Ubio sam ga, jer biste vi mene ubili da ga nisam ubio

Četvrtak

Neko me obdario iz Pariza paketom važnih francuskih knjiga, ispravno se dosećajući da ih ne znam i da treba da ih pročitam. Osuđen sam na čitanje samo onih knjiga koje mi dođu do ruku, pošto nisam u mogućnosti da ih kupujem – pa škrgućem zubima kad vidim lica iz industrije i trgovine koji kupuju sebi biblioteke za ukras kabineta, dok ja nemam pristupa delima koja su mi na malo drugačiji način potrebna. Ali zahtevate da budem načitan i upućen, zar ne? Nekad mi je Ivaškjevič govorio da umetnik ne treba da zna previše. To je veoma ispravno, ali umetnik ne može dopustiti da mu glas kasni, i bezgranični idiotizam ustrojstva koje zatvara pred njim vrata pozorišta, koncertnih dvorana, knjižara, širom otvorena pred snobovskim novcem, jednom će se na vama osvetiti. Taj sistem koji intelektualca potiskuje na sivi kraj, koji inteligenciji oduzima mogućnost razvoja, u budućnosti će biti valjano ocenjen, i vaši unuci će vas smatrati glupacima (ali šta je vâs za to briga!).

Tek sada, zahvaljujući prijateljskoj pariskoj štedrosti, mogao sam da upoznam Kamijevo delo L’Homme révolté (Pobunjeni čovek ) – godinu dana posle izlaska knjige. Čitao sam je „ispod klupe“, kao nekad u školi, te bi Kami mogao s pravom da iznese zamerku zbog takve lektire – ali i pored toga njegov tekst je odmah postao okosnica mojih razmišljanja. „Uplašenost?“ Da, „uplašenost“ (pravo da kažem, nisam doživljavao osećanja drugačije do pod navodnicima). Ali ako bih mogao da govorim o uplašenosti, onda bih rekao da me manje plaši drama koju knjiga opisuje, nego volja za stvaranje drame, koja se daje osetiti u samom autoru. Hegel, Šopenhauer, Niče, na koje moramo svaki čas da mislimo, čitajući ovo, bili bi, bez obzira na to, dramatični – ali tragična misao čovečanstva u ono vreme je imala u sebi još i raskoš otkrića, tako javnu kod Šopenhauera, a i kod Ničea opipljivu i detinjastu – dok je Kami hladan.

Pakao te knjige je više uznemirujući zato što je hladan; i još zato što je nameran. Činilo bi se da nema ničeg neispravnijeg od tih reči – jer je teško naći delo ljudskije i plemenitije po nameri, naići na vatrenije saosećanje prema čoveku. Ali smrtna hladnoća uzrokovana je upravo time što Kami zabranjuje sebi čak i tu prijatnost kakvu daje razumevanje sveta, on hoće da dâ jedino sâm bol, odbacuje naslade lekara koji se raduje zbog svoje dijagnoze – hoće da bude asketski. A njegova težnja za tragedijom ima svoje korene u tome što su za nas danas tragedija i veličina, tragedija i dubina, tragedija i istina – postali sinonimi. Što označava da ne umemo da budemo veliki, duboki, istiniti drugačije, sem tragično.

To je možda jedna od glavnih odlika današnjeg mišljenja na prostoru poslednjeg veka. S jedne strane – sazreli smo toliko da već ne možemo da se radujemo našoj istini. S druge – usmereni smo prema tragičnosti i uporno je tražimo kao blago. Što znači da valjda stari svet, monoton u svojoj nesreći, nije postao tragičniji, već samo čovek. I tu je stvarno moguće uznemiravati se – jer ako, nagnuti nad našim ponorom, ne prestanemo iz ništavila da prizivamo demona, da će on ispuniti sve zakutke našeg bivstvovanja! Svet će biti onakav kakav mi budemo hteli. Pa ako postoji Bog na visinama i uz to još milostivi, neka učini da „nemamo zle snove“, pošto „to nije dobro, niti može izići na dobro“.

Šta bih imao da kažem o naravoučeniju Pobunjenog čoveka? To je delo na koje bih od sveg srca hteo da pristanem. Ali u tome je problem, što za mene savest, individualna savest, nema one snage kao za njega, kad je u pitanju spasenje sveta. Zar na svakom koraku ne vidimo da savest gotovo ništa nema da kaže? Da li čovek ubija ili muči zato što je došao do zaključka da ima pravo? Ubija, zato što ubijaju drugi. Muči, jer i drugi muče. Najužasniji čin postaje lak, kada je put do njega progažen, i, na primer, u koncentracionim logorima staza do smrti bila je već tako ugažena, da je malograđanin nesposoban da kod kuće ubije muhu, s lakoćom usmrćivao ljude. Znači, ono što nas danas zbunjuje, to nije ova ili ona problematika, to je, da se tako izrazim, rastvaranje problematike u ljudskoj masi, njeno uništenje pod dejstvom ljudi.

