U potrazi za izgubljenim izdavačem

Ako se sagledaju njegova strast prema delu – koja je išla do takvih razmera da je prethodna priča samo jedan njen primer, pošto je njegovo delo uostalom bilo njegov život – i neverovatna volja koju je ulagao da svoju zamisao ostvari, pošto bi je tačno u glavi zacrtao, s tim nekakvim nestrpljenjem koje je umelo da se strpi da bi došlo do svog cilja, onda se može zamisliti šta je bilo kad je odlučio da objavi roman. Kad je bio svestan da će trebati vremena da se nešto postigne, videla sam da bi postajao nestrpljiv prema drugima i iz kreveta bi njima upravljao po svojoj zamisli, kao admiral brodom – eto, po tome je bio upečatljiv.

O počecima saradnje sa izdavačima znam ono što mi je on ispričao – samo da podsetim, kad sam počela da dolazim na Bulevar Osman i da raznosim poštu, U Svanovom kraju, prva knjiga njegovog Traganja za minulim vremenom, nastala iz starih svezaka s koricama od moleskina, bila je upravo objavljena. Za nju je ugovor potpisao sa izdavačem Bernarom Graseom, u proleće 1913. u mesecu martu, baš negde u vreme kad sam se udala za Odilona, ali tad još nisam bila ni čula ni znala za njega. Još sam manje znala kako nastaje knjiga – da ponovim, imala sam samo dvadeset i jednu godinu i samo što sam bila došla sa sela.

Zatim sam iz njegove priče shvatila da je preduzeo sve što je bilo potrebno da bi objavljivanje uspelo. Koristio je svoje veze, kako među prijateljima i poznanicima iz salona koje je posećivao, tako i u rukovodstvu Figaroa, kojem je povremeno slao članke, a posebno Kalmeta, kog će nešto malo posle toga ubiti žena ministra Kajoa.

Ni tu, kao ni drugde, nije voleo da bude nenajavljen. Najpre su drugi morali da pripreme teren. Ali nije tražio samo običnu preporuku, već bi kod onih koji bi se tog posla prihvatili tražio i svest o vrednosti njegovog romana, kao i o tome šta on sam predstavlja. Ne verujem da grešim ako kažem da ne bi ništa preduzeo da duboko u sebi i sam već nije imao tu svest.

U svakom slučaju, s romanom U Svanovom kraju stvari nisu išle baš tako glatko. Prvo, rukopis je bio ogroman – mislim da je imao između hiljadu i hiljadu i dvesta strana, a prekucan oko sedamsto; a potom, roman nije ličio ni na šta što je tad izlazilo. G. Prust je počeo da preduzima prve korake 1912. godine. Zacrtao je prevashodno dve izdavačke kuće: Faskel, koja je tada solidno poslovala i u kojoj je bio najavljen, i izdavačku kuću Nuvel revi fransez, koja je još bila nova u tom poslu, ali kojoj je davao prednost zato što je bila na glasu po novinama, sa svojim književnim časopisom Nuvel revi fransez i sa svojim autorima koji su se međusobno podržavali i o kojima se govorilo kao o predstavnicima nove generacije pisaca – Andre Žid, Pol Klodel, Fransis Žam, Žan Šlumberger, Žak Kopo, koji se sa svojim Vje Kolombjeom, pre svega, bavio pozorištem. Poslom je upravljao Gaston Galimar, koji se oženio ćerkom iz porodice moćnih bankara Lazar, inače lepom, vitkom, vrlo otmenom i oštroumnom mondenkom.

Zapravo je princ Antoan Bibesko, koji je oduvek bio strastan ljubitelj najnovijih trendova, g. Prusta uputio na Nuvel revi fransez i nagovorio ga da se najpre pretplati na časopis. G. Prust je, inače, na jednom od letovanja u Kaburu bio u prilici da upozna Gastona Galimara, koliko se sećam, u Benervilu. Čini mi se, takođe, da mi je ispričao kako je među drugim zvanicama na večeru u „Grand hotel“ u Kaburu pozvao i Gastona Galimara, koji tad još nije bio izdavač.

