Ubice su pobedile na izborima

"Crni petak" 24. oktobra 1929. godine stigao je ubrzo po mom odlasku u Pariz na novo zaduženje. Značaj tog datuma nekako nam je svima promakao. Bilo je potrebno da prođe nekoliko meseci pa da se njegove posledice osete i u Evropi. Od trenutka kad nas je zapljusnuo prvi, udarni talas inflacije, događaji su počeli vrtoglavom brzinom da se nižu. Broj nezaposlenih u Nemačkoj narastao je na cifru od sedam miliona – što je činilo jednu trećinu od ukupnog broja radno sposobnih. U srazmeri s tim, narasla je i moć nacionalsocijalisticke partije. Temelji su bili uzdrmani, Evropa se vrlo brzo našla na ivici kolapsa.

U Berlin sam stigao na dan sudbonosnih izbora u Rajhstagu 14. septembra 1930. Bila je to treća prekretnica u mojoj karijeri, od kojih je svaka bila obeležena nekim simboličnim datumom. Napustio sam roditeljski dom i otisnuo se za Palestinu 1. aprila 1926, na dan kad se zbijaju šale sa lakovernima. U Pariz sam dospeo na dan velike nacionalne proslave povodom francuske revolucije - Dan pada Bastilje, 14. jula 1929. A u Berlinu sam osvanuo upravo onog dana što će označiti kraj Vajmarske Republike i početak varvarskog razdoblja u Evropi.

Sve do 14. septembra, nacionalsocijalistička partija zauzimala je dvanaest mesta u nemačkom Parlamentu. Već sledećeg dana taj broj popeo se na stotinu i sedam. Partije centra bile su pregažene. Demokratska partija zbrisana. Socijalisti su izgubili devet svojih mesta. Broj glasova za komuniste povećao se za nula posto, dok je za naciste skočio za osamsto posto. Dan konačnog obračuna se približavao. Stići će tačno za trideset meseci.

Već sledećeg dana po izborima otišao sam na svoje novo radno mesto, smešteno u jednoj ogromnoj zgradi u ulici Kohštrase. Imao sam utisak kao da su ljudi tu još uvek u stanju neke ošamućenosti. Od mene se očekivalo, kako je red nalagao, da se prvo upoznam sa urednicima nekih četiri dnevna lista i desetak različitih nedeljnika i mesečnika, čije su se redakcije nalazile u ovoj lavirintskoj zgradi. Dok su se rukovali sa mnom, stisak ruke bio im je mlitav a izraz na licu nekako odsutan. Jedan ili dvojica postavili su mi isto pitanje, s grimasom što je izražavala krajnju nevericu: "Zašto, zaboga, niste ostali u Parizu?" Dolazak novog urednika naučne rubrike u tom specifičnom trenutku zacelo im je izgledao kao čista ludost.

Posle nekoliko dana panika se povukla i ljudi u Kohštrase, uostalom kao i ostali u Nemačkoj, vratili su se svojim uobičajenim poslovima u zemlji koja je postala pravo minsko polje. Veću polovinu nameštenika u zgradi u Kohštrase činili su Jevreji; ni ostali kasnije neće doživeti ništa bolju sudbinu. Osoblje "Ulštajna" u Gebelsovim očima važilo je za bête noir. Bili smo oličenje svega onoga što je mrzeo. Stajali smo uklešteni u nemačkoj kulturi, a ipak imuni prema nemačkom šovinizmu, zahvaljujući pre svega nasleđenoj crti izvesnog judeo-kosmopolitizma. Gajili smo najžešće antiratne, antimilitarističke i antireakcionarne stavove. Bili smo za "Lokarno" i "Rapal", to jest franko-nemačku i rusko-nemačku kolaboraciju. Bili smo za Kelogov pakt koji je zabranjivao rat, za Ligu Naroda čiji bi zadatak bio da kažnjava svakog potencijalnog agresora, za Brijanovu Pan-Evropu. Držali smo se rezervisano prema Engleskoj utoliko što je to bila kolonijalna imperija (i Francuska je takođe imala jednu koloniju, ali to niko nije uzimao ozbiljno) i što je Evropu držala razjedinjenu svojom "makijavelističkom politikom ravnoteže snaga". Verovali smo u princip samoodređenja svake nacije, u mogućnost oslobađanja kolonizovanih naroda, u društveni progres. Ukratko, bili smo vrlo razumni i prosvećeni. Jedino što smo propustili da vidimo to je činjenica da je doba razuma i prosvećenosti već davno ostalo za nama.

