Dosije: Paramedijske strukture Zapadnog Balkana (1)
Munnas 01 S

Photo: tumblr.com

Ujedinjeni u dezinformisanju javnosti

Paralelni razvoj i sve veći uticaj društvenih mreža i interneta u sferi informisanja otvorio je mogućnosti širokog učešća pojedinaca kojima su ranije, u eri klasičnih medija, ta vrata bila zatvorena. Rastakanje i demokratizacija procesa kreiranja i distribucije informacija dovela je i do rastakanja odgovornosti i rasta učešća lažnih vesti (fake news) kreiranih s ciljem da svoje konzumente dovedu u zabludu i na taj način upravljaju njihovim određivanjem spram bitnih društvenih i političkih događaja. Brisanje granica između činjenica i njihovih interpretacija propuštenih kroz ideološke filtere, neminovno je gurnulo celokupni informativni prostor u bespoštednu borbu za nametanje sopstvenog interpretativnog okvira kao ključnog sredstva za širenje uticaja i pridobijanje naklonosti najširih društvenih masa.

Iako je zapadna javnost fenomene post-istine i lažnih vesti u fokus svoje pažnje stavila tek sa velikim političkim potresima koji su se odigrali tokom 2016. godine, ti fenomeni nisu ni novi niti nepoznati od ranije. To se naročito odnosi na one turbulentne delove sveta u kojima su tokom dva velika rata u prvoj polovini 20. veka, a naročito tokom hladnog rata i razvoja ere radija i televizije, ti fenomeni itekako bili prisutni i vidljivi.

Mada se moglo očekivati da će s prestankom borbe između ranije suprotstavljenih ideoloških blokova i napretkom procesa globalizacije propagandne “istine” izgubiti na značaju, vreme je ipak pokazalo suprotno – da su ideološke razlike zapravo bile samo oblande za prikrivanje realnih sukoba interesa među najmoćnijim državama sveta koji nisu otklonjeni ni sa povećanjem njihove saradnje i međuzavisnosti tokom procesa globalizacije. Umrežavanje savremenog sveta i jačanje veza među njegovim udaljenim delovima neminovno je proizvelo i otpore tom procesu koji se ogledaju u rastu procesa fragmentacije, isticanja posebnosti identiteta, porasta nacionalizama, verskih podela i insistiranja na kulturnim posebnostima i razlikama. Ti procesi su naročito bili izraženi u postkomunističkim društvima koja su prošla bolnu tranziciju u traganju za novim istinama nakon urušavanja sveprisutne vladajuće ideologije i pokušaju da uhvate razvojni korak sa razvijenim zapadnim društvima.

Podela informativnih sadržaja na “njihovu” i “našu” istinu posebno se osetila na prostoru bivše Jugoslavije u vreme ratova devedesetih tokom kojih su vladajuće strukture u, ratom prenapregnutim društvima, nastojale da uguše svako drugačije mišljenje. Taj fenomen nije zaobišao ni Srbiju u kojoj je vreme raspada stare države obeležila sveprisutnost ratnohuškačke propagande vladajućeg režima. Učešće zemlje u ratovima i razarajuće sankcije kojima je srpsko društvo bilo izloženo, stvoriće prve medijske oaze otpora čiji će značaj doći do izražaja tokom protesta 1996/97. godine od kada opozicionim medijima u Srbiji počinje da pristiže obimnija pomoć iz zapadnih zemalja. Ta pomoć je pretežno stizala iz američkih fondacija koje su širenje demokratskih vrednosti i sloboda postavile kao prioritetne ciljeve svog delovanja širom sveta. Pomoć srpskim opozicionim medijima i nevladinim organizacijama, koje su u to vreme bile deo svedruštvene opozicije režimu Slobodana Miloševića i njegovoj propagandnoj mašineriji, svoj vrhunac je dostigla u poslednjim godinama njegove vladavine i prvim godinama neposredno nakon nje.

