Heteronimi: Alvaru de Kampuš (2)
Fernando Pesoa

Photo: ncultura.pt

Učitelj i njegovi učenici

Ovde su na delu najvažniji Pesoini heteronimi. „Stvaranje Kaeira i njegovih učenika Reiša i Kampuša na prvi pogled izgledaju kao neka istančana šala imaginacije. Ali, nije tako. To je veliki čin intelektualne magije, magnum opus bezlične kreativne moći.” To će napisati Pesoa januara 1930, u vreme kad je pesnik izgleda izgubio svu svoju nedoličnu smernost, naime, kad je postao svestan dalekosežnosti svog poduhvata.

Crtice u spomen na mog učitelja Kaeira

Alvaru de Kampuš

Svog učitelja Kaeira upoznao sam u izuzetnim okolnostima, kakve su bile i sve njegove životne okolnosti, naročito one koje su same po sebi značajne, ali se ističu po vanrednim posledicama.

Pošto sam u Škotskoj dovršio gotovo tri četvrtine obuke za pomorskog inženjera, otplovio sam na Istok. Po povratku, iskrcao sam se u Marselju i, ne mogavši da podnesem pomisao na još plovidbe morem, odade se kopnom prebacio u Lisabon. Jednog dana neki moj rođak poveo me je na izlet do Ribatežua, gde je poznavao jednog od Kaeirovih rođaka, s kojim je imao da obavi neke poslove. Upravo u kući tog rođaka upoznao sam svog budućeg učitelja. To je sve što o tome ima da se kaže; neveliko kao i seme svakog začeća.

I dalje mogu da vidim, razgovetnošću duše koju nisu zaklonile suze sećanja, zbog toga što ta vizura nije spoljašnja... Vidim ga ispred sebe kao što sam ga video prvi put i kao što ću ga, verovatno, uvek videti: pre svega, te plave oči deteta koje ne poznaje strah, potom tad već donekle istaknute jagodične kosti, njegovo bledo lice, i njegova neobična grčka pojava, spokojstvo koje navire iznutra, ne nešto u njegovom spoljašnjem izgledu ili crtama lica. Njegova gotovo bujna kosa bila je plava, ali na nejasnom svetlu izgledala je donekle smeđa. Bio je srednje visine, ali spuštenih, povijenih ramena. Lice mu je bilo bledo, osmeh iskren sam po sebi, kao i njegov glas, čiji ton nije nastojao da iskaže ništa osim izgovorenih reči - glas ni jak ni blag, samo razgovetan, bez nečeg izveštačenog, oklevanja ili zastoja. Te plave oči nisu uspevale da prestanu da zure. Ako u našem opažanju ima bilo čega neobičnog, onda je to njegovo čelo - ne visoko, ali upadljivo bledo. Ponavljam: bledunjavost njegovog čela, čak veća i od bledila njegovog lica, bilo je ono što ga je činilo veličanstvenim. Ruke su mu bile donekle vitke, ali ne previše, a imao je i bele dlanove. Izraz njegovih usana, što je bilo poslednje što bi čovek primetio, kod ovog čoveka takoreći nisu ni postojale, a sastojale su se od neke vrste osmeha kakvog u poeziji pripisujemo nesvakidašnje lepim neživim stvarima, uglavnom zbog toga što nas navode na uživanje - cveću, prostranstvu polja, vodi na zalasku sunca. Osmeh namenjen životu, ne razgovoru s nama.

Moj učitelj, moj učitelj, koji je umro tako mlad! Ponovo ga zatičem u ovoj običnoj senci u koju sam se pretvorio, u spomen na moje mrtvo Ja koje je opstalo...

Bio je to naš prvi razgovor... A na moje ne već znam šta, rekao je ovako: „Ovde se nalazi neki čovek po imenu Rikardo Reiš kojeg bi, uveren sam, voleo da upoznaš. On se tako razlikuje od tebe.” A onda je dodao: „Sve se razlikuje od nas, i upravo zbog toga i postoji!“

Ova rečenica, izgovorena kao da je nekakav ovozemaljski aksiom, zavela me je snagom zemljotresa - što se događa uvek kad je neko nedozreo - i to se osetilo u samim temeljima moje duše. Međutim, suprotno od onog što se događa kod telesnog zavođenja, dejstvo na mene bilo je takvo da sam istog trenutka, svim čulima, osetio upliv nevinosti koji nikad nisam imao.

