Pakao hermeneutike: Loši đaci zabrinuti za školski program
Desanka Maksimović

Photo: Wikipedia

„Ukidanje“ Desanke Maksimović: Ne ostavljaj me nikad samu dok pišem status

Bauk ukinute lektire kruži internetom. Nakon što se pojavila „vest“ da je „Desanka Maksimović izbačena“ iz plana i programa za srednju školu, vaskolika javnost uporno lamentira nad sudbinom obavezne lektire.

Najglasniji su, naravno, oni koje je mrzelo da pročitaju i najobičniju vest i koji su, verovatno, poslednji put čitali nešto u četvrtom osnovne. A onda je usledio šok! Ne samo da nisu stigli dalje od naslova, već za čitanjem nije bilo ni potrebe, usmeno i Facebook predanje učinilo je svoje, kako tradicija i nalaže. Citiranje Desanke na društvenim mrežama postalo je cool koliko i ne pročitati lektiru onomad u srednjoj školi. Dobri đaci se utrkuju u traženju pomilovanja, a kreativni, kakvim ih je bog dao, povezuju „ukidanje Desanke“ sa predstojećim izborima, padom morala, svesti, Zadrugom, koronom i malom platom.

Facebook se od silovitog udara poezije još nije oporavio, sreća da imamo Google i opciju copy-paste da možemo da pokažemo koliko smo načitani. Sreća i da Desanka nije najpoznatija po romanima, inače bismo morali u biblioteku da tražimo mudre citate. Ovako je zgodno dva-tri stiha naći na omiljenom sajtu naše dece puškice.com. Ko je kriv Desnici što je u lektiru ušao romanom „Proljeća Ivana Galeba“ čijih je oko 400 strana sada deo izborne, a ne obavezne lektire.

Jadna ta naša deca! Nikad neće imati detinjstvo kakvo smo mi imali, nikad neće osetiti šta je to neprskana jabuka, kravlje mleko bez hormona, čitanje Desanke na proplanku, igranje na ulici kojom ne prolaze automobili, život bez kompjutera i telefona, preskakanje lastiša u polju maslačaka koji podrhtavaju na blagom povetarcu... Mi smo odrastali bezbrižni, laki i nežni (nije Desanka), nikad nismo bežali sa časova, nismo prepisivali, u našim školama nije bilo nasilja i diskriminacije, niko se u njima nije zaposlio preko veze, svi smo bili savršeno opismenjeni, znali smo da razlkujemo ćirilicu i latinicu, marljivo smo učili i radili, prevodili bake i deke preko ulice, pomagali drugu u nevolji...

Bajke su to kojima je zadojen svako ko ima između 25 i 105 godina. Posle svake od tih mnogobrojnih generacija došla je neka rđavija, gora, gluplja i bezobraznija. Ko li iskvari ovu našu decu kad smo svi tako divni?! Ko ih to rađa, vaspitava, uči po školama? Kako sve te divne starije generacije nisu u stanju da mlade naraštaje uvedu u pastoralu u kojoj su odrasle, već pravac u horor? Ko nas to pokvari?!

Kad smo tako savršeno obrazovani i pametni, red je da zauzmemo visoku poziciju na lestvici moralisanja i patetike nigde drugo do na Facebooku. Ne ostavljaj me nikad samu dok pišem status! Mogu mi se učiniti duboke i pametne reči neke sasvim obične... Kao kada se, na primer, u Večernjim novostima pojavi vest da je „u okviru izmene programa nastave predmeta Srpski jezik i književnost u gimnazijama komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odlučila da iz trećeg razreda isključi izbor iz poezije Desanke Maksimović, a iz četvrtog - čuvenu zbirku velike pesnikinje 'Tražim pomilovanje'.“ Nakon pisma Zadužbine „Desanka Maksimović“ (koje potpisuju i Matija Bećković, Ljubomir Simović, Milovan Danojlić, Milosav Tešić, Alek Vukadinović, Rajko Petrov Nogo, Miroslav Maksimović) ministarstvu prosvete, Nacionalnom prosvetnom savetu i Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, navedena odluka je revidirana tako što je predviđeno da se umesto u trećem i četvrtom Desankina poezija obrađuje u prvom razredu srednje škole. Upravo to je suština vesti na osnovu koje je većina zaključila da je „Desanka ukinuta“ i tako pokazala neopisivu veštinu razumevanja i tumačenja pročitanog teksta.