U tom periodu su se formirali i specifični odnosi među subjektima u oblasti informativne delatnosti koji su, u godinama nakon pada Miloševićevog režima, prerasli u paramedijske strukture kao sistem odnosa i subjekata koji deluju u medijskoj sferi sa pretežno neinformativnim ciljevima. U srži delovanja paramedijskih struktura, koje će se formirati i nestajati sa scene u zavisnosti od volje i interesa njihovih ključnih finansijera, leži pokušaj nametanja interpretativnog okvira preko sugestivnog i pretežno neistinitog informisanja svojih konzumenata. Takve strukture uvek su povezane sa sivim centrima moći u čijim interesima deluju, a koji su po pravilu smešteni izvan same medijske sfere. Da bi se razumeli geneza i poreklo paramedijskih struktura koje su na području Zapadnog Balkana, u različitim pojavnim oblicima, delovale od devedesetih godina do današnjih dana, trebalo bi se podsetiti vremena nastanka njihovih začetaka, kada je javnost u državama regiona bila oštro podeljena na medije koji su bili delovi vladajućih režima i one koji su svoju nezavisnost i egzistenciju pokušavali da osiguraju uz pomoć stranih donatora.

I dok je u periodu borbe protiv represivnih režima ta vrste pomoći i veza u potpunosti bila legitimna i opravdana, padom istih desiće se radikalne mutacije u delovanju dela medija koji su se devedesetih okitili lentom nezavisnih što će, u novim okolnostima, postati samo maska za potpuno drugačiju vrstu njihovog delovanja. Kako bi zadržali pažnju svojih donatora i pronašli opravdanje za nastavak parazitiranja na grantovima zapadnih fondacija, takozvani nezavisni mediji svojski su se potrudili da, plasiranjem iskrivljenog i lažnog medijskog sadržaja, situaciju u zemljama svog delovanja i posle pada represivnih režima prikažu suštinski istom i nepromenjenom u odnosu na onu koja je postojala tokom devedesetih godina. Istovremeno, prve demokratske vlade u Srbiji i Hrvatskoj koje su formirane posle 2000. godine, redovno su prikazivane tek kao puka manifestacija kozmetičkih promena iza kojih se navodno skrivao nastavak vladavine represivnim mehanizmima i sredstvima nasleđenim od starih režima.

Koreni paramedijskih struktura: Od “boraca” za demokratiju do “demokratskih” profitera

Iako su se prve prave paramedijske strukture, sa svim pratećim spregama i mehanizmima delovanja pojavile tek posle 2000. godine, koreni takve njihove delatnosti sežu u devedesete godine kada je tokom ratova, sankcija i represije tadašnjih režima došlo do sveopšteg urušavanja profesioanlnih standarda u medijima kako onima koji su bili deo propagandne mašinerije vladajućih struktura, tako i onima koji su se pojavljivali kao njihovi oponenti. Sunovrat sveopšteg društvenog etosa neminovno se odrazio i na devalvaciju profesionalnih standarda u gotovo svim sferama društvenog života što nije zaobišlo ni oblast medijske delatnosti. U uslovima hroničnog deficita pravih novinarskih profesionalaca, koji su tokom devedesetih svoje uhlebljenje uglavnom našli u razvijenim zemljama Zapada ili u nekim drugim profitabilnijim profesijama, kao alternativa medijskoj aparaturi vladajućih režima zapadnim donatorima su se preporučivali svi oni koji su u toj borbi videli šansu da zarade ne obazirući se previše na društvenu odgovornost i standarde profesije kojom su preko noći počeli da se bave.

U nedostatku boljih opcija, u drugoj polovini devedesetih, zapadne fondacije su počele neselektivno da finansiraju svakoga ko im se za tu pomoć obratio sa obećanjem da će delovati protiv režima Slobodana Miloševića. U takvim okolnostima koje su karakterisali neselektivnost i odsustvo profesionalnih kriterijuma u odabiru adresata finansijske pomoći, u orbiti zapadnih donatora našli su se ne samo profesionalni profiteri u “uniformama” boraca za demokratiju, već i deo onih koji su čitavu deceniju proveli na suprotnoj strani barikada, da bi, kada je postalo jasno da je pad vlasti postao neizbežan, preko noći prešli na drugu stranu. U takvoj lagodnoj poziciji, abolirani od svake odgovornosti i iznova legitimisani dobijenim novcem iz fondacija sa Zapada, medijski kameleoni ponovo su preko noći, nakon dolaska prvih demokratskih vlasti, nastavili svoju staru delatnost širenja mržnje i kulture sukoba u regionu, relativizujući sve ono loše što se događalo tokom devedesetih godina prošlog veka i svesno podrivajući napore novih vlasti da korenitim reformama uklone uzroke koji su ovdašnja društva doveli do same ivice propasti.

