Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
U pisanju je najlepše upravo to što niko nije prinuđen da piše
*Pane Hrabal, da li ste vi nacionalista?
Teško je reći. Volim Polablje, Nimburk, prašku periferiju, volim žargon kojim se tamo govori, volim češku nekonvencionalnu literaturu. Kako, međutim, da budem nacionalista, kada potičem sa Morave, kada su mi jagodične kosti isturene, onako kao i u celoj mojoj porodici u širem smislu, te isturene jagodične kosti imamo najverovatnije još od najezde Avara i Tatara, možda i Ugra, kada se susrećemo na pogrebima, pružam ruku desetinama žena i muškaraca i više i ne znam kako se zovu, ali nas te ispupčene jagodične kosti spajaju; na kraju smo konstatovali da po dedi, koji se zvao Kilijan potičemo napola iz Francuske, da je jedan Napoleonov vojnik posle bitke kod Slavkova, ranjen, ostao ovde i seoske cure iz okoline Brna su ga tako pažljivo lečile da je jednu od njih uzeo i tako je ta krv stigla i do mene. Teško je reći mogu li da budem nacionalista kada sam rastao kao momak, kao student provodio godinu dana, da bi onda usledilo uvek po dva meseca ferija na Balbinci, ulici u kojoj su polovina stanovnika bili Nemci, radnici koji su umeli da govore češki isto tako dobro kao i ja, navlaš se prisećam njihove dece. Sećam se Viloša Kicla i Rudolfa Ničea i Riharda Alkra sa kojima sam bio prijatelj, tako nekako i u toj našoj širokoj porodici Bartlovih, to je babina grana, jedna je uzela i brnjenskog Nemca, živeli su negde u okolini Bratislave. Kako bih, onda, mogao da budem izraziti nacionalista?
Ta na prvi pogled nemoguća stvar predstavlja upravo onu želju da se Pepeljugina divna haljina nabije u orahovu ljusku, to je umetnost kako na maloj površini odraziti ceo svet
Na kraju sam bio za vreme jednog raspusta u Cvikovu, bila je to razmena dece, stanovao sam kod krojačice, to je bila, valjda, godina trideset i druga, tada su još u tom nemačkom mestašcetu Nemci bili upravo onakvi kakav sam bio ja, kakvi su mi bili mama i otac. Tako da je moj nacionalizam predstavljao toleranciju onih tridesetih godina, kada na vlast još nije bio došao Hitler, kada nije bilo Konrada Henlajna, kada je u Nimburku varošica živela u prijateljstvu sa nekoliko jevrejskih porodica, sa verovatno jedinim Nemcem koji je radio na pošti a kome smo mi prodali kozu koja je, pak, ovome crkla, bilo je tamo čak i nekoliko Mađara, jedna Ruskinja, koja se družila sa mojom majkom, i kada ju je moja majka pozvala k nama, tada je ta Ruskinja rekla… Zašto da ne? I kneginja iz Cerbaka je odlazila u narod…
Odlazili smo u vrtove preko puta pivare gde su vladali Bugari koji su umeli da gaje fantastično povrće; zahvali su ga tako što su u unapred pripremljene posude preko dana puštali vodu, da se smlači, a onda su je razbacivali drvenim lopaticama po lejama; sedeli smo kod njih i satima posmatrali kako rade, a onda smo sa njima bili u jednoj kući sa glinenim podom, kreveti su bili na sprat a tu je bila i peć, imao sam tada utisak da sam u raju. Kada sam za vreme raspusta pešice ili biciklom prolazio kroz Slovačku, uvek su me tamo negde dole Mađari puštali da prenoćim, čak me je jednom jedan od njih vodio bog zna koliko kilometara pešice do smeštaja; Mađare sam uvek znao kao izuzetno prijatne ljude, nekoliko sam puta, tokom deset godina, bio u Budimpešti i ostalim gradovima, i uvek su Mađari prema meni bili izuzetno dobri, upravo kao i Poljaci; valjda je svemu tome kriv moj preokrenuti pristup kojim sam na kraju i postao pisac: uvek sam osluškivao onog drugog, uvek sam polazio od stavova onog drugog, čak sam se trudio, a ponekad sam se sa njim i stapao, tako sam nekako imao i još uvek posedujem sposobnost da veoma brzo postanem onaj drugi. O kakvom tu onda nacionalizmu može biti reči?