Ni Andre Žid mu nije bio nepoznat: sretao ga je u salonima petnaestak ili dvadesetak godina pre toga.

Ukratko, da je hteo, g. Prust je i sam sebe mogao najaviti. Ali to se nije uklapalo u njegov sistem rada. I u Faskel i u Nuvel revi fransez prijatelji su odneli njegov pozamašan rukopis. Kalmet iz Figaroa predao je prvi, pregledan i ispravljen primerak rukopisa Faskelu početkom 1912; mada se posredstvom princa Antoana Bibeska g. Prust našao s Žakom Kopoom, te je čak jednom pisao Gastonu Galimaru, ipak je na kraju princ Antoan Bibesko uzeo drugi primerak, koji nije bio skroz ispravljen, i lično ga predao Andreu Židu na večeri koju je s bratom samo zbog toga organizovao kod kuće u jesen te iste 1912. godine.

Moram reći da su oba brata Bibesko, i Emanuel i Antoan, bili vatreni branioci g. Prusta i njegovih spisa. Pročitali su Svana i mnogo im se dopao.

– Znao sam koliko su fini i pametni – pričao mi je kasnije g. Prust – pa sam im dao da čitaju, bar početak. I obojica su mi rekla sa onim njihovim pomalo latinskim oduševljenjem svojstvenim Rumunima: „Marrrsele, pa ovo je divno! Niko ne piše kao vi!“

Dakle, rukopis je bio predat na dva mesta. A onda, ni traga ni glasa – ni od jednih ni od drugih. Faskel mesecima nije odgovarao. Prošle su dve, pa tri, pa četiri nedelje, a nikakvih novosti ni od Nuvel revi fransez. Princ Antoan je svratio kod g. Prusta:

– I, Marsele, ima li kakvih novosti? Šta su vam rekli?

– Ništa. Još mi nisu odgovorili.

– Kako to? Nisu vam odgovorili?

Na kraju je princ Antoan otišao do Žida u Nuvel revi fransez, koja se tad nalazila u Ulici Madam, u četvrti crkve Sen Silpis. Žid je izašao iz kancelarije da ga dočeka i rekao mu je da je rukopis odbijen uz objašnjenje:

– Naša kuća objavljuje ozbiljna dela. Nipošto ne bismo mogli izdati tako nešto, književnost jednog mondena i dendija.

Vratio je rukopis Antoanu Bibesku. Mislim da je to bilo dva dana pre Božića. Onda je stiglo i pismo Žaka Kopoa – mnogo blaže, ali sa istom porukom, potvrđivalo je odbijanje.

Na ovo se nadovezuje čuvena priča, gotovo pa svađa, o tome da li ga je Žid, koji je jedini u rukama zaista imao rukopis, ne samo pročitao, već da li je uopšte otvorio paket. Nastala je zapravo čitava, i to prilično komična, drama oko kanapa kojim je paket bio uvezan i naravno, neizbežne priče među ljudima.

Iako je Žid kasnije priznao da je pogrešio u svojoj oceni, ipak je uvek bez odstupanja tvrdio kako je rukopis pročitao, a u prilog svom odbijanju navodio je rečenicu koja ga je tada mnogo zgranula jer je u njoj pronašao grešku. Rečenica se inače nalazi gotovo na početku romana U Svanovom kraju, među prvih sto strana, i u njoj g. Prust govori o tetki Leoni (koja je manje ili više njegova rođena tetka Elizabeta) i o njenom „tužnom, bledom, ugaslom čelu“, te slikovito ističe njenu omršavelost, koja se i na čelu videla: „na kom su se pršljenovi nazirali kao vrhovi venca od trnja ili kao zrna brojanice“. Izgleda da se „pršljenovi“ na čelu tetke Leoni nisu baš dopali Andreu Židu i, prema njegovim rečima, praktično su ga odbili od daljeg čitanja.

