U ritmu veselih pedesetih

Zlatne godine beogradskog džeza bile su pedesetih, kad su udruženim snagama vladali entuzijazam i profesionalnost, uz obilje malih sastava koji su iz ljubavi svirali džez. Više nije bilo ideoloških problema kao neposredno nakon rata, kad su agilni aktivisti Partije, s makazama, džez-muzičarima sekli uske pantalone, jer se ovi nisu pridržavali propisa da se od „dva i po metra štofa klase 19 šije civilno odelo sa širokim reverima i nogavicama širine 22 cm"!

Osnivanje Udruženja jazz muzičara 1953. bilo je čvrst dokaz da je država odlučila da prizna ovu i ovakvu muziku. Predlog je potekao od Inicijativnog odbora u kome su bih: Mladen Guteša, Milan Kotlić, Dušan Vidak, Aleksandar Nećak, Predrag Ivanović, Vojislav Simić, Svetolik Jakovljević, Mihailo Živanović, Aladar Verebeš i Petar Vujić.

Seća se Svetolik Jakovljević: „Rad Udruženja bio je vidljiv i primećen u javnosti. Pristup se odvijao preko audicija, pred komisijama u kojima su bih najbolji muzičari - Guteša, Ivanović, Kotlić, Simić. Udruženje je organizovalo takmičenje jazz orkestara; osnovalo prvu jazz školu na Balkanu; pokrenulo list ‘Jazz’ i objavilo dva broja; omogućilo izdavanje informativnog Biltena, štampalo note stranih i domaćih melodija džez i zabavne muzike; organizovalo džez koncerte i priredbe ‘Metronom za vas’, besplatne koncerte, slalo ekipe na deonice autoputa ‘Bratstvo-jedinstvo’; preko akcije ‘Mladi pred mikrofonom’ otkrilo nekoliko docnije afirmisanih pevača... To je bio samo deo aktivnosti Udruženja koje je - činjenice govore - mnogo uradilo i za muzičare, i za muziku, i za publiku."

Pre nego što je odlučio da svoju karijeru ne vezuje za profesionalno muziciranje, Svetolik je radio sa Triom Nećak i Sekstetom Bore Rokovića... „ali, čovek u životu mora da se odredi i opredeli. Iz obaveze prema porodici bio sam optičar, iz obaveze prema sebi završio sam Pravni fakultet, a najviše sam voleo muziku koja traži celog čoveka. Nisam mogao da dozvolim sebi da budem diletant. Amater - da, ali ne diletant. Sklonio sam se sa scene, ali sam je i dalje posmatrao i u njenom životu učestvovao na drugi način... Želeo sam da popunim mnoge praznine u informisanju o džezu, jer sam pored ploča redovno pratio svetsku džez literaturu, znao šta se dešava u Francuskoj, Americi - i spontano osetio da je to područje koje će me zadovoljiti. Tako je krenuo Bilten Udruženja koji sam oblikovao, pisao i - umnožavao. Ali, kad danas pogledam sve objavljene Biltene, bez obzira na primitivnu tehniku, vidim da su tu mnoge dragocene informacije koje oficijelna štampa nije smatrala zanimljivim."

Tako je Svetolik Jakovljević zabeležio da je 7. maja 1956. u amfiteatru Pravnog fakulteta, pred petsto slušalaca, dr Marshall Stearns (USA) održao uspelo i zanimljivo predavanje o džezu; informisao da je februara 1956. u Zagrebu održana osnivačka skupština Saveza kompozitora zabavne i džez muzike, i da je za predsednika izabran Bojan Adamič, a za potpredsednike Bogoljub Srebrić i Milivoje Kerbler; redovno prenosio aktuelne vesti iz inostranstva; uoči odlaska Zabavnog orkestra u Istočnu Nemačku, marta 1957. razgovarao sa dirigentom Vojislavom Simićem koji je rekao da će završni koncert biti u Berlinu 21. marta, i da sa sobom na turneju vodi pevače - Lolu Novaković i Ivu Robića; analizirao uspeli koncert Iv Montana (koji se beogradskoj publici predstavio u najlepšem svetlu); preneo mišljenje „Narodnog lista" iz Zagreba (18. maja 1957.) da su se na tamošnjem koncertu jazza posebno istakli Mirko Stanojević (alt sax), Đorđe Debač (klavir), Sreten Stevanović (trombon), Vladimir Vitas (klavir) i mlada pevačica Nada Knežević; zabeležio da su 24. maja 1957. na studentskom takmičenju jazz orkestara i pevača u Beogradu, odlukom žirija, za najbolje proglašeni „Trio Vitas" (nagrada od 20.000 dinara), Nada Knežević (nagrada 4.500 dinara) i solista Vladimir Vitas (10.000 dinara), dok je publika svoje glasove dodelila pevaču Miodragu Lukoviću i Kvintetu Bogdana Dimitrijevića; objavio vest o gostovanju ansambla Spase Milutinovića u Mađarskoj, sa pevačima Lolom Novaković i Pavlom Živojinovićem koji je od domaćina dobio priznanje da je „najbolji pevač koji je gostovao u Mađarskoj posle rata"!

Hroniku džeza Svetolik je nastavio da prati u listu „Savremeni akordi", da bi 1959. u „Dugi" startovao sa prvom redovnom džez-rubrikom u jugoslovenskoj štampi, u kojoj je, pored aktuelnih informacija, čitaocima predstavljao i recenzirao prve domaće ploče. Jakovljevićeva „Džez-panorama" redovno je publikovana sve do kraja 1963. i za sobom povukla otvaranje jazz-rubrika u domaćoj štampi: ohrabrili su se zatim slovenački listovi „Tovariš" i „Mladina" u kojima su o jazzu redovno pisali dr Branko Rustja i Ivo Dominik Gerem.