Uvek sam voleo Jevreje, družio sam se sa svojim školskim drugom Karelom Smolkom, njegov otac Hugo i žena i kći su imali tako gustu kosu, da im se, tako reći, spajala sa veđama. I bili su sasvim nepraktični, siromašni, držali su pivnicu naše pivare iznad Nimburka, a svi su završili u plinu. Voleo sam i ulice na periferiji Nimburka, kućice, male vile odvojene međusobno malim bašticama, secesionistička pročelja, kockicama ukrašene trotoare, ritmički svakih dvadeset metara ukrašene u kuglu šišanim jabukama, javorovima, glogovima; za letnjih dana, uglavnom u podneva jula i avgusta meseca, vazduh se vijorio i ja sam u Nimburku proživljavao Galiciju; ne znam zašto su mi galicijska jevrejska mestašca o kojima sam čitao i trgovi izgledali kao Drohobiš; kada sam putovao kroz Mađarsku, putovao sam upravo kroz takve varošice koje su posedovale istu strukturu kao i varošice Slezije i Morave, tako da sam se, u stvari, ne samo u Mađarskoj već i u Poljskoj, osećao kao kod kuće… Dovoljno je pročitati jednu trećinu prezimena u telefonskom imeniku i odmah se stiže na sasvim druge ideje.
*Znači li to da i niste nekakav posebno veliki nacionalista?
Verovatno i nisam, no ako i jesam, onda onako kako me je to učio stric Pepin, kada bi se reklo nešto o Karelu Havličeku, onda bi se za samo nekoliko minuta rascmizdrio tako da je njegovo oduševljeno pripovedanje o Julinci, Havličekovoj ženi, nestalo u bujici jecaja. A onda bih se rasplakao i ja. A život Smetane? A dogodovštine mesarskog pomoćnika Dvoržaka? Stric je plakao ne samo kada bi čuo nešto od njihovih kompozicija, već i pri samom spominjanju njihovih imena. Ne mogu ni da vidim ni da čujem bilo šta iz Prodane neveste — iako se opirem, odmah počinjem da šmrkćem a onda se rasplačem… zašto to? Naime, taj slučaj Marženke i Jenjika, ta banalna love story me uništava, upravo kao i strica Pepina, upravo onako kao i slučaj Kace Kabanove, onda moram i te kako da pazim da ne umrem zajedno sa njom… To je, verovatno, taj nacionalizam, to nešto a priori. Samo što ću se ja rasplakati kada čujem i vidim Snežanu i sedam patuljaka Volta Diznija… Volim život i stežem pesnice kada bilo ko taj život bilo gde na svetu sakati.
*Šta je za vas tuđina
Tuđina je za mene Pariz, koji mi je, međutim, omogućio konfrontiranje sa slavnim piscima i slikarima, tuđina je za mene London, u kome sam se do sitosti nauživao u Tarnerovim platnima, tuđina je za mene Njujork, po kome sam se četrnaest dana naslađivao kilometarskim šetnjama od Prve pa sve do sto i pedesete avenije i, što je glavno, Džeksonom Polokom, koji me je urekao… I najglavnije: Odesa, gde sam se kretao po tragovima Jaše Hajfeca i lsaka Babelja…
.jpg)
*A koji su to gradovi u kojima se osećate kao da ste kod kuće?
Beč, Budimpešta, Lavov, Pšibor, Buđejovice, Mikulov, ali se, u stvari, najviše osećam kod kuće tamo gde još nikada nisam bio, kamo me je odveo Bruno Šulc u svojim Prodavnicama cimeta. To je moja najlepša varoš na svetu koje više nema, a možda i upravo zato. Bruno Šulc, koga je nekakav nemački vojnik za vreme drugog svetskog rata ubio na trgu jedino stoga što je bio Jevrejin…
*Gde biste žele li danas da živite?