Neka bude. Ali nezgodno je što ja znam verziju priče g. Prusta, a ona je potpuno drugačija. Često mi je o tome pričao i svaki put kategorički tvrdio:

– Selesta, u Nuvel revi fransez moj paket nisu ni otvorili, u to vas uveravam.

Njegov mi je dokaz uvek delovao ubedljivo. Ali se tim povodom najpre moram vratiti malo unazad – tačnije na Nikolu Kotena, jer je upravo on upakovao rukopis koji je Antoan Bibesko predao Andreu Židu.

(Kad smo već kod toga, ne znam samo kako je engleski kritičar Peinter dao sebi za pravo da u knjizi o g. Prustu, pored drugih izmišljotina, ravnodušno tvrdi da sam se ja, Selesta, tada „verenica Odilona Albarea“, našla u Parizu i vezala kanapom paket. To je potpuno netačno i naprosto nemoguće. Čitava afera odigrala se 1912, kad još nisam ni bila verena za Odilona, niti sam se pomakla iz svog rodnog sela, a kamoli bila u Parizu, pa makar i nakratko, budući da sam, kako sam na samom početku knjige navela, prestonicu otkrila naredne godine, 1913, tek pošto sam se udala, a za g. Prusta dotad nisam ni znala. Eto kako gospoda preinačuju istinu onako kako njima odgovara!)

Ali vratimo se Nikoli... Dakle, kao što sam već ispričala, Nikola je u to vreme pakovao knjige s posvetom, a ja sam ih raznosila. Rekla sam takođe da je u tome bio izuzetno brižljiv: paketi su mu bili besprekorni. Posebnu je pažnju posvećivao vezivanju kanapa. Štaviše, bio je pravi majstor za čvorove, s posebnim stilom koji nije bilo lako podražavati. Upravo je to za g. Prusta uvek i bio nepobitan dokaz da ni Andre Žid niti bilo ko drugi iz Nuvel revi fransez njegov rukopis nisu
ni takli.

– Selesta – pričao mi je – paket sam video i pre i posle. Potpuno sam siguran da su mi vratili netaknut paket, isti kao što sam im poslao. Složićete se da, ma koliko neko bio vešt, teško da bi razvezao čvor kakav pravi Nikola, pa onda napravio isti takav, i to još na istom mestu; ne samo da je teško, već je naprosto nemoguće.

Nikola je takođe bio siguran da nisu razvezali čvor.

G. Prustu je inače cela ta priča bila veliki izvor razonode. Kad god bi se na nju osvrnuo, smejao bi se. Sve mu je to bilo veoma smešno. Govorio mi je:

– Rukopis je bio ogroman i težak, pa je Nikola otišao u knjižaru po jači papir. Kad se samo setim koliko se namučio sa onim kanapčićem!...

U svakom slučaju, do samog kraja je ostao ubeđen da je Andre Žid rukopis odbio zbog svojih predrasuda; naime, g. Prusta je sretao po salonima i o njemu je slušao u tim istim krugovima, pa ga je na osnovu tog ugleda unapred otpisao kao „dendija i mondena“ a da se nije ni potrudio da roman pročita.

– O meni je sudio na osnovu pretpostavki o mom životu, o mojim izlascima u društvu. Verovatno su njegovi prijatelji i on zbog moje kamelije na reveru mislili da sam nesposoban – govorio mi je g. Prust dok su mu se oči vragolasto caklile od ironije.

Ali čak ni na početku, kad sam tek došla, dok je sećanje još bilo relativno sveže, nijednom u njegovim rečima nije bilo ni trunke gorčine, srdžbe ili jeda – pa čak ni kad mi je rekao kako je i Žid, da bi o njemu uopšte mogao čuti takve priče, i sam morao da posećuje mondenske krugove, te kako je i on možda bio „dendi“ koliko i on.

Na moje zapažanje da ga je nepravda verovatno zabolela i razbesnela, samo je odmahivao glavom i osmehivao se. Svakako, isuviše je dobro poznavao ljude, stoga je ceo događaj sagledao uzvišeno i s dostojanstvom, kao sporednu epizodu. Čak su mu i šaljive i ironične opaske odisale trpeljivošću i ljubaznošću.