Rušeći tabue, Jakovljević je stigao do džez-knjiga koje je, opet, prvi objavio u socijalističkoj Jugoslaviji: dela poput „Dvadeset improvizacija", „Džangologija" i „Rečnik džeza" (koji je priredio po Larousseu) i danas su nezaobilazni priručnici i štivo za svakog poštovaoca džeza. Paralelno sa publicističkom delatnošću, kao urednik u Produkciji ploča RTB-a, Svetolik je razbio zablude o nekomercijalnosti džez muzike i domaćoj publici u nasleđe ostavio preko 200 antologijskih albuma, upoznavajući se sa legendarnim imenima svetske muzike: „Moja lična igra bila je da pred sobom imam umetničko i komercijalno opravdanje zašto sam neku ploču objavio. U jednom periodu, kad je trebalo poštovati Zakon o izdavaštvu, svaki urednik bio je dužan da piše recenziju za svaku ploču. Mada nisam imao krutih obaveza, za svaku ploču pisao sam obrazloženje, shvatajući sve to kao moj mali doprinos poslu koji sam voleo..."

Radeći u karijeri na nekoliko frontova koje je večito otvarao snagom volje i nezapamćenim entuzijazmom, Svetolik (za prijatelje - Svetara) vešto je izbegavao publicitet, uveren da dela glasnije govore od reči.

Zato i kaže: - Ako za nečim žalim, onda je to činjenica što nisam imao više vremena da se aktivno bavim muzikom. Po nekakvom pravilu, frustrirani muzičari obično postaju zajedljivi kritičari. Kao izuzetak, pokušao sam da muzici poklonim lepu i plemenitu notu, ostajući dosledan devizi da poštovanje sebe uključuje i poštovanje drugih... U takvoj ravnoteži život tek ima smisla.

Milicija trenira muziku

U četvorostrukoj ulozi tromboniste, aranžera, kompozitora i dirigenta, Milan Kotlić se uvek savršeno snalazio. Sa izuzetnom naklonošću prema radu s velikim džez orkestrom, pisao je aranžmane, komponovao i stvarao ondašnje „popularne melodije" koje i danas nisu ništa izgubile od jasno definisane osećajnosti i silne emotivne energije, smeštene u rezervoare „evergrina": „Moja najlepša zvezda", „Neko ko šapće", „Mala priča", „Lepi pani", „Naš grad", „Posveta", „Sreća na oglas", „Samo jednom", „Vraćam ti tugu", „Moje misli".

Večito boemski raspoložen, razapet između ljubavi ka ovozemaljskim porocima i muzičkim vrlinama, od prvih dana svoje karijere Kotlić je tačno znao šta hoće, a svoja uverenja ni sad ne menja. Vreme mu ništa ne može!

Budućim biografima na raspolaganju stoji podatak da je Milan Kotlić rođen 3. februara 1924. u Dobrljinu, mestu koje je pre rata uživalo ugled modernog grada, zbog tri električne centrale, bogate industrije („Šipad") i vodovoda koje  je imalo više od pola mesta. U Dobrljinu je odigrana druga noćna fudbaiska utakmica u Jugoslaviji, čime se nisu mogli pohvaliti ni veći gradovi, a kamoli susedna mesta Bosanski Novi ili Kostajnica! Po završetku osnovne škole, Kotlić odlazi u Banjaluku, u gimnaziju; počeo je da prebira po gitari i svira havajske melodije, što mu je obezbedilo mesto u lokalnom narodnom orkestru u kom je svirao gitaru i bugariju (instrument sličan gitari, sa savijenim vratom). Mada je muziku voleo, pevanje, kao predmet u gimnaziji nije podnosio. Nervozni profesor imao je nezgodan običaj da nedisciplinu i greške učenika kažnjava na vrlo pedagoški način: gudalom po glavi i čupanjem kose. Zato se Kotlić okrenuo geografiji i matematici, ne sluteći da će mu se oko muzike vrteti ceo život.

Rat ga je zatekao u rodnom Dobrljinu, gde je od ustaškog terora jedva sačuvao glavu. Mesec dana krio se u nekoj pećini kod Kostajnice. Majka mu je preko veze isposlovala propusnicu za putovanje vozom do Zemuna. Triput se obrijao ne bi li izgledao što mlađi! Sa sobom je poneo jedino vredno što je imao - gitaru. Po dolasku u Zemun, platio je dva i po dinara i bez problema stigao u Beograd. Njegovoj sreći nije bilo kraja: glavni grad izgledao je kao oaza mira prema Dobrljinu gde su ustaške legije poklale sve što su stigle.

Nakon nekoliko meseci, porodica se u Beogradu kompletirala: pored oca, stigle su majka i dve sestre. Nekako su našli stančić i Kotlić je nastavio školovanje u Šestoj i Desetoj gimnaziji, i maturirao 1944. Mada su mu gitaru ukrali, Milan nije odustajao od muzike: jednom je na „Kolarcu" prisustvovao „Šarenom popodnevu" i lično čuo orkestar koji je vodio Fridrih Majer, i u kome su bili Bora Simić, Ilija Genić, Mile Marjanović, Guteša. „Majer je bio sjajan muzičar, izvanredan kompozitor. U Beograd je, inače, došao po kazni, zbog svojih političkih uverenja. Posle rata nas je redovno posećivao, pamtim da smo jednom kod ‘Tri grozda’ sedeli Majer, ‘Baćko’ i ja - jer se on sa Genićem mnogo družio, bili su veliki prijatelji. Majerov orkestar bio je prvi Big Bend u Beogradu, rasadnik docnije velikih imena... Od pevača u ratno doba pamtim Vojina Popovića, Olgu Nikolić, Oliveru Marković, Voju Milanovića. Bile su to prve domaće pevačke zvezde".