Upravo će neselektivnost, odsustvo profesionalnih kriterijuma i jasnih ciljeva prilikom dodele pomoći srpskim medijima, u drugoj polovini devedesetih dovesti do pojave antiratnih profitera među kojima će se posebno istaći primeri Verana Matića koji će preko noći, od urednika i osnivača male avangardne radio stanice B92, demokratske promene dočekati kao vlasnik velikog dela te medijske kuće čija vrednost će se u tom trentuku meriti milionima dolara. On će se dokopati i dodatnih milionskih iznosa kroz projekte formiranja ANEMA (koji je suštinski činio B92 sa još par marginalnih lokalnih medija) i Fonda B92 koji će biti osnovan nakon pada Miloševićevog režima. Po sličnoj matrici i donedavni predsednik NUNS-a Vukašin Obradović postaće preko noći vlasnik vredne štamparije i opreme kupljene novcem zapadnih donatora, a slučnim putem krenuće još nekolicina pokretača projekata koji su se preko noći transformisali u komercijalne vlasničke odnose.

Kameleonska priroda paramedijskih struktura posebno je došla do izražaja nakon demokratskih političkih promena. Suočeni sa namerama donatora da svoja sredstva namenjena promociji demokratskog projekta sa Balkana usmere u neke druge krajeve sveta, nekadašnji borci za demokratiju preko noći su postajali kreatori lažne slike o stanju u ovdašnjim tranzicionim društvima. Shvativši da će prisustvo i pažnju svojih donatora zadržati samo ako ih budu ubedili da se sa političkim promenama u suštini ništa nije promenilo, dobar deo nekada nezavisnih medija počinje da se bavi klasičnim dezinformisanjem domaće i međunarodne javnosti izmišljajući afere o povezanosti novih vlasti sa kriminalnim strukturama nastalim tokom devedesetih. U toj manipulativnoj igri, zahvaljujući vezama sa zapadnim obaveštajnim i političkim krugovima, kreirane lažne afere će postajati sastavni delovi zvaničnih izveštaja koji će se pojavljivati u Vašingtonu i Briselu na osnovu kojih će tamošnji donosioci političkih odluka sugerisati svojim fondacijama da na Balkanu posao još uvek nije završen. Zbog toga umesto očekivanog smanjenja, sredstva namenjena ovdašnjim medijima će čak biti i višestruko uvećana, sve pod izgovorom izgradnje njihove održive tržišne pozicije u peridou tranzicije.

Međutim, uprkos javnim objašnjenjima i uobičajenoj filantropskoj frazeologiji, u novoj raspodeli grantova prednost će dobiti upravo oni mediji koji pred svojim darodavcima budu uspevali da se predstave kao potencijalno korisna medijska batina koja će, u složenoj igri štapa i šargarepe prema novim vlastima u balkanskim državama, međunarodnim paraobaveštajnim strukturama i, sa njima povezanim, investicionim fondovima obezbediti povlašćenu poziciju u predstojećem procesu privatizacije i rasprodaje javnih resursa. Međutim, politiku dodele grantova i pokušaje instrumentalizacije tako finansiranih medija ne treba olako pripisivati politici zemalja iz kojih dolaze fondacije već pre delovanju srednjih i nižih birokratskih struktura koje su se na personalnom nivou interesno povezivale sa korisnicima dodeljivane pomoći. Tako se često događalo da, uprkos jasnoj politici američkih administracija, sredstvima koje su dodeljivali IREX i USAID obilato budu finansirani novinari koji su se proslavili ratnohuškačkim delovanjem i kasnijim pokušajima relativizacije svega onoga što se događalo tokom devedesetih godina prošlog veka. Primera radi, istim sredstvima pomagani su mediji i novinari koji su širenjem neistina o vladi Zorana Đinđića direktno radili u korist dolaska na vlast stranke Vojislava Koštunice sa kojim će SAD nakon paljenja američke ambasade u Beogradu prekinuti svaku dalju komunikaciju.

