Uzmi tu marku i idemo
Marijj 66 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Ugriz za mir

„Evo vam marka, izbjegličetine proklete. Kupite hljeb”, cerekao se idiotski.

„'Ajd začepi, nemoj da nas vrijeđaš”, rekla je Ivana vidno uzrujana.

„Pusti ga, zajebava nas. Uzmi tu marku i idemo”,  rekla sam, nekim čudom, pribrano.

„Neću, jebala ga marka. Zašto je bacio?! Mogao je lijepo da mi da.”

„Šta se ložiš. Nije dobro za ljepotu. U stvari, nerviraj se, zaboli me. Imaš razloga koliko hočeš. Loš socijalni status. Student. Pardon radnik. Samofinasiranje. Šankerka. Rat. Kurac palac. Ne šalju više mama i tata. Nema se. Jebi ga”, nastavljao je s provokacijama.

„Sram te bilo! Ovo mi je hvala što ti donosim svaki dan da jedeš, stoko. Šta bi jeo da ti ne donosim hranu?! Ne smiješ da izađeš. Džabe ti te uštekane usrane marke. Kriješ se ko pička. Dezerter. A šta ćeš ako te Marko zajebe, onda ćeš umjesto u Kanadi zauvijek osatati u ovom ćumezu?!”

„Prijavi me, kaži vojnoj muriji moj brat je kidnuo iz JNA, jer nije lud da ratuje. Čeka papire da pali zauvijek od vas govana. Jebo vam Slobo mater. Kaži, eno ga krije se u Sinđelićevoj. Tamo ćete ga naći. 'Ajde!”

„Stvarno si gad.”

„Povukla sam je za rukav koji je visio prazan. „Pusti ga, ne treba da se ložiš na njegove provokacije.”

„Poslušaj prijateljicu”, rekao je cinično i dodao: „Ona ima više izbjegličkog staža od tebe, zna kako se treba ponašati kad prosiš.”

Nekako sam je izvukla do vrata koja je tresnula.

„Pizda mu materina nezahvalna”, procijedila je kroz zube. Lice joj je bilo mokro.

„ Da malo prošetamo”, predložila sam. „Boli li te ruka?”

„Ne boli me ruka nego mozak od ove budale. Bijesna sam.”

„Izvini jebi ga, ja sam kriva za ovo danas”, rekla sam.

„Što si ti kriva? Šta je s tobom? Moj buraz je kreten oduvijek.”

„Ma kriva sam što nisam uzela dnevnicu od Igora.”

„Trebalo je da ga podsjetiš. Nekad zaboravi ako je gužva. Je li bila gužva?”

„Ništa posebno.Uobičajeno za prvu smjenu. Čekala sam da mi isplati. Kad sam krenula pogledala sam ga, on je mahnuo. Kao, vidimo se sutra. Kažem: važi. Samo to. Nisam mogla da tražim. Jebi ga.”

„ Nema veze. Imamo za hljeb. Ići ćemo u menzu.”

„Sutra ćemo imati duplu dnevnicu. Hej, dvadeset dojče maraka. Bićemo bogate, ha ha ha.”

„ Dođe mi da skinem ovaj jebeni zavoj pa da i ja počnem da radim.”

„Distorzija, zaboravila si?! Nema rada dok ne ozdraviš. Nemoj da ti rame tražimo po šanku.”

***

Imamo jednu abonetsku knjižicu na ime Maja Cvetković. Knjižicu smo dobile gratis kada smo od super studentkinje biohemije s prosekom preko 8,50 kupile krevet u domu. Ivana je ilegalac, a ja ilegalac ilegalca. Može u domu tako. Puštaju nas i prave se ludi. Ponekad traže knjižicu na uvid, zadrže pogled na njoj nekoliko sekundi, pa je vrate. Ivana i Maja imaju nekoliko sličnosti. Rođene su istom gradu iste godine. Razlika je bila u tome što su Majini roditelji namirisali rat na vrijeme, prodali kuću u Bosni, i došli da žive u Beogradu. Dobra studentkinja Maja ima vidovite roditelje. Moji su, kao i Ivanini, ćoravi na oba oka.