Tokom rata, kod Kotlića su se u sobi sastajali omladinci i držali sastanke SKOJ-a; u kuhinji je čuvao mapu na kojoj je beležio svakodnevne promene na Istočnom frontu, i sa veseljem slušao kako se Nemci „planski povlače iz Kijeva". Čim je Beograd oslobođen, Kotlić se dobrovoljne prijavio u vojsku - ali je dodeljen miliciji! Među novopečenim milicionerima bili su Vojislav Simić, fudbalska zvezda Mrkušić, profesor fizičke kulture i docnije poznati trener Dragan Petrović „Brlja". Oformljena je i kulturna ekipa, sa horom: „Bubiša" Simić bio je prvi, a Kotlić drugi dirigent. Maja 1945, po oslobođenju Zagreba, uhodanim armijskim kanalima miliciji se pridružio čitav zagrebački orkestar koji je vodio Miroslav Kiler: prve koncerte imali su na „Kolarcu", gde je nastupao i milicijski hor, pod upravom Milana Kotlića.

Budući da je još kao klinac gledao film „Hotel Holivud" i zavoleo trombon - odlučio je da počne da uči da svira. Na Muzičkoj akademiji položio je prijemni ispit i krenuo da uči, paralelno svirajući u orkestru „Dinamo" kog je 1946. osnovao Vojislav Simić. U „Dinamu" su se nalazili vrsni muzičari: „Baćko" Genić, „Mačor" Stojanović, Laza Kalmić, Spasa Milutinović, Vojkan Đonović. Aranžmane su uzimali iz Američke čitaonice za tri trube, četiri saksofona, tri trombona i ritam sekciju. Kad je Mladen Guteša formirao Veliki zabavni orkestar, Kotlić je položio audiciju i postao njegov član od osnivanja, 18. januara 1948.

Na Muzičkoj akademiji (koju je upisao 1946. i na kojoj je diplomirao 1955.) Kotlić je učio i - bas: „Na klasi basa, kod pokojnog profesora Živanovića, bili smo samo ‘Bubiša’, Laza Kalmić i ja. Onda smo se ovako dogovarali: kako Laza stanuje najbliže, neka dođe na čas u devet, ‘Bubiša’ u deset, a ja u jedanaest. Stignem ja u pola dvanaest - i budem prvi, jer ‘Bubiša’ i Laza još nisu došli! A profesor Živanović, fin, dobroćudan čovek, sedi u dvorištu s gudalom i čeka...".

Već 1949. Kotlić je napisao prvi aranžman za pesmu „Over The Rainbow" (“Iznad duge”), istovremeno se zanoseći studijama medicine koju je upisao 1948. ali je izdržao samo dve godine. Od muzike se, međutim, nije odvajao. Zaljubljen u orkestar Kaunta Bejsija, opsednut zvukom Glena Milera - Kotlić je, kao pravi fanatik, film „Serenada u dolini sunca" gledao tačno 11 puta! Ljubav ka džezu nije na Akademiji nailazila na velike simpatije profesora („nisu nas proganjali, ali baš nismo bili omiljeni"), no, uporno i tvrdoglavo, Kotlić je istrajao na svom zacrtanom putu. Godine 1952. napisao je svoju prvu kompoziciju „Lepi dani" i tako otpočeo „zlatni period" koji je - po ličnom sudu - trajao sve do 1965.

Lepi dani „evergrina"

Stotinak Kotlićevih kompozicija pevali su naši najbolji pevači: Vojin Popović („Moja najlepša zvezda"), Dušan Jakšić, Krsta Petrović, Stjepan Džimi Stanić, Tihomir Petrović, Ivo Robić, Lola Novaković, Gabi Novak, Arsen Dedić, Nada Knežević, Anica Zubović, Senka Veletanlić, Radmila Karaklajić, Boba Stefanović.

„Otkad je znam, Lola je za mene bila jugoslovenska Milva - jer je Milva italijanska Lola! Jako mi je žao što Lola Novaković više ne peva, ubeđen sam da neće ni pevati. Kao što se Fišer povukao iz šaha, tako se Lola povukla iz muzike, možda iz istih razloga... Nadu Knežević sam upoznao kad je pri Udruženju polagala audiciju. Odmah se osetilo da je u pitanju veliki glas, čiste intonacije. I za nju je šteta što malo peva, ali, uveren sam da se - i Nadi, i drugim velikim pevačima - ne pruža šansa ni na radiju, ni na televiziji".

