U vinu je istina, u votki je zrno nasušne slobode

Olga Tokarčuk: Beguni

Anuška, Moskovljanka, naizgled impulsivno, nakon višedecenijske posvećenosti, napušta svoj porodični dom, tačnije, jednostavno se u njega ne vraća i provodi svoje vreme u lavirintu linija moskovskog metroa. Posmatra ljude. Njihove mikropriče prolaze pored nje kao prizori uokvireni ivicama prozora. Smenjuju se brže kako voz ubrzava. Ljudi iz nekih prizora se vraćaju, neki nestaju zauvek. Anuška ulazi u sledeći voz. Gotovo koprofilski se prepušta dodirima putnika. Uživa u gužvi. Takvo je i pripovedanje Olge Tokarčuk u romanu “Beguni”, voz asocijacija je vodi od jedne priče do druge, likovi se smenjuju, pa stvaraju gužvu. Mrtva tela i njihovi delovi se gužvaju u teglama kao živa tela u gradskom prevozu. Uporni pokušaji konzervacije leševa od strane stručnjaka provlače se kroz nekoliko narativnih tokova. Svaki od tih tokova, a naročito nagli preskoci, naizgled motivisani ničim drugim do slobodnom asocijacijom, zahtevaju punu čitalačku koncentraciju. 

Postoji okvirna priča. To je ona prva - o turisti Kunickom i njegovoj ženi koja je nestala sa detetom tokom letovanja na hrvatskom ostrvu – koja svoje ishodište dobija tek na kraju. Ali ishodište nije objašnjenje, nije smisao. Ishodište je beg, nemotivisan, beg kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Kad bi bio objašnjen racionalno, kad bi se ispričao, to ne bi bio beg. Najčešće su žene te koje „nestaju“, a muškarci ti koji pokušavaju da konzerviraju stanje, telo. U jednom trenutku, na početku pomenuta junakinja Anuška, kao osiromašena begunka, zaspiva na podu kotlarnice. Umesto poniženja koje bi trebalo da oseti, ona oseća svojevrsno blaženstvo i po prvi put u životu momentalno utone u san bez ijedne brige i misli. 

Ovo je knjiga koja može da zbuni, ali svakom ko se u nju upusti preporučujem da ostane uporan, jer, čak i ako nije neko ko uživa u kompleksnom pripovedanju, samo tako će doći do sledećih reči: 

Klati se, miči se, miči. Samo tako ćeš mu umaći. Onaj ko gospodari svetom nema vlasti nad pokretom i zna da je naše telo u kretanju sveto, da mu izmičeš samo onda kad se pomeraš. On pak vlada nad onim što je nepomično i odumrlo, nad onim što je bezvoljno i tromo. ... čim se zaboraviš i staneš, dograbiće te njegove velike šake, pretvoriće te u lutku, oviće te njegov dušak koji ima zadah dima i izduvnih gasova i smetlišta iza grada. Tvoju živopisnu dušu prizemiće u sitnu dušu iskrojenu od papira, od novina, i pretiće ti vatrom, bolešću i ratom, zastrašivaće te sve dok ne izgubiš mir i prestaneš da spavaš. Obeležiće te i upisati u svoje registre, daće ti dokument o tom padu. Misli će ti zaokupiti nebitnim stvarima, šta da kupiš, šta da prodaš, gde je jeftinije a gde skuplje. Otad ćeš da brineš o tričarijama – ceni benzina i njenom uticaju na isplatu kredita. Svaki dan proživljavaćeš bolno, kao da živiš po kazni, ali ko je izvršio zločin i kakav i kada – nećeš nikada saznati. (...) Sve što ima svoje stalno mesto u ovom svetu, svaka država, crkva, svekolika ljudska vladavina, sve što je održalo formu u ovom paklu, njemu je na službi. Sve što je definisano, što je odavde-donde, što je obuhvaćeno rubrikama, zapisano u registrima, numerisano, evidentirano, zakletvom potvrđeno; sve što je sabrano, pogledima izloženo, etiketirano. Sve što je zadržajno: kuće, fotelje, kreveti, porodice, zemlja, sejanje, sađenje, nadgledanje rasta. Planiranje, čekanje rezultata, ucrtavanje rasporeda, čuvanje reda. Zato podigni svoju decu kad si ih već neoprezno rodila i polazi na put; sahrani roditelje, kad su te već nesmotreno prizvali u biće – i idi. Izmeštaj se daleko, van dometa njegovog daška, van njegovih kablova i vodova, antena i talasa, da te ne bi registrovali njegovi osetljivi instrumenti. 