Kako smo dokazali da nam funkcionalna pismenost nije jača strana, o hermeneutici i da ne govorimo, uporno se osvrćemo na nepostojeće „ukidanje“, a ne na čudno objašnjenje Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja koje glasi: "...vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa (se) u poetičke okvire epohe, te postoji bojazan da bi i učenici pogrešili u vrednovanju njene poezije, umanjujući njen značaj“, te da je stoga primerenije da se nađe u gradivu za prvi razred jer bi „na ovaj način zbirka našla svoje pravo mesto kao odjek književne epohe srednjeg veka“.

Kako se poslednjih meseci toliko pominje čuvena struka, red je da verujemo struci i u ovom slučaju. Budući da ima toliko škola stručnih mišljenja čak i kada je egzaktna nauka u pitanju, jasno je da tek nauka o književnosti i metodika nastave ostavljaju prostora za rasprave. I to bi bilo divno, kada bismo smeli da stanemo iza svojih reči i ne plašimo se nedodirljivih autoriteta.

Završila sam književnost na Filološkom fakultetu, odlično se sećam i gimnazijskih i metodičkih muka, pa smatram ne samo da sam iole stručna, već i spremna da otkrijem svoj šokantni stav – nije ništa strašno ako „izbace Desanku“. A pritom je i ne izbacuju – spoiler! Poezija Desanke Maksimović uči se i obrađuje u osnovnoj školi u više navrata. Kao, na primer, i drugi značajni i ujedno popularni pesnici druge polovine 20. veka poput Mike Antića ili Duška Radovića. Nema ni njih u srednjoškolskim lektirama. Đaci kad upišu srednju školu ne zaboravljaju volšebno sve što su u osnovnoj učili, ako su uopšte učili. Ne kreću u srednjoj ispočetka, ne uče ponovo da pišu i sabiraju, ne moraju tako ponovo ni da čitaju sve što već jesu i što su spremali za maturski ispit, odnosno nekadašnji prijemni. Deca, šta god mi o njima mislili (naročito na osnovu sopstvenog iskustva), nisu glupa i maloumna. Ako nisu želela da nauče nešto u osnovnoj, neće to naučiti ni u srednjoj, pa makar obrađivala „Tražim pomilovanje“ u svakom polugodištu.

Svake godine, uzgred, naričemo nad sudbinom naše dece zbog obimnog gradiva i nametnutog bubanja kao jedinog puta ka dobroj oceni. Časovi srpskog jezika i književnosti bi pak trebalo da budu nešto sasvim drugačije, bar je to moje iskustvo. Imala sam najbolju profesorku u gimnaziji (dr Svetlana Rajičić Perić), zahvaljujući kojoj sam razumela sve o pomenutim epohama, tako da na fakultetu s tim nisam imala nikakvih problema. Još važnije, naučila sam da mislim, da tumačim i da ne prihvatam pročitano zdravo za gotovo. Naučila sam da čitam, suštinski. I to je ono što đaci treba da nauče bez obzira na program. To je ono čega nisu svesni svi oni koji ili nisu voleli da čitaju i uče, ili nije imao ko da ih tome nauči. Propis nekog zavoda ili ministarstva ne znači ništa. Program može biti čist, savršen, po svačijem ukusu i kriterijumu, a da naša deca svejedno iz škole izađu polupismena, neoplemenjena, nesposobna i neobrazovana. Baš kao i mnogi koji lamentiraju ovih dana nad Desankom.

Znate li da se u srednjim školama gotovo uopšte ne obnavlja gramatika? Da li to znači da je ukinuta, da ne postoji, da sad svi treba da pišemo kao ovi mislioci sa Facebooka (na primer „izvini te, hvali mi mozga, fala, neznam de sam ga izgubijo“), ili da ne stavljamo zarez posle vokativa (to nam je omiljeno), da zaboravimo palatalizaciju? Iskopaše ti oči (znate da nije Desanka), glasovna promeno!