U stalnim muzičkim promenama i traganjima, Kotlić je od 1952. do 1954. imao i svoju grupu u kojoj su bili Predrag „Šimpa" Ivanović, Mihailo „Žuti" Živanović, Sveta Jakovljević, Steva Markićević i Mile „Grk". Povodom njihovog koncerta koji je nosio naslov „Ulicama velegrada", u uticajnoj „Politici" februara 1952. oglasio se novinar Leon Davičo i s primernim cinizmom propratio ovu svirku, zamerajući muzičarima, između ostalog, da nemaju prave pultove, sve uz bombastu najavu: „Ulicama velegrada - stazama Teksasa". Ni Radio-Beograd u prvim posleratnim godinama nije bio voljan da džezu pokloni mesto koje zaslužuje: „Jednom smo u Radiju svirali neku američku pesmu ‘Dancing In The Dark’ koja počinje sa ES major 7. Čim je direktor, inače izvanredan muzičar, perfekcionista, Andrija Preger (koji je na posao dolazio u uniformi), čuo početak, odmah je odmahnuo glavom i rekao: ‘Dekadentno! Ne može!’. Ali, kad su krenuli filmovi ‘Bal na vodi’ i ‘Mladić s trubom’, stege su popuštale i moglo je slobodnije da se svira... Odlično smo sarađivali sa Ljubljančanima i Zagrepčanima, čak smo 1954. imali zajednički koncert u Opatiji, a nešto kasnije u Zagrebu. Sećam se, spavali smo u hotelu ‘Milinov’ (danas ‘Dubrovnik’) i tamo napravih takvu pijanku koja je trajala do jutra: Ati Sos je u pidžami šetao preko kreveta i svirao, onda smo probudili Bojana Adamiča i onako bunovnog stavili ga u ćošak! Tad je umelo da se pije, veselo, dostojanstveno! Svi smo bili prijatelji, nije se pitalo odakle si, iz koje republike. Meni je Bojan Hohnjec bio draži od pola Beograda! Još 1949. žalio mi se u Opatiji da mu je sviranja preko glave - jer je taj posao radio od pre rata - a svirao je sve do 1987! Bez prekida! ... Pa, taj Adamič! Koliko je on samo značio za našu muziku! Neizmerno!"

Osnivanjem Udruženja jazz muzičara, muzika u Beogradu dobila je novi polet. Kotlić potvrđuje da je gotovo svake sedmice organizovan koncert u „Kolarcu", pamti audicije i „džem-sešne" u stanu Dušana Vidaka (“Vidakova majka bila je - majka svim muzičarima u Udruženju!”), gde su dolazili ugledni strani muzičari, kao slavni Fridrih Gulda, čuveni austrijski pijanista, koji je zbog „džem-sešna" odbio poziv da prisustvuje prijemu u njegovu čast, u matičnoj ambasadi! Na istom mestu, u već legendarnom Vidakovom stanu, Kotlić je bio član žirija pred kojim se prvi put predstavio - Đorđe Marjanović:

„On mi se, kao pevač, nikad nije dopadao, al' kao zabavljač bio je i ostao - broj jedan. Prvi! Meni se nije sviđala ta njegova gimnastika, jer po meni, pevač je tu da - peva. Kad Frenk Sinatra izađe pred mikrofon, on samo stoji i - peva. Ne baca se na pod. Ne skače... Takvi su bih naši prvi pevači, Vojin Popović, Voja Milanović. Odmereni. Ozbiljni. Pa, Ivo Robić koga sam prvi put slušao 1949. u Opatiji, gde je u vili „Bidermajer" Radio-Beograd imao svoje odmaralište. ‘Ivek’ je bio skroman, nije se šepurio. Uz njega je stalno bila supruga Marta, opasna žena. Auuu! Jednom je, pamtim, u Opatiji Robić plivao i malo se udaljio od obale. Stigla je Marta, sva uplašena, i počela da maše. Kad ju je s pučine ‘Ivek’ ugledao, mislim da je postigao lični rekord u povratku na kopno. Robić je i danas isti: fin, simpatičan čovek. Odličan pevač".

Sredinom 1956. Milan Kotlić počeo je da radi sa orkestrom KUD-a „Abrašević", ali kako nije bilo prigodnih uslova, 1958. godine - nakon napornog rada i „drilovanja" - svi zajednički su „pali" pod skut KUD-a „Branko Krsmanović". Već 1959. dobili su priliku da se pokažu na internacionalnoj sceni, jer se u Beču održavao Svetski festival omladine i studenata. Naša delegacija u Austriju je otišla brodom na kome je, pre i posle ručka, Kotlić redovno vežbao sa orkestrom! U Beču je hor i orkestar „Krsmanca" osvojio zlatnu medalju i oduševio publiku i muzičare. Ljudi nisu mogli da veruju da se u srcu Balkana svira tako vreli, uzbudljivi jazz!

Pod upravom Milana Kotlića, orkestar „Krsmanović" je u čuvenom „Indeksu" četiri puta nedeljno održavao najpopularnije igranke u gradu, uz muziku Glena Milera, Rej Entonija, Kaunta Bejsija. Muzičari i pevači nastupali su volonterski: Stjepan „Džimi" Stanić, trubač Marijan Domić (koji je vojsku služio u Zemunu), Mića „Koltrejn" Marković. Sa Džez orkestrom ,,Krsmanovića", Kotlić se nekoliko puta pojavio pred Titom, i na licu mesta video i ostale političke veličine: Vladimira Bakarića, Slobodana Penezića - Krcuna, Koču Popovića. Budući da Milanova supruga radi u Norveškoj ambasadi, Kotlić je 1965. pozvan na prijem u čast dolaska norveškog kralja Olafa V, odakle i danas čuva njemu dragu fotografiju: Olaf V, Jovanka Broz, Maršal Tito - i u drugom redu Katarina i Milan Kotlić!