Kako sam već rekao: u Drohobišu. Onoga dana kada sam pročitao Prodavnice cimeta odselio sam se tamo i stanujem tamo i danas iako tamo nikada nisam ni bio, ali zar je to važno? Fikcija je, ponekad, savršenija i realističnija od same stvarnosti. Ali ne… ja tako putujem po varošicama i varošima, tako sastavljam panorame od komadića pogleda u ulice, seckam te kuće i te ulice i te trgove i te potočiće i reke, one koje odgovaraju onome što sam doživeo kao momak i kao student, kao dete, to je kombinacija isečaka od kojih ja, kao dete kada sastavlja slagalicu, sastavljam svoju varošicu u kojoj se odista zaustavilo moje vreme…
*A Nimburk?
Njega sam već otpisao, onakav Nimburk kakav je on danas. Kada tamo doputujem, imam utisak da je kroz njega pre samo nekoliko dana prošla armija koja se borila; i saznao sam da će onaj moj vrt iz detinjstva, ona stara drveta što cvetaju, jabuke i kruške, da će sve to što cveta iduće godine biti počupano, da će na tom mestu biti javni park. To boli. Bile bi sasvim dovoljne stazice ispod starih krošnji. Potom sam otišao da bacim pogled na Gregora i užasnuo sam se drugi put. Kuglana uništena, perde u dvorištu smaknuto, stari kesten posečen. A to boli još više. Nisam ljubitelj starina, ali neka o tom novom Nimburku pišu mladi ljudi, neka pokušaju da uhvate taj novi Nimburk, ja za njega više ne posedujem ključ. Meni je sasvim dovoljno da prođem pored starih bedema, mislim na one u Jizdeckoj ulici, gde su, s jedne strane, kućerci prilepljeni jedan uz drugi, dok su na drugoj strani, tamo prema Labi, šupe i staje, mali vrtovi, vešeraji, doksati, gde su nad potočićem Malih valu postavljeni kočevi i napravljene nekakve isturene terase, gde na malim površinama cvetaju lale i gde su minijaturni povrtnjaci, gde tu i tamo postoje žbunovi i drvca; to je kao nekakva scena iz Goldonija, pozornica neverovatno dirljiva, kada se tamo pojavi čovek, stiče se utisak da je ogroman… onako kao na gotskoj slici. Toliko površina postoji u svakom tom malenom dvorištu baštici, kao da je sve naslikao naivni slikar, ili nacrtao u stanju velike usredsređenosti i izuzetne snage nekakav slikar iz grupe Četrdeset i dva, Hudeček, Groš, Smetana… To je onaj moj Nimburk, ali je on već nevidljiv, on živi jedino ispod mojih zatvorenih kapaka.
Znam da literatura voli one koji se pojave tamo gde ih niko nije očekivao niti ih čeka. Ne znam kako je to sa mnom. Međutim, ako možda i budem proklet, ipak je vredelo probati i okušati tu gorku sreću i načinom svog pisanja dotaći odsjaj stvarnosti
Kada sam tamo bio poslednji put, postojao sam malo na Kozini, tamo gde su bile konjušnice što su ostale posle austrijskih ulana, tamo sam kao dete posećivao svog školskog druga Lizala koji je toliko kasnio u školu, da ju je napustio u petom razredu. Ovde je, u ovim ogromnim štalama, stanovao sa ostalim siromasima; pod je bio iscrtan kredom i tako podeljen na imaginarne četiri prostorije, ovde su živele porodice i poštovale su te zidove, uglavnom deca, ovde sam se, u stvari, naučio sa Lizalom da barem koji trenutak živim u imaginarnom prostoru, deca su urlala jedno na drugo i bila kažnjavana kada bi neko od njih prekoračio crtu povučenu kredom i ušlo, tako, za trenutak, bez dozvole, negde drugde, u susednu prostoriju. Zapravo, sve je u toj staroj štali bilo samo za decu… Za odrasle je to bila nesreća što međusobno nisu bili odvojeni zidovima, ali se to ponekad nije ni moglo, jer se kuvalo na jednom jedinom šporetu; kada bi napetost dostigla vrhunac, onda bi žene gađale muževe loncima a oni bi vraćali ciglom, i urlali bi jedni na druge i zidovi to nisu odvajali, lonci bi poleteli u susednu prostoriju i tamo bi ljutita deca stajala i vikala preko imaginarnog zida; nekada ćela ta bulumenta nije mogla da se savlada i svi stanovnici negdašnjih austrijskih štala počeli bi da se rvu…