Iznosi kojima su tokom devedesetih godina pomagani nezavisni srpski mediji mere se milionima, zbog odsustva zvaničnog platnog prometa donacije su pretežno isplaćivane u kešu, sa ili bez priznanica, a novac je ilegalno unošen u zemlju. Nije bio mali broj slučajeva kada su „kuriri“ donatorima prijavljivali da im je novac oduziman od strane srpske carine što, opet, nikada nije bilo moguće zvanično proveriti. Iako je veliki deo iznosa ostao obavijen velom tajne, prema zvaničnim izveštajima Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID), pomoć medijima u Srbiji koja je došla od vlade SAD-a od 1990. do 1995. godine sastojala se od 600.000 dolara podrške Međunarodnom fondu za medije koji je tim sredstvima obezbedio opremu za Studio B, Vreme, VIN (nezavisna produkcija), Borbu i neke regionalne medije. Fond je obezbeđivao tehničku podršku i grantove za B92 i finansijsku podršku beogradskom nedeljniku Vreme. Fond je prestao sa radom 1995, kada je USAID-ov Biro za istočnu Evropu i Nove nezavisne države (USAID / ENI) započeo donatorski program ProMedia. Pored zvanične pomoći USAID-a, srpskim medijima u tom periodu dolazila je i višetruko obimnija pomoć iz takozvanih američkih crnih fondova koji su masovno korišćeni za netransparentno finansiranje i zaobilaženje sankcija koje je Savet bezbednosti UN u maju 1992. godine uveo Saveznoj Republici Jugoslaviji. Tako je poznato da je još od 1991. godine u pružanje pomoći medijima bio uključen i Sorošev Institut za otvoreno društvo. Njegovi glavni korisnici bili su B92 i NUNS. B92 je u tom periodu dobio grantove za kupovinu opreme, a kasnije i za proizvodnju programa. Ova pomoć je postala operativna podrška i za formiranje ANEM-a. Fond za otovreno društvo u Srbiji omogućio je okupljanje i povezivnje novinara koji su osnovali NUNS i Medija centar.

Pored milionskih iznosa koji su se iz SAD slili u džepove osnivača i rukovodioca prvih srpskih nezavisnih medija, u periodu između 1993. i 1997. godine i EU je pomogla Međunarodnu federaciju novinara donacijama u iznosu od 1,7 miliona evra. Veći deo te pomoći odnosio se na direktnu podršku medijima B92, Vreme i Naša Borba. Švedski helsinški komitet takođe je pružio pomoć, naročito za B92.

Od 1997. godine USAID je značajno povećao obim programa pomoći medijima u Srbiji. To je, prema izveštaju te organizacije, bilo uzrokovano s dva faktora. Prvi se odnosio na lokalne izbore u jesen 1996. godine i proteste koji su nakon toga usledili kada su se pojavile radio i televizijske stanice koje su se našle pod kontrolom opština u kojima je vlast osvojila opozicija. Drugi faktor bio je “jasan dokaz da Milošević više nije bio garant mira u Bosni i Hercegovini što je do tada bio. Kao rezultat, zvaničnici Stejt departmenta odobrili su lansiranje USAID-ovog programa podrške demokratiji i nastavljanja ekonomskih sankcija.” Tada USAID svoje grantove počinje da plasira preko IREX-a koji dobija široku slobodu da samostalno osmišljava i sprovodi svoju strategiju.

USAID je koordinirala programe podrške medijima na svim nivoima i sa drugim donatorima. Tokom ovog perioda, održano je pet donatorskih konferencija koje je organizovao Institut za otvoreno društvo iz Njujorka kako bi se postigla koordinacija pomoći koja je davana srpskim medijima. U tom periodu prioritetna oblast podrške vlade SAD bila je pomoć radiodifuznim emiterima, posebno radio stanicama. Pomoć je počela sa opremom za poboljšanje radiodifuznuhih proizvodnih kapaciteta, a jedan od najvažnijih ciljeva u toj fazi bila je izgradnja ANEM-a.

IREX je ANEM-u odobrio grant za angažovanje direktora radija, Britanska ambasada je obezbedila satelitske linije za stanice dok je BBC ustupio vreme za prenos programa preko satelita. Prema zvaničnim izveštajima USAID-a ta agencija, Soroš i EU donirali su 2,5 miliona dolara kao pomoć ANEM-u za proizvodnju radio programa.