Moj učitelj Kaeiro nije bio paganin: on je paganizam. Rikardo Reiš je paganin, Antonio Mora je paganin, a i ja sam paganin; i Fernando Pesoa bio bi paganin samo da nije klupka kojim se iznutra obmotao. Ali, Rikardo Reiš je paganin po svojoj prirodi, Antonio Mora je paganin po svom intelektu, a ja sam paganin iz čistog revolta, to jest po sopstvenoj ćudi. Za Kaeirov paganizam nije bilo objašnjenja; radilo se o vezivnom tkivu.

Ovo ću razjasniti na popustljiv način koji kaže da su neodržive stvari određene: navešću primer. Ako se uporedimo s Grcima, jedna od najupadljivijih razlika koju vidimo jeste njihovo opiranje ideji beskonačnog, o čemu nisu imali stvarnu predstavu. Dakle, moj učitelj Kaeiro imao je istovetno odsustvo predstave. Sad ću ponovo izložiti, uz, usuđujem se da kažem, veliku tačnost, zaprepašćujući razgovor u kojem mi je ovo otkrio.

Razrađujući neke detalje u vezi s pesmom iz Čuvara ovce, rekao mi je kako ga je ovaj ili onaj jednom nazvao „materijalističkim pesnikom”. Premda ne mislim da je epitet ispravan, budući da ne postoji pravi epitet kojim bi se odredio moj učitelj Kaeiro, uzvratio sam mu da epitet nije bio potpuno besmislen. I pojasnio sam mu osnovna načela klasičnog materijalizma. Kaeiro me je napregnuto slušao, a onda odvalio:

„Ali, to je krajnje glupo. To je materijal za sveštenike, ali one bez religije, i stoga bez ikakvog opravdanja.”

Bio sam zaprepašćen i ukazao na mnoge sličnosti između materijalizma i njegovog učenja, premda ne i njegove poezije. Kaeiro se usprotivio.

„Ali, ono što nazivaš poezijom, to je sve. I ne samo poezija: to je vizura. Ti materijalisti su slepi. Kažeš da je prostor beskonačan. Gde si to ikad zapazio kod prostora?”

A ja ću zbunjeno: „Ali, zar ne možeš da shvatiš da je prostor beskonačan? Zar ne možeš da zamisliš prostor kao nešto beskonačno?”

,,Ja ništa ne shvatam kao beskonačno. Kako nešto mogu da shvatim kao beskonačno?”

„Samo pretpostavi da postoji prostor”, rekao sam mu ja. „Iza tog prostora postoji još prostora, a potom još prostora, i dalje još, i još i još... Nema kraja...”

,,Zbog čega?” upitao je moj učitelj Kaeiro.

Zateturao sam se od potresa u glavi. „Onda pretpostavimo da ima kraj!” dreknuo sam. ,,A šta je iza?”

„Ako ima kraj”, uzvratio mi je on, „onda iza nema ničeg.”

Ova vrsta dokazivanja, u isti mah i detinjasta i krhka, i stoga bez mogućnosti da se na nju odgovori, zbunjivala me je nekoliko trenutaka, sve dok na kraju nisam rekao: „Ali, da li to shvataš?”

„Shvatam šta? Da nešto ima granice? Pravo čudo! Ono što nema granice i ne postoji. Postojati znači nešto drugo, to jest da je svaka stvar ograničena. Kakva je teškoća zamisliti da stvar predstavlja stvar i da nije uvek neka druga stvar iza nje?”

U tom trenutku doživeo sam telesnu senzaciju da se ne raspravljam s drugim čovekom nego s drugim univerzumom. Izveo sam poslednji pokušaj, s mukom skovanom tvrdnjom za koju sam se uverio da je dopuštena.