Bežite, mičite se iz kuća, idite, beguni, jer samo tako ćete se sačuvati od lukavog lovljenja i zamki vražjih. Bilo kakva otvorena bitka s njim unapred je izgubljena. Ostavite svoje posede, odbacite zemlju i krećite na put. 

Dragoljub Stanković: Beogradski Kiklop

“Beogradski Kiklop” nije autobiografija Dragoljuba Stankovića. To nije ni romaneskna autobiografija književnog karaktera Dragoljuba Stankovića. To je "naša" autobiografija, autobiografija jedne razuđene, nekompaktne generacije. S jedne strane joj preti opasnost beznačajnosti zbog toga što je ispričana potpuno nepretenciozno, bez insistiranja na hronologiji, na priči koja vodi od tačke A do tačke B u vremenu, ali sa druge strane, ona je baš zbog toga značajna, jer je to nepostojanje smislenog narativa, smisla uopšte, ta nemogućnost da ispričamo svoju priču, možda i najveći zajednički imenilac pripadnika te (anti)identitske grupacije koju nerado nazivam generacijom, a koja je odrasla devedesetih, pa čak nije ni odrasla, već koju su devedesete odredile.

Dok su okolo divljali rat i tranzicija svi smo mi imali svoje partnerke mučene paranojom i drugim mentalnim poremećajima, svoje očeve čiji nedostatak autoriteta nam je smetao, jer smo bili uskraćeni za klasičnu referentnu tačku protiv koje ćemo se buniti, svoje prijatelje koji su, inače vrlo egzotični pravoslavni misticizam, doživljavali i praktikovali kao mejnstrim.

Mi smo sve to doživeli, pa čak i ako nismo. Nekako je poznato i nedovoljno. To nije naš život, već patrljci života. I, kada pogledamo unazad, to je sve što imamo od prošlosti. Nekako je tužno. Dirljivo. Nenadoknadivo.

Značajnija knjiga nego što se možda na prvi pogled čini.

Venedikt Jerofejev: Moskva - Petuški

Literarni lik, junak ove prozne poeme, Venedikt Jerofejev mladi je alkoholičar koji se sprda sam sa sobom i sa svetom oko sebe putujući vozom od Moskve do (u ruskom koordinatnom sistemu) obližnjeg mesta Petuški gde ga čeka misteriozna žena i novorođeno dete.
On ne pije. On loče. Oblokava se svim i svačim. Katalogizuje žestine s oblapornim zadovoljstvom, s ljubavlju prema sredstvu sopstvenog uništenja. 

Šta tu može da bude toliko opasno pa da ova knjiga bude zabranjena za štampanje u Sovjetskom Savezu čitave dve decenije otkako je nastala 1970, i da jedini način njene distribucije bude samizdat koji se u to vreme svodio na prekucavanje i, ako se imalo para – kopiranje, pita se običan čitalac. A onda taj srećnik polako prestaje da postavlja glupa pitanja jer se pred njim otvara Pandorina kutija somnabulne subverzije. 

Jedan običan alkoholičar, kao dvorska luda u klasičnim dramama, baš zbog dezintegracije svoje persone pod dejstvom votke, ima legitimitet da dovede u pitanje čitav sistem na kom opstaje sovjetsko društvo, pa čak i da napravi revolucionarnu vladu u senci flaše domaće brlje, i da se proglasi za njenog predsedavajućeg. Da, njihov program je stupidan, rešenja za sve goruće i hronične probleme zajednice oni pronalaze u čaši, ali svejedno... 

On razgovara i sa anđelima, postavlja početna i finalna filozofska pitanja, skače s teme na temu, gubi se. Kako kilometri odmiču, kako se smenjuju stanice, voz kojim on putuje postaje polje uznemirenog intelektualnog andergraunda, i kao takav privlači pozornost svevidećih očiju države. U jednom trenutku, Venjička govori: „Gledala me, kao i prethodni put, desetinama očiju, velikih, na sve spremnih, iskliznulih iz orbita - gledala me u oči moja domovina, iskliznula iz orbite, na sve spremna i velika. Tada, posle sto pedeset grama ruske (vodke), meni su se sviđale te oči. Sada, posle petsto grama kubanske, bio sam zaljubljen u te oči kao bezumnik. Dok sam ulazio u vagon, malo sam posrnuo - ali prošao sam do svoje klupe bez ičije pomoći i za svaki slučaj sam se smeškao...“

Nakon gogoljevski hrabrih sprdačina s mentalitetom i harmsovskih apsurdizama, poput onog o Modestu Musorgskom u jarku i Rimskom-Korsakovu sa šibom, ova knjiga daje i jedan praktičan odgovor na staro pitanje, otkud u Rusiji toliko alkoholičara. 

U vinu možda jeste istina, ali u votki je ono preostalo zrno nasušne, a ujedno tako opasne slobode.