Kosmičke oluje katkad prouzrokuju magnetne oluje na zemlji. Čovek ne poseduje organ kojim bi ih registrovao, pa se stoga često događa da moreplovcima iznenada poludi kompas a da oni to i ne primete. Mi smo živeli upravo u središtu jedne takve magnetne oluje, ali smo propustili da njene znake na vreme uočimo. Nismo videli da su naši slogani davno izgubili svaki smisao i da nas vode u pogrešnom smeru. Zazivali smo "demokratiju" svečano kao u molitvi i posmatrali nemo kako najveća evropska nacija, sasvim demokratski, daje svoje glasove ubicama. Zaklinjali smo se u volju masa, a ona se preobratila u smrt i samouništenje. Molili smo se za tolerantnost, a zlo koje smo sami tolerisali uništiće na kraju našu civilizaciju.

Svako je reagovao pred nastupajućom apokalipsom shodno svom temperamentu. Bilo je profesionalnih optimista i urođenih. Prvi su obmanjivali svoje čitaoce, drugi sebe.

Trideset meseci je relativno dugo razdoblje. U tom periodu bilo je i uspona i padova. Izbori su se smenjivali grozničavom brzinom koja je stalno rasla. Broj glasova za naciste vrtoglavo se povećavao, a s vremena na vreme nacisti bi pretrpeli kakav manji neuspeh i svi bismo za trenutak odahnuli. Obično kad je sve već gotovo, ljudi se sete da se zapitaju: "Kako smo mogli da budemo tako glupi i da sedimo skrštenih ruku kad nam je izlaz od početka stajao pred očima?". Odgovor se krije u tome što najveći broj ljudi, upravo usled inertnosti čovekove imaginacije, jednostavno ništa nije ni opažao.

Svaka od faza ovog procesa raspada reflektovala se i u fabrici javnog mnenja u kojoj sam i ja radio. Ton naših novina osetno se izmenio. Počeo je da izlazi svakodnevni stubac u Vossische Zeitung posvećen novostima o nemačkim etničkim manjinama izvan Rajha. To je bio signal da treba izvršiti zaokret sa kosmopolitske orijentacije na pangermansku.

Stav novina prema silama Zapada se učvrstio. Oduvek smo imali kritički odnos prema Versajskom ugovoru; sada je izbalansirana kritika vodila ka licemerstvu. Uvodnici su postali pompezni, patriotski i provincijalni. Nije bilo potrebe da neko sa strane govori urednicima i stranim dopisnicima kako je kurs bio izmenjen. Čim bi ton jednom bio utvrđen, sledili bi ga automatski, s krajnjom revnošću, kao po instinktu. I u slučaju da neko pokuša da im skrene pažnju kako su izdali svoja ubeđenja, oni bi to odmah sa najvećim gnevom i srdžbom porekli.

Još mnogo pre nego što će razdoblje od trideset meseci krenuti svojim nezaustavljivim tokom, naš Vossische, ta biblija nemačkog liberalizma, sa svojim imenom imao je zajedničko tek jedva nešto više od prvog dela naslova. Šefovi pojedinih redakcija vodili su upornu borbu iz pozadine, ali su bili u manjini. Neka nova lica počela su da se pojavljuju u kući, a neki stari članovi osoblja da nestaju. Hladne čistke provlačile su se kroz celu 1932. godinu. Iako su i sami bili Jevreji, Ulštajnovi su nastojali da germanizuju firmu, postupno i na posredan način. Sve žrtve čistki, ako me sećanje ne vara, bili su redom Jevreji; novozaposleno osoblje, pak, arijevci i najžešći nacionalisti.