,,U redu, Kaeiro, da razmotrimo brojeve... Gde se brojevi završavaju? Uzmimo bilo koji broj - 34, na primer. Posle 34 dolaze 35, 36, 37, 38 itd., i tako se nastavljaju zanavek. Bez obzira na to koliko je broj veliki, uvek postoji jedan veći..!‘

„Ali, to su samo brojevi”, prigovorio je moj učitelj Kaciro. A onda je dodao, gledajući me s krajnjom detinjastošću u očima: „Šta 34 predstavlja u Stvarnosti?”

Jednog dana, Kaeiro mi je rekao nešto potpuno zaprepašćujuće. Govorili smo ili, bolje reći, ja sam govorio o besmrtnosti duše. Osećao sam da nam je ova predstava, makar i netačna, bila neophodna kako bismo bili kadri da postojanje podnesemo na intelektualnom nivou, da budemo kadri da na to, s većom ili manjom svešću, gledamo kao na nešto veće od gomile kamenica.

,,Ne razumem šta znači to da je nešto neophodno”, kazao je Kaeiro.

Uzvratio sam mu zaobišavši odgovor: „Samo mi reci ovo. Šta si ti sebi ?”

„Šta sam ja sebi?” ponovio je Kaeiro. ,,Ja sam jedno od sopstvenih osećanja!

Nikad neću zaboraviti preneraženost koju je ta fraza izazvala u mojoj duši. To je sobom nosilo mnogo značenja, od kojih su neka suprotna onome što je Kaeiro smerao. Ali, konačno, to je bilo spontano - zrak sunčeve svetlosti koji je zabacio svetlost bez ikakve namere.

Jedan od najzanimljivijih razgovora s mojim učiteljem Kaeirom bio je razgovor u Lisabonu, kojem su prisustvovali svi iz grupe, a završili smo ga raspravom o pojmu Stvarnosti.

Ako se dobro sećam, do ove teme stigli smo zbog primedbe Fernanda Pesoe u vezi s nečim što je izrečeno. Pesoina primedba bila je ovakva: „Pojam Bića ne odnosi se na delove ili stepene; stvar ili postoji ili ne postoji.”

„Nisam siguran da je to tako jednostavno”, usprotivio sam se ja. „Takav pojam bića zahteva da se prouči. Izgleda mi kao metafizička predrasuda, makar u izvesnoj meri.”

„Ali, pojam Bića nije podložan proučavanju”, uzvratio je Fernando Pesoa, „upravo zbog njegove nedeljivosti!'

„Pojam možda nije podložan”, rekao sam, ,,ali, svojstva tog pojma jesu.“

Fernando je odgovorio: „Ali, kakvo je to svojstvo’ pojma ako je nezavisno od pojma? Pojam - to jest apstraktna ideja - nikad nije ‘veći’ ili ‘manji’ od onoga što jeste, i stoga ne može da se kaže da poseduje svojstvo, koje se uvek svodi na pitanje većeg ili manjeg. Možda može da postoji svojstvo u načinu na koji se pojam primenjuje, ali to svojstvo odnosi se samo na korišćenje ili primenu, ne na sam pojam!“

Moj učitelj Kaeiro, koji je izbečenih očiju slušao ovu esoternu raspravu, umešao se baš u tom trenutku, rekavši: „Tamo gde može da bude i manje i više, tamo nema ničeg.”

,,A zašto?” upitao je Fernando.

„Zbog toga što manje ili više može da bude kod svega što je stvarno, a ništa osim onog stvarnog ne može da postoji.”

„Navedi nam primer, Kaeiro”, kazao sam ja.