Znate li da se Danilo Kiš (dopisati apoziciju po izboru; moja bi bila „jedan od naših najvećih pisaca“) u srednjim školama pojavljuje gotovo iskljućivo u prvom razredu sa „Ranim jadima“?! Volela bih da Zavod objasni koje su oni epohe odjek ili je ono „za decu i osetljive“ bukvalno shvaćeno, pa je smešteno u prvi razred, dok su još mali. „Enciklopedija mrtvih“ možda će se obrađivati u četvrtoj godini, i to ako se stigne. I zaista, ne može da se stigne. Programi su, čak i desetkovani, izuzetno obimni, a srpski jezik i književnost, ma koliko ga svaki pošteni profesor smatrao najvažnijim, tek jedan od 15-ak predmeta. U programu u kojem je Kiš sveden na minimum, a Pekića nema, sasvim je u redu „izbaciti Desanku“. Sudite mi, ne tražim pomilovanje! No, sve i da naprave program po mom ukusu, najvažnije je kako se gradivu pristupa. Ako se makar jedno delo obradi tako da đake zaintrigira, angažuje, pokrene, oni će sami poželeti da čitaju i istražuju dalje. Ako im se pokaže kako da pristupe poeziji i protumače samo jednu pesmu kako treba, umesto da čitaju na hiljade pesama površno, razumeće i glupu vest iz novina. Naučiće kako da pronađu vesti i teme koje ih se zaista tiču, a ne da okupiraju mozak i statuse svakom medijskom kvazisenzacijom.

Ne mogu naša deca u četiri razreda srednje škole pod najezdom hormona i egzistencijalne krize da nauče sve što nisu u prethodnih osam, još i da steknu čuvene radne navike, manire i izgrade ličnost, što je trebalo da uče još od kolevke. Zato nije strašno kad „izbace Desanku“ i Desnicu svedu na izbor umesto obaveze. Dete koje nikad nije videlo nikog starijeg da čita, kojem niko nikad nije dao knjigu i pokušao da ga zainteresuje za nju, neće ni čitati Desnicu, sve i da mora. Neće. Program, verovali ili ne, ne obavezuje ni nastavnika ni učenika.

To što će pak isti taj učenik tražiti pomilovanje i dvojku što nije pročitao ništa tokom srednje škole, pa pretiti nastavnicima – istinski je problem. Očekuje se da nam je program savršen, a da nam deca ništa ne znaju i budu vukovci kako bi mogla da upišu fakultet i opet idu na puškice.com. Ima li zemlje sa više vukovaca, petičara i đaka generacije, a manje funkcionalno pismenih? Ima li neko da ume da pročita uputstvo za mikrotalasnu i vest u Večernjim novostima?

Metodika nastave nas uči da je đake neophodno motivisati kako bi pročitali neko delo. Bezmalo im treba sastaviti trailer, kao za film ili seriju. Ne verujem da metodika nastave matematike, recimo, propoveda motivisanje učenika da rešavaju zadatke. Dok se matematika radi iz straha, čitanje književnih dela zavisi od motivacije. Rezultat je takav da deca ne znaju ni jedan ni drugi predmet. PISA testovi pokazuju da ne prolaze slavno ni u ostalim oblastima.

Kao što odgovorno tvrdim da je bolje gledati dobru i pametnu seriju nego čitati lošu knjigu, verujem da je najvažnije naučiti misliti i razvijati sopstvene afinitete. Ako neko zaista ne voli da čita i posle milion pokušaja – neka to prizna sebi i neka ne čita. Neka nađe zadovoljstvo u bilo čemu drugom, ali neka nauči da prepozna kvalitet i neka da sve od sebe šta god da radi. Čini mi se da će se pre tako stvoriti pametna i slobodna ličnost nego guranjem knjige u ruke. Pune su studije književnosti takvih. Možda ne završe sa visokim prosekom, ali uporni su, pa tako i neretko predaju po školama, motivisani raspustom i sigurnom platom.

Ako naš obrazovni sistem, kao što mnogi tvrde, umesto samosvesnih individua koje znaju da misle stvara polupismene poslušnike, onda se mora priznati da je jedan od najuspešnijih. Nikad se ovoliko loših đaka nije zabrinulo za školski program.

Oceni 4.2