Zgrada u Kohštrase postala je mesto straha i nesigurnosti gde se, kao u ogledalu, odražavao strah i nesigurnost što vlada u čitavoj zemlji. I dalje smo se šetkali dugačkim, od zvuka izolovanim hodnicima, puni sebe kao da smo osoblje nekog ministarstva, ali smo ispod oka merkali jedni druge pitajući se na koga je došao red. Nije bio redak slučaj da kolege buduće žrtve znaju da je ova već osuđena, dok bi se nesrećnik i dalje važno šetkao među njima, nesvestan sudbine koja ga čeka. Jedna grozna šala što je kružila po našim redakcijama u to vreme, simbolično odslikava atmosferu Vajmarske republike tokom poslednjih meseci pre konačnog kraja:

Davno, u vreme drugog cara iz dinastije Ming, živeo je neki dželat po imenu Vang Lun. Bio je pravi majstor svog zanata i glas o njegovom umeću nadaleko se raširio carstvom. U to vreme pogubljenja ne bejahu retkost, pa je tako imalo dana kada je valjalo odrubiti glavu i do petnaest ili dvadeset ljudi zaredom. Vang Lun je bio poznat po tome što bi stajao u podnožju gubilišta, sa ljubaznim osmehom na licu, pevušeći neku veselu pesmicu i držeći iza leđa skrivenu oveću, zakrivljenu sablju, a onda bi jednim snažnim zamahom odrubio glavu nesrećnoj žrtvi dok bi se ova još uspinjala stepenicama.

Taj isti Vang Lun imao je u životu i jednu neostvarenu želju, za koju mu je bilo potrebno ravno pedeset godina mukotrpnog usavršavanja. Ta želja, naime, bila je da odseče glavu žrtve jednim jedinim zamahom ali takve siline da glava, u skladu s zakonom inercije, ostane čoveku i dalje na ramenima, slično kao što neki tanjir ostaje da stoji nepomično na stolu i kad istrgnemo stolnjak ispod njega.

Veliki čas Vang Lunov kucnuo je u sedamdeset osmoj godini njegova života. Tog značajnog dana čekalo je na njega šesnaest klijenata koje je sa ovog varljivog sveta senki valjalo otpremiti njihovim precima. Stajao je kao i obično u podnožju gubilišta, a jedanaest odsečenih glava, nakon njegovog neponovljivog udarca, već se zakotrljalo po prašini. Čas velikog trijumfa došao je sa dvanaestim čovekom. Kako je on krenuo da se penje uz stepenice, to se Vang Lunov mač hitro poput munje spustio preko njegovog vrata, čovekova glava i dalje je stajala na svom mestu, a ovaj pak nastavio da se penje kao da se ništa nije dogodilo. Stigavši već na sam vrh gubilišta, čovek se obrati Vang Lunu sledećim rečima:

"O, okrutni Tang Lune, zašto ne skratiš moje muke već me kinjiš puštajući me da i dalje ovako čekam, dok si ostalima ukazao milost tako što si s njima svršio brzo?". Te reči bejahu dovoljne da Vang Lun konačno shvati kako mu je životna želja najzad uslišena. Uzvišeno miran osmeh pojavi se na njegovom licu i on se najljubaznijim glasom obrati čoveku što je čekao:

"Zamolio bih te samo da sagneš glavu."

Hodali smo umuklim hodnicima našeg bastiona nemačke demokratije, pozdravljajući jedan drugog sa iskeženim: "Samo sagni glavu". Pa bismo se, za svaki slučaj, mašili rukom za zatiljak, da se uverimo da li nam je glava još uvek na ramenima.

