkovima okupljalo se stotine hiljada Kineza na ritualnoj tai či fiskulturi. Bilo je to jedino vreme tokom dana kada se svaki Kinez osećao kao pojedinac, sa svojim mislima i nadanjima. Izgledalo je da su se tada jedino osećali slobodno. Nije bez razloga rečeno da je to vežba za telo i za dušu.

Ljudi su bili jednoobrazno obučeni u plave ili zelene „mao” uniforme (te uniforme nije kreirao Mao već Sun Jat Sen), sa kapama i plastičnim crvenim zvezdama na njima. Pripadnici armije takođe u istim uniformama, nije bilo činova, epoleta ili zvezdica na reveru. Ipak se znalo ko je na višem položaju. Obični vojnici imali su zelene bluze sa dva džepa, komandni kadar sa četiri, a ako je neko bio značajniji, onda još i nalivpero u levom džepu.

Nalivpero i ručni sat bili su simboli standarda i kod običnih ljudi. I za jedno i drugo trebalo je prvo nabaviti bon, pa tek onda ići u prodavnicu. I hrana je racionalizovana, pirinač, ulje, o mesu da se i ne govori. Sve je bilo na „pupjao”, dobijalo se putem kartica, do kojih se dolazilo u ograničenim količinama. I stranci su dobijali bonove za pamučne tkanine na primer, ali ne i za svilu jer je bila skupa i za „obične” građane ionako nedostupna. U restoranu nije bilo potrebno posebno zakazivati ručak. Bilo je dovoljno reći konobaru da želiš ručak za juan ili tri po osobi. Onda bi se kuvari dogovarali šta je najbolje dati stranom gostu za taj novac. Nije bilo gladi, ludost sa narodnim komunama i Velikim skokom je prestala. Kulturna revolucija, međutim, još nije bila okončana. Uostalom, Mao je rekao da će se ona ponavljati svakih nekoliko godina i da greše oni koji misle da u budućnosti Kine neće biti još sedam ili deset kulturnih revolucija. Mao nije voleo gradove, voleo je selo. Jedno vreme se čak bavio mišlju da čitave gradove preseli u seoska područja Kine.

Posle toliko godina ponovo u Pekingu, Si Đinping je od ranog jutra mogao sa razglasa da čuje Maove ranije govore ili bi spikeri čitali duge članke iz Ženmin žibaoa. Na to je malo ko obraćao pažnju. Stariji ljudi koji su vreme provodili pušeći ispred svojih kuća živnuli bi tek na neku muzičku numeru, premda su i to već stotinu puta čuli. Kulturna revolucija je nametnula samo osam tema koje su mogle da se koriste u umetničkom stvaralaštvu, u muzici, drami, slikarstvu, operi itd. Bila je zabranjena „zapadna muzika”, za Kineze nije postojao ni Mocart, ni Betoven, ni Čajkovski. U pozorištu na repertoaru bila je revolucionarna opera, Sedokosa devojka ili Crveni odred žena, koju je inspirisala Maova supruga, sada i član Politbiroa Partije. Isti program vrteo se godinama.

Kad se Si Đinping, u jesen 1975. godine, pojavio na ulazu u Univerzitet Ćinhua, tamo ga je dočekala kaligrafski ispisana parola Mao Cedunga. „Studente treba birati među radnicima i siromašnim i srednjim seljacima. Kad završe studiranje, treba ih vratiti na njihova ranija radna mesta.”

Ništa obećavajuće za njega: stigao iz komune i vraća se u komunu. Si je pretpostavljao da će to biti i njegov put. Čitao je više članaka u štampi u kojima se kritikovala doktrina Konfučija. Posebno se štampa okomila na njegov princip da „onaj ko dobro uči može da postane državni službenik”.

Tih godina Si Đinping je, kao i ostali studenti, proučavao serije sličnih članaka. Ponekad bi uz Konfučija pominjali i maršala Lin Bjaoa. Konfučije je živeo pre 2.500 godina, a Lin Bjao je stradao u sumnjivoj avionskoj nesreći 1971. godine. Nije bilo lako racionalno povezati te dve ličnosti.

„Buržoaski karijerista, zaverenik, licemer, izdajica Lin Bjao bio je potpuno odan Konfučiju. Kao svi reakcionari u kineskoj istoriji, kad je došao do granice da bude otkriven, on se okrenuo Konfučiju, suprostavio se Legalističkoj školi i sad napada Ćin Ši Huang Dija, prvog imperatora dinastije Ćin. On koristi doktrinu Konfučija i Mencija kao reakcionarno ideološko oružje u nameri da uzurpira vlast u Partiji, osvoji državnu vlast i restaurira kapitalizam”.

Teško je zamisliti da je tada Si Đinping mogao i da pretpostavi da će na centralnom pekinškom trgu Tjenanmen samo dve decenije kasnije biti otkriven spomenik Konfučiju, nedaleko od portreta Mao Cedunga, i da će on, kao visoki partijski funkcioner, prisustvovati tom svečanom činu. Spomenik Konfučiju otkriven je na centralnom pekinškom trgu 2011. godine, kada je na vlasti bio prethodnik Si Đinpinga – Hu Dintao. To je bilo godinu dana pre nego što je Si izabran za partijskog lidera i savršeno se uklapalo u njegove namere. Si je u liku Konfučija video pre svega moralnog učitelja, čiji su najviši principi tolerancija, kompromisi, poredak, harmonija, poštovanje, stabilnost. Tokom hiljada godina ove vrednosti su postale karakteristične osobine kineske nacije. Te vrednosti su polako nestajale, a Kinezi su bili zasićeni komunističkom ideologijom koja se stalno menjala.