Onda je ovde posle Lizala živeo drugi naš prijatelj, Cepička, golubar, sa svojom mnogobrojnom porodicom, stanovali su ovde sami, više nisu rfiorali da budu odvajani od suseda crtom povučenom kredom. Danas je to već odavno porušeno, nalazim se pred parkićem i vidim tamo Lizala i onih pet porodica, vidim tamo Lađu Pepičku’, vernog prijatelja moga brata, čak vidim i ona posebna okna bivše konjušnice, nikada se kroz njih nije moglo videti na ulicu, bila su visoko, tako da su se videli samo drveće, nebo… A potom me je zapanjivala zgrada na početku Jizdecke ulice, isto tako prilepljena na stare bedeme i tamo je stanovala panji Stajnerova koja je kupovala staro gvožđe, imala je ne samo puno grobljansko dvorište gvozdenih i metalnih stvari, i vrt nad Labom je bio pun, tako da je morala da postavlja lestve nad Valu koja je tekla, sve do visine od pet metara, i ma kuda da sam bacio pogled, svuda stotine i hiljade zarđalih predmeta, predmeta koji se presijavaju starim mesingom, stvari koje nikuda nisam mogao da svrstam, nisam mogao da odgonetnem čemu bi to ova gvožđurija mogla da služi? Kada bih nešto pronašao, odmah bih odlazio do panji Stajnerove, samo da bih mogao da razgledam njeno dvorište… A njega, takođe, više nema… Međutim, ljudske sudbine mi nisu umakle, to mi je u pamćenju, jer je literatura isto tako pamćenje.
*Čega ste se setili kada ste poslednji put bili u Nimburku?
Kada je stigla prva Crvena armija, bilo je to negde posle ponoći, bili su to sve sami tenkovi i topovi, a kada su prolazili preko trga, ljudi su ih pozdravljali. Jedna devojčica, kada je videla kako na topovskim lafetima spavaju vojnici sa rukama podmetnutim ispod glave i prekrštenim nogama i ušankama navučenim na oči, povikala je… »Pašće! Pregaziće ih!« A između Nehvilovih prozora na trgu na prvom spratu su se otvarali prozori, crvenoarmejci su ispaljivali rakete i svetleće metke iz pištolja, jedna takva vrela prskalica uletela je u taj otvoreni prozor, na trgu su ljudi pevali U odlučni, teški boj… a tamo u prozoru su plamtele zavese… Toga sam se, eto, setio dok sam koračao po Starim Valama, što znači drugom krugu zgrada: isto su tako po unutrašnjoj strani varošice kućice, a u Velikim Valama baštice, terasice, dvorišta i vrtići, i doksati, a na drugoj strani te vodene utvrde gorele su sveće rascvetalih kestenova, nizovi drveta što su kvasili grane i cvetove u lenjoj vodi jarka, tamo je još i danas zgrada u kojoj se nalazila fabrika zapušača; jedne noći se zapalila, izgorela; za nas je, međutim, ta nesreća bila prava lepota, jer je pucao svaki zapušač iz centra skladišta… hiljade, milioni zapušača su pucali, čepovi koji su plamteli stvarali su, na taj način, ogroman gejzir što je punih nekoliko časova zasipao ćelu varošicu zapušačima od plute koji su plamteli, kao da je to bilo nekakvo ogromno cvetno drvo, tako veliko drvo da je prekrivalo ćelu varošicu sjajem i plamtećim čepovima… bilo je to nešto kao ogromna slika koju je naslikao Sera poentilista…
*Ima li ono što pričate bilo kakve veze sa vašim pisanjem?
