U tom trenutku sam mrzela Ameriku

Kad sam stigla u Ameriku, izvukli su me iz reda na aerodromu u Los Anđelesu. Ne zato što sam Mem Fox, spisateljica ‒ to niko nije znao ‒ bila sam samo običan čovek kao i svi ostali. Mislili su da radim u Americi i da sam došla s pogrešnom vizom.

Dobila sam honorar zato što sam održala uvodnu reč na jednom književnom skupu. Pošto su moji troškovi bili plaćeni, rekli su mi: „Morate da odgovorite na dodatna pitanja.“ Odveli su me u čekaonicu, gde je bilo još dvadesetak ljudi i držali me tamo sat i četrdeset minuta. Isleđivanje je trajalo petnaest minuta.

Prostorija je izgledala kao bolnička čekaonica, ali malo sumornije. Na zidu je bilo veoma malo obaveštenje da je upotreba mobilnih telefona zabranjena. Kad god bi neko izvadio telefon, stražar bi stao ispred njega i dreknuo: „Ne koristi taj telefon!“ Sve su vikali i sve je bilo javno, a to je bilo najužasnije. U toj prostoriji sam čula kako se drugim ljudima dešavaju stvari zbog kojih me je bilo sramota što sam ljudsko biće.

Jedna Iranka u kolicima, stara osamdesetak godina, nosila je kratki svetloljubičasti džemper. Vikali su joj: „Arapski? Arapski?“ Urlali su „ARAPSKI?“ iz sveg glasa. Konačno je naslutila šta žele i čula sam da je odgovorila „Farsi.“ Pomislila sam: Bog joj pomogao, ona je Iranka, šta li će joj se desiti?

Jednu ženu s Tajvana su pitali kako je zaradila novac, ali ona nije razumela pitanje. Čovek je povikao: „Odakle vam novac, raste li na drveću? Pada li s neba?“ Bilo je grozno.

Nije bilo toaleta, nije bilo vode, a jedna žena je imala bebu. Da sam bila zarobljena u toj sobi s torbicom na grudima i bebom koja plače ili koju moram da podojim, bože... tolika me je agonija okruživala u toj sobi da mi se činilo kako me je neko isekao žiletom preko srca.

Kad su me pozvali na razgovor, ponovo sam čitala jednu knjigu posle četrdeset godina ‒ hvala bogu da sam je ponela. To je bio Stendalov roman Crveno i crno ‒ delo iz devetnaestog veka smiruje na dugom letu i sjajno je za krizne situacije. Zadubila sam se u čitanje pa nisam čula kad su me prozvali. Žena ispred mene je rekla kako su pozvali nekoga s prezimenom Fox. Nisam znala u koju kabinu da uđem i odjednom se jedan čovek stvorio ispred mene. Držao je podignuto oružje i stajao rastavljenih nogu dok je vikao: „Ne, ne tamo, ovamo!“ Učtivo sam se izvinila i objasnila da sam se unela u čitanje, na šta je veoma glasno i zapanjujuće drsko odgovorio „Šta očekuješ da radim, stojim ovde dok završiš?“
Samo isleđivanje bilo je čudovišno. Da su samo mogli da zavire u moj kofer i vide moje knjige. Kakve li ironije! Imala sam primerak svoje nove knjige I ja sam Australijanac ‒ o emigrantima i dobrodošlici u srećnu zemlju. Zalažem se za inkluzivnost, humanost i jednakost svih ljudi na svetu; to je priča mog života. Imala sam i primerak svoje knjige Deset prstića na rukama i nogama. Rekla sam mu da imam svoje inkluzivne knjige u torbi, a on je povikao: „Umem da čitam!“
Bio je duplo mlađi od mene ‒ ne izgledam kao da imam sedamdeset godina, ali ne izgledam ni kao da mi je šezdeset, starija sam žena ‒ a sve vreme sam stajala. Njihovo ratoborno i nasilničko ophođenje bilo je zaista užasavajuće. Morala sam da držim desni dlan na grudima kako mi srce ne bi iskočilo.

Ni u jednom trenutku se nisu izvinili. Kad su saznali da je jedan od zvaničnih australijskih poklona princu Džordžu bila moja knjiga Deset prstića na rukama i nogama, pružio mi je ruku i rekao: „Drago mi je što sam vas upoznao, gospođo Fox.“ Samo što se nisam srušila, umalo se nisam onesvestila i malo je falilo da me to slomi ‒ to je bilo najjezivije od svega.
Stajala sam pravo i dostojanstveno, ponašala se uzdržano i učtivo, ali njegova izjava da mu je drago bila je surovo neočekivana i odbojna. Ne bi moglo da mu bude drago što se tako ponašao prema meni ukoliko nije psihopata.
U tom trenutku sam mrzela Ameriku. Mrzela sam celu zemlju. A to mi je bio stosedamnaesti odlazak tamo te sam znala da su njeni stanovnici mahom veoma velikodušni i srdačni. Godinama su bili divni prema meni. Prevazišla sam tu mržnju posle dva-tri dana. Ali to nije način da se steknu prijatelji, da se tako postupa prema nekome ko je Australijanac s obzirom na to da smo ih podržavali u svakom prokletom ratu. 

Kad sam stigla u hotelsku sobu, tresla sam se kao prut. Pozvala sam prijateljicu, američku urednicu i kukala. Rekla mi je da pišem o tome, što sam i radila dva sata. Zaspala sam misleći kako ću spavati osam sati, ali probudila sam se u suzama sat i po kasnije. Plakala sam u snu. Bilo je veoma traumatično.

Po povratku u Australiju, američka ambasada poslala mi je izvinjenje. Zadivila sam se koliko su bili ohrabrujući. Dobila sam i mnogo poruka podrške od Amerikanaca i američkih pisaca.

Ja sam ljudsko biće pa shvatam da ti ljudi možda nisu dobro obučeni, ali sad imaju odrešene ruke da budu užasni i ratoborni koliko god hoće. Poludeli su ‒ imaju svu moć koju žele, ali nemaju i obuku.

Zbog njih sam se osetila kao slomljena, poražena starice bez nade, a zapravo sam odlučna, jaka i elokventna žena kojoj je engleski maternji jezik. Ako se tako nešto desilo meni ‒ belkinji koja je elokventna, obrazovana i tečno govori engleski ‒ šta li se, zaboga, dešava ljudima koji nisu moćni kao ja?

To je ono što slama srce. Ne zaboravite, nisu me izveli iz reda zato što sam revolucionarna aktivistkinja, ali kunem se da sad to jesam. Sad sam u prvim borbenim redovima. Ako ne ustanemo i glasno se ne usprotivimo, zdrav razum i dobra volja neće prevagnuti, zato ću biti najglasnija.

Taj slučaj me je tome naučio. Ranije sam mislila da sam aktivistkinja, ali ovo me je pretvorilo u revolucionarku. Neću dozvoliti da se to dogodi ovde. Umesto da plačem i tugujem na kauču, pisaću političarima. Zvaću ih. Pisaću novinama. Ići ću na radio. Neću da ćutim. Nema više pasivnog ponašanja. Čućete me kako urlam.

*Sa Mem Fox razgovarala je Lucy Clark, urednica australijskog izdanja lista The Guardian