Pa ipak, krajem te 1912. godine doživeo je dvostruko razočaranje: dva ili tri dana pošto mu je Nuvel revi fransez vratio rukopis, drugog dana Božića dobio je pismo od Faskela sa saopštenjem da je rukopis odbijen, doduše, s više stila i pošto su ga barem pažljivo pročitali.

Ali dobro im se osvetio za razočaranje, a koliko sam ga poznavala, sigurna sam da nikad nije ni sumnjao da je čas osvete blizu.

Nema svrhe da sad ovde nabrajam izdanja i izdavače. Samo ću da podsetim da je posle duplog neuspeha kod Faskela i kod onih drugih, stupio u kontakt s mladim izdavačem Bernarom Graseom, i to preko jednog svog starog prijatelja, Renea Bluma, Leonovog brata, socijaliste, kom je majka g. Prusta govorila: „Dragi Leone, ne shvatam kako možete zastupati tako napredne ideje, a da pritom svoje bogatstvo čuvate umesto da ga razdelite.“

Na osnovu ugovora potpisanog početkom 1913, g. Prust je snosio troškove za objavljivanje romana, što je još od početka predvideo, s obzirom na to da je bio svestan da će biti poteškoća zbog novine dela. Osim toga, kad je on nešto želeo, novac nije bio važan; uostalom, nije pisao zbog novca.

Gotovo odmah po objavljivanju, oko romana U Svanovom kraju digla se takva buka da je i u Nuvel revi fransez nastala pometnja. Direktor časopisa Nuvel revi fransez Žak Rivijer razbesneo se zbog odbijanja Andrea Žida, te su se već početkom 1914. Galimar i ostali angažovali kako bi popravili učinjenu štetu.

Tek tada je g. Prust stvarno počeo da se naslađuje – došlo je i njegovih pet minuta. O tome mogu da pričam jer sam bila tu i dobro znam kako je bilo. Trajalo je dve godine, gotovo svakodnevno: od februara 1914, kad je Galimarov odbor u pismu izrazio svoje kajanje, pa sve do februara 1916, kad se Žid glavom i bradom iz Kanose zaputio na Bulevar Osman i udarao se po prsima, kao što ćemo kasnije videti.

Mislim da je to bio jedan od najzabavnijih trenutaka u životu g. Prusta. Držao me je u toku s događajima. Opet je svim operacijama upravljao iz kreveta. S jedne strane, u suštini je želeo da mu knjige objavljuje Galimar – nikad to od mene nije krio, govorio je:

– Za svoje knjige želim dobru izdavačku kuću. Nije da sam Graseom nezadovoljan, daleko od toga. Ali, evo, mobilisali su ga, izdavačka kuća mu je u zastoju, trebalo je da mi druga knjiga izađe, ali to je odloženo do kukovog leta. A opet, osećam da je u Nuvel revi fransez ljudima poput Žaka Rivijera stalo da naprave pravi odabir novih vrednosti, a to mi se dopada.

S druge strane, iako bi inače goreo od nestrpljenja, sad mu se nimalo nije žurilo, koliko iz obzira prema Bernaru Graseu, toliko i da bi se malo poigrao sa Židom, Kopeom i Galimarom zato što su pogrešili i naterao ih da malo plate zbog svoje površne osude. Smejao se tome kao kakvo dete; i ja s njim, jer sam, kako bih rekla, bila upućena u njegov plan rada.

– Gle, sad ih dendi i monden zanima. Neka, Selesta, pustimo da vreme učini svoje. Sad su mi u šakama i samo ih čekam. Sad sam ja gazda. Polako, sve u svoje vreme, doći će mi oni na noge...

Naslađivao se kao nikad pre.

