Kratka priča
Aagro 05 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Udovica poslednjeg vampira

I

Na putu od kuće do groblja Duna je dobro čula razne šumske zveri. Slušala ih je često, ali ih nikad nije videla. Uostalom, nisu one ni bile ono od čega je drhtala poslednjih meseci. Ni groblja se ranije nije plašila jer je, za razliku od svojih suseda, verovala da iza smrti nema ničega. Sada je ipak mislila nešto drugo.

Muža je sahranila kad joj je bilo četrdeset, ostao joj je samo sin. Posle godinu dana supruga je skoro i zaboravila. Žene iz sela bi nešto gunđale kad bi prošla pored njih, ali se na to nije osvrtala. Nije imala razloga da se žali, sama je bila izabrala baš njega, i od seoske pijanice napravila heroja. Sad se u njoj život opet budio. Bujala je kao da žuri da nadoknadi sve što je usput propustila.

Prve godine joj je bilo teško, jer nije mogla da pronađe neko snažnije osećanje. Takvi su to ljudi, mislila je, uzmu te pod svoje, dignu te u nebesa, a tebi se ne pada opet na tvrdu zemlju. Kad je prestala da odlazi na groblje stvari su polako počele da se menjaju. Posle dva meseca pustila je i prvog čoveka u kuću. Bila je zima, noći duge. Na prvi znak opasnosti zaključala je vrata, a posle nekoliko meseci upoznala i drugog, pa trećeg.

Godine su prošle, život je počeo da liči na popodnevni odmor, na leta kad krupne i teške žene spavaju u hladu, kao da ih klima uništava mnogo više nego muške. Već je dobro bila zagazila u četrdesete, ali se nekako podmladila, pa je novi muž naspram nje izgledao kao senka. Kao da je siromaštvo nije nagrizalo. U oronulu prizemnu kuću ulazila je kao na dvor, zakićena divljim cvetovima što je brala iz pukotina u zidovima.

"Dole, pustile smo vodu na potoku", čule su se jednog dana žene okupljene ispod potoka koji je proticao ispod kuće. Obično na to nije obraćala pažnju, ali je sada osećala neku jezu. Dve starice rastegle su konopac preko potoka. Prepoznala je sestre svog pokojnog muža i čula kako, dok sipaju vodu preko konopca, izgovaraju: „Da ne bude žedan na onom svetu". Glupače, pomislila je i ušla u kuću.

Tu noć dugo nije mogla da zaspi. Telo pored nje bilo je hladno. Noću bi se budilo poput zmije, i koprcalo se po njoj, sve dok joj se ne bi uvuklo među noge. Ona bi uzdisala, ni sama više nije znala da li od zadovoljstva ili iz navike. Prozori su zbog toplote bili širom otvoreni, pa je morala da bude tiša nego obično. „Je l’ uživaš?“, pitao ju je muž. Ona mu ništa nije odgovorila, već je samo gledala u mrak što je ulazio kroz prozor. Iz potoka su se čule žabe; i one lude od prirodnih potreba. Ujednačeno ljuljanje polako ju je uspavljivalo, pa je i zaboravila da stenje, a onda je vrisnula kao da joj se ispod jezika otvorila crna rupa. Muž je odskočio, i čvrsto zagrlio jastuk, a ona nije mogla da odvoji pogled od onoga što je čučalo na prozoru.

Jasno je videla – belo lice i razrogačene crne oči gledaju u nju kao u plen koji čeka da ga rastvore stomačni sokovi. „E-e-evo ga“, promucala je, i lice se izgubilo u mraku. Još dugo joj se činilo da vidi belu tačku koja ju je posmatra negde iz utrobe šume. Zaspala je tek pred zoru, mokra, i sanjala pokojnog muža.

„Jesam li mrtav?“ pitao je.

„Jesi“, odgovorila mu je. Lice mu se iskrivilo, usta se otvorila i iz njih izašao urlik: „Dunooo!“

Probudila se sigurna da je sanjala i ono na prozoru.