,,Kiša”, uzvratio je moj učitelj. „Kiša je nešto stvarno. I, stoga, može da pada više ili manje kiše. Ako biste rekli:

‘Ne može biti manje ili više od ove kiše’, ja bih vam uzvratio: ‘Onda ta kiša ne postoji.’ Osim, razume se, ako ne mislite na kišu u tom posebnom slučaju; ta kiša zaista je ono što jeste i kad bi je bilo više ili manje, ne bi bila ono što jeste. Ali, hteo sam da kažem nešto drugo…“

,,I ovako shvatam šta si hteo da kažeš”, upao sam mu u reč, ali pre nego što sam uspeo da kažem, sad se više ne sećam šta, Fernando Pesoa se okrenuo Kaeiru. „Recite mi ovo”, rekao je on, uperivši svoju cigaretu: „Šta mislite o snovima? Jesu li oni stvarni ili nisu?”

„Snove shvatam isto kao što shvatam senke”, neočekivano je odgovorio Kaeiro, božanstveno brzo kao što je imao običaj. „Senka je stvarna, ali je manje stvarna od kamena. San je stvaran - u suprotnom ne bi bio san - ali je manje stvaran od neke stvari. Biti stvaran znači biti ovakav!“ 

Fernando Pesoa imao je preimućstvo da živi više u idejama nego u samom sebi. On je zaboravio ne samo na ono šta je pretresao nego čak i na to da li je ono što je čuo tačno ili netačno; bio je oduševljen metafizičkim mogućnostima ove nove teorije, bez obzira na to da li je bila tačna ili netačna. Eto kakve su te estete.

,,To je veličanstvena ideja!” kazao je. „Potpuno originalna! Nikad mi tako nešto nije palo na pamet!‘ (A šta s tim „nikad mi tako nešto nije palo na pamet?” Kao da je bilo nemoguće da takva ideja padne na pamet nekom drugom, pre nego što padne na pamet Fernandu!) ,,Nikad mi nije palo na pamet da neko o stvarnosti može da razmišlja kao o nečem što se odnosi na stepene. To je istovetno razmišljanju da je Biće, kao numerička ideja, a ne isključivo apstraktna...”

,,To me donekle zbunjuje”, ustručavao se Kaeiro, ,,ali, da, mislim da je to tačno. Mislio sam na sledeće: biti stvaran znači da postoje i druge stvari koje su stvarne, jer nije moguće biti stvaran u potpunoj samoći; i, budući da stvaran znači biti nešto što nije nijedna od svih drugih stvari, to jest razlikovati se od njih; i budući da je stvarnost nešto poput veličine ili težine - inače stvarnosti ne bi ni bilo - i budući da su sve stvari različite, sledi da stvari nikad nisu jednako stvarne, kao što ni stvari nikad nisu jednake po veličini ili težini. Uvek će postojati neka razlika, ma koliko mala. To znači biti stvaran.”

,,To je još neobičnije!” uzviknuo je Fernando Pesoa. „Dakle, vi očigledno smatrate da je stvarnost atribut stvari, budući da je poredite s veličinom i težinom. Ali, kažite mi ovo: Koja stvar je atribut stvarnosti? Šta stoji iza stvarnosti ?”

„Iza stvarnosti?” ponovio je moj učitelj Kaeiro. ,,Nema ničeg iza stvarnosti. Kao što nema ničeg iza veličine, i ničeg iza težine.”

„Ali, ako je stvar lišena stvarnosti, onda ne može da postoji, dok stvar koja se ne odlikuje veličinom ili težinom može da postoji...”

,,Ne ako je stvar koja se po prirodi odlikuje veličinom i težinom. Kamen ne može da postoji bez veličine; kamen ne može da postoji bez težine. Ali, kamen nije veličina, i kamen nije težina. I kamen ne može da postoji izvan stvarnosti, ali kamen nije stvarnost”

„U redu, u redu”, nestrpljivo je kazao Fernando, hvatajući se za nepouzdane predstave dok je osećao da mu izmiče tlo pod nogama. „Ali, kad kažete da ‘kamen ima stvarnost’, onda pravite razliku između kamena i stvarnosti.“

„Prirodno. Kamen nije stvarnost; on je ima. Kamen nije samo karnen.”

,,A šta to znači?”

„Ne znam. To vam je kao što sam kazao. Kamen je kamen i mora da ima stvarnost da bi bio kamen. Kamen je kamen i mora da ima težinu da bi bio kamen. Čovek nije lice, ali mora da ima lice da bi bio čovek. Ne znam koji je razlog ovome, i ne znam da li razlog za ovo, ili bilo šta drugo, postoji...”