Tokom NATO bombardovanja, za potrebe distribucije pomoći srpskim medijima i nevladinim organizacijama, vlada SAD je osnovala kancelariju u Budimpešti, dok je IREX svojim programom upravljao iz kancelarije u Podgorici. Na sastanku održanom u septembru 1999. u Budimpešti donatori su saslušali potrebe srpskih medija i tom prilikom obećali obimnu podršku za njihovu obnovu. Kao deo tog dogovora, u okviru koordinisanih međunarodnih napora IREX je do 30. septembra dodelio srpskim medijima 753.000 dolara u obliku takozvanih grantova za preživljavanje, a najveći deo tog novca otišao je za obnovu ANEM-a. U istom periodu zajedničkim naporima EU je doprinela sa milion evra u hitnim grantovima. Ukupna pomoć koja je u periodu 1997-2002. godine bila dodeljena srpskim medijima kroz razne programe USAID-a iznosila je 12.682.000 dolara od čega je nešto manje od polovine tog novca dodeljeno pre 5. oktobra 2000. godine dok je druga polovina donirana u periodu nakon toga.

Iz tog perioda potiče i ideja o koordinaciji različitih donatora koju su 1997. godine započeli USAID, Institut za otvoreno društvo i Evropska komisija kao tri najveća donatora u regionu. Cilj ove koordinacije bio je izbegavanje dupliranja finansiranja istih projekata, da bi se kasnije taj mehanizam pretvorio u mrežu ličnih odnosa između predstavnika donatora i primalaca sredstava na terenu. Taj vid koordinacije naročito će doći do izražaja nakon pada Miloševića kada Srbija prestaje da bude u vrhu prioriteta zapadnih administracija što proces raspodele pomoći delegira na niži operativni nivo koji su pokrivali ljudi koji su u periodu pre 2000. godine već uspostavili širok spektar ličnih poznanstava, veza i poslovnih odnosa sa nekolicinom klučnih ljudi u nevladinom sektoru Srbije i regiona. Sa neznatnim personalnim varijacijama te veze će nastaviti da egzistiraju do današnjih dana što će gotovo celokupnu novčanu pomoć sa Zapada koncentrisati u rukama svega dvadesetak privilegovanih NVO poslenika iz Srbije. S druge strane, ta okolnost često će u javnosti Srbije biti pogrešno tumačena kao izraz namera, pa čak i zavere političkih čelnika u Vašingtonu i Briselu što će stvarati dodatne šumove i otežavati komunikaciju sa ključnim zapadnim prestonicama.

I dok je deo medija nakon oktobarskih promena 2000. godine nastojao da stekne svoju tržišnu komercijalno održivu poziciju, drugi deo je nastavio da parazitira na donacijama svojih finansijera, a sa njihovim smanjenjem često je dolazilo do upliva u mutne poslove i povezivanje sa tajkunima i sivim, često kriminogenim, centrima moći. Ti mediji će se, pod maskom proizvodnje informativnih sadržaja, zapravo baviti proizvodnjom i plasiranjem dezinformacija i veštački kreiranih afera. U tom delovanju uvek će imati sponzore za čije interese će to činiti, ali i mrežu interesno povezanih medija i pojedinaca iz političko-medijske sfere koji će im pružati logističku podršku i na taj način činiti sastavne delove tako uspostavljenih neformalnih paramedijskih struktura.

Poput pomoći inostranih fondacija srpskim medijima tokom borbe protiv režima Slobodana Miloševića, sličan proces se događao i u Hrvatskoj gde su u okviru USAID programa ProMedia i kasnije ProMedia II pomagani nezavisni mediji koji su bili opoziciono nastrojeni prema režimu Franje Tuđmana. Najznačajniji korisnici te pomoći bili su zagrebački "Radio 101", splitski satirični magazin "Feral Tribjun" i zagrebački nedeljnik “Nacional”. Ključni koordinator dodele pomoći medijima u regionu krajem devedesetih godina bio je Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Zagrebu i budući šef diplomatske misije u Beogradu nakon pada Miloševića. Zahvaljujući vezama sa Montgomerijem, zagrebački “Nacional” će se tokom 2001. godine naći u centru paramedijskog delovanja čiji će cilj biti obračun sa vladom Zorana Đinđića u Srbiji i Mila Đukanovića u Crnoj Gori.

Oceni 4