Sećam se da su u nekom trenutku tokom prve dve godine rata Gaston Galimar i Žak Kopo otputovali u Sjedinjene Države u zvaničnu misiju promovisanja francuske kulture, čini mi se, pa su čak i odande nastavili da jure g. Prusta. U Nuvel revi fransez je kao sekretarica radila gospođa Lemarje i imala je ulogu posrednika. Bože dragi, koliko je samo puta bila na Bulevaru Osman i molila me da prenesem poruku g. Prustu i da budem uporna! Nikad on s njom nije razgovarao, već uvek ja. Jadna gospođa Lemarje, još se sećam njenih reči – trebalo bi ovo, trebalo bi ono...

– Pisao mi je g. Galimar, trebalo bi da se g. Prust odluči. Razumete, sa svim problemima koje rat izdavaštvu donosi, još toliko poteškoća treba rešiti... A g. Galimar bi to tako želeo. Ali u tom slučaju bi g. Prust trebalo da požuri sa odlukom...

Bilo je to pravo preklinjanje. A kad bih g. Prustu prenela njenu poruku, on bi na to rekao:

– Polako, Selesta, imamo vremena. Taj g. Galimar pomalo je leptirast, pa sad kad je ugledao cvet, on bi brže-bolje na njega da sleti. Neka ga, nek još malo obleće.

Ipak, gotovo sam sigurna da je za njega stvar već bila rešena: bez obzira na naklonost prema Graseu, svoj drugi roman U seni devojaka cvetova dao je Galimaru i njegovim prijateljima, zato što je smatrao da će za njegovo delo tako biti bolje.

Ali u isto vreme ga je grizla savest pri pomisli na Grasea. Kad je konačno 1916. Galimaru dao svoj pristanak, posle brojnih pisama i koraka koja su dotična gospoda preduzela, mučen savešću više puta je sa mnom nadugačko razgovarao o Graseu. Govorio mi je:

– S jedne strane, zadovoljan sam pri pomisli da će Nuvel revi fransez biti moj izdavač. S druge strane, baš mi je neprijatno što sam morao da prekinem ugovor s Bernarom Graseom. Dobro znam da imam svu slobodu pošto je U Svanovom kraju objavljen o trošku autora, dakle, sve sam platio i ništa mu ne dugujem. Mogu da istupim kad mi je volja. Ali mi je izuzetno teško da ga ostavim, ne samo što je svetski čovek i što se prema meni uvek tako odnosio, već je i veoma pametan, sposoban, sigurno će biti veliki izdavač, sem toga, ima ogromno srce. Jeste, Selesta, zaista je prema meni uvek bio predivan. Ali, s druge strane, kao što sam vam već objasnio, posao mu je stao zato što je mobilisan, te mi ne može ponuditi to zadovoljstvo i u neko skorije vreme objaviti moje druge romane. A ja sam bolestan, vreme mi leti, ne mogu da čekam. Jedino se nadam da će razumeti, iz dna duše to želim; moraću da mu pišem, premda mi neće biti lako.

Razmenili su pisma i Bernar Grase mu je ljubazno, dostojanstveno i sa žaljenjem vratio slobodu. G. Prust mi je rekao:

– Oduševio me je. Tako sam srećan, Selesta. Zahvaljujući njemu, mogu od njega da odem bez sukoba. Šta sam vam rekao, pa to je duša od čoveka!...

Uvek je na tome Bernaru Graseu ostao zahvalan i uvek ga je uvažavao.

Prema Gastonu Galimaru je pak gajio drugačija osećanja. Pošto sam obećala da ću u znak sećanja na g. Prusta ovde pisati samo istinu, prinuđena sam da kažem da se nikada zaista s tim izdavačem nije slagao. G. Prust je bio isuviše pristojan, isuviše smiren i uglađen čovek da bi bilo šta pokazao. Ali, na primer, samo je jednom pristao da primi Gastona Galimara, pa čak i tad na jedvite jade, tri godine nakon što je postao njegov izdavač i u posebnim okolnostima o kojima ću govoriti kad za to dođe vreme; tad smo se bili preselili i nastanili se u Ulici Amlen. Nijednom se s njim nije video u stanu na Bulevaru Osman, a ne sećam se ni da mi je g. Prust pominjao da su se ikad našli negde vani, čak ni u većem društvu. Čini mi se da mu je negde pred kraj, nekoliko nedelja pre smrti g. Prusta, Gaston Galimar pisao i tražio da se sastanu; ne sećam se ni tad da sam mu otvorila vrata, a sigurna sam da je poslednja osoba iz Nuvel revi fransez koja je videla g. Prusta direktor časopisa Žak Rivijer, s kojim je dugo razgovarao.