„Znate šta, Kaeiro”, reče Fernando zamišljeno, ,,vi formulišete filosofiju koja se malčice protivi onome što mislite i osećate. Vi uspostavljate neku vrstu ličnog kantijanizma, pretvarate kamen u noumenon, kamen po sebi. Dozvolite mi da objasnim…“ I onda je prešao na objašnjavanje Kantove teze i na to kako se ono što je Kaeiro kazao, manje-više, podudara s njom. Potom je ukazao na razlike, to jest na ono što je smatrao razlikama: „Za Kanta su ovi atributi - težina, veličina (ne stvarnost) - pojmovi koje kamenu kao takvom pripisuju naša čula ili, bolje rečeno, činjenice koje opažamo. Izgleda da hoćete da kažete da su ovi pojmovi stvari u istoj onoj meri u kojima je to kamen sam po sebi, a to je upravo ono što vašu teoriju čini teško razumljivom, dok je Kantova teorija - bez obzira na to da li je tačna ili netačna - savršeno razumljiva.”

Moj učitelj Kaeiro slušao je sa ushićenjem. Trepnuo je jednom ili dvaput, kao da hoće da se otrese ideja kao što se neko otresa sna. I, pošto je malčice promislio, rekao je ovako:

„Nemam teorije. Nemam filosofiju. Vidim, ali ne znam ništa. Kamen nazivam kamenom kako bih ga razlikovao od cveta ili od drveta - drugim rečima, svega što nije kamen. Međutim, svaki kamen se razlikuje od svakog drugog kamena - ne zbog toga što nije kamen, nego zbog toga što se odlikuje različitom veličinom, različitom težinom, različitim oblikom i različitom bojom. A takođe zbog toga što predstavlja drugačiju stvar. Kamenom nazivam jedan i drugi kamen, budući da se oba odlikuju onim svojstvima koja nas navode na to da kamen nazivamo kamenom. Međutim, zaista bi svakom kamenu trebalo da damo poseban, osoben naziv, kao što postupamo s ljudima. To što ne imenujemo kamenje proizlazi iz toga što bi bilo nemoguće izmisliti tako mnogo reči, ne zbog toga što bi to bilo naopako...”

„Odgovorite mi samo na ovo”, upade mu u reč Fernando, ,,i vaš stav biće sasvim jasan. Da li, za vas, ‘kamenitost’ postoji kao što postoje veličina i težina? Hoću da kažem, baš kao što kažete ‘ovaj kamen je krupniji’ - odlikuje se, takoreći, veličinom - da li biste isto tako rekli da je ‘ovaj kamen kamenitiji od onog drugog’ ili, drugačije rečeno, ‘ovaj kamen u sebi ima više kamenitosti od onog drugog?’”

,,Svakako”, uzvrati učitelj istog časa. „Potpuno sam spreman da kažem da je ‘ovaj kamen kamenitiji od onog drugog.’ Spreman sam da to kažem ako je krupniji ili teži od drugog, budući da je neophodno da kamen ima veličinu i težinu da bi bio kamen, a naročito ako drugog nadmašuje u svim atributima (kako ih nazivate) koje kamen mora da ima da bi bio kamen.”

,,A kako nazivate kamen koji vidite u snu?” upita Fernando, cereći se.

„Nazivam ga snom”, odgovori moj učitelj Kaeiro. „Nazivam ga snom o kamenu.“

,,Shvatam”, reče Pesoa, klimajući glavom. „Filosofski rečeno, vi ne razlikujete tvar od njenih atributa. Kamen, u vašoj vizuri, predstavlja stvar sastavljenu od izvesnog broja atributa - neophodnih za obrazovanje onog što nazivamo kamenom - i izvesne količine svakog od atributa, što kamenu obezbeđuje određenu veličinu, tvrdoću, težinu i boju, na osnovu kojih se razlikuje od drugog kamena, premda se oba računaju u kamenje, zbog toga što poseduju istovetne atribute, makar i u različitim količinama. Pa, to je isto što i poricanje stvarnog postojanja kamena. Kamen postaje običan skup stvarnih...”

