U tami bioskopske dvorane

Nimalo savršen, ali emotivan i iskren, Empire of Light Sama Mednesa je film koji je donekle prošao „ispod radara“. Nije bio viđen ni za jedan Oskar, premda je Olivia Colman za glavnu ulogu i te kako zaslužila nominaciju. Zamera mu se što pokreće previše tema i nije koherentan, i to dolazi od ljudi kojima savremene tehnologije navodno nisu donele poremećaj pažnje. Kada se isključe svi spoljni šumovi, Empire of Light ostaje film u koji će gledalac vrlo lako utonuti i prepustiti mu se, naročito ako je u bioskopu.

Mesto radnje prevashodno i jeste bioskop, a njegovi junaci su ljudi koji tu rade, svakodnevno dočekuju posetioce, prodaju karte i kokice, čiste i sređuju pred zatvaranje, te žive svoje „male živote“. U centru zbivanja je Hilary Small, koja sebe vidi baš u skladu sa svojim prezimenom. Mala, nebitna, nikada i nikome dovoljna žena koja uvek pristaje na mrvice jer je ubeđena da za bolje i nije. S druge strane, u njoj tinja, pa se s vremena ne vreme razbukta želja za životom, za novim iskustvima i vera da nešto ipak ima smisla... Sve dok se ponovo ne surva u ambis. O njenom psihičkom stanju ne govori se mnogo i jasno, baš kao što je ranih osamdesetih i bio slučaj. Vidi se da ima problema, ljudi se pogledima domunđavaju i daju paušalne procene, ali niko ne progovara, pa niko ne pruža, a i ne dobija adekvatnu pomoć.

Hilary kroz sve te cikluse prolazi sama, isuviše slaba da im ne podlegne, ali i vraški jaka da se iščupa iz ponora. Nakon što bolje upozna novog kolegu Stephena, s njim uspostavlja poseban odnos poverenja, prijateljstva, pa i ljubavi. Odnos koji u rasističkom i mizoginom svetu teško da može opstati, ali odnos koji ima svoju unutrašnju logiku, koji oboma daje smisao i lekciju.

Stephen je mladić u ranim dvadesetim godinama koji se nada odlasku na koledž, veruje u sebe i svet oko sebe, uprkos tome što se kao crnac u Engleskoj 1981. susreće s brojnim, najblaže rečeno, izazovima u vidu politike Margaret Thatcher i skinheadsa kojima nikako da se stane na put. Diskriminacija i izlivi mržnje koje trpi dovoljni su da slome i najjači duh, no Stephen, iako donekle uvek u grču, nalazi smiraj i razumevanje u Hilary. Ona je pak, usled narušenog mentalnog zdravlja, usredsređena na sebe i pomalo nesvesna okoline – izgubljena, ali dobronamerna i empatična. Svako je u tom odnosu dobio ono što mu je bilo potrebno i dao koliko može, ali ovo nije bajka, čak ni kada nam neke scene deluju isuviše sladunjavo. Tek u perspektivi one dobijaju svoju gorku notu i dublji smisao.

U konačnici, Empire of Light je film o moći i magiji ne toliko same filmske umetnosti koliko bioskopa i čitavog iskustva koje gledalac proživljava. To je mesto susreta i povezivanja sa drugima, kao i mesto za svojevrsnu izolaciju, osamljivanje i povezivanje sa samim sobom; mesto utehe i nelagode, mesto slobode i ograničenosti koje u svakom trenutku možemo da napustimo kad nas snop svetla ne bi vukao nazad. Taj zračak u mraku je upravo to carstvo svetlosti, izvor utehe i razumevanja, mogućnost prevazilaženja sebe i postizanja katarze.