U telu je istina, u telu je sloboda

Tela su lepa, otporna, služe za uživanje, tela su u redu. Sa druge strane mogu da budu ranjiva, nepodnošljiva, osetljiva, da se čvrsto drže za bolna iskustva i traume iz prošlosti, te pate zbog prolaznosti vremena. Tako mogu da sarađuju, te nam pomognu da ostvarimo svoje ambicije, ili, pak, da budu prepreka. Povezuju nas sa onim što jesmo, pa nam pomažu da dođemo do svojih identiteta, ali istovremeno čine da se osećamo daleko od svih. Odnos prema telu je fluidan i stalno se menja, a bez obzira na pol i seksualnu orijentaciju. Ipak, u slučaju LGBTIQ zajednice, tela su i dalje cenzurisana, stigmatizovana, kolonizovana i obrisana iz istorijskih i društvenih narativa širom sveta. U zemljama u kojima je homofobija norma, samoprihvatanje u okviru queer zajednice obično podrazumeva i preispitivanje stavova prema sopstvenom telu. I upravo tu na scenu stupaju portreti gruzijskog fotografa Lashea Fox Tsertsvadzea, koji postepeno i iskreno svlače svoje subjekte.

Bilo ko ko samo pogleda njegove fotografije, odmah će shvatiti da nema mesta ružnom kada su naga tela u pitanju, a poslednjih nekoliko godina Tsertsvadze beleži portrete nagih pripadnika queer populacije u njihovom zajedničkom gradu – Tbilisiju. Dok obavlja svoj posao, prilično je oprezan, budući da u Gruziji teme poput golotinje, te LGBTIQ prava nisu naročito popularne. Upravo zbog toga ovaj fotograf do sada nije imao priliku da izlaže svoje radove u fizičkom svetu, već samo online, što opet predstavlja određeni rizik. On pokušava da se izbori sa konzervativizmom, koji u Gruziji cveta i tri decenije posle pada Sovjetskog saveza, te doprinese borbi za jednaka prava i slobodu.

Iako svoj fotoaparat nosi svuda sa sobom još od kada mu je bilo 16 godina, nije bilo lako sprovesti u delo ideju o nagosti na fotografijama, budući da nije mogao da postavi pitanje, a bez ozbiljnih mera predostrožnosti. Na kraju se obratio onim ljudima koje je smatrao pripadnicima svog plemena, a sebe smatra i queer aktivistom budući da su mu prava ove manjine, pored fotografije, na prvom mestu. On veruje da je nago telo veoma moćno, te da emituje snagu čak i kada je izloženo, i izgleda ranjivo, pa je dobar instrument u bilo kojoj borbi. Na njegovim fotografijama nagost nije samo čin skidanja, već i demonstracija hrabrosti u zemlji gde su prava drugačijih ugrožena. Od kada je mirni protest, održan 17. maja 2013. godine u Tbilisiju, kojim je trebalo da se obeleži Internacionalni dan borbe protiv homofobije, nasilno prekinut od strane pripadnika crkve i drugih homofobičnih kasti, postalo je jasno da je zajednici neophodno sigurno mesto. Tako se rodio noćni klub Horoom Nights, koji je zajednici pružio podršku koju ni jedna nevladina organizacija ne bi mogla da pruži, a koji funkcioniše tako što se oni koji žele da ga posete prvo registruju na web-sajtu kluba Bassiani, te im se poseta odobri tek kada se detaljno provere svi njihovi podaci, te istorija ponašanja.

Pored noćnog kluba, marginalizovani su prostor za sebe pronašli i na fotografijama ovog hrabrog umetnika, te su na njima slobodni i okrenuti ka promenama koje su društvu neophodne. Tsertsvadze ih fotografiše u njihovim privatnim prostorima, budući da se tu osećaju bezbedno, jer ih napolju čeka samo neprijateljstvo i stalne pretnje smrću. Još jedan razlog za fotografisanje u ovakvim prostorima je i taj što stanovnici Tbilisija kažu da nemaju problem sa pripadnicima LGBTIQ zajednice sve dok ovi „sede u svoja četiri zida“ (poznato?), te ne samo da ih na taj način eliminišu iz javnog prostora, već prave razliku između privatnih prostora heteroseksualne većine i onih u kojima borave pripadnici LGBTIQ zajednice, pa fotograf tako pokušava da povrati pravo i na ove domaće prostore, te obriše razliku koja se, u glavama onih čija je glavna veština mržnja, pretvorila u ideju o prljavštini, a samo da bi se drugačiji lakše demonizovali.

Tsertsvadze na kraju objašnjava da se potreba za ovakvim fotografijama rodila i iz toga što u trenutku kada se autovao porodici nije mogao da se osloni na LGBTIQ ili neku drugu zajednicu, pa je deo njegove ideje i mreža koja bi eliminisala usamljenost, te pomogla mladim ljudima koji prolaze kroz užase koje je i sam proživeo.

Izvor: The Calvert Yournal

Preveo Milan Živanović