,,Ne, stvaran skup! To je skup stvarne težine, stvarne veličine, stvarne boje itd. Eto zašto kamen, osim što poseduje težinu, poseduje i stvarnost kao skup onoga što nazivamo atributima, od kojih su svi stvarni. Budući da svaki atribut poseduje stvarnost, poseduje je i kamen!”

„Vratimo se na san”, reče Fernando. „Kamen koji vidite u snu nazivate snom ili, u najboljem slučaju, snom o kamenu. Zbog čega kažete o kamenu?’ Zbog čega koristite reč ‘kamen?’”

,,Iz istog razloga zbog čega vi, kad vidite moju sliku, kažete: ‘Evo Kaeiro’ a ne mislite da sam to ja glavom i bradom!” Svi smo prasnuli u smeh. „Shvatam i odustajem”, reče Fernando, smejući se zajedno sa svima nama. Les dieux sont ceux qui ne doutent jamais.13 Istinitost ove rečenice Viljea de Lil-Adana nikad mi nije bila jasnija.

Ovaj razgovor urezao mi se u dušu, i ovde ga donosim gotovo stenografski precizno, premda bez oslanjanja na stenografiju. Imam veoma dobro i živo pamćenje, što je karakteristika izvesnih vrsta ludila. A ovaj razgovor imao je jedan važan ishod. Bio je to, sam po sebi, nevažan razgovor, poput svakog drugog razgovora, i bilo bi lako pokazati, primenom stroge logike, da samo onaj ko zadrži sopstveni mir ne protivreči sebi. Kod Kaeira, koji uvek iznosi stimulativne tvrdnje i odgovore, filosofski nastrojen 14 um uvek bi bio kadar da prepozna sukobljene sisteme mišljenja. Međutim, premda se slažem s ovim, ne verujem da postoji bilo kakav sukob. Moj učitelj Kaeiro svakako je bio u pravu, čak i u onim stvarima kod kojih je grešio.

Ovaj razgovor, kao što sam rekao, imao je jedan važan ishod. On je Antonija Moru nadahnuo da sastavi jedno od najčudnijih poglavlja u svojoj Prolegomeni - poglavlje o predstavi Stvarnosti. Antonio Mora bio je jedini koji tokom celog razgovora uopšte nije progovorio. On je samo slušao o svim idejama o kojima se vodila rasprava, dok je sve to vreme zurio u sebe. Ideje mog učitelja Kaeira, tokom ovog razgovora izložene s onakvom intelektualnom nagonskom nesmotrenošću, pa otuda i neminovno netačnom, protivrečnom obliku, u Prolegomeni su bile pretočene u razumljiv, logičan sistem.

Ne bih da umanjujem neporecivu zaslugu Antonija More, ali trebalo bi da se kaže da, kao što je sama podloga njegovog filosofskog sistema (kao što on sam otkriva nesmotreno se ponoseći) nastala iz te jednostavne Kaeirove fraze: „Priroda se sastoji od delova bez celine”, isto tako je važan deo ovog sistema - čudovišna predstava Stvarnosti kao „dimenziji”, i iz njega izvedena predstava o „stepenima stvarnosti” - nastao iz ovog razgovora. Svakome po zasluzi, a mom učitelju Kaeiru do kraja.

Kaeirov rad je, ne samo u njegovoj knjizi nego i činjenično, podeljen na tri dela: Čuvar ovce, Zaljubljeni pastir i onaj treći deo koji Rikardo Reiš zgodno naziva Rasejane pesme. Zaljubljeni pastir je zaludna međuigra, ali nekoliko pesama koje uzdižu celu stvar spadaju među najlepše ljubavne pesme sveta, jer to su ljubavne pesme po tome što govore o ljubavi, a ne zbog toga što su pesme.

Pesnik je voleo zbog toga što je voleo, a ne zbog toga što ljubav postoji, i to je upravo ono što je kazao.

