Ubistvo tuzlanske mladosti i srpske savesti

Vest treba pročitati i analizirati oprezno, lagano, kao i sve ekskluzive Večernjih novosti: beogradski profašistički roto proizvod objavio je 4. marta  finalne rezultate navodnog istraživanja skupine analitičara, balističara, iz brojnih država, i konačni je zaključak - kako ovlašćeno saopštava general nečega Ilija Branković, da su 71 osobu, uglavnom mlade ljude (najstariji poginuli imao je 40 godina, a najmlađi Sandro Kalesić dve i po), ubili teroristi - samoubice, njih sedmorica (sedmoro?) simultanim aktiviranjem eksplozivnih naprava na lokaciji Kapija, gradskom šetalištu i okupljalištu, u večernjim satima 25. maja 1995. Time samozvani ekspertski tim negira presudu bosanskohercegovačkog suda po kojoj je za ovaj masovni zločin na 20 godina zatvora osuđen general Vojske Republike Srpske, beogradski plaćenik Novak Đukić koji je naredio ispaljivanje granate.

“Novosti” su temeljite, ostavljaju i malo prostora za vojničku imaginaciju: “Kako nam otkriva Branković, zajednički imenitelj za ova dva napada mogao bi biti čovek pod imenom Šejh Mahmud Abu Abdul Aziz al - Muntesib, poznatiji u BiH kao Riđobradi. On je osnivač odreda "El mudžahedin" koji je komandovao iz Mehurića kod Travnika. Ovaj lični emisar Osame bin Ladena, posle zlodela u BiH odlazi na Kosovo, da bi 1996. bio uhapšen u Saudijskoj Arabiji upravo zbog terorističkog napada na vojnu bazu SAD.

Kako su “Novosti” presudile mrtvom čoveku

Vest je izazvala rezignaciju, povređenost, članova porodica ubijenih, ranjenih, građana Tuzle, Bosne i Hercegovine, konačno, svih ljudi sa imalo savesti. Bilo je zvaničnih reakcija na lokalnom nivou, jedna ozbiljnija se, saznajemo u Tuzli, priprema, ali zvanični organi Bosne i Hercegovine nisu reagovali.

Ništa se nije promenilo u tretmanu slučaja Tuzla, ostale su iste temeljne postavke odnosa Srbije prema vlastitim zločinima i masovnim ubistvima koja su počinjena u njeno ime. Tuzla je slučaj od velike važnosti, pa je, zbog simbolične snage stradanja tuzlanske mladosti, Beograd u ovo bezuspešno skidanje krivice uložio veliki novac (naravno, ni približan iznosu utrošenom za ubijanje i etničko čišćenje).

Temelj negirajuće, falsifikatorske nove srbijanske istine je, naravno, laž. Besomučna, otvorena, rugajuća i - za žrtve i relativno normalne građane Srbije – ponižavajuća laž. Pročitajmo i duboko patriotski poverujmo generalu Brankoviću: “Čak 27 osoba žrtava sa Tuzlanske kapije se mogu uslovno označiti kao potencijalni bombaši samoubice jer je sudski utvrđeno da su izgubili život od posledica bliskog eksplozivnog udara”. Još malo bezočnosti, od Brankovića “sive eminencije balistike”,  kako mu tepa autor napisa, erudita Dragan Vujičić: “Naši stručnjaci su tokom istrage analizirali sve terorističke napade u svetu od 1950. do 2016. iz američkih i ruskih izvora (oko 50.000 terorističkih napada). Događaj u Tuzli se najviše poklapa sa napadom koji je godinu dana kasnije, 1996, izveden na vojnu bazu SAD u Dahramu u Saudijskoj Arabiji, kada je stradalo 17 Amerikanaca, a ranjeno njih više od 70.”

Iznad fotografije žrtve, objavljene u  “Novostima” uz tekst pod naslovom “Smrt u Tuzli sejalo sedam islamskih terorista” stoji objašnjenje: “Jedan od stradalih bombaša samoubica”.

Nekoga će zanimati i jedan od komentara čitaoca “Novosti” koji koristi kodno ime outlaw: ”ljudi ne grijesite duse!kakvi teroristi i kakvi bakraci.bio na kapiji licno,dozivio ne dao bog nikom,ovaj raskomadani momak je moj rodjak koji je stajao tik do mjesta gdje je granata ekslodirala.izvadili su ove ostatke ispod stojadina koji je bio parkiran preko puta.po licnoj su ga prepoznali.granata je ispaljena sa ozrena tacnije rejon tumare top 130 mm.jedan je dovucen u kasarnu citav i neko vrijeme je bio ispred starog doma jna a drugi iz kojeg je pucano cijev je raznesena”

Kadrovi su naša dika

I da ovde završimo sa ovim drugim temeljem srbijanske negacije: mediji. U “Večernjim novostima” glavni i odgovorni urednik je Milorad Vučelić; bio je generalni direktor Radio televizije Srbije od 1992. do 1995. Za njegova su direktorovanja brojni novinari dodirnuli ljudsko dno, a oni koje je izbacio sa posla bili su pred egzistencijalnim. Lavovi su mezetili Srpčad u sarajevskom Zoološkom vrtu, lično je ispisao i pročitao poternicu za dezerterima, pripisao u komentaru Kemi, Pjevaču i Josipu Pejakoviću javne kuće sa srpskim maloletnicama u Sarajevu.

“Čuvajmo kadrove”, moto je partije koja kadrova nema, a Vučelić bi bio bolji na mestu direktora Televizije (mlađi Bujošević ide u zasluženu penziju); malo egzekutora bolje od njega zna moć televizije i njenu upotrebnu vrednost. Malo njih zna gde se, koliko i kako falsifikovalo. “Novostima” bi, eto dobitne kombinacije, ostao Vujičić. 