Vajmarska Republika bila je osuđena na smrt. Izdala je svoja ubeđenja i obeščastila se ne uvećavši time ni najmanje sopstvene izglede da preživi. Očekivati spas od liberalnih partija bilo je apsurdno.

Ništa više nije donosila ni nada u socijaliste. Njihov program u proteklih dvadeset i pet godina svodio se na neprincipijelni kompromis i beskičmeni oportunizam. Godine 1912. svečano su se zakleli da će sprečiti vladu da krene u rat; dve godine kasnije, sa entuzijazmom su podržali Kajzerov rat. Sa dolaskom na vlast nakon poraza iz 1918. propustili su svoju istorijsku šansu da preobraze Nemačku u istinski demokratsku zemlju. Umesto da najodlučnije krenu u juriš, oni su manevrisali. Na predsedničkim izborima od 1932. njihov kandidat bio je izlapeli stari maršal Hidenburg, nemački Peten. Izabrali su ga, i šest meseci kasnije dozvao je Hitlera na vlast.

Tako su 1930. godine progresivni intelektualci Nemačke mahom bili previše vezani za onaj nikakav program socijalističke partije. S druge strane, postale su poznate neke neugodne činjenice o sovjet-komunizmu. Vođa opozicije Trocki nalazio se u izgnanstvu; dalji tok revolucije pokazaće da je to bila relativno blaga kazna. Nijednom istaknutom sovjetskom političaru još se nije javno sudilo, nijedan član opozicije još nije bio pogubljen. Bili su to relativno idilični dani; čistke, javna suđenja i teror otpočeće tek posle četiri godine, nakon ubistva Kirova u decembru 1934.

Program prisilne kolektivizacije seoskih poseda nalazio se tada još u početnoj fazi. Masovno deportovanje kulaka, glad i plansko raseljavanje sela bili su još uvek stvar budućnosti. Prvi petogodišnji plan je započet 1929. godine; u toku je bila upravo njegova druga godina. Ovde je u pitanju bio ogroman poduhvat od ogromnog istorijskog značaja.  Rusija je započela "veliki eksperiment"; čovek je mogao gajiti rezerve prema režimu, ali nije bilo prima facie razloga da se taj eksperiment unapred odbaci. Tome su bili skloni jedino konzervativci i reakcionari, pokazujući u isto vreme benevolentnu neutralnost prema nemačkoj i italijanskoj varijanti fašizma. Krajnje usamljeni bejahu intelektualci koji su se usudili da podignu svoj glas - B. Rasel i H.Dž. Vels, na primer - suprotstavljajući se od početka sovjetskom režimu; međutim, bilo ih je tek nekolicina i niko nije hteo da ih sasluša.

Godine 1930. Rusija je u očima KP Nemačke važila za neku vrstu idealnog cilja, dok je danas komunistima Zapadne Evrope to zadati cilj. Socijalisti nisu imali nikakav cilj, samo sumnjivu reputaciju da su napravili haos od svoje zemlje. Nakon izbora u septembru 1930. video sam kako je liberalna srednja klasa odbacila sve svoje stare principe. Čoveku pojedincu je u to vreme aktivna rezistencija protiv nacista izgledala mogućna jedino stavljanjem na kocku: socijalisti ili komunisti. Upoređivanjem njihovih dotadašnjih programa, njihove vitalnosti i odlučnosti, izbor je isključivao prve a favorizovao druge.

U ovom zaključku nisam bio usamljen. Težnja ka uzajamnom suprotstavljanju ovih dvaju ekstremnih pokreta kao da je stajala u znaku neke neumoljive fatalnosti. U naslovu tada popularnog H.R. Nikerbokerovog bestselera "Fašisti ili sovjeti?" bio je sadržan pravi rezime situacije. Nije bilo nikakve "treće snage" ni trećeg izbora.

(NASTAVIĆE SE)