Inače, između njih nije bilo, u pravom smislu reči, ljudskih odnosa, a uostalom ni s drugim članovima te izdavačke kuće, osim sa Žakom Rivijerom i s još jednom osobom, ali vratiću se na to kasnije.

Njihov je odnos jedino bio tehničke prirode i ticao se štampanja dela. Slao me je tako da odnesem neku poruku ili da telefoniram i proverim sve detalje, te da se uverim da vode računa o izmenama i ispravkama. Sećam se, na primer, da se jednom naljutio – naravno, uz svu svoju ljubaznost i blagost, ali i nepokolebljivost – zato što je roman U seni devojaka cvetova štampan sitnim slovima, verovatno zbog uštede prostora, jer je obiman, i da bi izašao u samo jednom tomu.

– Pogledajte, Selesta... Pa ovo se ne može čitati! Kažite mi, kako ljudi da kupe knjigu? Slova će ih odbiti. Pa ovo je stvarno neverovatno. Moraće sve iz početka, pa makar bilo više tomova.

Često sam zbog sličnih stvari kasno uveče, na njegov zahtev, išla kod sekretarice, gospođe Lemarje, u Ulicu Lijež.

E sad, što se tiče finansija, od početka saradnje s Nuvel revi fransez pa do njegove smrti, sećam se samo da su mu u dva navrata poslali novac: prvi put još na početku, sumu od ondašnjih deset hiljada franaka, a drugi put, negde pred kraj, znatno veću sumu u iznosu od trideset hiljada franaka. Da je bilo drugih uplata, znala bih.

Uostalom, g. Prust nije ni mario. Njemu je bilo važno da mu roman bude odštampan; sve ostalo je drage volje žrtvovao. S obzirom na to s kakvom je ironijom o tome govorio, ako im je ponekad i tražio novac, verujem da je to više činio da bi ih zadirkivao nego što se zaista brinuo za svoje interese. Pričao mi je i smejao se:

– Kad upitam Gastona Galimara da li ima nešto za mene, uvek nađe neki dobar izgovor, te ovo, te ono, te mi kaže da malo pričekam, te kako nije vreme za to, te kako računi nisu svedeni...

Jednoga dana sam mu onako bezazleno rekla:

– Gospodine, čik neka vam g. Galimar kaže da nema novca, a banka Lazar?!

(On mi je ispričao, zato sam znala.)

Bio je ushićen. Vragolasto mi je odgovorio:

– E, draga Selesta, tim pre!

Kad je negde pred kraj života primio i drugu svotu novca, tj. trideset hiljada franaka, vragolasto me je pogledao.

– Trideset hiljada franaka... E pa, draga Selesta, počelo je! Videćete: sve će doći na svoje...

Već sam pomenula kako su se dva čoveka izdvajala; bili su veoma različiti, ali ih je g. Prust obojicu mnogo voleo i jedino je njih iz Nuvel revi fransez rado viđao. Jedan od dvojice bio je već pomenuti Žak Rivijer, koji je, kao što je dobro poznato, bio direktor časopisa kom je izgradio sav ugled i slavu; drugi je bio Tronš i on je, ako se dobro sećam, rukovodio komercijalnim poslovima.

G. Prust je imao puno poverenje u Žaka Rivijera. Smatrao ga je pametnom i izuzetno finom osobom – nadam se da se na osnovu ljudi za koje je upotrebljavao tu reč moglo shvatiti kakav joj je značaj i težinu pridavao.