II

„Čovek je lud, zar ne vidite?“, pisalo je velikim crnim slovima na hartiji koja je visila baš iznad radnog stola. U tu je rečenicu mogao da stane ceo njegov radni vek – svi oni što gledaju u vodu, vraćaju iz mrtvih, lokalni čudaci i poznata svetska čuda. Toliko dugo je jurio za utvarama da je zaboravio i sopstveno ime.

Na ulaznim vratima pisalo je samo: DOKTOR.  Svi su u gradu znali na koga se misli kada se izgovori ta reč, pa bi se, čim bi iz daleka uočili njegov crni šešir, sklanjali samo da ga ne sretnu. U ruci je uvek nosio štap, a pričalo se da, ako se pažljivo pogleda, na donjem delu može da se vidi otisak zuba koji je tu ostao kada se negde u belom svetu borio protiv strašne zveri. Jedino deca nisu zazirala od njega, pa bi trčala za njim i glasno pevala:

Bićeš isti kao prah

Kad te nađe Doktor Strah“.

Jutro je bilo toplo. Na kuhinjskom stolu čekale su ga otvorene novine i velika šolja crne kafe. Čim je seo prineo je napitak usnama, pa udubljen u misli nije primetio pukotinu na vrhu šolje. Trznuo se, a na novinski papir je pala kap krvi, odmah pored teksta uokvirenog crvenom olovkom:

„U selu Strahovu vampir danima progoni D. P. (46) i njenog novog partnera (60), obično kada imaju seksualne odnose. Lov na 'vampira' traje već 10 dana, a policija sumnja da je u pitanju neko od meštana“.

Obrijao se, obukao odelo, uzeo štap i krenuo na stanicu kako bi uhvatio popodnevni voz. U selo je stigao kad je palo veče, i zaputio se prema jedinoj gostionici koja je izdavala sobe. Kad je stigao do kafane naručio je dva kuvana krompira, pa se, nakon obeda popeo u sobu i brzo zaspao.

„Gde mogu da nađem Dunu P?“, pitao je gostioničara čim se probudio.

„To ti je dole kod potoka, samo pravo niz put, videćeš gde počinje šuma."

Ljudi su išli ka njivama koje su treperile na letnjem suncu. Sva dvorišta su bila prazna, pa je skoro mogao da se opusti. Samo bi ga ponekad trgao neki pas koji bi zalajao i potrčao ka njemu, sve dok bi trajao lanac kojim je bio vezan, a onda bi se lavež prekinuo i životinja bi poletela unazad, kao da je u cirkusu.

Kada je stigao do kuće na ivici šume iznenadilo ga je što je u dvorištu bilo ljudi. Prišao je pogurenoj starici koja je stajala na kapiji i nešto mrmljala pokušavajući da namesti crnu maramu koja joj je padala do očiju.

„Dobar dan. Tražim Dunu“, rekao je, a starica se okrenula i uz kratak huk samo odmahnula rukom.

Sačekao je nekoliko trenutaka, a onda ponovio pitanje. Ljubičasto-zelene oči izvirile su ispod marame.

„A šta će ti?“, pitala je starica.

„Imamo neki posao“, odgovorio je.

„Posao“, nasmejala se, „Znam ja kakvi su njeni poslovi. Eno ti je tamo“, pokazala je na ženu u ljubičastoj haljini koja je stajala pored kreveta, koji se nalazio u samom centru dvorišta.

Kada se približio, video je da je na krevet položena odeća, tako da izgleda kao da tu leži čovek. Duna je u desnoj ruci držala upaljeni snop trave i pravila pokrete tako da je dim padao na položenu odeću. U komade hleba koji su ležali na stočiću sa leve strane kreveta bile su zabodene sveće, pa je žuti vosak padao po kori; kako se hladio postajao je svetliji.

„Kasno se setila“, rekla je žena koja mu je prišla a da nije ni primetio.

„Molim?"

„Kažem kasno se setila. Za muža. Čekala da se povampiri."

U tom trenutku ga je i Duna primetila, i krenula ka njemu.

„Vi ste sigurno Doktor."

„Da, jesam."

III

Bilo je kasno po popodne kada su Duna i Doktor stigli do gostionice. Seli su za sto pored vrata, a ona je, čim je dotakla stolicu, briznula u plač.