Si je verovao da treba vratiti stare moralne vrednosti. Kada je počeo da studira, Si je mogao jasno da sagleda porazne posledice koju je donela kritika velikog filozofa u vezi sa obrazovanjem. Posebno su se bili okomili na Konfučijeve teze o učenju. Sada je Univerzitet Ćinhua primao na studije i gotovo nepismene seljake. Nije se tražilo bilo kakvo znanje, nije bilo prijemnih ispita. Bilo je dovoljno da se dobije preporuka Partijskog komiteta iz neke komune ili fabrike da bi mladić ili devojka bili primljeni. Malo ko od njih imao je neku završenu školu. Nastava na Univerzitetu, smeštenom u bivšem carskom parku, više je podsećala na ubrzani večernji kurs nego na akademsko obrazovanje. I više se pričalo o ideologiji nego o predmetu studiranja. Nastavno osoblje bilo je uglavnom sastavljeno po principu „crven i stručan”, pri čemu je politička podobnost imala prednost. Tek kad je Si Điping upisao poslednju godinu studija, skinuli su Maovu parolu sa zgrade Univerziteta. Te 1978. godine obnovljena je praksa polaganja ispita za prijem na studije.

Univerzitet Ćinhua bio je jedno od uporišta Maove supruge i njene radikalne grupe, koju je sam ostareli lider, pred smrt, nazvao „četvoročlanom bandom” pokušavajući, iluzorno, da se distancira od njih. Rekao je u nekoliko navrata: Vi vodite svoje bitke, ja svoje. Na Univerzitetu je bila grupa partijskih teoretičara koja je svakodnevno pisala članke koje bi objavljivali glavni kineski listovi. Ćinhua univerzitet bio je jedan od idejnih centara radikalne grupe. Članci su objavljivani pod pseudonomom Lijang Sjao i bili su obavezna lektira za članove Partije.

Baš u vreme kada je Si Đinping došao na Univerzitet, iz Ćinhue je lansirana upozoravajuća poruka. „Jedna šačica ljudi”, pisao je Lijang Sjao, „iznosi apsurdne ideje koje šire među inteligencijom. To je desni revizionistički vetar koji nastoji da revidira ispravne odluke Kulturne revolucije. Njihov cilj je da obnove stari obrazovni program. Ali, zar univerziteti nisu oruđe diktature proletarijata? Ponovo se vodi nepomirljiva bitka između dva potpuno suprotna shvatanja: ogromne većine vodećeg kadra, profesora, studenata i radnika sa šačicom buržoaskih pristalica, sa druge strane”. Čak i brucošu sa sela bilo je jasno da je počeo novi obračun sa Deng Sjaopingom.

Bez ikakve namere i bilo kakve svoje krivice, Si Đinping se našao u samom osinjem gnezdu levičarskih radikala. Pitanje je koliko je mogao da nauči u svojoj „radnoj brigadi” o hemijskom inžinjeringu, predmetu svog studiranja. Verovatno ne previše. Ali je mogao je da koristi ogromnu biblioteku na Univerzitetu, gde je bilo i drugih knjiga osim političkih udžbenika. Kao i ranije na selu, Si je nastojao da iskoristi vreme najbolje što može. Si Đinping nije znao za detalje te duge i podmukle bitke. Ali, kao član Partije bio je bolje informisan od običnih građana. Članovi Partije su na zatvorenim sastancima razrađivali teoretske napise iz štampe, a oni sposobniji, a među njih je već tada spadao Si, mogli su da čitaju ne samo između redova, već da uoče ono o čemu se uopšte nije pisalo.

Mogao je da shvati istorijske analogije i parabole kojima su rukovodioci objašnjavali svoje političke pozicije. Kad Mao napiše pesmu o tome kako se „približava oluja, vetar i kiša”, te da se zbog toga „lastavice uznemirene”, kineski intelektualci mogu naslutiti šta im se sprema. A kad Mao još na kraju doda da „kiša i vetar mogu kasniti, ali se ne mogu sprečiti”, onda im je uglavnom sve jasno. Članovi Partije dobijali su posebno štampan list agencije Sinhua u kome su mogli da pročitaju kako strana  štampa komentariše kineska kretanja. I to je bilo u skladu sa kineskim tradicionalnim principom da treba iskoristiti snagu neprijatelja u vlastite ciljeve. Taj list je, sa pažljivo biranim tekstovima i bez komentara, izlazio u 10 miliona primeraka. Njegova svrha bila je da se bolje informišu članovi Partije – ponekad su se tekstovi odnosili na nešto što se tek najavljuje u kineskoj politici, a Partija smatra da nije došlo vreme da ona sama to objavi. Bilo je zabranjeno čitati i pokazivati list u javnosti. Vrata su bila zaključana kada je član Partije čitao taj list, a o tome se kasnije nije razgovaralo u društvu.

Suprotno preovlađujućem mišljenju stranaca da su Kinezi slabo informisani, većina, naročito intelektualci, i te kako dobro je razumevala političke bitke koje se vode izvan javnosti. Strani dopisnici iz Pekinga bili su iznenađeni kada bi tokom posete Unutrašnjoj Mongoliji ili Sinkjangu neki lokalni funkcioner u sasvim zabitom mestu rekao da ih poznaje, jer je čitao njihove članke. Na pitanje gde su čitali, nastao bi muk. Nisu smeli da kažu.

Oceni 5