Sa orkestrom „Krsmanović" 1964. Kotlić je prešao u Savremeno pozorište, za stalni angažman, ali sa svirkama u „Krsmancu" nije prestajao. Trajalo je to tri-četiri godine: problemi su se gomilali i orkestar se - rasformirao. Milan Kotlić se potom opredelio za profesiju slobodnog umetnika i izgurao sve do danas uz večitu želju da ima „svoj orkestar". Više ne komponuje („nemam za koga") i objašnjava da u zemlji nema istinskih pevača. Rokenrol ne podnosi. Smatra daje od „Bitlsa" sve krenulo naopako i da je prava muzika kod nas davno umrla.

Odbija da govori o svom udelu u domaćoj muzici: to prepušta drugima.

Zato, u njegovu čast, saslušajmo još jednom „Moju najlepšu zvezdu". Sasvim je jasno kakvu je muziku Kotlić ostavio iza sebe.

Onu koja nikako ne bledi.  I koja traje.

Ljubav na prvo slušanje

S blage istorijske distance od četrdesetak godina, Milan Stojanović u - muzičkim krugovima poznat pod šifrom „Mačor" - izgleda vrlo zadovoljno: što je Stojanoviću milo, to mu se i snilo! Još davno se, od frule i flaute preko trube, klarineta i harmonike, zaustavio na tenor saksofonu koji mu je postao osnovno oruđe za rad; duvajući, bez pauze, nekoliko decenija, preko glave je preturio sve etape u borbi za slobodni jazz; među uspomene sortirao najbolje i najpoznatije ovdašnje muzičare koji su mu bili kolege i prijatelji, i, konačno, u punoj formi dočekao 1988. kad po sili zakona mora u penziju, uz čvrsto obećanje da mu je kao „slobodnjaku" ovo tek „početak nove karijere". Makar još jednu deceniju!

Biografi će lako otkriti da je Stojanović rođen 1923. u Kosjeriću, kod Užica. Otac mu je bio vrlo imućan i važio za poštenog i ponositog domaćina koji svoje tvrdokorne nazore nije hteo da menja ni za živu glavu. Iz sve snage se protivio da mu sin svira, smatrajući muzikante jevtinom ljudskom vrstom. Ali, Milana ništa nije moglo da odvoji od muzike. Prvo je, kao dečak, svirao frulu, docnije trubu, i tek kad je završio maturu, otac se smilovao i kupio mu harmoniku koja je u Beogradu koštala 3.200 dinara. U Valjevu, gde je učio gimnaziju, samouki Stojanović počeo je da svira po školskim igrankama, i polako pronicao u tajne harmonija i improvizacija. Rat je proveo na relaciji Kosjerić-Valjevo, držeći se što dalje od politike. Bez oca (kojije 1941. streljan), Milan se po oslobođenju uputio u Beograd: 1946. privremeno je upisao Filozofski fakultet, s željom da posle prvog semestra ode na arhitekturu, što mu je i uspelo. Redovno je obilazio igranke noseći sa sobom harmoniku. Jednom je nešto zasvirao, pa su mu muzičari predložili da im se pridruži na dočeku Nove 1947. koja je organizovana na osmom spratu beogradske Pošte. Repertoar je bio mešavina šlagera („Zašto si pospan, Čo"), revolucionarnih pesama („Komandant Sava") i ruskih melodija („Tjomnaja noć").

Mada su mu obećali nove „gaže", Stojanovića nikako nisu zvali. Opet je krenuo na igranke, vežbao klarinet i upoznao muzičke istomišljenike Eduarda Sađila i Petra Vujića koji su ga povezali sa Vojislavom Simićem čiji je orkestar „Dinamo" bio hit u Beogradu. Jednog utorka 1947, seća se Milan, u Simićevom stanu slušali su „Glas Amerike" koji je emitovao muziku Glena Milera. Kad je čuo zvuk tenor saksofona, Stojanović se zamalo nije onesvestio! Bila je to ljubav na prvo slušanje. Hitro je naručio saksofon iz Čehoslovačke i besomučno počeo da vežba. „Bubiši" nije mogao da promakne ovakav fanatik, pa ga je pozvao da se pridruži „Dinamu" kao peti klarinetista jer je saks-linija (bez baritona) već bila popunjena. Za svoju prvu svirku sa „Dinamom", Milan je dobio - čitavih deset dinara. Honorar mu je odredio Predrag Knežević koji je u orkestru svirao klavir, a docnije postao poznati novinar Radio-Beograda. Čim je iz „Dinama" otišao drugi tenor-saksofonista (izvesni ,,Žuća"), na njegovo mesto uleteo je „Mačor" i odmah dobio prve solo tačke. Na popularnim igrankama već se stvorio krug obožavalaca „Dinama" koji su sa uzbuđenjem slušali i uživali u muzici velikog orkestra, ponosni što Beograd ne zaostaje za Amerikom.