Upotreba svih raspoloživih državnih resursa karakteristična je za zataškavanje srbijanskog tipa; u slučaju Đukić - Tuzla reč je o izuzetno skupom opitu na poligonu u Nikincima, kojim je Vojska omogućila navodnim ekspertima da, na osnovu 59 ispaljenih projektila kalibra 130 milimetara, konstatuju da Novak Đukić nije kriv. Bakšiš nišandžijama, dodavačima, konobarima niko nije video (sigurno ga nije ni bilo). A šta je za srpsku vojsku 59 granata, posle milion proćerdanih na neosvojeno Sarajevo - ima se, zaostalo. 

U ime svih vas, ne bih zbog sebe

Platila je, navodno, Fondacija vispreno smišljenog naziva (“Novak Đukić”), što je zanimljiva, više puta ponovljena tvrdnja. Niko u srbijanskoj javnosti nije video nikoga ko predstavlja Fondaciju “Novak Đukić”, te fondacije nema u bosanskohercegovačkom APR, nema je u Banjaluci, nema je u registru fondacija. A reč je, kazaće Novak Đukić, o hiljadama ljudi koji mu pružaju podršku, pa i finansijski pomažu (“Ljudi su prepoznali ideju i danas poimence mogu da nabrojim najmanje 1.000 mojih kolega, bivših vojnika i civila, koji su na istom poslu sa mnom. Neću da govorim o onima koji dobrovoljno uplaćuju novac u fondaciju koja nosi moje ime, a od kojeg je urađeno veštačenje ‘Kapije’. Veštačenje treba da se radi i za Markale, Račak i mnogo drugih Račaka").

Za državu je, budimo realniji, iznajmljivanje poligona i ispucavanje granata – pogotovu sa ovako uzvišenim ciljem zataškavanja i falsifikovanja, poput iznajmljivanja plesne dvorane Doma JNA, sa orkestrom pride.

Drugi je važni državni (vojni) resurs za pomoć zlikovcima Vojnomedicinska akademija koja, to zvuči poznato, “samo radi svoj posao”. Kad je generalu Đukiću loše, a to biva dan - dva pred suđenje, odmah ga hospitalizuju. Doduše to niko nije video, ali je viđen na TV Pink, gde je, uz nesebičnu pomoć iskusnog voditelja Predraga Sarape (“I Vi kažete da je nemoguće da granata doleti dotle!!!?”), objašnjavao stavove iz neke kupusare. Delovao je zdravo, ali njegov branilac, saznali smo u FHP, kaže da ima (Đukić) psihičke probleme (ko bi u to sumnjao), a nezvanično je pominjao i neke kardiološke.

Pravosuđe je najočiglednije zloupotrebljeno, izmrcvareno, zgaženo, jer, prema zvaničnom standardu kvaliteta, nije sudija onaj ko ne sudi u korist svog naroda. Tako će se proces generalu koji je strugnuo u Buenos Ajres 21. veka, beogradsku sigurnu kuću za zlikovce velikosrpske provinijencije, odlagati do besvesti, a reč je o, laički rečeno, šalterskom slučaju. Begunac od pravde treba samo da se pojavi pred sudijom i Sud treba, u skladu sa sporazumom dve države, da prizna presudu bosanskohercegovačkog Suda kojom je zlikovcu presuđeno da bude 20 godina iza rešetaka.

Iživljavaćemo se nad vašim mrtvima

Zlikovac Novak Đukić, zapovednik Taktičke grupe “Ozren”, personifikacija je počinitelja ratnih zločina osuđenih van Srbije (takvi su i haški slučajevi) koji ciljeve velikosrpske ratne mašinerije tretiraju kao patriotizam i traže pomoć,  jer će, navodno, njihova krivica značiti i krivicu čitavog srpskog naroda. Lažeš, generale, ali ima i onih koji ti veruju.

Ko naredi nasumično ispaljivanje granate na korzo, ima sva prava da bude bezočan: “I moje ime treba da stoji na Tuzlanskom spomeniku jer sam i ja žrtva tog zločina. Zamislite, analiza 50.000 terorističkih akata od 1950. do danas govori da je u terorističkim napadima artiljerskim projektilima prosek smrtnosti žrtava 1,8 po granati topa, mine ili recimo projektila raketnog bacača. Kada su u pitanju podmetnute bombe, prosek je šest žrtava čak i kada detonira kamion sa eksplozivom. Samo je ‘moja’ granata ubila 71 osobu”, poverio se Đukić Vujičiću, a ovaj vernicima “Novosti”.

Poruka je jasna: rat nije završen, iživljavaćemo se nad vašim mrtvima, izvrgavati ruglu vaš bol, žao nam što niste i vi sa njima, eto, nije se moglo baš sve. Ali, nije kraj, mi smo se namirivali za ono iz prošlosti - i još nismo taj posao završili. A Đukića ne damo, kao što ne bismo dali ni Ratka Mladića, da ga izdajnici ne izručiše. I sudićemo, ako se može, ima novih dokaza, za novi dokazni postupak, ali, čovek je bolestan.

Četvrt veka mira svedoci smo ničim zasluženog time-out-a u balkanskoj klanici. Pitanje je dana kada će se svi vratiti na parket (u jaruge, rovove, haustore), da okončaju posao. Znao je to još Dobrica Ćosić, nije glumio proroka, bio je tek analitičan: “ Mi lažemo da bi smo obmanuli sebe, da utešimo drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju bedu, lažemo zbog poštenja. Lažemo zbog slobode. Laž je vid srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije. Lažemo stvaralački, maštovito, inventivno.”