Ranije to nisam znao, ali sada o tome ipak nešto i znam. Hiljade kilometara koje sam prošao kroz stari Nimburk, sve ono što sam proživeo i doživeo, to je sadržaj ili šifra moga pisanja. Pripadao sam i pripadam onim ljudima koji kroz traženje odgovara dolaze do preciznije formulisanog pitanja na koje su hteli da odgovore. Uvek sam nešto uradio, nešto napisao, a tek sam potom osvetlio snagu koja me je terala, koja me je nagnala da postupam i pišem onako kako sam postupao i pisao. Mislim da je to i danas tako. Mogu reći da nisam napisao ni jedan jedini redak o tome da nešto tačno znam, uvek sam pisao pod dojmom istinitosti svoje želje, svog preklapanja koje me je i nagnalo da sednem za pisaću mašinu i pišem o nečemu što je bilo i što jeste jače od mene, što je sve dolazilo spolja, što je bilo i što jeste odraz one velike fantazije koja se zove realnost, stvarnost.
Moje slobodno vreme bilo je i jeste dugo i pažljivo posmatranje onog sveta napolju, i kada osetim da sam ja posmatran sa one druge strane, uvek zatvaram oči, počinjem da se stidim i crvenim od one velike radosti što je onaj svet tamo napolju odškrinuo branu i što kao da tračak svetlosti ulazi u mene, što sam se sa tim svetom sprijateljio, što sam čak nekoliko trenutaka ostao tamo napolju, da bih se, potom, što je moguće brže vratio u sebe, kući. Smatram da je ta vrcava ljudska usamljenost u stvari ljudska sposobnost da se postane nešto ili neko drugi, zato sam ponekad besan na ljude kada me izvode iz te stvaralačke samoće, kada me teraju da u glavi razbacam nameštaj koji sam upravo doneo, novi nameštaj, i umesto njega napunim mozak odgovorima na znatiželjna pitanja. Na kraju ipak uvek pristajem na tu igru te tako i to spada u moj poziv kao pisca, pošto sam prosvetitelj u najboljem smislu te reći.
Kako da budem ravnodušan, kada se oblaci opet skupljaju i postoje ljudi koji ponovo prete svetu ratom? Zašto? Ko je to uvek plaćao i ko će to uvek plaćati? Oni moji obični ljudi
To prosvetiteljstvo mi pripada već i zbog toga što sam čovek koji se odrekao prava da prikazuje samoga sebe kao izuzetnog muškarca, to prosvetiteljstvo mi pripada već i zbog toga što se trudim da ne samo sebi već i ljudima kažem da je biti literata isto što i biti alatničar ili vozač kamiona na dugim prugama, trudim se da ljudima kažem da je pisanje i umetnost uopšte, da je to radost od igre, radost zbog savlađivanja suprotnosti, radost koja kao sunce pobeđuje oblake i patnje. Govorim ljudima da je u pisanju najlepše upravo to što niko nije prinuđen da piše i muči se pisanjem, da je umetnost odvajkada slobodna igra slobodne mašte koja se umackala stvarnošću. Mislim da je u pisanju i literaturi najlepše upravo to što ta igra predstavlja zabavu sa savlađivanjem motiva koji prkose, što čovek koji piše mora da se nauči veštini da usredsredi sve svoje snage na trenutke one velike ludorije: kako višedimenzionalni svet prebaciti u retke jednodimenzionalnog teksta koji protiče.
Ta na prvi pogled nemoguća stvar predstavlja upravo onu želju da se Pepeljugina divna haljina nabije u orahovu ljusku, to je umetnost kako na maloj površini odraziti ceo svet. Nikada ne govorim da vladam tom umetnošću, ja znam samo to da sam negde tamo na početku bio najednom hegelovski mladić u drugom stanju i pisao sam jer sam morao, bio sam počastvovan tim pisanjem uvek tako što sam se stideo zbog te tajne koja me je dovodila u vezu sa stvarnošću. Za godina takvog tajnovitog pisanja sam pronašao istinitost onoga što sam predosećao od samog početka, a to je da je literatura neizmerno surova, onako kao i priroda, ona ne zna za sažaljenje, ne prima nikakvo izvinjenje, ona juri za novim i daljim spoznajama koje gutaju ono što sam smatrao za gotovo, mami, ali isto tako i seje nezadovoljstvo samim sobom da li sam uradio ono što stvarnost zahteva i šta joj je potrebno.