Kako su u „Dinamu" uglavnom bili studenti koji su sem muzike imali drugih obaveza, svirači su se stalno menjali: pravi profesionalizam je počeo tek osnivanjem Zabavnog orkestra 1948. godine u kome je gro muzičara - prethodno radilo u ,,Dinamu". Iz te ekipe Stojanović posebno zdvaja Boru Simića i Mladena „Bobija" Gutešu: „Bora je bio fenomenalni klavirista, pravi džezista koji je maestralno ‘skidao’ Lajonela Hemptona. Kasnije je upisao Akademiju, i prekinuo svaku vezu s džezom. Šteta, bio je veliki majstor klavira... Guteša, kao jedan od mojih najboljih prijatelja, bio je muzičar van kategorije, već izgrađena, obrazovana ličnost. Odličan aranžer, kompozitor, sjajan trombonista. Dok je osnivao Zabavni orkestar, okrenuo se mnogim muzičarima iz ‘Dinama’, jer je znao koliko vrede: meni je, recimo, rekao da sam primljen i da nema potrebe da dolazim na audiciju. Mladen je uspeo da okupi najbolje muzičare Beograda: Iliju Genića, Ludviga Nemečeka, Lazu Kalmića, Alojza Krkovića, Milana Kotlića, Vojislava Simića, Spasu Milutinovića. I kao pedagog, ‘Bobi’ je bio neverovatan: imao je živaca da radi s nama, znajući da smo mladi, često i nedisciplinovani, nenavikli na profesionalizam. Ali, s velikim autoritetom i znanjem rešavao je sve probleme, čitav orkestar nosio na svojim plećima"...

Prvi zvaničan koncert Zabavnog orkestra (18. aprila 1948.) ujedno je bio i najvažniji test za ulazak u etar Radio-Beograda čiji je urednički trio (drugovi Preger i Špiler, drugarica Frajt) bio u ocenjivačkoj komisiji, imajući u vidu prvenstveno ideološku podobnost i tek onda - kvalitet. Vispreni Guteša ovaj interni koncert otvorio je sa tri pesme zagrebačkih kompozitora, uz dva dobro poznata američka standarda, melodije „Moon Over Vermont" i ,,I Should Care". Urednici nisu imali zamerki i Zabavni orkestar je dobio vizu za program.

U neslućenom entuzijazmu „Mačor" je u podrumskim prostorijama Radio-Beograda kao sumanut vežbao po deset, dvanaest sati! Često mu je društvo pravio Alojz Krković, docnije Bora Roković i Duško Gojković. Uredničkim kadrovima sve je to bilo nekako sumnjivo, pogotovo u klimi u kojoj se niko nije usuđivao da javno brani jazz i njegove vrednosti. Otud se i dešavalo da pravoverni omladinci, alergični na ovakvu muziku, svoj protest izražavaju bacanjem kamenica na male ansamble koji su svirali na Kalemegdanu. Po običaju, vrlo hrabro. Iz mraka, uz povike „Smrt džezu" i „Dole reakcija".

Ni u Radio-Beogradu džezeri nisu nailazili na velike simpatije. Andrija Preger vrlo dobro je znao šta je pravi jazz, ali se ponašao u skladu s programskom politikom koja mu još nije dala zeleno svetio; slično su postupali i Špiler i uticajni sportski reporter Radivoje Marković, dok je veoma naklonjen muzičarima uvek bio urednik Mira Mitrović. Gotovo svi akademski obrazovani kadrovi, specijalizovani za klasičnu muziku, prezirali su jazz i koristili svaku priliku da to javno potvrde: „Još dok je Guteša bio s nama, u Domu sindikata imali smo veliki koncert. U orkestru su već tad bili Bora Roković, Mile Pavlović, Predrag Ivanović, Mihailo Živanović - sjajna ekipa! U novinama se pojavio komentar Mihovila Logara pod naslovom: ‘Od luda čoveka - luda muzika!’. Očigledno da je i njega jazz nervirao..."

Jedan od ključnih ljudi za razvoj džeza u Beogradu bio je neponovljivi - Bora Roković: „On mi je otkrio Čarli Parkera. Kad mi je Guteša dao prvi gramofon, sav sklepan od daščica, sa ogromnom iglom - tri dana nisam mogao da spavam. Onda je kod mene došao Bora Roković i doneo mi prvu ploču, pozajmljenu iz američke čitaonice. Za ‘skidanje’ solo deonica bio je velemajstor. U levoj ruci držao je gramofonsku membranu, a drugom pisao: neke od tih sola i danas čuvam, jer su savršena! Bora i ja smo se često nalazili u stanu Alojza Krkovića i redovno slušali džez emisije ‘Glasa Amerike’: Bora, koji je fantastično vežbao trubu i savršeno svirao klavir, objašnjavao nam je muzičke trikove, upoznavao nas sa novim stilovima... U to vreme počeli smo da sviramo po modnim revijama: Bora Rokovć svirao je harmoniku i klavir, Guteša trombon i harmoniku, ja sam svirao saksofon, Krković trubu, Spasa Milutinović bubanj i Miloje Đorđević (zvani Mile ‘Grk’) bas. Prva modna revija održana je početkom pedesetih na Kolarčevom univerzitetu: trajala je sedam večeri uzastopno, sa manekenkama, voditeljima, u vrlo svečanoj atmosferi".

Ne propušta Milan da pomene prve beogradske pevače: Voju Milanovića, Pavla Živojinovića, Olgu Jevtić (za koju je aranžmane specijalno pisao Bora Roković) i, naravno, Vojina Popovića: „Taj čovek je imao stila: i kao interpretator i kao ličnost. Laf. Lepo vaspitan... Pa, Lola Novaković! Znate li kako je ona pevala jazz? Fenomenalno! Dok smo s njom bili na turneji po Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj i Mađarskoj, mi, muzičari, ustajali smo i pljeskali kad je pevala ‘Tenderly’. Lola je bila vrlo emocionalna, pravi drug... Tad je s nama na turneji bio i Ivo Robić. Veliki pevač i neverovatan profesionalac. Kad on stigne, sa sobom donese ispisane note crnim tušem na žutom papiru. Milina za sviranje, vidi se svaka nota!"