Čuvar ovce donosi duševni život Kaeira sve dok učitelj ne stigne na vrh brda. Rasejane pesme predstavljaju silazak. Eto kako ih ja razlikujem. Mogao bih da zamislim da sam kadar da sastavim izvesne od Rasejanih pesama, ali ni u najluđim snovima ne bih mogao da zamislim da sam kadar da napišem bilo koju od pesama iz Čuvara ovce. U Rasejanim pesmama postoji zamor i, stoga, neujednačenost. Kaeiro je Kaeiro, ali malaksali Kaeiro. Nije uvek malaksao, ali ponekad jeste. On je onaj isti, ali pomalo zabasao. Ovo naročito važi za pesme u sredini ovog trećeg dela njegovog œuvre.

Moj učitelj Kaeiro bio je učitelj svima koji su kadri da imaju učitelja. Nije bilo nikog ko je poznavao Kaeira, nije bilo nikog ko je govorio s njim ili imao to telesno preimućstvo da pravi društvo njegovom duhu, a da od njega nije otišao kao drugi čovek, jer Kaeiro je bio jedini Rim iz kojeg čovek nije mogao da se vrati kao ista ona osoba koja je tamo pošla, osim ako, najzad, takav nije bio osoba - i ako osim, poput većine ljudi, nije bio obdaren individualnošću izvan činjenice da je u prostoru postojao kao telo koje se od drugih tela razlikovalo svojim čovečijim oblikom i simboličnim nedostacima.

Inferiorni ljudi ne mogu da imaju učitelja, budući da nemaju ništa čemu bi ih učitelj podučio. Upravo zbog toga je veoma lako hipnotisati jake ličnosti, obične ljude manje lako, a idiote, imbecile, oronule ili nedosledne ljude nikako. Biti jak znači biti sposoban osećati.

Kao što će čitalac doznati sa ovih stranica, postojala su tri glavna čoveka oko mog učitelja Kaeira: Rikardo Reiš, Antonio Mora i ja. Ne ističući ni sebe ni bilo kog drugog, mogu da kažem da smo sva trojica bili i ostali radikalno drugačiji - makar intelektualno govoreći - od običnog, animalnog dela ljudskog roda. A za susret s mojim učiteljem Kaeirom, sva trojica dugujemo onom najboljem u našim dušama. Sva trojica postali smo neko drugi - to jest postali smo ono istinsko Ja - pošto smo prošli kroz sito i rešeto tog putenog posredovanja Bogova.

Rikardo Reiš bio je latentni paganin, nesposoban da razume savremeni život i nesposoban da shvati onaj drevni život u kojem je trebalo da se rodi - nesposoban da shvati savremeni život zbog toga što mu je inteligencija bila od drugačije vrste, i nesposoban da shvati drevni život zbog toga što nije mogao da ga oseti, jer ne možete da osetite ono što ne postoji. Kaeiro, obnovitelj paganizma, i s neprolazne tačke gledišta njegov osnivač, pribavio je Rikardu Reišu onu opipljivu tvar koja mu je nedostajala. I tako je sebe shvatao kao paganina - paganin je bio i pre nego što je shvatio sebe. Pre nego što je upoznao Kaeira, Rikardo Reiš nije sastavio nijedan jedini stih, a već je imao dvadeset pet godina. Pošto je upoznao Kaeira i pošto ga je čuo kako recituje Čuvara ovce, Rikardo Reiš počeo je da shvata da je organski pesnik. Neki psiholozi kažu da je moguće promeniti pol. Ne znam da li je ovo tačno, budući da ne znam da li je bilo šta ,,tačno”, ali znam da je Rikardo Reiš prestao da bude žena i postao muškarac, to jest prestao da bude muškarac i postao žena - kako vam se više sviđa - kad je upoznao Kaeira.