Osim godine i grada rođenja Ivana i Maja imaju i zajedničku prijateljicu koja je posredovala pri kupovini kreveta u renoviranom četvrtom bloku. Ako bismo zanemarile spoljašnje okolnosti i guranje na istom krevetu mogle bismo se složiti da je život sasvim pristojan. Imamo balkon, radni sto, policu za knjige, tuš kabinu i toplu vodu, sudoper, dvije ringle, frižider i ormar. S nama živi Milica, prijatna i ćutljiva djevojka. Kada govori izražava se pravilno i koristi književne izraze. Kad priča s  roditeljima telefonom, ne razumijemo je ni riječ.

Nedjelju, dan kad nismo išle na posao, koristile smo za uljepšavanje, a Milica za šetnju. Jedne nedjelje desio se moj prvi susret s farbanjem kose. Uopšte nije tako jednostavno kao na reklamama. Ofarbala sam osim Ivanine kose i njenu kožu po vratu i licu, svoje ruke, i naš radni sto. Jedna od nas dvije, ne sjećam se koja, je došla na suludu ideju da se farba skida pepelom od cigareta, pa smo to popodne pušile duplo više nego inače da skupimo dovoljnu količinu da popravimo štetu. Uskoro smo se suočile s neefikasnošću ideje, ali zahvaljući dobroj studentkinji hemije na završnoj godini faksa, Milici,  problem je ipak bio riješen. Po povratku iz šetnje smućkala je neki rastvor i očistila sve od stola do Ivanine kože za tren oka. Vrlo graciozno i lako, skoro kao na reklami. Tada sam pomislila da možda ni reklame nisu baš za sve krive.

Dešava se da Ivana i ja spavamo u odvojenim krevetima pa se život u domu čini lagodnijm jer Milica često ide kući u Pirot. Nas dvije ne mrdamo nigdje. Jer i da hoćemo ne možemo. Doduše, ja ponekad odem do tetke na selo u okolini Sremske Mitrovice. Ona mi spremi punu torbu hrane. Posljednji put kad sam se vraćala od nje žena koja je sjedila  preko puta mene  pitala me je imam li majku. Ne znam šta je prethodilo tom čudnom pitanju. Ali sam na njega odgovorila isto pitanjem: zar izgledam kao siroče? Žena se izvinjavala i dugo objašnjavala da nije ništa loše mislila. Bilo mi je neprijatno i kajala sam se što jednostavno nisam rekla: imam. I tako bi priči vrlo vjerovatno bio kraj. Ovako sam da popravim situaciju rekla da imam majku, koja je u Bosni, da u Beogradu radim, a trebalo bi da studiram ali rat, ova usrana situacija i tako, petljala sam i objašnjavala da ublažim neprijatnost. I priča se neplanski otela kontroli. Žena je saosjećajno klimala glavom na svaku moju riječ i djelovala potreseno. Onda sam se  pokajala i što sam uopšte bilo šta objašnjavala. I taman kad sam mislila da presječem uznemiravajući razgovor ona je izvadila jabuku iz torbe i pružila mi je. Bilo je nečeg nepodnošljivo dirljivog u tom gestu da nisam mogla da odbijem. A htjela sam po svaku cijenu da pobjegnem od takvog i njemu sličnih osjećaja. Stavila sam jabuku u torbu i promucala hvala. A žena je pričala i pričala i pričala: o svom sinu koji je negdje na ratištu a kojeg nije vidjela više od mjesec dana, o tome da se svaki dan pita da li je gladan, da brine, mnogo brine i da zna da briga ne pomaže nikome, zato se trudi da bar nešto korisno uradi, ponekad je, kako kaže, srećna kad bar jedno dijete nahrani. Uglavnom su to izbjeglička djeca, naglašavala je. Govorila je polako kao da se ispovijeda.

Ja sam malo gledala kroz prozor, malo u nju, malo sam vrtila pramen kose i cupkala nogom.

Voz se kretao tromo. Zastajkivao često. Ljudi su užurbano ulazili i izlazili. Čim je nastupila tišina, iz straha da ne nastavi priču o sinu i hrani, upitala sam je hoće li cigaretu. Nadala sam se da će početi da priča o štetnosti pušenja ili nečemu sličnom, ali ona je rekla: ne pušim. Ali moj sin, on puši. A ja sam se ponovo ugrizla za jezik. I držala sam ga za zubima do posljednjeg stajališta.

Ivana je tu jabuku odijela bratu.

Oceni 5