Odlazak na Zapad

Sa velikim Džez orkestrom (nekadašnjim Zabavnim) kojim je posle odlaska Guteše rukovodio dirigent Vojislav Simić, Stojanović je ostao sve do 1958. kad se otisnuo u inostranstvo, prvo u SR Nemačku, kasnije u Švedsku, gde je sreo naše fudbalske reprezentativce koji su učestvovali na Svetskom prvenstvu. Prvog avgusta 1958. počeo je da svira u „Američkom klubu" blizu Karlsruea, tamo proveo nekoliko meseci i opet se vratio u domovinu.

Dve godine kasnije, sa Spasom Milutinovićem, ponovo je okušao sreću na Zapadu: otišli su u nemački grad Hof, na tromeđi ČSSR-a Austrije i SR Nemačke. Sa njima je kao pevač nastupao Nino Robić koji je imao nesreću da mu je brat - Ivo Robić. Kao šamar doživljavao je uobičajeno pitanje:

- Da li ste vi brat Ive Robića?

U istom sastavu svirali su u Hamburgu šest meseci, zatim otišli u Esen (gde su slušali Djuka Elingtona), produžili za Keln i tu se našli sa Mladenom Gutešom koji je već važio za odličnog aranžera i kompozitora filmske muzike. („Kad sam ga video, zaplakao sam od sreće. Bio mi je kao brat. Ali, bilo mi je drago što je uspeo, mada je večito patio za Beogradom. Jedva je čekao da se vrati u Jugoslaviju".).

Povratak u domovinu Stojanovića je vodio na staro mesto: ponovo u Džez orkestar RTB-a, s kojim je, posle više od godinu dana pauze nastupao u Domu sindikata, na priredbi na kojoj su još bili Orkestar RTV Ljubljana (pod upravom Bojana Adamiča) i Zagrebački orkestar (pod upravom Miljenka Prohaske). U „Dugi" (broj 761, od 3. jula 1960.) oglasio se Svetolik Jakovljević i u svojoj „Džez panorami" zapisao: ,, ...U nizu dobro poznatih solista svih orkestara vidno se ističe Eduard Sađil (RT Beograd) na tenor saksofonu, sa naklonošću ka jednoj ličnoj improvizaciji. Za beogradsku publiku bilo je zadovoljstvo da posle više od jedne godine ponovo čuje Milana Stojanovića, tenor-saksofonistu sigurnog tona i tehnike. Sa Zagrebačkim orkestrom nastupila je kao vokalni solista Gabi Novak. I ovom prilikom ona je potvrdila mišljenje daje naša najbolja pevačica zabavne muzike. Sa beogradskim orkestrom pevali su Anica Zubović i Krsta Petrović".

Jedan od najuzbudljivijih trenutaka u karijeri, „Mačor" je imao 21. februara 1961. kad je u Beogradu gostovala slavna Ela Ficdžerald. „Večernje novosti" (23. februar 1961.) su pisale: „Bar hotela „Mažestik" bio je preksinoć suviše tesan da bi mogao da primi sve one koji su želeli da vide i čuju Elu Ficdžerald. Posle koncerta u Domu sindikata, oko 500 ljudi preselilo se, što je moglo brže, u ,Mažestik’. Udruženje džez-muzičara priredilo je te večeri ‘džem-sešn’, ili - kako bi mi to rekli – ‘džez poselo’ sa grupom Normana Grentsa. Mesta nigde nije bilo. Gotovo za svakim stolom sedelo je desetoro, a bilo je mnogih koje nije uzbuđivalo što vise iznad tuđih glava.

Kao što je običaj na ovim intimnim sastancima muzičara, bar kod nas, uvek se malo pojede i popije, a zatim počinje ono zbog čega se došlo - muziciranje. Izgleda da su dva koncerta u toku dana dobro zamorila Elu Ficdžerald. Sedela je i obnavljala energiju nekim specijalitetima, a reč - odnosno ton - preuzeli su naši muzičari. ‘Sedam mladih’, već kako im ime kaže, bih su najenergičniji.

Sa primetnim uzbuđenjem počeli su da sviraju stare melodije iz Nju Orleansa. Nije im bilo lako, jer pred njima je sedeo najstručniji žiri - danas najbolji džez muzičari na svetu. ‘Prva dama džeza’ sa pažnjom ih je slušala, i lagano počela da se pomera u ritmu, i pevuši.

Odmah za ‘Sedmoricom’ instrumente su prihvatili stariji muzičari - Milan Stojanović, Predrag Krstić, Vasa Belošević, Rade Milivojević i drugi. Već tada je u buci, žagoru i dimu počela da se nazire prava atmosfera „džem-sešna". Muziciralo se dugo uz bučne aplauze solistima. I pauze nisu bile tihe. Svaki čas začuli bi se povici: Ela! Ela!

Ela je prihvatila izazov. Prišla je mikrofonu i začas napravila kvintet. Za klavirom, bubnjevima i basom bili su Amerikanci, a na trubi i saksofonu Predrag Krstić i Milan Stojanović. Našeg saksofonistu Ela je tražila preko mikrofona - htela je da peva uz njegovu pratnju. Zapevala je, tiho, kao za sebe, sa levom rukom na obrazu. Rukom je zatim lagano prevlačila preko očiju i obraza, potpuno se predajući pesmi. Posle prve melodije zatražila je - „slivovicu", i opet nastavila da peva. Na kraju, u pozdrav muzičarima i novim prijateljima, otpevala je: ‘Proveli smo divno vreme, ali sad već moramo da krenemo’.