– To je jedno dete – govorio mi je za Žaka Rivijera. – Zaslužuje da ga volimo, Selesta. U sebi ima neizmernu čistotu.

Prema njemu je takođe gajio poštovanje, kao i naklonost zato što je Rivijer bio slabog zdravlja, ali je, kao i g. Prust, radio istrajno i marljivo.

A Rivijer se toliko divio delu g. Prusta da je u njegovom prisustvu postajao potpuno smeten.

– Ne usuđuje se da priča, Selesta. A ja tako volim njegovo društvo, razgovor s njim mi mnogo prija.

Što se tiče Tronša, s njim je bilo drugačije. G. Prust mi je govorio:

– Čestit je i iskren čovek. Bojim se da ga tamo u izdavačkoj kući baš nešto i ne vole.

Jedno je sigurno, g. Prust je i njemu, kao i Rivijeru, verovao. Čak je slušao i njegovo mišljenje o svojim romanima. Mislim da je on g. Prustu predložio da dâ naslov Zatočenici, koja je po prvobitnoj zamisli trebalo da bude samo Sodoma i Gomora III i IV. Tronš mu je, kao dobar komercijalni direktor, ukazao na to da, bude li zadržao navedeni naslov, mnogi ljudi, pošto budu kupili Sodomu i Gomoru I i II, neće obraćati pažnju na brojeve i misliće kako već imaju tu knjigu.

Tronš se nije ustručavao da kaže ono što misli ostajući u granicama učtivosti i upravo se to g. Prustu kod njega dopadalo. Sećam se koliko je bio ushićen jedne večeri posle Tronšove posete – verovatno je to bilo 1920, kad je g. Prust postajao slavan među čitaocima i kad su se njegove knjige dobro prodavale:

– Zamislite, Selesta, izgleda da Galimar i njegovi ljudi sad likuju što sam kod njih. Hajde, da Rivijer bude zadovoljan, to još i razumem, prvi je Andreu Židu posle odbijanja rukopisa rekao: „Kako ste nešto tako mogli da uradite? Pa to je neverovatno, niste ga ni pročitali!“ Ali ostali!... Mada, imaju zbog čega i da se raduju; znate li šta mi je Tronš još rekao? Rekao mi je: „Verujte mi, gospodine, vi ste spasili Nuvel revi fransez. Moram nešto da vam priznam: bili smo u groznoj situaciji.“

Mislim da je i Žak Rivijer g. Prustu to potvrdio.

Inače, Tronš i Rivijer su delili iste poglede na svet i bili su nerazdvojni prijatelji. I to se g. Prustu kod njih dvojice mnogo dopadalo.

– Povezuje ih poštenje – govorio je.

G. Prust nije bio živ kad je Žak Rivijer umro; da je tad bio među nama, sigurna sam da bi plakao. Tronš je bio neutešan: dao je krv za Rivijera, koji je bolovao od leukemije. Baš sam ga tad videla: ispričao mi je za transfuziju na sebi svojstven način, jednostavnim rečima: „Legao sam pored njega i stavili su mi špric, ali nije uspelo.“

Oduvek mi je bilo jasno zašto su g. Prustu njih dvojica toliko bili dragi; i ja sam ih mnogo volela. Svoj posao su radili od srca, ali su i van posla imali srce. Eto, na to je g. Prust mislio kad bi za nekog rekao da je „fin“. Zbog toga ih je i izdvajao od ostalih.

Ne mogu reći da sam upoznala Gastona Galimara, te nije na meni da iznosim bilo kakav sud, budući da nikad s njim nisam imala pravi kontakt. Na svečanosti organizovanoj u pariskoj gradskoj većnici 1971. povodom sto godina od rođenja g. Prusta, pošto je Žak de Lakretel održao veoma lep govor, odveli su me do jednog gospodina i rekli mi da je to Klod Galimar, sin Gastona Galimara. I to je to, nije na mene ostavio neki poseban utisak. Za oca sam samo upamtila da je od kravata posebno voleo leptir-mašne – verovatno zbog onog što mi je g. Prust o njemu rekao.