Ja ubijam pošto ti ubijaš. Ti i on i vi svi mučite, pa i ja mučim. Ubio sam ga, jer biste vi mene ubili da ga nisam ubio. Takva je konjugacija i deklinacija našeg doba. A iz toga proizlazi da opruga delovanja nije u savesti jedinke, nego u onom odnosu koji se stvara između nje i drugih ljudi. Ne činimo zlo zato što smo uništili u sebi Boga, nego zato što su Bog i čak satana nevažni, pošto sankcija čina postaje drugi čovek. Na celokupnom prostoru Kamijeve knjige ne nailazim na tu prostu istinu: da je greh obrnuto proporcionalan prema količini ljudi koji mu se predaju – i to obezvređivanje greha i savesti ne ogleda se u delu koje teži njihovom preuveličavanju. Kami, takođe, po ugledu na druge, izvlači čoveka iz ljudske mase, i čak iz opštenja sa drugim čovekom, konfrontirajući pojedinačnu dušu sa egzistencijom – i to izgleda tako kao kad bi ribu izvadio iz vode.

Njegova misao je previše individualistička, previše apstraktna. Već odavno ta rasa moralista meni izgleda da visi u praznom. Ako hoćete da ne ubijam i ne progonim, ne trudite se da mi objašnjavate kako je pobuna „afirmacija vrednosti“ – nego bolje pokušajte da mrežu rasteretite od napetosti koja se stvorila između mene i drugih, pokažite kako joj ne podlegati. Savest? Doduše, imam savest, ali kao sve u meni, ona je pre polusavest i nedovoljna savest. Ja sam poluslep. Ja sam lakomislen. Ja sam bilo kakav. Kami, grabljivi poznavalac nižeg sveta, jedan je od onih koji su uspeli najbolje da pokažu „prazninu“ koja kraljuje u našem neočovečenju – a ipak i on traži spasa u sublimiranim formulicama.

Zato, čitajući moraliste, uvek imam utisak da im izmiče čovek? Bespomoćan, apstraktan i teorijski izgleda mi moral – kao da se naša prava egzistencija ostvarila negde van njega. Pitam: da li to sam Kami govori meni u toj knjizi, ili izvesna škola moralnog mišljenja koja se stvorila na francuskoj zemlji skupnim naporom raznih Paskalâ – i oni taj instrument, usavršen i izoštren teškim radom tolikih mislilaca, prišivaju neposredno meni i drugim ljudima? Nije li to specijalizovan moral? Razrađen? Rekao bih, preterano dubok? Prekomeran? Koji prerasta? Moral koji je ne samo delo ljudi sa posebno prefinjenim osećanjem dubine nego koji su još sebe u njemu usavršavali. Njihova misao samo je prividno individualistička – bavi se jedinkom, ali nije tvorevina jedinke.

Svaki čas Kamijeva strast razbija taj skelet, i tada se odmaram. Pa ipak, muči me ta izbrušena savest, koja mi potura savest krajnju i kosmičku. Kako oživeti moral, oduzeti joj taj aspekt teorije, kako učiniti da stigne do mene, do čoveka? Uzalud Kami hoće da mi produbi savest. Moj problem nije usavršavanje moje savesti, nego pre svega to do koje je mere moja savest moja. Jer savest kakvom danas raspolažem, tvorevina je kulture, a kultura je nešto što, doduše, jeste nastalo od ljudi, ali s čovekom nipšto nije identično. I tu hoću da kažem: primenjujući na mene taj skupni proizvod, ne tretirajte me kao da sam samobitna duša u kosmosu – put do mene vodi preko drugih ljudi. Ako hoćete da mi se uspešno obratite, nikad ne govorite meni neposredno.

Samoća koja izbija iz Kamija ne muči manje od marksističkog, suhog kolektivizma. Što su vrednosti te knjige istinitije, tim više muči. Divim se, slažem se, potpisujem se pod tim, podupirem – i istovremeno se prema svojoj vlastitoj afirmaciji odnosim s nepoverenjem.

U tom pravcu idem – i ne zato što bih hteo, nego što moram.