Ali, Ela nije otišla. Sela je i pričala sa našim muzičarima sve do jutra - do pola pet. Suviše je bila iznenađena prijateljskim dočekom da bi lako mogla da se odvoji od njih".

Dva meseca kasnije (15. aprila 1961.) Milan Stojanović je učestvovao na velikom jazz-festivalu u Berlinu ,,Musique Aux Champs-Elysées", gde su, između ostalih, gosti bili Jack Diéval, Fausto Ciliano, Petula Clark, Eddie Pauly, Jo Roland, Liane Augustin, Achille Scotti, Siw Malmkvist, Hans-Georg Arlt, Claude Yvoire i William Greihs. U oficijalnom, štampanom programu, zvanično je predstavljen kao: „Milan Stojanović wollte zunächst Architekt werden. Seine musikalische Karriere begann er als Saxophon-Amateur. Bold war er im Groβen Jazz-Orchestar des Senders Belgrad Mitglied und Solist".

Zlatni ljudi i - godine

Tokom 1961. godine, Milan Stojanović ponovo se našao na okupu sa svojim najboljim prijateljima: Borom Rokovićem i Vojislavom Đonovićem, sa kojima je snimio ploču „III sastanak u studiju" (RTB LP-408) na kojoj se nalaze melodije „Ružan san", „Tema iz prosjačke opere", ,,You 'd Be So Nice To Come Home", „Bee-deedle-dee-doo", „The Midnight Sun Will Never Set" i „Donna Lee". Svetolik Jakovljević opet je reagovao u „Dugi" (broj 863; jun 1962.): „Borislav Roković već više godina radi u inostranstvu (početkom ove godine stupio je kao klavirista u orkestar Kurta Edelhagena). Ovaj njegov susret i njegovih ritmičara sa dvojicom beogradskih muzičara ne znači samo sastanak u studiju radi snimanja za ploče, već ponovni susret sa njegovom temperamentnom ličnošću koju treba da upoznaju mladi džez-muzičari i ljubitelji džeza. Nestašnog, večito neobuzdanog temperamenta, Roković se sada pojavljuje sa izgrađenom pijanističkom tehnikom koja naročito osvaja akordskim sviranjem. Njegova izražajna tehnika kreće se od šaputavog lirizma do eruptivnosti, u kombinaciji pravog džez-izraza i impresionističkih efekata. (...) Stojanović i Đonović brzo su se priklonili sviranju svog starog kolege, i kao da godinama nisu bih razdvojeni - pružili nam nekoliko uspelih zajedničkih ostvarenja, naročito u naslovu ’You'd Be So Nice To Come Home’..."

U martu 1963. Milan Stojanović objavio je EP ploču (RTB EP-41500, 45 obrtaja, 600 din.) sa četiri pesme: „Vihor", ,,Body And Soul", „Bag's Groove" i ,,New Rhumba". Ni ovaj događaj nije propustio revnosni Svetolik Jakovljević („Duga", br. 900): „Ovaj entuzijast i veteran džeza u Beogradu može se svrstati u vodeće jugoslovenske tenor-saksofoniste a svakako je prvi u nas počeo da svira flautu u džezu. (...) U njegovom načinu sviranja flaute, originalnijem i ličnijem nego na saksofonu, opaža se pre svega lep i doteran ton. Improvizacije su mu melodijske prijatne, a ritmički raznovrsne s tendencijom izvesnog zaostajanja iza ritma što stvara izuzetnu napetost. (...) Zahvaljujući M. Stojanoviću dobili smo uspelu, zanimljivu i dinamičnu ploču domaćeg džeza".

Mada je i sledećih decenija, sve do danas, svoj život utopio u džez, „Mačor" najradije pominje pedesete godine koje, ne bez razloga, naziva „zlatnim": „Bilo je to najlepše doba, vreme kad su carovali mladost i entuzijazam. Jedva smo čekali kad ćemo da sviramo, dolazili na probu sat ranije i održavali jam-sessione: Bora Roković, Spasa Milutinović, „Šimpa" Ivanović, Mile Pavlović. Vladalo je nekakvo čudesno prijateljstvo, delilo se parče hleba, svaka ploča, svaki dinar. To uzbuđenje preneo je na nas Bora Roković koji je doneo novu muziku, modeme aranžmane, umeo da objasni svaku notu. Svima nam je bio prijatelj i - učitelj. Ono što je Guteša postavio, Bora je usavršio i razradio... Kad se samo setim koliko je tih godina bilo divnih ljudi! Dušan Vidak, vredan, agilan, inteligentan muzičar koji je Udruženju dao na raspolaganje svoj stan! Pa, Mića Kotlić! Za Glena Milera odrekao bi se desne ruke! Neverovatan aranžer, dirigent, odličan kompozitor. Drugarčina... U Zagrebu, recimo, imam velike prijatelje: Bojana Hohnjeca, Stanka Brichtu, Marijana Domića, Ozrena Depola. Kad se danas vidimo, izljubimo se k'o braća!"

Zbog svega što je doživeo i proživeo, Milan Stojanović je vrlo, vrlo zadovoljan tip: „Da sam se odlučio da završim studije, verovatno bih bio dobar arhitekta. Ali,muzika! ... S njom sam živeo onako kako nikad ne bih da sam arhitekta. Nije mi dala materijalno bogatstvo, ali sam i bez toga bogat čovek. Stekao sam prijatelje, radio ono što volim, uživao i bio srećan. Više od toga čovek ne sme da poželi!"

(Nastaviće se)