Ukradeno detinjstvo, potrošena mladost

Sve to važi za sve one koji se razlikuju, posebno za pripadnike LGBTIQ+ manjine. Druga detinjstva su uglavnom zdravija – nevine prve ljubavi, književni i filmski junaci s kojima heteroseksualni dečaci i devojčice mogu da se identifikuju i okruženje koje ne štedi na podršci kada su strejt i cis osobe u pitanju.

LGBTIQ+ deca se u takva okruženja najčešće ne uklapaju, a situacija je posebno složena za transrodne osobe. Budući da mladi gej, bi i trans* pojedinci/ke od početka žive u situacijama u kojima roditelji i druga ljudska bića žele da ih uvere da ne postoje, ili još gore – da s njima nešto nije u redu, konstantno se suočavaju sa svetom koji želi da budu nešto drugo, a ne ono što jesu. Da bi ostali verni sebi  moraju da iznevere tuđa očekivanja, što je vrlo traumatično, posebno kada je osoba mlada.

Upravo zbog toga mnoge LGBTIQ+ osobe detinjstvo i mladost provedu boreći se protiv svoje prirode, umesto da uživaju u onome što mnogi nazivaju „najlepšim godinama“. Te godine za drugačije nisu nevine i bezbrižne, već su neretko obeležene nasiljem i odbacivanjem.

Kada se konačno prevaziđu poteškoće, te se počne s prihvatanjem sebe, okruženje se opet nameće kao prepreka. Svaki LGBTIQ+ osoba prvo mora da se izbori sa strahom od nasilja, često i s odbacivanjem, a potom da uloži dodatne napore da okruženje ubedi da stvarno postoji i da je to sasvim prirodno i u redu. Put do mesta u društvu posut je diskriminacijom i predrasudama, pa se mnogo vremena troši na to da se najbliži ubede da je sve to „normalno“ i da i LGBTIQ+ osobe imaju jednake potrebe i osećanja.

Zbog svega ovoga mnoge kvir osobe tokom odrastanja, a i kasnije, imaju osećaj da ne žive svoj život, jer često moraju da kriju i potiskuju svoje identitete. Pravo na dostojanstvo im se otima vrlo rano, čim počnu da pokazuju da se razlikuju od onoga što se doživljava kao norma.

Kada konačno dođu do sebe, LGBTIQ+ osobe često imaju osećaj da su nepovratno izgubile mnogo godina. I to je tačno – vreme su im oteli oni koji nisu želeli da ih vide. Otimaju ga i danas. Žal za izgubljenim je potpuno opravdan, a važno je da svaka LGBTIQ+ osoba zna da nije sama u tome – retki su oni kojima je život bio dozvoljen uprkos tome što se razlikuju.

Ipak, nikada nije kasno za autovanje, pa ni za sreću uopšte. Svi oni koji su se za svoju slobodu izborili trebalo bi da budu ponosni na to, jer je ostalima data na samom početku. Nije bilo lako, ali danas sami određujemo pravila po kojima živimo i to je sloboda.

*Izvor: Da se zna