Antonio Mora bio je senka s filosofskim nastojanjima. Vreme je provodio razmišljajući o Kantu i pokušavajući da dokuči da li život ima bilo kakvo značenje. Neodlučan, poput svih snažnih umova, nije otkrio istinu, ili ono što je osećao da je istina, što je, što se mene tiče, ista stvar. Otkrio ju je kad je otkrio Kaeira. Moj učitelj Kaeiro podario mu je dušu koju ovaj nikad nije imao; u unutrašnjost spoljašnjeg Mora, što je sve što je ikad postojalo, postavio je središnjeg Moru. To je dovelo do trijumfalnog svođenja Kaeirovih nagonskih misli u filosofski sistem logičke istine, kao što Mora izlaže u svoje dve rasprave koje vrcaju od originalnosti i spekulativne misli: Povratak Bogova i Prolegomena obnovi paganizma.

Što se mene tiče, pre nego što sam upoznao Kaeira, bio sam živčana mašina koja iz sve snage nije radila ništa. Svog učitelja Kaeira upoznao sam pošto su ga upoznali Reiš i Mora, koji su ga upoznali 1912, odnosno 1913. Ja sam ga upoznao 1914. godine. Prethodno sam već pisao stihove - tri soneta i dve pesme („Karneval” i ,,Opijari”). Soneti i pesme otkrivali su moje emocionalno stanje u trenutku kad sam bio bespomoćno prepušten struji. Čim sam upoznao Kaeira, pronašao sam svoje pravo Ja. Otišao sam u London i istog časa sastavio „Trijumfalnu odu”. A otada sam, uspešno ili manje uspešno, bio to što jesam.

Najneobičniji slučaj je onaj u vezi s Fernandom Pesoom, koji, ako ćemo pravo, uopšte ne postoji. On je Kaeira upoznao malo pre mene - 8. marta 1914. godine - sudeći prema onom što mi je ispričao. Kaeiro se vratio u Lisabon da tu provede nedelju dana, i Pesoa ga je upravo tad upoznao. Pošto ga je čuo kako recituje Čuvara ovce, otišao je kući u groznici (onoj s kojom je rođen) i sastavio šest pesama „Iskošene kiše”, u jednom dahu. ,,Iskošena kiša” ne podseća ni na jednu pesmu mog učitelja Kaeira, osim možda po pravolinijskom kretanju ritmike. Međutim, da nije upoznao Kaeira, Fernando Pesoa nipošto ne bi uspeo da iz svog unutrašnjeg sveta izvuče one izvanredne pesme. One su bile direktan ishod duhovnog potresa koji je doživeo u trenucima neposredno pošto se taj susret odigrao. Bio je trenutan. Zbog toga što je zbog svoje uskovitlane osetljivosti, praćene uskovitlanom inteligencijom, Fernando odmah reagovao na Veliku vakcinu - vakcinu protiv gluposti razuma.

I u delu Fernanda Pesoe nema ničeg tako dostojnog divljenja kao što je ova grupa od šest pesama, ta „Iskošena kiša”. Može biti da ima, ili će biti, većih stvari izašlih ispod njegovog pera, ali nema ničeg tako svežeg, tako originalnog i stoga uveliko sumnjam da će uopšte biti nečeg značajnijeg. Ne samo to, on nikad neće sastaviti nešto što je do te mere istinski Fernando Pesoa, do te mere bliski Fernando Pesoa. Šta može bolje da iskaže njegovu nepopustljivo intelektualizovanu osećajnost, njegovu neprimetno ushićenu usredsređenost, i revnosnu prepredenost njegove hladne samoanalize, nego ova pesnička raskršća kod kojih je pripovedačevo stanje duha istovremeno dvostrano, kod kojih se subjektivno i objektivno stapaju u jedno dok ostaju razdvojeni, i u kojima se prepliću stvarno i nestvarno kako bi ostali prepoznatljivi? Ovim pesmama, Fernando Pesoa sačinio je pravu fotografiju svoje duše. U tom jednom, jedinstvenom trenutku uspeo je da dopre do sopstvene individualnosti, kao što nikad pre nije uspeo i kao što više nikad neće moći, budući da on nikakvu individualnost nema.

Živeo moj učitelj Kaeiro!

Oceni 5