Otkrio sam za tog dugog, ali ipak kratkog vremena, da je literatura stari mačak koji proždire svoje mačiće i uvek sam se plašio onog trenutka kada će se njegov pogled uperiti u mene. Pri tome znam da literatura blago oprašta sve ljudske slabosti, samo ako onaj kome je poverila grivnu talenta nije izdao dijamantsko oko sredine. Znam da literatura voli one koji se pojave tamo gde ih niko nije očekivao niti ih čeka. Ne znam kako je to sa mnom. Međutim, ako možda i budem proklet, ipak je vredelo probati i okušati tu gorku sreću i načinom svog pisanja dotaći odsjaj stvarnosti. Postojao je jedan period u mome životu kada sam smatrao za osnov ne samo pisanje već i doline života pune suza, toliko sam se namučio sa graničnim situacijama koje su dopirale spolja kao ljudska sudbina, ili koje sam izazvao time što sam terao svoj karakter čak na ivicu ludila. Danas znam da samo pravoj sudbini čovek ne može uteći. Nemam, međutim, pravo da izazivam veštačku sudbinu sam sebi i onima drugima.
Kada sednem za pisaću mašinu, počinjem iznova, kao, uostalom, i svi ljudi u životu. I tako taj moj život i život onih ostalih iznova u meni radi i ja posmatram svet očima koje kao da imaju oslabljeni vid, kao da su sada dobile bolje naočare
Danas znam da se moram plašiti i pribojavati onoga čega se ljudi plaše i čega se pribojavaju. Jer svaki čovek ipak želi da bude zdrav i da poseduje osećanje radosti jer se svi ljudi ozare kada iziđe sunce iz mrkih oblaka, onako kao što mlade majke pokazuju svoju decu uvek čistu i ozarenu, iako svaka ta mlada žena dobro zna da je dnevna potrošnja pelena velika. I kako da budem ravnodušan, kada se oblaci opet skupljaju i postoje ljudi koji ponovo prete svetu ratom? Zašto? Ko je to uvek plaćao i ko će to uvek plaćati? Oni moji obični ljudi. I zato me danas interesuju njihovi životi, njihove prividne konvencionalnosti i banalnosti na mene ostavljaju veći utisak nego dubine i provalije transcendentalnih situacija. I tako, nemajući decu, proživljavam detinjstvo dece koja mi dolaze u susret, nemajući ljubavnicu, proživljavam ljubav svih onih zaljubljenih koji me mimoilaze i udaljuju se od mene. Poznajem ih dobro, ali kada sednem za pisaću mašinu, počinjem iznova, kao, uostalom, i svi ljudi u životu. I tako taj moj život i život onih ostalih iznova u meni radi i ja posmatram svet očima koje kao da imaju oslabljeni vid, kao da su sada dobile bolje naočare. Tako posmatram svoj rad sa gledišta toga šta sam poslednjih deset godina napisao.
Ja sam danas čovek koga lagano napušta život i tako se oporavljam u svemu onome čime se zabavljaju i zbog čega pate ljudi oko mene. Ne želim da budem mlad, ne patim od Geteovog kompleksa Jungiverden, ali postajem stalni poštovalac onog mladog i lepog, onog što hoćemo da razvijemo, što je grčko u nama. Jer, Grci su više od četiri stotina stoleća živeli svoje živote kroz lepa i mlada tela boginja i heroja. Grci, za koje je merilo svih stvari bio mlad čovek, Grci, koji su se slagali sa tim da od smrtnika pravo na kip ima jedino pobedonosni atleta… Tako, tim mišljenjem podupirem svojih šezdeset i sedam godina i mimoilazim opasnost smrti.
*Preveo s češkog Milan Čolić
