O filmu i seriji "Let the Right One In“
Let the right one in 02 S

Photo: Screenshot

Uđi, nisam kod kuće

Povampirena tela okupiraju nas odavno. Vampiri i drakule su dobili sposobnost da požive duže, možda beskonačno, a pod uslovom da im se ne gadi krv mladih lepih i živih. U književnost su prvi put ušli 1819. godine kada je izašla priča "The Vampyre". Kao autor je bio potpisan Lord Bajron. Ana Arp piše da je „u kratkom roku doživela nezapamćen uspeh: po njoj su rađeni pozorišni komadi, imala je nekoliko prerada (od kojih je najpoznatija „Lord Ruthwen ou les Vampires” Šarla Nodijea), a Gete je napisao da ona predstavlja najbolje Bajronovo delo. Međutim, uskoro se oglasio „siroti” Džon Polidori koji je ustvrdio da je priča njegova. Bajron, je sa druge strane, da bi potvrdio Polidorijeve navode, objavio kao prilog poemi Mazeppa, originalni tekst iz 1816. koji, uprkos sličnom zapletu, jasno pokazuje da je u pitanju samo odlomak nezavršenog romana“.

Prvi vampirski film pojavio se nešto više od sto godina kasnije – Nosferatu je izašao 1922. godine. Glavno čudovište je bilo miljama daleko od modernih vampira koji samo što nisu počeli da šetaju po suncu. Iako su imena izmenjena, fondacija Bram Stoker je autore tužila, pa se mislilo da su sve kopije uništene. Jedna je ipak opstala, a vremenom je postala kultni horor klasik.

Još sto godina kasnije žeđ za krvlju se ne gasi. Vampiri su postali ljubavnici, oni koji sijaju na svetlu i daju intervjue, izašli su iz kovčega, pa se u serijama kao što je True Blood pomešali s ljudima. Kao da je strah od samoće nadjačao strah od koca zabijenog tamo gde je nekad bilo srce. Vampiri se više ne kriju, a samoća koja je bila najgore prokletstvo polako ustupa mesto krvopijama koje se druže.

Ponekad nam nedostaju oni strašni monstrumi koji se u nas ne zaljubljuju, već nas gledaju kao artikal iz mesare. Srpski vampiri su na primer vrlo strašne dase. U Buntovnicima Milenka Bodirogića može da se pročita da su vampiri u srpskoj mitologiji nesrećne pojave kojima je večni život kao kazna. Niko se tu nije vampirio iz ljubavi – u monstrume su se pretvarali oni koji su rođeni naopako, u posteljici pogrešne boje, utopljenici, samoubice, oni kojima je život prekinut naglo i neprirodno, koji su umrli nezadovoljni, sa velikim i neispunjenim željama.

Mnogo je vremena prošlo otkad se u domaćim predanjima pravampir opisivao kao „zborana mešina, koju umesto kostiju i kičme uspravno drži zgrušana krv. Koža mu je tanka, žuta, providna kao da će se svaki čas raspasti, na njoj nema malja. On je bez kose, obrva, brade i brkova. U licu je crven, poput bulke. Noge su mu kratke i podbule. Kreće se kao da se valja, a žrtve opčinjava svojom mlitavošću, tromošću i težinom iz čijeg je stiska nemoguć beg“ (opet Milenko Bodirogić, Buntovnici). Krvopije su se u međuvremenu pretvorile u holivudske lepotane, čuvare potisnute seksualnosti.

Ljubiteljima sumornih čudovišta se 2008. godine posrećilo. Reditelj Tomas Alfredson je napravio film Let the Right One In, a po romanu Johna Ajvide Lindqvista. Vrlo brzo je dospeo na mnoge horor liste, a ljubitelji vampira se i danas kunu u njega. Hladan i precizan, u snegu i ledu, okupan sivim i plavim nijansama, izaziva strah. Nije to strah od vampira koji može da nam skoči za vrat, već strah od večnog života u tuđoj smrti. Glavna junakinja je vampirica Eli – zaglavljena u telu dvanaestogodišnjakinje, u liku devojčice krupnih, hladnih očiju i ukočenog lica. Možda je pre bila vesela, ali je s vampirskim virusom postala nemilosrdna. Ostalo je u njoj ponešto od ljudskog, recimo moć da se sprijatelji s Oskarom, ali to ne znači da ne kida ruke i noge, da ne pije kad je gladna. I kad mora.

Ta surovost čudovišta je možda najveća razlika u odnosu na istoimenu seriju koja je izašla 2022. Rimejkove retko ko voli, valjda zato što su uglavnom loši.  Ali ovaj je dobrodošao. Ista priča, samo veća. Reakcije na seriju su pomešane, jer ko pre vampiru, njegova je priča. Prva sezona ipak nije loša – u redu, pomalo je sapunjava, jer želi da se gledaocu približi da bi ga uplašila. Za razliku od filma ne prestravljuje ga praznim, ledenim ulicama i promašenim životima u malim gradovima, već drogom od vampirske krvi. Narkomani u ovom svetu ne kunjaju po ćoškovima, već dobijaju snagu kojom čudovište raspolaže svaki dan. To je tek deo priče.

Serija Let the Right One In se seli u veliki grad. Kao u filmu Candyman (1992) strašne su četvrti u kojima se puca, nije strašna šuma. Veliki grad, nikako gradić. Eli i Oskar jesu i ovde usamljeni, ali onako kako su to tinejdžeri koje kod kuće neko ipak čeka. Ta toplina je deo priče pojela, popila mu krv, ali je autor serije Andrew Hinderaker napravio takav izbor da bi je proširio I napravio mesta za pozadinske priče, porodičnu sagu, lude naučnike. Eli je više devojčica nego što je čudovište, nada se leku protiv vampirizma.

Život je vredan zato što ima kraj – što duže traje, to su veće šanse da besmrtnik svedoči većem broju užasa. Baš zato su vampiri gubili ljudskost, postajali predatori koji kontrolišu sve oko sebe i što je još važnije – sebe. Ako je ubica besmrtan i „obogaćen“ kapacitetom za saosećanje i kajanje, živi kao u paklu. Smrtnici pate za izgubljenim ljubavima sve do kraja svojih kratkih života. Kad kraj izostane, a vreme stane, jedini spas je u leku protiv večnog života, serumu koji vraća sposobnost za umiranje prirodnom smrću. Možda već u drugoj sezoni.

Oceni 5