„Hajde, biće sve u redu“, rekao je doktor kao da nije bio onaj isti čovek od kojeg su se sugrađani sklanjali u stranu.

„Jao, ne znate Vi“, grcala je Duna.

„Vampir, čak i u pričama, nije uvek mrtav čovek. I živ čovek može da ofarba lice u belo“, rekao je bez uvoda.

„Znam da nije vampir, ne verujem ja u te bapske priče,“ odgovorila je, „Ali nije svejedno, Doktore. Ono odelo sam raširila da smirim komšije, ništa drugo."

„Ima tih ljudi koji sisaju energiju, kao sunđeri. Možda je i neki komšija."

„Šta hoćete da kažete?“, zbunila se, „Da vampiri postoje?“

„Ne, ne,“ niste me razumeli, „Taj tvoj vampir se naslađuje strahom, i bojim se da vrisak uskoro neće biti dovoljan“."

„Doktore, imamo u dvorištu kućicu, nije bog zna šta, ali bih bila mirnija da noćas tamo prenoćite."

„Ako Vi tako želite, ovde je ionako galama do kasno u noć."

Išli su ćutke kroz mrak prema kraju sela. Kuće su izgledale kao da u njima nema ničega živog, kao da ih ispunjava neki mutan prostor za siromahe, patnju i mrtve. Trebalo je požuriti, pa je pokušavao da joj nametne svoj tempo, bio je nervozan kada se ne naspava.

Gostinska kuća mirisala je na orahovo lišće, nije bila prostrana, ali je bila čista, pa je samo svukao odeću i skliznuo u hladne čaršave. Tek je bio počeo da pada u san kada se dvorištem prolomio urlik, kao jeziva uspavanka koja je u seoskoj tišini zvučala još strašnije. Navukao je pantalone i istrčao u dvorište.

Vrata glavne kuće su bila širom otvorena, a Duna je sedela na stepenicama lica sakrivenog u dlanove.

„Šta se dogodilo?“, pitao je.

„Tamo“, pokazala je ka ulaznim vratima.

Ušao je u mračno predsoblje, i oprezno krenuo ka vratima iz kojih je dopirala svetlost. Na krevetu je ležalo beživotno telo, kao da je zaspalo posle vrlo teške i bolne sudbine. Pored kreveta je stajala čaša vina, sa malo crvene tekućine na dnu. Prineo je čašu ustima i malo otpio, a onda tečnost ispljunuo natrag u čašu. Na noćnoj košulji, koja se uplela oko beživotnog tela, video dve krvave mrlje, i krenuo da ruku zavuče ispod kragne i u tom ternutku na vratu video dve male rane, kao od uboda na trn.

Izašao je iz sobe i vratio se do Dune.

„Sa kim živiš ovde?“

„Samo muž i ja… i Mika, moj sin."

„I niko više?“

„Niko."

„Jeste li imali goste noćas?“

„Samo Vas."

U tom trenutku se na vratima pojavio mladić od dvadesetak godina, sanjiv i miran. Niz put su se već videla crvena i plava svetla.

IV

Sahrani je prisustvovalo samo njih troje, i grobar koji je kovčeg brzo zatrpao, pa otišao bez reči.

Kad su se vratili kući nije bilo više od sedam sati. Živina je već skakala u krošnje drveća, a sunce se polako gasilo na Duninoj crnoj bluzi. Prvi put je primetila koliko je sve prazno, ušla je u sobu, sručila se u krevet i utonula u zakasnele noćne more iz prethodnih dana.

Mladić je sedeo ispod starog dudovog drveta, i gledao u zemlju. Onda je podigao glavu i video Doktora.

„Sada možete da idete. Zar ne?" pitao je mirno.

 „Čim se budem uverio da ste dobro."

„Ha, dobro! Kurvini sinovi ne znaju za dobro“, nasmejao se Mika.

„Gde si prosuo krv?" nastavio je doktor posle kraće pauze.

„U potok, da mi otac ne bude žedan na onom svetu“, odgovorio je Mika.

Onda je ustao i krenuo ka kući u kojoj je spavala majka koja je sada bila njegova.

Oceni 5